Милорад Лабудовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
МИЛОРАД ЛАБУДОВИЋ
Milorad Labudovic.jpg
Милорад Лабудовић Лабуд
Датум рођења (1911-11-21)21. новембар 1911.
Место рођења Шекулар, код Берана
Краљевина Црна Гора
Датум смрти 25. фебруар 1943.(1943-02-25) (31 год.)
Место смрти Барошевац, код Лазаревца
Србија Србија
Професија државни службеник
Члан КПЈ од 1936.
Учешће у ратовима Априлски рат
Народноослободилачка борба
Служба НОВ и ПО Југославије
Народни херој од 26. новембра 1955.

Милорад Лабудовић Лабуд (Шекулар, код Берана, 21. новембар 1911Барошевац, код Лазаревца, 25. фебруар 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 21. новембра 1911. године у селу Шекулару код Берана. Гимназију је похађао у Пећи и Призрену и завршио је с одличним успехом. Године 1931. уписао се на историјску групу Филозофског факултета на Београдском универзитету. Већ на првој години студија определио се за револуционарни покрет.

Члан Савеза комунистичке омладине Југославије постао је од 1933, а члан Комунистичке партије Југославије 1936. године. Сваке године био је биран у управу Удружења студената-историчара, а најчешће је био секретар или потпредседник управе. Делујући у свом стручном удружењу и шире на Универзитету као комуниста, био је ухапшен у априлској провали 1935. године, као члан Факултетског комитета СКОЈ-а. На саслушању у полицији је рекао: „Свесно сам приступио комунистичком покрету, јер ми је дужност да се свим средствима борим против постојећег режима и покрета“.

После завршетка факултета, 1936. године, помоћу рођачких веза запослио се у Министарству просвете, као дневничар. И ту је наставио с револуционарним деловањем. Поново је ухапшен августа 1940. године. Одслужио је, као и први пут, шест месеци у београдској Главњачи и у затвору на Ади Циганлији. И поред мучења, на полицији се држао примерено. После изласка из затвора, фебруара 1941. године, избачен је из службе, па се настанио у Горњем Милановцу, где му се налазила супруга.

Када је почео Априлски рат 1941. године, пријавио се у најближу артиљеријску јединицу и покушао да пружи отпор Немцима на лазаревачком путу. Био је заробљен и одведен у крагујевачки логор, одакле је убрзо успео да побегне. Јула 1941. године, ступио је у Први шумадијски одред, којим је командирао Милан Благојевић, шпански борац и истакнути револуционар. Испрва борац и водник, Лабудовић је убрзо постао командир чете, а већ крајем септембра командант Трећег батаљона. Под Лабудовим руководством, батаљон је водио жестоке борбе с припадницима 714. немачке дивизије, чија се команда налазила у Тополи. Теже борбе у којима је учествовао биле су заседа у селу Крчевцу, на Прокопу у селу Винчи, на Руднику, Рапај-брду и осталим местима.

Због прекида сарадње четника Драже Михаиловића са партизанским снагама, Лабудовић је, 5. новембра 1941. године, са својим Трећим батаљоном, добио задатак да похита у околину Ужичке Пожеге и да, заједно с још неким партизанским јединицама, брани Врховни штаб и слободну територију око Ужица. На путу према Горњем Милановцу, Ужичкој Пожеги, Ариљу и у селима Горња и Доња Добрња, Душковцу, Каменици и Прањанима, водио је даноноћне борбе против четника. После тога, уз успутне борбе, вратио се почетком децембра у Шумадију.

Док се Лабудовић са својим батаљоном враћао у Шумадију, главнина партизанских снага повукла се у Санџак, па је изгубио везу с њима. За борце батаљона, припаднике и за симпатизере Народноослободилачког покрета настали су тада изразито тешки дани. Партизани су морали да се склањају од сталних непријатељских напада и претреса, па су углавном живели су по земуницама. Терор окупатора и сарадника је обесхрабривао локално становништво да удели склониште партизанима. У тим условима, Лабуд се крио код родитеља своје супруге, у селу Пласковцу, код Тополе. У земуници је боравио два и по месеца.

При обнављању Првог шумадијског одреда „Милан Благојевић“, крајем априла 1942. године, постао је његов командант. И поред јаких непријатељских снага, концентрисаних на овом сектору, одред је нападао жандармеријске станице, општинске управе, те вршио разне саботаже и диверзије на железничким пругама и телефонским линијама. Непријатељ је уценио главе партизанских команданата и вршио сталне потере за одредом. Акције одреда снажно су политички утицале на народ Шумадије, а нарочито напади на среска места Сопот, 14. децембра 1942., и Белановицу, 21. фебруара 1943. године.

Ноћу 25./26. фебруара 1943. године, партизани су извршили напад на жандармеријску станицу у Венчанима и на посаду љотићеваца у Барошевцу, код Лазаревца. Тада је била ликвидирана жандармеријска станица у Венчанима, док су љотићевци у Барошевцу раније сазнали за намере партизана, па су запосели околне зграде и ровове. На челу напада на Барошевац био је Лабудовић. У току борбе с непријатељем, Милорад Лабудовић био је смртно погођен непријатељском ватром.

Указ председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 26. новембра 1955. године, проглашен је за народног хероја.

Литература[уреди]