Торак

Из Википедије, слободне енциклопедије
Торак
Румунска православна црква у Малом Тораку
Румунска православна црква у Малом Тораку
Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Аутономна покрајина Застава Војводине Војводина
Управни округ Средњобанатски
Општина Житиште
Становништво
Становништво (2011) Decrease 2291
Густина становништва 34 ст/km²
Положај
Координате 45°30′19″N 20°36′14″E / 45.505166, 20.603833
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 80 m
Површина 83,2 km²
Торак на мапи Србије
{{{alt}}}
Торак
Торак на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 23232
Позивни број 023
Регистарска ознака ZR


Координате: 45° 30′ 19" СГШ, 20° 36′ 14" ИГД

Торак (мађ. Bégatárnok,рум. Torac) је насеље у Србији у општини Житиште у Средњобанатском управном округу. Према попису из 2011. било је 2291 становника .

Географске одлике[уреди]

Торак представља по значају другу раскрсницу у житиштанској општини. Од њих се одваја североисточни пут који повезује 4 општинска насеља и даље води у Румунију, и југоисточни пут који повезује житиштанску и сечањску општину. Налази се на 80m надморске висине.

Историја[уреди]

Торак је једно од бројних прастарих румунских насеља у српском Банату. Налази се на левој обали Бегеја, некадашњег Тимишела, на раскрсници путева који воде од Зрењанина до Темишвара и од Кикинде до Вршца.  Прво документовано сведочанство о постојању села датира још из далеке 1332. год. када се Торак помиње на листама папске десетине, у којима су забележена сва примања тих година сачувана у Архиву католичке епархије у Чанаду. Према наведеним документима, у Торку је већ 1337. год. основана парохија. Српска православна митрополија у Сремским Карловцима, под чијом су јурисдикцијом дуго времена (између 1713-1865) били и банатски Румуни, уврстила је Торак међу парохије основане, "аб иммемориале темпоре", сматрајући је као "пароцхиам антиqуам". Још један значајан историјски документ помиње ондашњи Торак. У Ратном дневнику Бајазита, откривеном тек средином овог века у архиву Топ Капи Сараја из Цариграда, открива се податак да у свом походу против Мирче Старог 1394. год. после напада на Сланкамен и Тител, прелазећи кроз Бечкерек, Торак, Пардањ, Димискар, Оршаву... улази у Влашку, упућујући се према Ровинама. Сазнајемо да Торак припада Комитату Кеве (Ковин) и да је под управом Тамишког грофа Цанки Миклоша (1401-1455).  Између 1713-1718. године уследио је аустријско-турски рат, а затим Пожаревачки мир (1718) после којег Торак, заједно са осталим банатским - насељима, прелази под власт аустријског царског двора. Четири деценије након тога почиње колонизација Баната са "гермариско-католицким елементима". Према Наредби Бечког двора од 14.јула 1765. год. коју је потписала Марија Терезија "сва румунска села, која су се нашла на путу германских колониста, требало је преселити на друга места". Ради се, наиме, о Патенту о колонизацији царице Марије Терезије од 25 фебруара 1763. год., а затим о Наредби, односно Декрету, који је упутила Банатска канцеларија за колонизацију 1765. године, којим је наредено исељавање румунског становништва из источног Торонтала, како би се швапским колонистима створило место. Овој Наредби је претходио Меморандум Грофа Перлас Риапа, светованог управитеља Баната, познатог заклетог непријатеља Румуна, који је 1708. године, због нечасних радњи био избачен из службе и судски прогоњен. Мађарски историчари веома детаљно описују, са којом бруталношћу је Бечки двор поступао приликом исељавања домаћег становништва, које се нашло на путу германских експанзионистичких планова према истоку.  Досељеницу се нису настанили неколико километара источније од данашњег села, на Великом путу или Царском друму. Ради се о путу који води из Бечкерека (Зрењанина) за Темишвар. Колонисти су новим насељима дали имена села из којх су дошли: Сердин и Сакалаз. Са овим називима, региструје их мађарска карта Баииата из 1769. Год. Нису дуго остали на овом месту. После само неколико година, правдајући то, "недовољном безбедношћу места, које је изложено пљачкама и отимачинама", силазе на обалу Бегеја, на мочварно земљиште, окружено високим врбама и трском. Јако је земљиште било подложно плављењу и тешко обрадиво, овде су преци Торачана били безбеднији, пошто се нису налазили на путу нападача и пљацкаша. Оно што им је било потребно за живот стекли су уз много зноја. То је констатовао и сам Франц Јосиф после своја три путовања кроз Банат: 1768, 1770. и 1773. год., када је два пута пролазио кроз Торак. После ових путовања су и Румуни добили неке олакшице. Добили су земљу. Журили су са премеравањем земље, тако да су локалне власти дале на коришцење "Колонистима по сесију земље (један "паор" односно по пола сесије ако је породица била мања и није могла да је обрађује. Сесија се састојала од 24 јутра оранице, 6 јутра ливаде, 3 јутра воћњака и 3 јутра општинског пашака'. После угарске анексије Баната, живот Торачана постаје све тежи. Само три године после тога, почевши од 1782. па све до 1848. године они постају кметови на имању грофа Киш Исака, који узима у најам оба села од Бечког двора. Затим, до револуције из 1848. год. оба села прелазе из руке у руку као власништво разних грофова, породице Киш. Тешко стање Торачана није се променило ни после револуције. Бечки двор је упркос идејама револуције 1848. год., поново узео земљу и доделио је (властели) овога пута грофу Дукај Цеконицу, уместо да је подели сељацима. На његовом имању у Торку, 1903. избила је сељачка буна коју је војска угушила. Било је ухапшено преко 80 румунских сељака из оба села, те су осуђени на затвор.  Уследио је Први светски рат, у којемје 118 Торађана изгубило живот. Већина њих је пала на бојном пољу у Галицији. Многи Торачани су одведени у заробљеништво и стигли до Туркестана.  Услови живота у оба села нису се много променили на боље ни после овог рата. То потврђује и сељачка буна из 1918. на имању Дракслера, а и побуна Торачана исте године, у којој је сиротиња опљачкала имовину грчких и јеврејских трговаца што је утицало да они напусте село, као и да становништво масовно оде у Добруџу, Француску и преко океана у Аргентину и САД (1929, 1930., 1931. и 1932. године).  После Другог светског рата положај Румуна у Торку се постепено побољшава. 1947. године два села Мали Торак иВелики Торак се спајају у једно село које називају Бегејци. Од 1960. године Бегејци су били општинско седиште, а од 1960. године, након нове територијално-административне организације земље, село припада општини Житиште.

Демографија[уреди]

У насељу Торак живи 2281 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 43,0 година (40,5 код мушкараца и 45,3 код жена). У насељу има 1016 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,80.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је нагли пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 4945 [1]
1953. 5012
1961. 5198
1971. 4817
1981. 4289
1991. 3700 3250
2002. 3238 2850
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Румуни
  
1.780 62,45%
Срби
  
569 19,96%
Роми
  
203 7,12%
Мађари
  
89 3,12%
Југословени
  
83 2,91%
Муслимани
  
8 0,28%
Хрвати
  
3 0,10%
Словаци
  
2 0,07%
Бугари
  
2 0,07%
Немци
  
1 0,03%
Македонци
  
1 0,03%
непознато
  
1 0,03%


Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  2. Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  3. Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Спољашње везе[уреди]