Белона

С Википедије, слободне енциклопедије
Белона, Рембрант

Белона (лат. Bellona), староримско божанство, богиња рата, често пандан богу Марсу. Поистовећивана је са богињом Нерио, а касније са грчком богињом рата Енио и са кападокијском богињом Ма. Поштовали су је Сабињани.

Овој богињи је посвећен храм у Риму још 495. године п. н. е., налазио се на крају Марсовог поља, у коме се састајао Сенат. Поред храма је стајао лат. columna bellica, одакле је свештеник оглашавао почетак рата.

Белона је сматрана и супругом Марса.

Најчешће је приказана са копљем, бичем или буктињом у руци, страшног лица, личила је на Фурије.

Етимологија[уреди | уреди извор]

Име богиње рата Белона потиче од раније Дуелона,[1] која је сама дериват старолатинског дуелум („рат, ратовање“), који се такође претворио у белум у класичном латинском.[2]

Етимологија речи дуелум остаје нејасна. Лингвиста Жорж-Жан Пино предложио је извођење од *дуенело- („прилично добар, прилично храбар“), реконструисаног деминутива речи дуенос, потврђеног на истоименом натпису као рани стари латински претходник речи бонус („добар“). Према лингвисти Михијелу де Вану, употреба *дуенело- „у контексту рата (бела акта, бела геста) може се схватити као еуфемизам, који на крају даје значење 'акција храбрости, рат' за именицу белум.[2]

Култ, веровања и храмови[уреди | уреди извор]

Белона је првобитно била древна сабинска богиња рата поистовећена са Нерио, супругом бога рата Марса, а касније са грчком богињом рата Енио. Њен храм у Риму је 296. године пре нове ере у близини циркуса Фламиније посветио Апије Клаудије Цек, током Самнитских ратова.[3] Овај храм је био прва локација на којој су на светом месту били окачени украсни штитови посвећени смртницима. Апије Клаудије је окачио штитове и посветио их својој породици.[4]

Њен празник се славио 3. јуна, а њени свештеници су били познати као Белонари и рањавали су своје руке или ноге као крвну жртву за њу.[5] Ови обреди су се одржавали 24. марта, названог Даном крви (dies sanguinis), након церемоније. Као последица ове праксе, која се приближила обредима посвећеним Кибели у Малој Азији, и Енио и Белона су се поистоветиле са њеним кападокијским аспектом, Ма.[6]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Orlin, Eric (2015). Routledge Encyclopedia of Ancient Mediterranean Religions (на језику: енглески). Routledge. стр. 136. ISBN 978-1-134-62552-9. 
  2. ^ а б de Vaan 2008, стр. 70.
  3. ^ Orlin, Eric (2015). Routledge Encyclopedia of Ancient Mediterranean Religions (на језику: енглески). Routledge. стр. 136. ISBN 978-1-134-62552-9. 
  4. ^ Pliny the Elder. The Natural History (English). стр. Book XXXV. 
  5. ^ William Smith, Smaller Classical Dictionary, London 1862, p.77
  6. ^ "Cults of Enyo and Ma" at Theoi Архивирано мај 17, 2016 на сајту Wayback Machine
  • Речник грчке и римске митологије, Д. Срејовић, А. Цермановић Кузмановић, Српска књижевна задруга, Београд, 1979.