Пређи на садржај

Светозар Поповић-Милић

С Википедије, слободне енциклопедије
светозар поповић-милић
Светозар Поповић-Милић
Лични подаци
Датум рођења(1901-10-08)8. октобар 1901.
Место рођењаГорњи Милановац, Краљевина Србија
Датум смрти6. мај 1944.(1944-05-06) (42 год.)
Место смртиЈелова гора, код Ужица, Србија
Професијановинар
Деловање
Члан КПЈ од1925.
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Народноослободилачка борба
СлужбаИнтернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Херој
Народни херој од9. октобар 1953.

Одликовања
Орден народног хероја Орден заслуга за народ са златним венцем

Светозар Света Поповић—Милић (Горњи Милановац, 8. октобар 1901Јелова гора, код Ужица, 6. мај 1944) био је учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 8. октобра 1901. у Горњем Милановцу. Потицао је из учитељске породице. Његови родитељи Јово и Милева били су прави народни учитељи, посвећени своме послу, али и породици. На Светозарово васпитање, посебно је утицала његова мајка Милева Мила, коју је неизмерно волео, и у знак пажње према њој, свом презимену је додао и Милић.[1]

Основну школу и нижу гимназију је завршио у Горњем Милановцу, а потом се 1915. године са родитељима преселио у Београд, где је његово даље школовање прекинула аустроугарска окупација. После завршетка Првог светског рата, гимназију је завршио кроз осамнаестомесечни курс. Још као ученик доста је читао и занимао се за литературу, што му је пробудило интересовање и симпатије за нова револуционарна дешавања у Европи.[1]

Посебан утицај на њега оставила је Велика октобарска социјалистичка револуција у Русији, 1917. године, па је приликом полагања матурског испита, 1920. године, на тему „Мој идеал“ на писменом испиту из српског језика писао о вођи Октобарске револуције Владимиру Лењину. То је у школи изазвало невиђени скандал, код професора, а нарочито директора школе. Од стране професора је био обележен као „црвени“, што га је још више определило за омладински револуционарни покрет.[1]

Након матуре, отишао је у Праг, где је по жељи родитеља уписао машинску технику, али је из личног интересовања за новинарство, одлазио на Филозофски факултет и слушао предавања из журналистике. Након завршених студија, 1925. вратио се у Београд и посветио се новинарству. Исте године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1]

Као новинар, али и политички радник, учествовао је у многим акцијама, које је покретала КПЈ. Био је један од оснивача листа Жива ревија, који је излазио на Београдском универзитету и технички уредник хумористичко-сатиричног листа Ошишани јеж, од његовог оснивања, 1935. године. Такође је учествовао у организовању и покретању листа Недељне информативне новине (НИН), чији је био главни уредник. Заједно са њим, у Редакцији овог листа су били и истакнути револуционари Веселин Маслеша, Војислав Вучковић, Јован Поповић, Огњен Прица и др. На жалост, овај лист је био забрањен после свега 26 издатих бројева, септембра 1935. године.[1]

Због свог револуционарног рада, као један од руководилаца београдске партијске организације и учествовања у многим акцијама и демонстрација, био је више пута хапшен и прогањан од полције. Први пут је био ухапшен 1926. године, када је био затворен у познатом затвору „Главњача“. Када је 1936. избио грађански рат у Шпанији, на позив КПЈ, са другим антифашистима октобра 1937. пошао je у Шпанију, где се борио против фашизма. Пошто је за време служења војног рока, завршио Школу резервних официра и потом био резервни атиљеријски официр, у Шпанији је био постављен за команданта артиљерије у једној Интернационалној бригади. У току рата је био неколико пута рањаван, а једном тешко.[1]

Након завршетка грађанског рата у Шпанији, 1939. заједно са другим борцима Интернационалних бригада пребацио се у Француску, где се налази у концентрационим логорима, најпре у Гирсу, а потом у Аргелес сур мире. Пошто је и у логору вршио револуционарну активност, био је премештен у кажњеничко одељење. Из логора је успео да побегне, тек крајем 1942. године, уз помоћ једног члана Комунистичке партије Француске, који му је позајмио одело молера и извео га из логора. Уз помоћ француских комуниста, успео је да се у једној локомотиви пребаци од Париза до Беча. Одакле је дошао у Земун, па се 9. фебруара 1943. пребацио у окупирани Београд, где се повезао са партијском организацијом. Из Београда је отишао у Босну, где се тада налазио Врховни штаб НОВ и ПОЈ, а одатле је био упућен у Први шумадијски партизански одред „Милан Благојевић“.[1]

Када је 5. октобра 1943. године, на Руднику, формирана Прва шумадијска бригада, Светозар је био постављен за политичког комесара бригаде. Учествовао је у многим борбама ове бригаде, а касније је прешао у Главни штаб НОВ и ПО Србије, где је био постављен за начелника. Погинуо је 6. маја 1944. године, од авионске бомбе, бачене из бугарског авиона, на Ђаковом камену, на Јеловој гори, у близини Ужица.[1]

Првобитно је био сахрањен у близини места погибије, а 1954. његови посмртни остаци су пренети и сахрањени на партизанском гробљу на Брду мира у Горњем Милановцу. [2]

Указом Председништва АВНОЈ-а постхумно је 6. јула 1945. одликован Орденом заслуга за народ првог реда.[3] Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита 9. октобра 1953. проглашен је за народног хероја.[1]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж з Narodni heroji 2 1982.
  2. ^ Поповић 1981.
  3. ^ „Службени лист ДФЈ 90/45” (PDF). slvesnik.com.mk. 20. 11. 1945. стр. 974. 

Литература

[уреди | уреди извор]