Радомир Ђуракић

радомир ђуракић
радомир ђуракић
	Радомир Ђуракић
Лични подаци
Датум рођења	25. фебруар 1921.
Место рођења	Љубић, код Чачка, Краљевина СХС
Датум смрти	11. фебруар 1943. (21 год.)
Место смрти	Вранић, код Мостара, НДХ
Професија	ђак
Деловање
Члан КПЈ од	маја 1941.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије
Херој
Народни херој од	27. новембра 1953.

Радомир Ђуракић (Љубић, код Чачка, 25. фебруар 1921 — Вранић, код Мостара, 11. фебруар 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 25. фебруара 1921. у Љубићу, код Чачка, у сеоској породици средњег имовног стања. Детињство је провео у родном селу, где је завршио и основну школу, а гимназију је похађао у Чачку. У вишим разредима гимназије се преко старијих ученика упознао са социјалистичким идејама и читао повезану литературу.

Већ је у седмом разреду гимназије постао члан СКОЈ-а. Учествовао је у бројним демонстрацијама и штрајковима које су организовали комунисти и синдикални руководиоци у Чачку; полиција га је више пута хапсила и увела га у своју евиденцију као опасног комунисту.

По завршеној гимназији, 1939. године уписао се на машински одсек Техничког факултета у Београду. Он се и ту брзо повезао са револуционарно оријентисаним студентима. Револуционарно искуство које је стекао као ђак виших разреда гимназије у Чачку, помогло му је да се одмах укључи у акције које су организовали његови старији другови. Учествовао је у мартовским демонстрацијама 1941. године у Београду, када је искочио из поворке и упустио се у физичко обрачунавање са жандармима.

После капитулације Краљевине Југославије 1941. године, као студент друге године, вратио се у своје родно место са војничком пушком и 60 метака, које је сакрио изнад куће у винограду. У мају 1941. године постао је и члан КПЈ. По проглашењу отпочињања устанка, отишао је у шуму и придружио се првим партизанским борцима из љубићког среза. Од њих су настале прве десетине, које су касније прерасле у водове и чете Љубићког батаљона Чачанског партизанског одреда „Др Драгиша Мишовић“. Био је политички комесар Друге љубићке партизанске чете, са којом је учествовао у многим борбама 1941. године: у ослобођењу Горњег Милановца, Чачка, Краљева и других места.

Заједно са делом снага Чачанског партизанског одреда, Ђуракић се повукао, крајем новембра 1941. године, према Санџаку. Постао је политички комесар Треће таковске чете Чачанског партизанског батаљона. Истакао се у борбама на Сјеници 22. децембра 1941. године и на реци Увцу у јануару 1942. године.

Када је формирана Друга пролетерска бригада, 1. марта 1942. године, Радомир је и даље остао политички комесар Треће таковске чете Другог чачанског батаљона.

Што се тиче његове породице за време рата, у Бањичком логору, од 28. фебруара 1943. па све до расформирања логора 3. октобра 1944. године, тамновали су му отац Тихомир, сестра Љубинка и брат Војин.

У борби код Фоче у мају 1942. године, био је тешко рањен. Чим је оздравио поново се нашао у првим редовима. Погинуо је од непријатељске авионске бомбе 11. фебруара 1943. године, као заменик политичког комесара Трећег батаљона Друге пролетерске бригаде, у селу Вранићу на путу Посушје—Мостар.

Његови посмртни остаци пренети су после ослобођења и сахрањени у родном селу Љубићу, поред споменика Танаска Рајића.

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја.

Галерија[уреди | уреди извор]

Ђуракићев гроб код Меморијалног комплекса на Љубићу

Литература[уреди | уреди извор]

Народни хероји Југославије. Љубљана - Београд - Титоград: Партизанска књига - Народна књига - Побједа. 1982.
Српски биографски речник (књига трећа). „Матица српска“, Нови Сад 2007. година.