Душан Кораћ

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ДУШАН КОРАЋ
Dušan Korać.jpg
Душан Кораћ
Датум рођења(1920-01-07)7. јануар 1920.
Место рођењаМрчајевци, код Чачка
 Краљевина СХС
Датум смрти13. март 1998.(1998-03-13) (78 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 СР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ одмарта 1940.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411980.
Чингенерал-пуковник
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за војне заслуге
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
страна одликовања:
Орден црвене заставе

Душан Кораћ (Мрчајевци, код Чачка, 7. јануар 1920Београд, 13. март 1998), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, друштвено-политички радник СР Србије и СФР Југославије и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 7. јануара 1920. године у селу Мрчајевцима код Чачка, у сиромашној радничкој породици. У потрази за бољим условима живота, Душанови сиромашни родитељи су често мењали своје боравиште. Прве дане детињства Душан је провео у Крагујевцу, одакле се, 1922. године, преселио у берански срез, у родно место својих родитеља. Године 1928, породица Кораћ се поново вратила у Крагујевац, где је Душан завршио основну школу и, 1933. године, био примљен у Војно-техничку школу при Војно-техничком заводу у Крагујевцу. После четворогодишњег школовања, као квалификовани металски радник, запослио се у Војно-техничком заводу, у којем је као радник радио и његов отац.

За време школовања у Војно-техничком заводу прикључио се револуционарном омладинском покрету. Године 1937. био је примљен у Савез комунистичке омладине Југославије. Радио је у активу питомаца Војно-техничке школе. Године 1938. постао је члан УРС-ових синдиката, а марта 1940. члан Комунистичке партије Југославије. Био је члан Месног и Окружног комитета СКОЈ-а у Крагујевцу и истовремено секретар једне партијске ћелије.

Народноослободилачка борба[уреди]

Након капитулације Југославије 1941, активно је учествовао у припремама за устанак и у организовању партизанских јединица. Почетком августа 1941. ступио је у Крагујевачки партизански одред, у којем се најпре налазио на дужности политичког комесара Прве чете, а од септембра 1941. на дужности политичког комесара Првог батаљона. Крајем 1941. године, био је постављен за заменика политичког комесара Трећег (Крагујевачког) батаљона Прве пролетерске ударне бригаде. Октобра 1941. постао је заменик политичког комесара исте бригаде и истовремено секретар дивизијског комитета КПЈ Прве пролетерске ударне дивизије. Почетком августа 1943. био је постављен је за политичког комесара Прве пролетерске ударне бригаде.

Заједно са јединицама којима је руководио, Кораћ је учествовао у многим биткама током рата. За изванредну храброст приликом уништења једне железничке композиције у Гружи, а затим и друге код Кнића на прузи Краљево—Крагујевац, октобра 1941. године, био је похваљен од Врховног штаба НОП одреда Југославије. Новембра 1941. године, похвалио га је и Штаб Крагујевачког партизанског одреда због тога што је у одбрани Кнића, заједно са седам бораца, разбио групу од 300 четника, која је нападала боравиште одреда.

Од формирања Прве пролетерске бригаде до априла 1944. године, као партијски руководилац батаљона, Кораћ је учествовао у многим њеним операцијама и другим подухватима, међу којима су Друга непријатељска офанзива, Игмански марш, Трећа непријатељска офанзива, борбе у Пољима Колашинским, на Дурмитору, у Херцеговини, поход пролетерских бригада у Босанску крајину, борбе на комуникацији СарајевоМостар, на Цинцару, за Ливно, Кључ и друго. Као заменик политичког комесара Прве пролетерске бригаде и секретар дивизијског комитета Прве пролетерске дивизије, учествовао је у биткама на Неретви и Сутјесци. Од лета 1943. до априла 1944. године био је политички комесар Прве пролетерске бригаде, која је тада учествовала у борбама у Далмацији и западној Босни у јесен 1943, као и у борбама у зимским операцијама 1943/44. године у западној Босни.

Априла 1944. године, постао је политички комесар 26. далматинске дивизије НОВЈ. Дивизија је тада извела десанте на Корчулу и Мљет, следећег месеца извела десантни препад на Шолту, а у јуну десант на Брач. У септембру је ослободила централне далматинске отоке и полуострво Пељешац, у октобру ослободила Сплит, децембра учествовала у Книнској операцији, фебруара 1945. Мостарској операцији, а од марта до маја у Ријечкој и Тршћанској операцији. Током рата, Кораћ је био рањаван три пута.

Послератна каријера[уреди]

После рата, вршио је многе дужности у ЈНА:

  • политички комесар Тенковске армије ЈНА (1945-1946)
  • комесар Треће армије (1947—1948)
  • комесар Друге војне области у Новом Саду (1948-1950)
  • комесар ЈРВ и ПВО (1951—1952)
  • комесар Седме војне области у Сарајеву (1952-1953)
  • командант Прве пролетерске дивизије у Постојни (1953-1958)
  • командант Војног подручја Ријека
  • начелник Штаба Пете армије у Загребу (1959—1967)
  • начелник Треће управе и помоћник начелника Генералштаба ЈНА (1967-1970)
  • начелник Управе копнене војске (1970-1971)
  • главни инспектор Главне инспекције ЈНА (1971-1978)

Пензионисан је 1980. године у чину генерал-пуковника ЈНА.

Завршио је Вишу војну академију ЈНА и курс оператике.

Био је активан друштвено-политички радник. На Шестом конгресу СК Србије био је биран за члана сталног дела Конференције СК Србије. Био је члан неколико државних делегација у посети пријатељским земљама, члан Комисије ЦК СК Југославије за општенародну одбрану и Комитета Конференције СКЈ у ЈНА, те председник њене Комисије за општенародну одбрану.

Био је и активан спортски радник:

Преминуо је 13. марта 1998. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Одликовања[уреди]

Носилац је Партизанске споменице 1941, Ордена заслуга за народ са златном звездом, Ордена братства и јединства са златним венцем, Ордена партизанске звезде са златним венцем, Ордена за војне заслуге са великом звездом, Ордена за храброст и осталих југословенских и страних одликовања, међу којима је и совјетски Орден црвене заставе.[1] Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Референце[уреди]

  1. ^ Југословенски савременици: ко је ко у Југославији, 332. стр.

Литература[уреди]

  • Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
  • Народни хероји Југославије. Љубљана - Београд - Титоград: Партизанска књига - Народна књига - Побједа. 1982. 
  • Српски биографски речник (књига четврта). „Матица српска“, Нови Сад 2009. година.
  • Олимпијски вековник 1910—2010 — 100 година Олимпијског комтета Србије Издање Олимпијског комитета Србије и Сл. гласник Београд 2010. том 2, стр. 978.