Петровићи из Неготина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Петровићи и Хајдук-Вељковићи
Држава Србија
Звања војвода крајинске нахије
од 21. августа 1811 [1]
Оснивач породице војвода крајинске нахије
Хајдук Вељко Петровић
(1780-1813)
Порекло Влаховићи (Радовићи)

Андријево код Колашина
Леновац

Крсна слава Св. Никола [2]
Националност Српска
Данашњи потомци Петровићи
Хајдук-Вељковићи
Цекићи

Петровићи, породица војводе крајинске нахије Хајдук Вељка Петровића и његове браће, војводе Милутина Петровића и капетана и пекског кнеза Миљка Петровића, били су породично војводе крајинске нахије. Родом су из Леновца из црноречке нахије, а пореклом из Андријева код Колашина. Потомци Хајдук-Вељка и сестре Станоја Главаша су Хајдук-Вељковићи, а потомци Хајдук-Вељковог брата војводе Милутина Петровића и Станице из породице капетана Радича Петровића су Петровићи.

Садржај

Порекло[уреди]

Петар Влаховић[уреди]

Петровићи и Хајдук-Вељковићи воде порекло од Петра Влаховића, Хајдук-Вељковог оца по коме су добили презиме Петровић.

Влаховићи из Андријева код Колашина (огранак Радовића?). Према предању Петар Влаховић доселио се са сином Вељком крајем XVIII века у Србију у Леновац у неготинској крајини, где је већ било неколико породица пореклом из колашинског краја [3].

Петар Влаховић постао је ускоро најпознатији узгајивач стоке и произвођач сирева у крају, због чега је био познат као Петар Сирењар.

Петар Влаховић је поред најстаријег сина Вељка имао и синове Милутина и Миљка, као и кћерку Миланку [4].

Крајински војвода Хајдук-Вељко Петровић (1780-1813)[уреди]

Војвода крајинске нахије (од 21. августа 1811 [1]) Хајдук Вељко Петровић, родом из Леновца, црноречка нахија, погинуо 1813. у Неготину.[5].

Вељко Петровић као дечак отишао је од куће и бавио се различитим пословима, док, након једног инцидента, није морао да се одметне у хајдуке, где је четовао у дружини познатог хајдучког харамбаше и Карађорђевог пријатеља Станоја Главаша.

Хајдук-Вељко Петровић учествовао је на збору у Орашцу на празник Сретења Господњег 1804, који се данас прославља као национални празник - Дан државности Србије.

Хајдук-Вељко оженио се удовицом Маријом (Марицом) Јовановић из Дубоне, а родом из Селевца, најмлађом сестром по мајаци Станоја Главаша. У Дубони били су касније магацини оружја и барутана, за чијег чувара је Карађорђе одредио Хајдук Вељка.

Хајдук-Вељко је са Маријом имао сина Радивоја - Раку и Миљка. Радивојеви потомци су Хајдук-Вељковићи. Миљко није имао потомака.

Хајдук-Вељко са другом женом Чучук Станом није имао деце.

Хајдук-Вељковићи[уреди]

Радивоје Петровић Хајдук-Вељковић (1807-1850)[уреди]

Радивоје - Рака, син Хајдук-Вељка и Марије, сестре Станоја Главаша, имао је са Јеленом синове Милована и Милана Хајдук-Вељковића.

Милован Р. Хајдук-Вељковић, народни посланик за Јасенички срез[уреди]

Милован - Мида Хајдук-Вељковић био је народни посланик у Народној Скупштини за јасенички срез. Имао је синове Стевана и Спасоја.

Стеван М. Хајдук-Вељковић, председник општине[уреди]

Стеван Хајдук-Вељковић био је председник општине у Дубони, чиновник у Смедереву. Имао је у Дубони 60 ланаца земље. Стеван Хајдук-Вељковић и Стојана имали су синове Владимира, Божидара, Данила и Вељка.

Стеван Хајдук-Вељковић умро је од пегавог тифуса којим се заразио на фронту, где је био у посети сину Божидару у време епидемије ове заразне болести 1915. године.

Бан вардарске бановине мајор Владимир С. Хајдук-Вељковић (1892-1939)[уреди]

Мајор Владимир Хајдук-Вељковић, Хајдук-Вељков праунук, бан вардарске бановине, државни саветник, начелник МУП, народни посланик за јасенички срез, члан Радикалне странке и ЈЕРЕЗ-е, завршио је Правни факултет у Београду а као питомац Војне академије учествовао је у ратовима 1912-1918. одликован је са две Карађорђеве звезде са мачевима и ванредно је унапређен у чин капетана 1. кл. Поставаљен је за бана вардарске бановине 1939. године. Бана Владимира Хајдук-Вељковића, после литургије у Саборној цркви на краљев рођендан 6. септембра 1939. и после примања честитки тим поводом у банској палати, испред Официрског дома, пред очима супруге, убио је из службеног револвера Богољуб Иванишевић родом из Мостара, надзорник полицијске страже, који је тог дана добио решење о отказу због више службених прекршаја [6]. Бан Владимир Хајдук-Вељковић сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Владимир Хајдук-Вељковић два пута се женио. Прва жена Милица Хајдук-Вељковић, рођ. Јокић из Београда, завршила је фармацију и била власник апотеке у Смедеревској Паланци.

Друга жена Јелена Хајдук-Вељковић, била је удовица. Њена је била палата од 5 спратова у Доситејевој 3 на Дорћолу у Београду.

Владимир Хајдук-Вељковић није имао деце.

Божидар С. Хајдук-Вељковић, економиста[уреди]

Божидар Хајдук-Вељковић био је економста. Објавио је 1925. једну књигу о економији. Учествовао је у Првом светском рату. Отац Стеван Хајдук-Вељковић посетио га је на фронту 1915. и тада се заразио тифусом од кога је умро исте године.

Божидар Хајдук-Вељковић је имао сина Слободана и кћерку Бојану. Слободанови синови су Душан, његов син је Бранко и Зоран, чији син је Давид.

Данило С. Хајдук-Вељковић, земљопоседник[уреди]

Газда Данило С. Хајдук-Вељковић био је највећи поседник земље у општини Дубона, где је имао у власништву 50 хектара ораница и шума [7]. Душан Д. Хајдук-Вељковић био је општински чиновник крајем Другог светског рата.

Газда Данила С. Хајдук-Вељковића убили су партизани 1944. године.[8].

Данило Хајдук-Вељковић је имао синове Милована, Душана и Стевана.

Душан Д. Хајдук-Вељковић, чиновник[уреди]

Душан Д. Хајдук-Вељковић био је општински чиновник крајем Другог светског рата.

Стеван Д. Хајдук-Вељковић (1920-2008)[уреди]

Стеван Д. Хајдук-Вељковић, син Данила Хајдук-Вељковића је имао синове Предрага и Данила (1951) и кћерку Љиљану. Стевана Хајдук-Вељковића је нова комунистичка власт, почев од 1945. прогањала. Конфисковали су му сву имовину, 24 хектара земље.

Данило С. Хајдук-Вељковић[уреди]

Данило С. Хајдук-Вељковић, син Стеванов, је правник, био је чиновник Министарства трговине (тржишни инспектор). Данилови синови су Душан (1986) и Вељко (1987) Хајдук-Вељковић[9].

Вељко С. Хајдук-Вељковић[уреди]

Вељко С. Хајдук-Вељковић је имао синове Драгољуба, Алексу и Владету. Драгољубови син је Миодраг, чији син је Јовица Хајдук-Вељковић. Владете Хајдук-Вељковића синови су Љубивоја и Момчило. Љубивоја Хајдук-Вељковића син је Драган.

Спасоје М. Хајдук-Вељковић[уреди]

Спасоје М. Хајдук-Вељковић, син Милована, а унук Радивоја - Раке, Хајдук-Вељковог сина, имао је сина Грујицу. Грујицини синови су Милан и близанци Милосав и Видосав (1919—2003). Миланови синови су Лазар (чији син је Драган), Петар и Спасоје. Милосављеви синови су Србољуб (чији син је Предраг) и Мирољуб. Видосављев син је Драгољуб а његов син Предраг[10].

Милан Р. Хајдук-Вељковић[уреди]

Милан Хајдук-Вељковић син Радивоја Раке, сина Хајдук-Вељковог имао је синове Петра и Живана.

Петар М. Хајдук-Вељковић[уреди]

Петар М. Хајдук-Вељковић, син Милана Хајдук-Вељковића имао је синове Радоицу, Светозара и Велимира. Радоица је имао сина Александра (чији је син Миодраг), као и кћерку Ангелину. Светозар је имао сина Алексу и ћерке Живанку и Олгу.

Живан М. Хајдук-Вељковић[уреди]

Живан М. Хајдук-Вељковић је имао синове (Милутина и Драгутина) Милорада и Милосава и кћерке Зорку и Лепосаву. Милосављев син је Живадин, његов син Слободан, а његов Стеван [11].

Миљко Петровић Хајдук-Вељковић[уреди]

Миљко Петровић Хајдук-Вељковић син Хајдук Вељка и Марија (Марице), сестре Станоја Главаша, који је добио име по свом стрицу Миљку Петровићу, и брат Раке Хајдук-Вељковића није имао потомства.

Крајински војвода Милутин Петровић (1791-1861)[уреди]

Хајдук-Вељков брат војвода крајинске нахије од 1. августа 1813 [12]) Милутин Петровић, државни саветник од 1. јула 1841, члан суда чачанског, зајечарски капетан (1833), кнез хомољски у пожаревачкој нахији (1822) родом из Леновца, црноречка нахија. Био је ожењен Станојком - Станицом из Сикола породице фрајкорског капетана Радича Петровића [13].

По војводи Милутину Петровићу Ери књаз Милош дао је име Петровцу на Млави, када га је основао 1859. године [14].

Милутин Петровић Ера имао је кћерку Станицу која је у 16. години живота погинула књаз Милошевом кривицом. После тог догађаја Милутин и Миљко, који су дотада поджавали књаз Милоша, окренули су се против њега[15].

Милутин Петровић Ера био је најбољим пријатељским односима са Милосавом Здравковићем Ресавцем. Милутин Петровић Ера,који је до смрти живео у Пожаревцу, је имао сина Саву, среског начелника у Петровцу. Савини синови су Јован и Јеврем, писар.

Капетан Сава М. Петровић, срески начелник[уреди]

Сава М. Петровић син војводе Милутина Петровића, био је срески начелник у Петровцу. Имао је два сина Јована и Јеврема. [16]. Капетан Сава Петровић учествовао у борбама против Мађара 1848. где је отишао са оцем.

Јован С. Петровић[уреди]

Јеврем С. Петровић[уреди]

Унук војводе Милутина Петровића, Јеврем Петровић, писар, потом трговац у Пожаревцу. Био је командир 1.моравског ескадрона у одликован сребрном медаљом за храброст.

Умро у Пожаревцу 1885. године. Скупштшина 1889 одредила његовој удовици за његове заслуге пензију од 60 динара. Јеврем Петровић је тајно од родитеља отишао у војводину и пријавио се у добровљце где је учествовао у више битака. Потврду написао генерал Стеван Книћанин: "да је тај младић у 4 главне битке участвовао: на Вилову 3 пута и 1 пут на Жабљаку, и свуда се славно борио,као што се само унуку Ајдук-Вељка пристоји; име му је Јефрем". Ипак су га упркос његовом противљењу вратили кући. У рату 1876-1876, командир је 1. моравског ескадрона награђен сребрном медаљом за храброст.


Јеврем Петровић био је ожењен Маријом кћерком др Димитрија Капариса (1805—1875), пореклом Грка из Епира, где је завршио медицину, општинског и војног лекара у Пожаревцу и другим местима. Димитрије је дошао у Србију 1837. и до 1844. је радио као војни лекар, хирург округа пожаревачког и физикус округа црноречког, од кнеза Милоша је добио чин поручника, умро је 23. јуна 1875. у Пожаревцу. Био је ожењен Катарином из банатске Беле Цркве која се школовала у Русији. Осим Марије Капарис имали су сина Теодора и ћерку Софију била удата за Цветка Ђорђевића унука војводе Чолак Анте, по кћерки Ани Ђорђевић, рођ. Чолак-Антић. Димитрије Капарис, војни лекар, објављује да је 1866. незгодним случајем поломио ногу и да шест недеља не може излазити (Пожаревац, 30. август 1865, СН. 444). Др Теодор Капарис је завршио медицину, умро је млад у Русији од сепсе добијене од посекотине приликом једног сецирања.

Јеврем Петровић је са Маријом имао сина Миливоја и Милутина, као и кћерке Станку и Милицу. Пошто је Миливоје био ожењен праунуком војводе Чолак Анте, са Чолак-Антићима су били у двоструком сродству [17].

Пуковник др Миливоје Ј. Петровић (1877-1938)[уреди]

Син Јеврема Петровића, унука војводе крајинске нахије Милутина Петровића је санитетски пуковник Миливоје Петровић (1877-1938), „херој са Чеврнтије", витез Карађорђеве звезде, витез Легије части, један од оснивача стоматологије у Србији [18]. Пуковник Миливоје Петровић завршио је медицину и специјализовао стоматологију у Грацу. Основао је после Првог светског рата Стоматолошку клинику Војне болнице.

Санитетски пуковник др Миливоје Петровић био је одликован Карађорђевом звездом због тога што је у време Битке на Дрини, односно Битке код Сремске Митровице 1914. после повлачења Тимочке дивизије препливао Саву и спасао заставу пука „Хајдук-Вељко“, Тимочке дивизије. Приликом пуцања понтонског моста командант 13. пука „Хајдук-Вељко“ Тимочке дивизије, узео је пуковску заставу и дао је санитетском мајору др Миливоју Петровићу, који је обмотао заставу око тела и пливајући пренео је на другу обалу Саве.[19].

Др Миливоје Петровић је од доласка на Солунски фронт био коман- дир 1. резервне болничарске чете и командир Регрутног центра у Водени, све до априла 1917. године. Тада бива премештен на фронт и постављен за референта санитета Вардарске дивизије. У Марту 1918, др Миливоје Петровић, референт санитета у Вардарској дивизији отворио је зубну станицу у Првом Завојишту Вардарске дивизије, само за оперативне радове. 28. маја 1918. године прелази на рад у Министарство војно.

Пуковник др Миливоје Петровић био је ожењен Драгицом Вучковић, чија је мајка Љубица Миловановић, кћерка Милана Миловановића, председника општине Крушевац, праунука крушевачког војводе Чолак-Анте Симеоновића, по његовој кћерки Јелени Хаџић, рођ. Чолак-Антић. Пошто је рођена тетка по мајци пуковника Миливоја Петровића Софија била удата за Цветка Ђорђевића, унука војводе Чолак Анте, по кћерки Ани Ђорђевић, рођ. Чолак-Антић, породица пуковника Миливоја Петровића била је у двоструком сродству са Чолак-Антиним потомцима.

Пуковник Миливоје Петровић и Драгица Петровић имали су синове Вељка, Владету и Војина.

Гардијски капетан Вељко Петровић (1908-1978)[уреди]

Гардијски капетан Вељко Петровић био је ожењен Анђелијом, унуком војводе Живојина Мишића. Нема потомства.

Гардијски капетан Владета Петровић (1911-1973)[уреди]

Гардијски капетан Владета Петровић (1911-1973) провео је Други светски рат у немачком заробљеништву. Има потомства. Са супругом Мирославом има ћерку Драгану. Драгана Петровић,венчано Ђокић, има ћерку Неду и сина Ненада. Неда има синове Луку и Николу а Ненад ћерку Леу и сина Лава

Др Војин Петровић (1913-1971)[уреди]

Др Војин Петровић, одазвао се позиву генерала Драже Михаиловића упућеном 1944. године. Има потомства.

Ђелевићи[уреди]
Потпоручник Јакша В. Ђелевић, први ађутант генерала Д. Михаиловића[уреди]

Кћерка пуковника Миливоја Петровића из другог брака са Славком Обор-Кнежевић, Биљана, била је удата за потпоручника Јакшу В. Ђелевића, првог ађутанта генерала Драже Михаиловића.

Крајински капетан и кнез Миљко Петровић (око 1795-1829)[уреди]

Хајдук-Вељков брат крајински капетан и кнез пекски у пожаревачкој нахији (1826) Миљко Петровић, родом из Леновца, црноречка нахија. Погинуо 1829. борећи се против Турака у саставу руске војске у Влашкој (Румунији) код Силистрије. Његов старији брат Милутин пренео је његово тело у Неогитн и сахранио га у гробницу код старе цркве у Неготину, где су касније, кад су било пронађено, положено и Хајдук-Вељково тело 3. априла 1854.

Кнез Миљко Петровић имао је кћерку.

Пантелићи[уреди]

Кнез Миљко Петровић имао је кћерку, чија кћерка је била удата за Атанасија Пантелића, чиновника Министарства пошта и телеграфа. Код Пантелића налазила се сабља и диплома од руског цара које су послате након смрти кнеза Миљка његовој породици. На сабљи је натпис „Кнезу Миљку Петровичу, за храброст“ [20].

Крајински капетан Миленко Теодоровић[уреди]

Крајински капетан Миленко Теодоровић, родом из Леновца, црноречка нахија, Хајдук-Вељков братанац, борио се и у Другом српском устанку 1815.

Сродство[уреди]

Петровићи су у сродству са Чолак-Антићима, Наумовићима, Оборкнежевићима, као и породицама Михаила Јовановића, министра правде, генерала Светомира Цвијовића, генерала Пантелије Јуришића, проф. Николе Поповића, ректора Београдског универзитета и др.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Вид. Константин Н. Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака, Беч, штампарија Јована Н. Вернаја, 1883, стр. 741, препис војводске дипломе
  2. ^ Вид. Драгољуб Продановић, Хајдук-Вељков јатаган, Српска читаоница Лаза Костић, Сомбор 2010, 212.
  3. ^ Вид. Драгољуб Продановић, Хајдук-Вељков јатаган, Српска читаоница Лаза Костић, Сомбор 2010, 212-213.
  4. ^ Према предању у Дубони, Миланка је са хајдуком Стојаном Лаваром, родом из Јасике код Крушевца имала Тодора, Младена, Недељка и Пантелију од којих воде порекло породице Тодоровић, Младеновић, Недељковић и Пантић)
  5. ^ Константин Н. Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака, Беч, штампарија Јована Н. Вернаја, 1883, стр. 735.
  6. ^ Вид. Политика, 7. септембар 1939, стр. 12
  7. ^ Вид. Драгољуб Продановић, Хајдук-Вељков јатаган, Српска читаоница Лаза Костић, Сомбор 2010, 216-217.
  8. ^ Вид. Злочини комуниста, часопис Погледи,, Крагујевац
  9. ^ Вид. Драгољуб Продановић, Хајдук-Вељков јатаган, Српска читаоница Лаза Костић, Сомбор 2010, 212, 216.
  10. ^ Вид. родослов Хадјук-Вељковића у Драгољуб Продановић, Хајдук-Вељков јатаган, Српска читаоница Лаза Костић, Сомбор 2010, 216.
  11. ^ Вид. родослов Хадјук-Вељковића у Мих. М. Стевановић, Хајдук Вељко и његова браћа, Издање породице Милутинове, брата Хајдук-Вељковог, Пожаревац 1893, стр 55. Упоред. са родословом у Драгољуб Продановић, Хајдук-Вељков јатаган, Српска читаоница Лаза Костић, Сомбор 2010, 216-217
  12. ^ Вид. Константин Н. Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака, Беч, штампарија Јована Н. Вернаја, 1883, стр. 766, препис војводске дипломе
  13. ^ Радич Петровић био је родом из Свиоковца у Левчу. За време Кочине крајине постао је капетан, а после ратова аустријску пензију и заједно са синовима Милованом, Јованом и Михајлом мађарско наследно племство (витештво). Његова диплома о витештву (племству) чува се у Историјском музеју Србије. У време Првог српског устанка борио се у више значајних битака. Тешко рањен приликом заузимања Београда. Убили га Турци заједно са војводом Петром Николајевићем Молером 1816. Вид. Вук Стефановић Караџић, Животи најзнатнијих српских поглавица нашега времена
  14. ^ Дан општине Петровац на Млави је 4. јун у спомен на 4. јун 1859, када је кнез Милош на захтев мештана Свине дао месу име Петровац у спомен на крајинског војводу и државног саветника Милутина Петровића Еру.
  15. ^ Константин Ненадовић, Живот и дела Кара-Ђорђа и његови војвода и јунака, књ. 2, Беч 1884, стр. 771.
  16. ^ Мих. Миладионовић, Пожаревачка морава, Етнографски зборник, СКА, Београд 1928, 183
  17. ^ Милан Јовановић Стојимировић, Силуете старог Београда, Београд 2008, стр. 669.
  18. ^ Б. Костић, Ново гробље у Београду, Београд 1999, стр. 102
  19. ^ Др Брана Димитријевић, Развој специјалистичких служби, Војносанитетски преглед, 65, Београд 2008, стр. 36.
  20. ^ Константин Ненадовић, Живот и дела Кара-Ђорђа и његови војвода и јунака, књ. 2, Беч 1884, стр. 779.

Види још[уреди]