Портал:Црна Гора/Биографија 7
Никола I Петровић Његош (Његуши, 7/19. октобар 1841 — Антиб, 2. март 1921) био је књаз Црне Горе у периоду 1860—1910. и краљ у периоду 1910—1918. из династије Петровић Његош.
Наслиједио је на црногорском пријестолу свог стрица, књаза Данила. За вријеме његове владавине Црна Гора је Берлинским споразумом 13. јула 1878, послије Црногорско-турског рата, добила међународно признање и територијално проширење. Даља територијална проширења Црне Горе услиједила су након балканских ратова (1912—1913).
Никола I је реформисао државну управу, установио Министарски савјет, осавременио војску, Општим имовинским закоником ударио темељ правном систему и отворио врата страним инвестицијама. Године 1905. октроисао је Устав Књажевине Црне Горе након чега је и сазвана Народна скупштина. Владао аутократски, због чега је у стекао бројне непријатеље у држави. Био је велики присталица српства и желио је уједињење Срба и других Јужних Словена на челу са династијом Петровић Његош, због чега је био у сукобу са другом српском династијом Карађорђевић.
Након Мајског преврата 1903. године и гашења династије Обреновић, ширио је утицај на политичаре из Краљевине Србије. У том периоду отворено је исказивао претензије да буде краљ тзв. Краљевине Србије и Црне Горе.
У Првом свјетском рату објавио је рат Аустроугарској, којој је Краљевина Црна Гора пружила отпор, али је капитулирала у јануару 1916.
Краљ Никола се са Владом и Двором склонио у Француску, у егзил из којег се никада није вратио. Послије завршетка рата збачен је са власти на Подгоричкој скупштини. Умро је изолован у емиграцији, а сахрањен је у руској цркви у Санрему. Његови посмртни остаци и остаци његове супруге краљице Милене Петровић Његош су 1989. враћени и сахрањени на Цетињу, у Дворској цркви на Ћипуру.