Пређи на садржај

Сервије Тулије

С Википедије, слободне енциклопедије
Сервије Тулије
Сервије Тулије на римском новчићу из 500. године пре н.е.
Лични подаци
Место рођењаРим, Римско краљевство
Датум смрти535. п. н. е.
Место смртиРим, Римско краљевство
ДинастијаЕтрурци
ПретходникЛуције Тарквиније Приск
НаследникТарквиније Охоли

Сервије Тулије (лат. Servius Tullius) је био римски краљ који је владао у 6. веку п. н. е.[1] Један је од ретких римских краљева чија историчност не долази у питање. Био је поштован у римској традицији као праведан краљ. Пореклом је био Етрурац и то је био последњи краљ Рима етрурског порекла.

Традиција приписује Сервију Тулију поделу народа на пет или шест класа у центуријатским комицијама. Ова тимократска реформа, која се вероватно само приписује Сервију Тулију, обезбедила је боље представљање у скупштини оних грађана који су учествовали у одбрани државе.[2] Грађани који су припадали сиромашним слојевима римског друштва, нису морали учествовати у одбрани отаџбине, и били су рђаво заступљени у центуријатској комицији. Традиција приписује Сервију Тулију изградњу одбрамбеног зида око свих 7 римских брежуљака дужине 5 миља са 19 врата.

Пребацио је из латинског града Ариције у Рим (на Авентин) култну светковину посвећен богињи Дијани. Тако је учврстио римски престиж међу Латинима. Завршио је Јупитеров храм на Капитолину (60 m дуг, 50 m широк).

Римски и грчки извори описују његово робовско порекло и каснији брак са кћери Луција Тарквинија Приска, првог етрурског краља Рима, који је убијен 579. п. н. е. Конститутивна основа његовог ступања на престо није сасвим јасна; он је описан на различите начине: као први римски краљ који је дошао на престо без избора Сената, ослањајући се на народну и краљевску подршку; као и први који је изабран само од стране Сената, уз подршку тадашње краљице, али без позива на народно гласање.[3]

Више традиција описује Сервијевог оца као божанског. Ливије приказује Сервијеву мајку као заробљену латинску принцезу, потчињену Римљанима; њено дете је изабрано за будућег римског краља након што се око његове главе појавио пламен.[3] Император Клаудије I је одбацио такво порекло и описао га као етрурског најамника по имену Мастарна, који је ратовао за Целија Вибену.[4]

Сервије је био популаран краљ и један од најзначајнијих добротвора Рима. Остварио је војне успехе у ратовима против Веја и Етрураца и проширио град укључивши брежуљке Квиринал, Виминал и Есквилин. Традиционално му се приписује установљење празника Компиталија, изградња храмова посвећених Фортуни и Дијани, као и — мање уверљиво — увођење првог правог римског ковања новца.

Упркос противљењу римских патриција, проширио је римско грађанско право и побољшао положај и животне прилике најнижих слојева грађана и становника Рима који немају грађанско право. Према Ливију, владао је 44 године, све док није убијен од стране своје кћери Тулије и зета Луција Тарквинија Охологог. Као последица овог „трагичног злочина“ и његове охоле самовоље као краља, Тарквиније је на крају збачен са власти. Тиме је отворен пут укидању римске монархије и оснивању Римске републике, чији су темељи већ били постављени Сервијевим реформама.[5]

Позадина

[уреди | уреди извор]

Пре свог установљења као република, Римом су владали краљеви (лат. reges, једнина rex). Према римској традицији, оснивач Рима, Ромул, био је први краљ. Сервије Тулије био је шести, а његов наследник, Тарквиније Охоли (Tarquinius Superbus), последњи.[6] Природа римске краљевске власти није сасвим јасна; већину римских краљева бирао је Сенат, као доживотне носиоце магистратуре, али су неки полагали право на власт путем династичког или божанског наслеђа. Поједини су били домородачки Римљани, док су други били страног порекла. Каснији Римљани имали су сложен идеолошки однос према овој далекој прошлости. У републиканским моралним схватањима и институцијама, краљевска власт је била одбојна и таква је остала, барем по имену, и током Царства. С једне стране, сматрало се да је Ромул готово тренутно створио Рим, у толикој мери потпуно и суштински римски, да је свака каснија прихватљива промена или реформа морала бити представљена као обнова. С друге стране, Римљани Републике и Царства су сваког краља посматрали као онога ко је на посебан и нов начин допринео градској структури и територијама, или његовим друштвеним, војним, верским, правним или политичким институцијама.[7] Сервије Тулије је описиван као „други оснивач“ Рима, „најсложенији и најзагонетнији“ од свих његових краљева и као својеврсни „проторепубликански магистрат“.[8]

Антички извори

[уреди | уреди извор]

Најстарији сачувани извор за општи политички развој Римског краљевства и Републике јесте Цицероново дело De republica („О држави“), написано 44. године п. н. е.[9] Главни књижевни извори за живот и достигнућа Сервија Тулија јесу римски историчар Ливије (59. п. н. е. – 17. н. е.), чије је дело Ab urbe condita Римљанима углавном било прихваћено као стандардни и најмеродавнији приказ; његов готово савременик Дионисије из Халикарнаса, као и Плутарх (око 46–120. н. е.). Њихови сопствени извори укључивали су радове Квинта Фабија Пиктора, Диокла из Пепарета, Квинта Енија и Катона Старијег.[10] Ливијеви извори су вероватно обухватали и барем део званичних државних записа; он је одбацивао предања која су му се чинила неуверљивим или међусобно противречним и свој материјал је распоредио у оквир свеобухватне хронологије. Дионисије и Плутарх износе различите алтернативне верзије које код Ливија нису заступљене,[11] док је Ливијев ученик, етрусколог, историчар и цар Клаудије I, понудио још једно тумачење, засновано на етрурској традицији.[12]

Порекло

[уреди | уреди извор]

Породица и рођење

[уреди | уреди извор]

Већина римских извора наводи Сервијеву мајку као Окрисију, младу племкињу заробљену приликом римске опсаде Корникулума и доведену у Рим, било да је већ била трудна од свог мужа, који је убијен при опсади,[13] или као девицу. Она је дата краљици Танаквил, жени краља Тарквинија I, иако као робиња, третирана је с поштовањем према свом претходном положају. У једној верзији, она постаје супруга једног племићког клијента краља Тарквинија I. У другим верзијама, служила је у домаћим обредима краљевског огњишта као Весталка, и у једној таквој прилици, након што је угасила пламен огњишта жртвеним приношењем, затруднела је од нематеријалног пениса који је изашао из огњишта. Према краљици Танаквил, ово је био божански призор, било Лара домаћинства или самог Вулкана. Тако је Сервије био божански зачето дете и већ је био предодређен за величину, упркос положају своје мајке као робиње; за то време, краљица Танаквил и Окрисија чувале су ову тајну.[14]

Младост

[уреди | уреди извор]

Рођење Сервија од робиње краљевског дома чинило би га чланом проширене familia Тарквинија, и самим тим робом. Међутим, Ливије га описује као младог човека који већ заузима угледан положај, као сина живе племићке мајке и племићког оца. Он се издваја за посебну наклоност када чланови краљевског дома сведоче појаву нимбуса пламена око његове главе док спава — знак божанске наклоности и величанствено предзнамење. Према Ливију, Сервије постаје протеже краљевске породице („као син“) кроз овај догађај и касније се жени њиховом кћери Тарквинијом. За Ливија, овај брак поткопава традиционални наратив према којем су Окрисија и њен син Сервије били домаћи робови; Ливије истиче да ниједан роб, нити потомак роба, не би могао бити удостојен велике части да се ожени чланом владајуће римске породице.[15][16]

Сервије показује оданост и одговорност као зет. Када му се повере државне и војне дужности, он у обема области остварује изузетне резултате.[17][18] Плутарх, позивајући се на Валерија Антија „и његову школу“, наводи да се Сервијева супруга звала Геганија: нимбус пламена појављује се око Сервија тек касније, када је Геганија на самрти, „као знак његовог рођења из ватре“.[19][20]

Владавина

[уреди | уреди извор]

Према Ливију, Тарквиније Приск је изабран за краља након смрти претходног владара, краља Анка Марција, чија су два сина била премлада за наследство или за учешће у избору. Када су Сервијева популарност и брак са Тарквинијевом кћери учинили њега вероватним наследником престола, ова два сина су покушала да самостално преузму краљевску власт. Они су ангажовали двојицу атентатора који су напали краља Тарквинија Приска и задали му тешке повреде.[21] Краљица Танаквил је одмах наредила да се палата затвори и јавности са прозора палате саопштила да је краљ Тарквиније Старији именовао Сервија за намесника; у међувремену, краљ Тарквиније Старији је умро од последица повреда. Када је његова смрт постала јавна, сенат је изабрао Сервија за краља, а синови краљ Анка Марција су побегли у егзил у Суесса Пометију.[22] Ливије описује овај догађај као прву прилику у којој римски народ није учествовао у избору краља. Према Плутарху, Сервије је невољно пристао на краљевску власт по упорном наговору краљице Танаквил на самртном одру краља Тарквинија Старијег.[23]

Рано у својој владавини, Сервије је водио ратове против Веја и Етрураца. Каже се да је у кампањи показао изузетну храброст и да је разбио велику војску непријатеља. Његов успех помогао му је да ојача свој положај у Риму.[24] Према Fasti Triumphales, Сервије је прославио три тријумфа над Етрурцима, укључујући 25. новембра 571. п.н.е. и 25. маја 567. п.н.е. (датум трећег тријумфа на Fasti није читљив).

Реформе краља Сервија Тулија

[уреди | уреди извор]

Већина реформи које се приписују краљу Сервију проширивала је право гласа на одређене групе – посебно на римске грађане-племењаке (познате у Републиканском периоду као plebs), мање земљопоседнике који су раније били дисквалификовани за гласање због порекла, статуса или етничке припадности. Исте реформе истовремено су дефинисале финансијске и војне обавезе свих римских грађана. У целини, такозване Сервијеве реформе вероватно представљају дуготрајан, сложен и постепен процес популистичке политике и реформи, који се протезао од претходника краља Сервија, краља Анка Марција и краља Тарквинија Приска, преко њега самог до његовог наследника краља Тарквинија Охолог, и настављао се у Средњој и Позној Републици. Војна и територијална експанзија Рима и последичне промене у популацији чиниле су регулацију права гласа и реформе сталном потребом, тако да њихова потпуна припадност краљу Сервију „не може бити прихваћена без критичке анализе“.[25]

Куријатске реформе и попис

[уреди | уреди извор]

До Сервијевих реформи, доношење закона и судска одлука били су привилегија comitia curiata (куријатског већа), сачињеног од тридесет курија; римски извори описују по десет курија за свака три аристократска племена или клана, сваки наводно заснован на једном од централних римских брда и који је имао патрицијски статус по правој линији порекла од оснивачких римских породица. Ова племена обухватала су приближно 200 gentes (клана), од којих је сваки давао једног сенатора („старији“) у Сенат. Сенат је саветовао краља, састављао законе у његово име и сматрао се представником целог populus Romanus (римског народа); међутим, могао је само да расправља и дискутује. Његове одлуке нису имале силу ако их није одобрио comitia curiata. До времена краља Сервија, ако не и много раније, племена comitia представљала су мањину становништва, владајући мноштвом који није имао ефективан глас у владавини.[26]

Знатно бројнији римски грађани-плебејци могли су учествовати у овом већу на ограничен начин и можда износити своје мишљење о доношењу одлука, али само је comitia curiata имала право гласа. Мањина је тако упражњавала власт и контролу над већином. Римска традиција тврди да је краљ Сервије формирао comitia centuriata састављену од плебејаца како би заменио comitia curiata као централно законодавно тело Рима. То је захтевало спровођење првог римског пописа, чиме је краљ Сервије постао први римски цензор.[27] За потребе пописа, грађани су се окупљали по племенима на Кампус Мартијус како би регистровали свој друштвени статус, домаћинство, имовину и приход. Ово је утврдило пореске обавезе појединца, његову способност за војну службу када је то било потребно, као и његово укључивање у одређену гласачку групу.

Увођење пописа и comitia centuriata се сматра као Сервијев покушај да поткопа цивилну и војну моћ римске аристократије и обезбеди непосредну подршку својих недавно оснажених грађана у питањима државног управљања, а по потреби и под оружјем.[28] Comitia curiata је наставила да функционише кроз период краљевине и Републике, али је Сервијевом реформом њена моћ сведена на углавном симболичну улогу „горњег дома“; очекивало се да њени угледни чланови ратификују одлуке comitia centuriata и да у томе не учествују активно.[29]

Класе

[уреди | уреди извор]

Попис је груписао мушко становништво Рима по класама, према статусу, богатству и старости. Сваку класу чиниле су групе назване centuriae (стотине), номинално по 100 људи (лат. centum = 100), али у пракси различите величине,[30] које су се даље делиле на seniores (мушкарци старости 46–60 година, погодни да служе као „кућна гарда“ или градска полиција) и iuniores (мушкарци старости 17–45 година, који би, по потреби, служили као прве линије војске). Одрасло мушко становништво било је обавезно, када би били позвани, да изврше војну службу у складу са својим могућностима, које су се процењивале у архаичним asses.[31] Богатство и припадност класи одређивали су позицију појединца у цивилним хијерархијама, а до извесне мере и у војној структури; међутим, упркос очигледној војној природи система и могућем пореклу као позивање грађана под оружјем, он је пре свега служио да одреди изборне квалификације и богатство појединих грађана за пореске потребе, као и тежину њиховог гласа – ратови су били ретки, али опорезивање је било константна потреба.[32] Comitia centuriata су заседале кад год је било потребно, у миру или у рату. Иако је свака стотина имала право гласа, најбогатији су имали највише стотина и гласали први. Они испод њих били су позивани само у случају безизлазне ситуације или неодлучности; најнижа класа вероватно уопште није гласала.[33]

Сматра се да је систем centuriae римске војске и њен распоред у бојним линијама био заснован на цивилним класификацијама успостављеним пописом. Војни избор је издвајао мушкарце из цивилних centuriae и распоређивао их у војне. Њихова улога зависила је од старости, искуства и опреме коју су могли да приуште. Најбогатија класа iuniores (старости 17–45 година) била је наоружана као хоплити, тешка пешадија са шлемом, надколеницама, оклопом, штитовима (clipeus) и копљима (hastae). Свака борбена линија у формацији фаланге састојала се од једне класе.[34] Војни специјалисти, као што су трубалери, били су бирани из 5. класе. Највиши официри били су пореклом из аристократије све до ране Републике, када су први плебејски трибуни били бирани од стране плебејаца из њихових редова. Корнел указује да је овај centuriate систем ставио equites, који „се састојали углавном, ако не искључиво, од патриција“, али су гласали након пешадије прве класе, у положају подређеном пешадији релативно ниског друштвеног статуса.[35]

Племенска и територијална проширења

[уреди | уреди извор]

Сервијеве реформе повећале су број племена и прошириле град, који је био заштићен новим насипом, ровом и зидом. Обухваћена површина била је подељена на четири административне регије (квартове): Субурана, Есквилана, Колина и Палатина. Каже се да је сам краљ Сервије узео ново пребивалиште на Есквилину.[36] Ситуација изван градских зидина је нејасна,[37] али од тада би чланство у римском гласачком племену зависило од пребивалишта, а не од сродства, порекла или наследства. Ово би омогућило значајном броју градских и сеоских плебејаца да активно учествују у политичком животу, а велики број њих био би распоређен у векове прве класе, и самим тим вероватно гласао.[38] Подела Рима на „квартове“ остала је на снази све до 7. године п. н. е., када је Октавијан Август поделио град на 14 нових регија. У савременом Риму, један део очуваног античког зида приписује се краљу Сервију, док се остало наводно обновило након пљачке Рима од стране Гала 390/387. п. н. е.

Економија

[уреди | уреди извор]

Неки римски историчари сматрали су да је Сервије Тулије био одговоран за прве праве, кованице у Риму, које су замениле ранију, мање практичну валуту у виду сировог метала. Ипак, ово је мало вероватно, иако је могуће да је он увео званично ковање сирове валуте.[39] Новац је у то време имао минималну улогу у римској економији, која је била готово у потпуности аграрна. Дужничко ропство и задужења, међутим, вероватно су била честа. Облик таквих дугова мало је подсећао на дугове у новцу, код којих су дужници били приморани да плаћају камату новчарима за позајмљени капитал. Уместо тога, имућни власници земље давали су „авансне позајмице“ у виду семена, хране или других основних добара кметовима, клијентима и малим земљопоседницима, у замену за обећање радних услуга или значајан део рода. Условима таквих „позајмица“ дужници су били приморани да продају себе или своје зависнике свом повериоцу, или, ако су били малоземљопоседници, да уступе своју фарму. На тај начин имућни аристократски земљопоседници стицали су додатне фарме и радну снагу уз врло мали трошак.[40] Дионисије наводи да је краљ Сервије такве дугове плаћао „из свог џепа“ и забранио добровољно и принудно дужничко ропство.[41] У стварности, ове праксе су настављене све до доба Републике. Ливије описује расподелу земљишта сиромашним и безземљашким грађанима од стране краља Сервија и других као политичку стратегију прибављања подршке грађана малог значаја или заслуга.[42]

Религија

[уреди | уреди извор]

Краљу Сервију се приписује изградња храма Дијане на Авентинском брду, како би се обележило оснивање такозваног Латинског савеза;[43] његов мит о робовском пореклу, популистичке склоности и реорганизација vici (локалних четврти) изгледају као оправдање римског уверења да је он основао или реформисао празнике Compitalia (који су се одржавали у част Лара, заштитника сваке локалне заједнице), или да је први пут дозволио њихово присуство и службу од стране становника који немају грађанско право и робова.[44] Његова лична репутација и достигнућа могла су довести до историјске повезаности са храмовима и светилиштима посвећеним Фортуни; неки извори сугеришу да су ова два објекта била повезана током Сервијевог живота неком формом „светог брака“. Плутарх јасно идентификује Porta Fenestella („прозорска капија“) Краљевског дворца као прозор са којег је краљица Танквил објавила Сервијево намесништво народу; сматрало се да је богиња Фортуна прошла кроз исти прозор како би постала Сервијева супруга.[45]

Атентат

[уреди | уреди извор]

Према Ливију, краљ Сервије Тулије имао је две кћери, Тулију Старију и Тулију Млађу. Он је организовао њихов брак са два сина свог претходника, Луцијем Тарквинијем и Арунсом Тарквинијем. Млађа Тулија и Луције убили су своје супружнике, венчали се и сковали заверу против краља Сервија Тулија. Тулија Млађа подстицала је Луција да тајно убеди или подмити сенаторе, а он је, са групом наоружаних људи, отишао у сенатску дворану. Тада је позвао сенаторе и одржао говор у којем је критиковао краља Сервија: за порекло да је рођен као роба; за то што није изабран од Сената и народа током интеррегнума, како је био обичај при избору римских краљева; за то што му је престо поклонила жена; за фаворизовање нижих слојева над имућнима; за одузимање земље богатијих ради расподеле сиромашнима; и за увођење пописа, који је изложио имућне народној зависти.[46]

Када је краљ Сервије Тулије дошао у сенатску дворану да одбрани свој положај, Тарквиније га је бацио низ степенице, а Сервија су на улици убили Тарквинијеви људи. Убрзо потом, Тулија је својим кочијама прешла преко очевог тела. За Ливија, Тарквинијево безбожно одбијање да дозволи сахрану свог таста донело му је надимак Superbus („охоли“, „поносити“),[47] а Сервијева смрт представља „трагичан злочин“ (tragicum scelus), мрачну епизоду у историји Рима и оправдан разлог за укидање монархије. Краљ Сервије тако постаје последњи од римских добронамерних краљева; место овог злочина – које Ливије, по свему судећи, описује као раскрсницу – од тада је познато као Vicus Sceleratus (улица срамоте, бешчашћа или злочина).[48] Његово убиство представља паррицид, најтежи од свих злочина. Ово морално оправдава коначно протеривање Тарквинија и укидање римске изопачене, „неримске“ монархије. Ливијева Република делимично је утемељена на делима и смрти последњег добронамерног краља Рима.[49]

Историјске процене

[уреди | уреди извор]

Рођење

[уреди | уреди извор]

Тврдње о божанском пореклу и божанској наклоности често су се приписивале харизматичним појединцима који су се, „као ниоткуда“, уздизали и постајали династи, тирани и оснивачи-хероји у античком медитеранском свету.[50] Ипак, у свим тим легендама отац је божанског порекла, док је мајка — била она девица или не — увек принцеза из владајуће куће, никада робиња. Бестелесни фалус и његово оплођење девице-робиње краљевског порекла представљају јединствен мотив везан искључиво за Сервија.[51] Ливије и Дионисије занемарују или одбацују приче о Сервијевом натприродном, девичанском рођењу; иако његови родитељи потичу из покореног народа, обоје су племенитог рода. Његово порекло је плод случајности судбине, а његов карактер и врлине у потпуности су римски. Он делује у корист римског народа, а не ради личне добити; управо су такве римске врлине оне које могу задобити наклоност богова и донети награду у виду добре среће.[52]

Појединости о Сервијевом робовском рођењу, чудесном зачећу и везама са божанском Фортуном несумњиво су накнадно украшене након његовог времена, али је њихово језгро можда већ било ширено током његове владавине.[53] Његово неуставно и наизглед невољно ступање на престо, као и непосредно обраћање римским масама мимо сената, могли су бити протумачени као знаци тираније. У таквим околностима, изузетна лична харизма морала је бити кључна за његов успех. Када је Сервије проширио утицај и границе Рима и реорганизовао његово грађанство и војску, његов „нови Рим“ и даље је био усредсређен на Комиције, Casa Romuli, односно „колибу“ Ромула. Сервије је постао други Ромул, добротвор свога народа, делом човек, делом божанство;[54] али његово робовско порекло остаје без паралеле и чини га још изузетнијим. За Корнела, то је „најважнија појединачна чињеница о њему“.[55] Причa о његовом робовском рођењу очигледно је кружила далеко изван Рима; краљ Митридат VI Понтски подсмешљиво је говорио да је Рим од servos vernasque Tuscorum — етрурских робова и кућних слугу — начинио краљеве.[56]

Етрурски Сервије

[уреди | уреди извор]
Слика из Франсоа гробнице у Волцији, која приказује ослобођење Целија Вибене. Макстарна је други с лева.

Причу о Сервију као Етрурцу по имену Макстарна (назив за „диктатора“ на етрурском) изнео је цар Клаудије I као спорадичан научни коментар у Oratio Claudii Caesaris на Лугдунумској плочи. Постоји извесна потврда за ову етрурску верзију краља Сервија,[57] на зидним сликама у Франсоа гробници у етрурској Волцији. Оне су наручене некада у другој половини IV века п.н.е. Један панел приказује херојске Етрурце који стављају стране заробљенике под мач. Међу жртвама је појединац по имену Гневе Тархуније Румах, који се тумачи као Римљанин Гнеј Тарквиније,[4] иако позната римска историја не бележи ниједног Тарквинија с тим праноменом. Победници укључују Аулеа и Каилеа Випинаса – познате Римљанима као Вибена браћа – и њиховог савезника Макстрна [Макстарна], који изгледа игра кључну улогу у победоносном исходу. Цар Клавудије I је био убеђен да је Макстарна једноставно друго име за краља Сервија Тулија, који је започео каријеру као етрурски савезник Вибена браће и помогао им да се настане на Целијском брду у Риму. Очигледно је да се извештај цара Клавдија I ослањао на изворе недоступне његовим савременицима историчарима, или одбачене од њих. Могућа су два различита лика слична краљу Сервију, или две различите традиције о истој личности. Макстарна је можда био некада слављени етрурски херој, или, мање сигурно, етрурски превод римског magister (магистрат). Клаудијев „етрурски Сервије“ делује мање као монарх, а више као слободни римски магистрат, „архаички кондотјер“, који је себе и своју групу наоружаних клијената ставио у службу Вибене,[58] и који је можда касније заузео, а не насељавао, Целијско брдо у Риму. Ако је етрурски Макстарна идентичан с римским краљем Сервијем, онда је овај последњи био мање монарх него нека врста прото-републиканског магистра с трајним положајем, можда magister populi, вођа у рату, или, у терминологији Републике, диктатор.[59][60]

Наслеђе

[уреди | уреди извор]

Сервијеве политичке реформе, као и реформе његовог наследника краља Тарквинија Суперба, подривале су основе аристократске моћи и делимично их пренеле на обичан народ. Обични римски грађани постали су посебна политичка сила, са правом да учествују у управи и носе оружје у њено име, упркос противљењу и злопамћењу патриција и сената Рима. Краљ Тарквиније Охоли је свргнут због завере патриција, а не плебејаца.[61] Када је једном успостављена, comitia centuriata није могла бити поништена, нити су јој моћи могле бити смањене: као највише судско тело Републиканског Рима, имала је могућност да поништи судске одлуке, а републикански сенат је уставно био обавезан да тражи њено одобрење. Временом је comitia centuriata легитимисала успон плебејске аристократије и избор плебејских конзула.[62]

Сервијеве везе са Ларом и његова реформа vici директно га повезују са оснивањем Compitalia, свечаности уведене како би се јавно и побожно одао почаст његовом божанском пореклу – под претпоставком да је Лар његов отац – како би своје домаће ритуале проширио на ширу заједницу, означио своју мајчинску припадност нижим слојевима римског друштва и потврдио своју краљевску заштиту и надзор над њиховим правима. Неколико година пре августовских реформи Compitalia 7. п.н.е., Дионисије из Халикарнаса бележи Сервијево очинство од Лара и оснивање Compitalia као древне римске традиције. За Августа, краљ Сервије је био лако препознатљив као народни добротвор и обновитељ Рима, чија је оклевајућа природа да прихвати краљевство удаљавала од његових негативних конотација. Август је ставио Compitalia и њихове претежно плебејске фестивале, обичаје и политичке фракције под своју покровитељску заштиту, а у потреби и под своја цензорска овлашћења.[63] Међутим, он није своје порекло и поновно оснивање повезивао са краљме Сервијем – који је и уз делимично божанско порекло имао робовске везе – већ са краљем Ромулом, патрицијским оснивачким херојем, претком божанског Јулија Цезара и потомком Венере и Марса.[64]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Према Ливију, Ab Urbe Condita; ови датуми су прихваћени од стране већине античких римских писаца.
  2. ^ „Реформе Сервија Тулија”. Мали курс из Римског права. Приступљено 4. 2. 2020. 
  3. ^ а б Ливије; Фостер, Бенџамин О. (превод). Историја Рима. Преузето 9. новембра 2019.
  4. ^ а б Cornell 1995, стр. 135–139
  5. ^ Ливије, Ab urbe condita libri, (Историја Рима, I). књига I
  6. ^ Према рачунању римских историчара, Римско краљевство трајало је око 250 година; стога је списак краљева или неуверљиво кратак, или су њихове владавине неуверљиво дуге. Нарочито најранији краљеви могу представљати збир особина и достигнућа више различитих личности. За даљу расправу видети: Cornell, стр. 120–121, 226.
  7. ^ Cornell 1995, стр. 57–60
  8. ^ Cornell 1995, стр. 120–121, 226
  9. ^ Cornell 1995, стр. 2
  10. ^ Cornell 1995, стр. 6, 199–122
  11. ^ Cornell 1995, стр. 21–26
  12. ^ За Клаудијеву теорију о пореклу Сервија видети текст Лионске табле.
  13. ^ Ливије наводи да је муж Окрисије био Сервије Тулије, угледни човек у Корникулуму („[...] qui princeps in illa urbe fuerat [...]“); син је добио име по оцу. Видети: Ливије, Ab urbe condita, I, 39. Дионисије нуди скоро идентичну верзију као „највероватнију“.
  14. ^ Плутарх, Moralia, „О судбини Римљана“, 10, 64; доступно онлајн (Loeb) на сајту Thayer’s.
  15. ^ Ливије, Ab urbe condita, I, 39.
  16. ^ Cornell 1995, стр. 131, 132: see Dionysus of Halicarnassus, Roman Antiquities, 4.3.
  17. ^ Cornell 1995, стр. 131
  18. ^ видети Дионисије из Халикарнаса, 4, 3.
  19. ^ Плутарх, Moralia, „О судбини Римљана“, 10, 64; доступно онлајн (Loeb) на сајту Thayer’s [2]. Плутарх цитира Валерија Антија, Фрагмент 12; у: Peter, Frag. Hist. Rom., стр. 154.
  20. ^ Ливије, Од оснивања града (Ab urbe condita), I, 39; видети такође Дионисије из Халикарнаса, 4.
  21. ^ Ливије, Од оснивања града, књига I, 40.
  22. ^ Ливије, Од оснивања града, књига I, 41.
  23. ^ Плутарх, Moralia, „О судбини Римљана“, 10, 64; доступно онлајн (Loeb) на сајту Thayer’s [3]; видети такође Овид, Fasti, 6.627 и след.; Ливије, Од оснивања града, I, 39; Плиније Старији, Природна историја, 36 и 70.27.204.
  24. ^ Ливије, Од оснивања града, књига I, 42.
  25. ^ Cornell 1995, стр. 144–147, 173–175, 183 (војни карактер реформи, посебно у вези са пописом).
  26. ^ Cornell 1995, стр. 115–118
  27. ^ Реч census потиче од латинског censere, што значи „судити“ или „проценити“.
  28. ^ Cornell 1995, стр. 194–197
  29. ^ Cornell 1995, стр. 25
  30. ^ Сервијеве „стотине“ (centuriae) се стога сматрају „групама“.
  31. ^ As из овог периода представљао је одређену тежину бронзе – једну фунту, према Корнелу – много тежи него каснији as; његова вредност се стога не може представити као део или еквивалент касније римске кованице (as, sestertius или denarius). Види Cornell, стр. 180–181.
  32. ^ Cornell 1995, стр. 186–190, 194–196
  33. ^ Види Cornell, стр. 179, који цитира Ливија, 1.43, и Дионисија из Халикарнаса IV, 16–18. Описи оклопа и оружја које је требало да обезбеди свака класа готово сигурно представљају научне, спекулативне интерполације Ливија и Дионисија.
  34. ^ Лендон, Џ. Е., „Војници и духови: Историја битака у класичној антици“, Јејл универзитетска преса (2005), ISBN 978-0-300-11979-4, стр. 182: Грчки стил фаланге био је познат Римљанима из периода краљевине, а њихови борци у првој линији били су наоружани исто као рани грчки хоплити.
  35. ^ Cornell 1995, стр. 196
  36. ^ Ливије, „Од оснивања града“ (Ab urbe condita), 1.44. Називи регија, у овом редоследу (I–IV), наведени су у Варову, Lingua Latina, 5.45.
  37. ^ Сличне племенске области, можда познате као pagi, могле су се протезати у околне римске територије (ager Romanus), а неки од њихових становника могли су стећи право грађанства у оквиру Сервијевих реформи класа. Погледати дискусију код Корнела, стр. 176–179.
  38. ^ Cornell 1995, стр. 173
  39. ^ Сервије се, према Плинију Старијем, на основу сведочења Тимeја (око 360. п. н. е.), сматрао проналазачем кованих бронзаних новчића. Варо му приписује прве емисије кованих сребрних новчића. Погледати дискусију у: Crawford, Michael H., The Early Roman Economy, 753–280 BC, Publications de l'École française de Rome, 1976, том 27, број 1, стр. 197–207.
  40. ^ Погледати дискусију код Корнела, стр. 281–283.
  41. ^ Дионисије из Халкикарнаса, „Римске старине“ (Roman Antiquities), 4.9
  42. ^ Ливије, стр. 246; 3.39.9. Погледати и Цицеронову тврдњу да Римом не би требало да управља општа популација, већ „најбољи људи“ (optimates): Цицерон, Pro Sestio, 96.
  43. ^ Бирд, Норт, Прајс, „Религије Рима: Том 1, Историја“, 1998, стр. 3.
  44. ^ Лот, Џон Б., „Суседства августовског Рима“, Кембриџ, Кембриџ Универзитетска Преса, 2004, стр. 31 и след.
  45. ^ Cornell 1995, стр. 146–148 Поређење са приказима „богиње на прозору“ и облицима владарског брака са заштитним божанством. Плутарх приписује Сервију оснивање храма Fortuna Primigenia и храма Fortuna Obsequens, као и „већи део“ њених титула и почасти – заслужена захвалност од некога ко је „уз добру срећу био промовисан из породице заробљеног непријатеља на краљевску власт“ (Плутарх, Moralia, On the Fortune of the Romans, 10.58–63; енглеска верзија, Loeb, на Thayer-овом сајту [5]). За могуће локације Porta Fenestella и повезане Nova Via, видети такође T. P. Wiseman, „Where Was the Nova Via?“, Papers of the British School at Rome, 72, 2004, стр. 167–183.
  46. ^ Ливије, „Од оснивања града“ (Ab urbe condita), 1.42; 1.46; 1.47
  47. ^ Ливије, „Од оснивања града“ (Ab urbe condita), 1.49
  48. ^ Компитална светилишта Лара vici (једн. vicus), односно политичких квартова, била су смештена на раскрсницама; уп. њихову популарну повезаност са Сервијем Тулијем.
  49. ^ Фелдхер, Ендру. „Спектакл и друштво у Ливијевој историји“. Беркли: Универзитет Калифорније, око 1998 (онлајн) [6]
  50. ^ Cornell 1995, стр. 132–133: међу њима су Цекул, легендарни оснивач Пренесте; династички оснивачи попут Саргона, Кира и Птолемеја Сотера; као и тирани и узурпатори као што су Кипсел, Агафокле и Хијерон II.
  51. ^ Сервијево изузетно очинство и материнство као аутохтоне римске оснивачке традиције разматрају се код Висемана, Т. П., Remus: A Roman Myth. New York: Cambridge University Press. 1995. стр. 58—60. 
  52. ^ Cornell 1995, стр. 130–133
  53. ^ Grandazzi 1997, стр. 45
  54. ^ Grandazzi 1997, стр. 206–211
  55. ^ Cornell 1995, стр. 131, 146
  56. ^ Cornell 1995, стр. 132
  57. ^ Елеанор Хузар, у Temporini/Haase (ур.), Успон и пад римског света (ANRW), Језик и књижевност (Књижевност јулијевско-клаудијевског и флавијевског доба), 1984, стр. 623. Нема сачуваних доказа који би потврдили квалитет Клаудијевог етрурског научног рада или његово познавање етрурског језика, упркос томе што је саставио више томова о етрурској историји, који су данас изгубљени.
  58. ^ У Клаудијевом говору, Макстарна је sodalis fidelissimus Целија Вибене, односно његов највернији пратилац.
  59. ^ Cornell 1995, стр. 133–141, 143–145, 235
  60. ^ Корнел (1995) ове спекулисане везе описује као привлачне, али неутемељене, јер се у потпуности заснивају на блажим орфографским сличностима између „macstrna“ и „magister“.
  61. ^ Сервијеве реформе одражавају општи ток у грчко-римском свету, чији су владари све више настојали да обезбеде народну базу подршке, обраћајући се непосредно обичним војницима и, кад год је било могуће, заобилазећи аристократију; у античком свету, ово је у пракси представљало дефиницију тираније. Корнел, 148, 238.
  62. ^ Cornell 1995, стр. 195–197, 334–335
  63. ^ Лот, стр. 31: позивајући се на Дионисија из Халикарнаса, 4.14.3–4. Погледати и Беард, Норт, Прајс, Religions of Rome. том 1, A History. Cambridge University Press. , 1998, стр. 184, за августовске реформе и њихову везу са старим, традиционално сервијанским друштвеним и религијским институцијама.
  64. ^ Плутарх, Моралије, О срећи Римљана, 10.58–63. Енглеска верзија (Loeb) доступна на веб-сајту Thayer

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сервије_Тулије&oldid=30767902”