Ферапонтов манастир

Из Википедије, слободне енциклопедије
Светска баштина Унеска
Комплекс Феропонотовог манастира
Назив на званичном списку светске баштине
Ferapontovo.jpg
Локација  Русија
Тип Културно добро
Критеријум i, iv
Унеско регија Европа
Историја уписа у светску баштину
Упис 2000. (24. седница)

Ферапонтов манастир (руски: Ферапонтов монастырь) у Вологодској области је један од најчистијих примера средњовековне руске уметности, због чега је 2000. године уписан на УНЕСКОСписак места Светске баштине у Европи.

Дионизијева фреска Св. Николе у Катедрали манастира
Ферапонтов манастир зими

Основао га је Свети Ферапонт 1397. године на негостољубивом делу северне Русије, источно од манастира Кирило-Белозерскy.[1] Овај манастир је прославио ученик Светог Кирила, Свети Мартиниан, који је 1447. године постао игуман Тројице-Сергијеве лавре [2] И након његове смрти, Мартинијанов изворни манастир је остао под заштитом Ивана III и његове породице.

Током 1530-их додата је ризница, рефекторијум и јединствена Црква Благовести с високим звоником. У то време манастир је уживао покровитељство Ивана Грозног и поседовао је неких 60-так села у својој околини. Сам Цар је неколико пута посетио манастир као ходочасник.

У Временима пометње (Смутное время), између две руске династије (1598—1613.), манастир су опустошили Пољаци. Половином 17. века је обновљен када су подигнуте његове најновије грађевине: Црква св. Мартинијана с кровом у облику шатора (1641), двошаторска барбиканска црква (1650) и звоник на улазу (1680). Сат торањ из 1638. године се сматра најстаријим у Русији.

С временом је манастир губио на популарности и постао је место изгнанства многих протераних свештеника, попут Патријарха Никона од 1658—1681. године. Павле I Петрович га је укинуо 1798. године, да би се обновио 1904. године као конвикт, да би га бољшевици поновно затворили 1924., ѕатим су га совјетске власти претвориле у музеј 1975. године. Од 1991. године он је део Националног парка "Руски север".

Одлике[уреди]

Икона пророка у цркви из 1490. год.

Најстарија грађевина у манастиру је Катедрала Госпиног Рођења из 1490. године коју су изградили мајстори из Ростова. Од три катедрала које су подигнуте тих година у северној Русији, ова је најбоље сачувана. Она је тробродна црква надсвођена куполом с високим тамбуром извана украшеним витким пиластерима. Горњи део прочеља је украшен редовима балустера и керамичких плочица с цветним орнаментима, док се на доњем делу налазе фантастичне маске и орнаментални украси по узору на рељефе из цркава у Владимиру. Изнутра је подељена с два реда ступова, а средишњи брод има бачвасти свод. Цела њена унутрашњост је осликана изузетно вредним фрескама великог средњовековног сликара Дионизија. Фреске су подељене у паралелне низове различитих величина и између осталог приказују архитектуру која одзвања архитектуру саме грађевине. Извана је такође осликан западни зид и доњи део јужног зида, одмах изнад гробнице св. Мартинијана.

Црква Благовести (1530—1531.) и рефекторијум, подигнути у част рођења Ивана IV, су најранији примери руских цркава са средишњим звоником. Двоспратна ризница је такође најстарија руска световна грађевина од опеке. У њој су се чували манастирски документи и друга блага.

Црква св. Мартинијана (1641), изграђена изнад гроба свеца уз јужни зид катедрале, је типична руска црква 17. века. Њена основа је једноставан квадрат с осмоугаоним кровом у облику шатора и витким тамбуром. С његовг врха светлост пада равно на гроб свеца унутра.

Мале порталне цркве, Просветљења и Св. Ферапонта (1650) су изграђене око двоструких манастирских врата и имају необичан облик. Њихови торњеви уоквирују врата и наслањају се више на врата него на саме цркве. Звоник из 1680-их крунише грађевину повезујући рефекторијум и катедралу, а у њему се налази 17 звона и сатни механизам из 1638. године; најстарији у Русији.

Извори[уреди]

  1. Семенищева Е. В. Можайский Лужецкий Рождества Пресвятой Богородицы Ферапонтов монастырь. — М: Историко-просветительское общество памяти преподобного Ферапонта, 2008. -С.11. -ISBN 978-5-903848-01-0.
  2. Св. Мартиниан је био игуман Ферапонтовог манастира до 1447 год., када постаје игуман манастира Тројице-Сергијеве лавре.

Литература[уреди]

  • Брилліантовъ И. И. Ѳерапонтовъ Бѣлозерскій, нынѣ упраздненный монастырь, мѣсто заточенія Патріарха Никона. СПб. 1899 / Репринтное издание, М.:Северный паломник. 2005. ISBN 978-5-94431-177-1. стр. 136(rus.)
  • William C. Brumfield, Ferapontovo: Medieval Treasure in the Russian North, чланак часописа Russia Now od 6. априла 2010.

Спољашње везе[уреди]