Сухој Су-7

С Википедије, слободне енциклопедије
Сухој Су-7
Сухој Су-7
Опште
Димензије
Маса
Погон
Перформансе
Почетак производње1957. до 1972.
Уведен у употребу1960.
Повучен из употребе1986.
Статусван употребе
Први корисник СССР- Совјетско војно ваздухопловство
Број примерака1.874
Дужина16,61
Размах крила9,31
Висина4,16
Површина крила34,00
Празан8.370
Нормална полетна11.730
Макс. маса при узлетању13.830 kg
Макс. спољни терет2.600 kg
Турбо-млазни мотор1 х Сатурн АЛ-7Ф-1
Потисак ТММ66,7/са форсажом 94 kN
Брзина крстарења786 km/h
Макс. брзина на Hопт2.120 km/h
Долет1.450 km
Плафон лета18.500 m
Брзина пењања9.600 m/min

Сухој Су-7 (рус. Сухой Су-7, НАТО назив Fitter) је ловац-бомбардер на млазни погон направљен у Совјетском Савезу. Авион је први пут полетео 1955. године и био у употреби све до 1986. Наследио га је авиона Сухој Су-17 и његове варијанте Су-20 и Су-22.

Пројектовање и развој[уреди | уреди извор]

Рад на пројекту авиона Су-7 је почео 14. маја 1953. године када је П. О. Сухој[1] именован за главног пројектанта ОКБ-1 који је формиран са задатком да направи совјетску копију америчког ловца F-86 сејбр. За месец дана након тога Биро се окренуо пројектовању суперсоничног борбеног авиона и то: једног са стреластим крилима који је добио ознаку С-1 (према облику крила С-стреласта) и другог са делта крилима који је добио ознаку Т-3 (према Т-троугласта крила). У новембру месецу 1953. године био је готов нацрт тактичког ловца са стреластим крилима С-1, а у фебруару 1954. године прошао је пред комисијом која је одобрила даљи рад. Прототип овог авиона је завршен у јуну месецу 1955. године и отпочето је његово тестирање. Први пробни лет је обављен 7. септембра 1955. године и тестирање је трајало до половине 1956. године. Када је 9. јуна 1956. године овим авионом постигнута брзина од 2070 km/h, 270 km/h више од оне која је задата Тактичко-техничким условима, влада је 11. јуна 1956. године донела одлуку да се авион пусти у серијску производњу. Авион је добио званичан назив Су-7 а производила га је фабрика авиона N°126 Комсомолск на Амуру. Први пут је јавности приказан 24. јуна 1956. године заједно са осталим новим авионима. Државно и војно тестирање авиона Су-7 је трајало до 1958. године али то је углавном било због мотора. Од 1957. до 1960. године је произведено 132 примерка ових авиона и они су укључени у јединице Војног ваздухопловства као тактички ловци.

У другој половини 50-их година била је обустављена производња авиона намењена подршци сувоземним трупама то су привремено чинили авиони Ил-10, МиГ-15 и МиГ-17, али сазревала је потреба за специјализованим авион за подршку. Тако да је 1957. предложен пројект Су-7Б ловац-бомбардер који је у производњу ушао 1960. године. У току свог животног века, а он је за авионе ове врсте био изузетно дуг, трајао је близу 30 година вршена су модернизовања тако да има неколико варијанти ових авиона.[2]

Технички опис[уреди | уреди извор]

Авион Сухој Су-7(1955) у музеју у Кбели
Цртеж авиона Сухој Су-7(1955) у 3 пројекције
Сухој Су-7БКЛ у музеју
Сухој Су-7 лансер невођених ракета 57 mm
Сухој Су-7 подвешани топови

Авион Су-7 (1955) је једноседи једномоторни авион направљен према класичној шеми, средње крилац је са стреластим крилом и углом стреле 60° што му омогућава постизање веома великих брзина. Репни стабилизатори су такође стреластог облика. Труп авиона је кружног облика и одликовао се чистим аеродинамичним површинама. На носу авиона се налазио улаз за ваздух са системом за регулисање протока у зависности од висине и брзине лета авиона са минималним отпором. Нови снажан турбо млазни мотор АЛ-7Ф са функцијом додатног сагоревања (форсаж) имао је потисак близу 100 kN, хидраулични систем са радним притиском од 210 bar, нови систем управљања и контроле радних фунција авиона, дуплиране коморе ракетних бустера, нови систем седишта за катапултирање (избацивање под углом) знатно је смањио број повреда пилота при катапултирању, све су то новости први пут примењене у совјетском ваздухопловству. Стајни трап је увлачећи система трицикл, предња носна нога се увлачила у труп авиона а главне ослоне ноге су се налазиле испод крила и у току лета су се увлачиле у крила. Положај крилних ногу стајног трапа је био такав да није сметао систему подвешавања оружја и спољних резервоара за гориво. Кокпит пилота смештен у кабину под притиском а лоциран готово у самом носу авиона омогућавао је добру прегледност пилоту како у фазама полетаља и слетања тако и при лету авиона. Авион Су-7 је у принципу био добро наоружан а конкретно наоружање је завислило од типа авиона да ли је био ловац, ловац-бомбардер или јуришник. У Арсенали овог авиона су били топови, ракете ваздух-ваздух, невођене балистичке ракете разног калибра од 57 до 240 mm класичне авио-бомбе разног калибра, па чак и атомска бомба од 5 kT.[3]

Варијанте авиона Сухој Су-7[уреди | уреди извор]

Ознаке свих варијанти авиона Су-7 приказани су надаље:

  • Су-7 – тактички ловац серијски произвођен (1958—1960),
  • Су-7Б – ловац-бомбардер серијски произвођен (1960—1961),
  • Су-7БКЛ – ловац-бомбардер Су-7Б прилагођен за слетање и полетање са травнатих писта произвођен (1965—1971),
  • Су-7БМ – варијанта ловаца-бомбардера Су-7Б са новом опремом и мотором АЛ-7Ф-1 произвођен (1962—1964),
  • Су-7БМК – извозна варијанта авиона Су-7БМ произвођен (1966—1971),
  • Су-7У – школско тренажна варијанта авиона Су-7Б произвођен (1965—1971),
  • Су-7УМК - извозна варијанта школско тренажног авиона Су-7У произвођен (1965—1971).

Наоружање[уреди | уреди извор]

Наоружање авиона: Сухој Су-7[4]
Ватрено (стрељачко) наоружање
Топ
Број и ознака топа 2 х НР-30
Број граната 70
Калибар 30 mm
Митраљез
Бомбардерско наоружање (бомбе)
Класичне авио бомбе ФАБ-100; ФАБ-250; ФАБ-500
Укупна маса 1.000 kg
Број тачака за подвешавање 8
Ракетно наоружање (ракете)
Број и ознака ракета 32 х 57mm / 2 х 240 mm невођене ракете
Број подвешаних ракета 2


Оперативно коришћење[уреди | уреди извор]

Мада је овај авион пројектован као тактички ловац временом се трасформисао преко ловца бомбардера у јуришни авион. Авион Сухој Су-7 је произведен у 1.874 примерака и представљао је окосницу Совјетског ваздухопловства када су у питању јуришни авиони. Био је добар извозни производ извезен је у 9 земаља у 691 примерак. Био је у употреби преко 30 година, учествовао у два рата Шестодневном и Индијско-пакистанском рату.

Земље које су користиле овај авион[уреди | уреди извор]

Коришћење авиона Сухој Су-7 у свету

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Кто есть кто”. www.airforce.ru. Приступљено 14. 9. 2011. 
  2. ^ „ОАО „Компания „Сухой" - Самолеты - Музей - Су-7”. www.sukhoi.org. Приступљено 14. 9. 2011. 
  3. ^ „Сухой Су-7”. www.airwar.ru. Приступљено 14. 9. 2011. 
  4. ^ „[1.0] Sukhoi Su-7”. www.vectorsite.net. Приступљено 14. 9. 2011. 

Литература[уреди | уреди извор]

Сухој Су-7УМК авион за обуку
  • Арсениев Е.В, Берне Л.П и др. История конструкций Самолетов в СССР 1951-1965 гг. Москва: Машинострение. 2002. ISBN 5-217-02918-8.
  • Јанић, Чедомир (2003). Век авијације - [илустрована хронологија] (на језику: (језик: српски)). Беочин: Ефект 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Балош, Себастијан (април 2004). „Сухојев пробој”. Аеромагазин (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: ББ Софт. 57: 12—15. ISSN 1450-6068. 
  • Хлопотоб, О. Д. (2004). История военной авиации от первых летательных аппаратов до реактивных самолётоб (на језику: (језик: руски)). Москва: АСТ, Москва и Полигон, СПб. 
  • Antonov, Vladimir (1996). OKB Sukhoi (на језику: (језик: енглески)). Gordon, Yefim & others. Midland: Leicester. ISBN 978-1-85780-012-8. 
  • Donald, David (1997). The Complete Encyclopedia of World Aircraft (на језику: (језик: енглески)). NY: Barnes & Noble. ISBN 978-18-9410-224-7. 
  • Gunston, Bill (1995). The Osprey Encyclopaedia of Russian Aircraft 1875—1995 (на језику: (језик: енглески)). London: Osprey. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Rendall, David (1999). Jane's Aircraft Recognition Guide (на језику: (језик: енглески)) (2nd изд.). London: Harper Collins Publishers. ISBN 978-00-0470-980-2. 
  • Monro, Bob (1995). Jane`s Combat Aircraft (на језику: (језик: енглески)). Chant, Christopher;. Glasgow: Harper Collins Publishers. 
  • Гордюков, Николай (1994). Первые реактивные истребители Сухого (на језику: (језик: руски)). Москва: Polygon. стр. 26-35. ISBN 978-5-88541-003-8. 
  • Багратинов, Валерий (2005). Крылья России (на језику: (језик: руски)). Москва: Эксмо. стр. 695-696. ISBN 978-5-699-13732-9. 
  • Gunston, Bill (1999). The Illustrated Directory of Fighting Aircraft of World War II. Salamander Books. ISBN 9781840650921. 
  • Shavrov, V.B. History of the aircraft construction in the USSR (на језику: (језик: енглески)). ISBN 978-5-217-02528-2. 
  • Green, W (2001). The Great Book of Fighters. Swanborough, G. MBI Publishing. ISBN 978-0-7603-1194-3. 
  • Simons, David; Withington, Thomas. Die Geschichte der Fligerei (на језику: (језик: немачки)). Bath: Parragon Books Ltd. ISBN 978-1-4054-8950-8. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]