Милорад Лабудовић

С Википедије, слободне енциклопедије
милорад лабудовић
Milorad Labudovic.jpg
Милорад Лабудовић Лабуд
Датум рођења(1911-11-21)21. новембар 1911.
Место рођењаШекулар, код Берана
Краљевина Црна Гора
Датум смрти25. фебруар 1943.(1943-02-25) (31 год.)
Место смртиБарошевац, код Лазаревца
Србија
Професијадржавни службеник
Члан КПЈ од1936.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Народни херој од26. новембра 1955.

Милорад Лабудовић Лабуд (Шекулар, код Берана, 21. новембар 1911Барошевац, код Лазаревца, 25. фебруар 1943) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 21. новембра 1911. у селу Шекулар, код Берана. Гимназију је похађао у Пећи и Призрену и завршио је с одличним успехом. Године 1931. уписао се на историјску групу Филозофског факултета на Београдском универзитету. Већ на првој години студија определио се за студентски револуционарни покрет.[1]

Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је од 1933, а члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) 1936. године. Сваке године је биран у управу Удружења студената-историчара, а најчешће је био секретар или потпредседник управе. Делујући у овом стручном удружењу и шире на Универзитету као комуниста, био је ухапшен у априлској провали 1935. године, као члан Факултетског комитета СКОЈ-а. На саслушању у полицији је рекао: Свесно сам приступио комунистичком покрету, јер ми је дужност да се свим средствима борим против постојећег режима и покрета.[1]

После завршетка факултета, 1936. помоћу рођачких веза запослио се у Министарству просвете, као дневничар. И ту је наставио с револуционарним деловањем. Поново је ухапшен августа 1940. године. Одслужио је, као и први пут, шест месеци у београдском затвору „Главњача” у затвору на Ади Циганлији. И поред мучења, у полицији се држао примерено. После изласка из затвора, фебруара 1941. избачен је из службе, па се настанио у Горњем Милановцу, где му се налазила супруга.[1]

Када је почео Априлски рат 1941, добровољно се пријавио у најближу артиљеријску јединицу и покушао да пружи отпор Немцима на лазаревачком путу. Био је заробљен и одведен у крагујевачки логор, одакле је убрзо успео да побегне. Јула 1941. ступио је у Први шумадијски партизански одред, којим је командовао Милан Благојевић, шпански добровољац и истакнути револуционар. Првобитно борац и водник, Лабудовић је убрзо постао командир чете, а већ крајем септембра 1941. командант Трећег батаљона. Под његовим руководством, батаљон је водио жестоке борбе с припадницима 714. немачке дивизије, чија се команда налазила у Тополи. Теже борбе у којима је учествовао биле су заседа у селу Крчевцу, на Прокопу у селу Винчи, на Руднику, Рапај брду и осталим местима.[1]

Након прекида сарадње четника Драже Михаиловића са партизанским снагама, почетком новембра 1941, добио је задатак да са својим батаљоном оде у околину Ужичке Пожеге и да, заједно с још неким партизанским јединицама, брани Врховни штаб НОПО Југославије и слободну територију око Ужица. На путу према Горњем Милановцу, Ужичкој Пожеги, Ариљу и у селима Горња и Доња Добрња, Душковцу, Каменици и Прањанима, водио је даноноћне борбе против четника. После тога, уз успутне борбе, вратио се почетком децембра 1941. у Шумадију.[1]

Док се са својим батаљоном враћао у Шумадију, главнина партизанских снага повукла се у Санџак, па је изгубио везу с њима. За борце батаљона, припаднике и за симпатизере Народноослободилачког покрета (НОП) настали су тада изразито тешки дани. Партизани су морали да се склањају од сталних непријатељских напада и претреса, па су углавном живели по земуницама. Терор окупатора и његових сарадника обесхрабривао је локално становништво да удели склониште партизанима. У тим условима, крио код родитеља своје супруге, у селу Пласковцу, код Тополе. Два и по месеца је боравио у земуници.[1]

Приликом обнављања Првог шумадијског одреда „Милан Благојевић“, крајем априла 1942. постављен је команданта одреда. И поред јаких непријатељских снага, концентрисаних на овом сектору, одред је нападао жандармеријске станице, општинске управе, као и вршио разне саботаже и диверзије на железничким пругама и телефонским линијама. Непријатељ је уценио главе партизанских команданата и вршио сталне потере за одредом. Акције одреда снажно су политички утицале на народ Шумадије, а нарочито напади на среска места Сопот, 14. децембра 1942. и Белановицу, 21. фебруара 1943. године.[1]

Ноћу 25/26. фебруара 1943, партизани су извршили напад на жандармеријску станицу у Венчанима и на посаду љотићеваца у Барошевцу, код Лазаревца. Тада је ликвидирана жандармеријска станица у Венчанима, док су љотићевци у Барошевцу раније сазнали за намере партизана, па су запосели околне зграде и ровове. На челу напада на Барошевац био је Лабудовић, који је у току смртно погођен непријатељском ватром.[1]

Указ председника ФНР Југославије Јосипа Броза Тита 26. новембра 1955. проглашен је за народног хероја.[1]

Основна школа у Барошевцу носи његово име.

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]