Ферапонтов манастир

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Ферапонтов манастир
Ferapontovo.jpg
Светска баштина Унеска
Званично име Комплекс Феропонотовог манастира
Место Русија Уреди на Википодацима
Координате 59°57′23″ СГШ; 38°34′03″ ИГД / 59.956388888889° СГШ; 38.5675° ИГД / 59.956388888889; 38.5675
Критеријум Културно добро: i, iv
Упис 2000. (24. седница)
Веб-сајт http://whc.unesco.org/en/list/982

Ферапонтов манастир (руски: Ферапонтов монастырь) у Вологодској области је један од најчистијих примера средњовековне руске уметности, због чега је 2000. године уписан на УНЕСКОСписак места Светске баштине у Европи.

Дионизијева фреска Св. Николе у Катедрали манастира
Ферапонтов манастир зими

Основао га је Свети Ферапонт 1397. године на негостољубивом делу северне Русије, источно од манастира Кирило-Белозерскy.[1] Овај манастир је прославио ученик Светог Кирила, Свети Мартиниан, који је 1447. године постао игуман Тројице-Сергијеве лавре [2] И након његове смрти, Мартинијанов изворни манастир је остао под заштитом Ивана III и његове породице.

Током 1530-их додата је ризница, рефекторијум и јединствена Црква Благовести с високим звоником. У то време манастир је уживао покровитељство Ивана Грозног и поседовао је неких 60-так села у својој околини. Сам Цар је неколико пута посетио манастир као ходочасник.

У Временима пометње (Смутное время), између две руске династије (1598—1613.), манастир су опустошили Пољаци. Половином 17. века је обновљен када су подигнуте његове најновије грађевине: Црква св. Мартинијана с кровом у облику шатора (1641), двошаторска барбиканска црква (1650) и звоник на улазу (1680). Сат торањ из 1638. године се сматра најстаријим у Русији.

С временом је манастир губио на популарности и постао је место изгнанства многих протераних свештеника, попут Патријарха Никона од 1658—1681. године. Павле I Петрович га је укинуо 1798. године, да би се обновио 1904. године као конвикт, да би га бољшевици поновно затворили 1924., ѕатим су га совјетске власти претвориле у музеј 1975. године. Од 1991. године он је део Националног парка "Руски север".

Одлике[уреди]

Икона пророка у цркви из 1490. год.

Најстарија грађевина у манастиру је Катедрала Госпиног Рођења из 1490. године коју су изградили мајстори из Ростова. Од три катедрала које су подигнуте тих година у северној Русији, ова је најбоље сачувана. Она је тробродна црква надсвођена куполом с високим тамбуром извана украшеним витким пиластерима. Горњи део прочеља је украшен редовима балустера и керамичких плочица с цветним орнаментима, док се на доњем делу налазе фантастичне маске и орнаментални украси по узору на рељефе из цркава у Владимиру. Изнутра је подељена с два реда ступова, а средишњи брод има бачвасти свод. Цела њена унутрашњост је осликана изузетно вредним фрескама великог средњовековног сликара Дионизија. Фреске су подељене у паралелне низове различитих величина и између осталог приказују архитектуру која одзвања архитектуру саме грађевине. Извана је такође осликан западни зид и доњи део јужног зида, одмах изнад гробнице св. Мартинијана.

Црква Благовести (1530—1531.) и рефекторијум, подигнути у част рођења Ивана IV, су најранији примери руских цркава са средишњим звоником. Двоспратна ризница је такође најстарија руска световна грађевина од опеке. У њој су се чували манастирски документи и друга блага.

Црква св. Мартинијана (1641), изграђена изнад гроба свеца уз јужни зид катедрале, је типична руска црква 17. века. Њена основа је једноставан квадрат с осмоугаоним кровом у облику шатора и витким тамбуром. С његовг врха светлост пада равно на гроб свеца унутра.

Мале порталне цркве, Просветљења и Св. Ферапонта (1650) су изграђене око двоструких манастирских врата и имају необичан облик. Њихови торњеви уоквирују врата и наслањају се више на врата него на саме цркве. Звоник из 1680-их крунише грађевину повезујући рефекторијум и катедралу, а у њему се налази 17 звона и сатни механизам из 1638. године; најстарији у Русији.

Извори[уреди]

  1. ^ Семенищева Е. В. Можайский Лужецкий Рождества Пресвятой Богородицы Ферапонтов монастырь. — М: Историко-просветительское общество памяти преподобного Ферапонта, 2008. -С.11. -ISBN 978-5-903848-01-0.
  2. ^ Св. Мартиниан је био игуман Ферапонтовог манастира до 1447 год., када постаје игуман манастира Тројице-Сергијеве лавре.

Литература[уреди]

  • Брилліантовъ И. И. Ѳерапонтовъ Бѣлозерскій, нынѣ упраздненный монастырь, мѣсто заточенія Патріарха Никона. СПб. 1899 / Репринтное издание, М.:Северный паломник. 2005. ISBN 978-5-94431-177-1. стр. 136(rus.)
  • William C. Brumfield, Ferapontovo: Medieval Treasure in the Russian North, чланак часописа Russia Now od 6. априла 2010.

Спољашње везе[уреди]