Комијска прашума

Комијска прашума
Комијска прашума
Светска баштина Унеска
Званично име	Комијске прашуме
Место	Урал, Комија, Русија
Координате	63° 37′ 33″ N 58° 57′ 9″ E / 63.62583° С; 58.95250° И
Површина	2.645.800 ha (10.215 sq mi)
Укључује	Југид-ва (Бистра вода) национални парк; Печоро-Иличскиј резерват природе; Јакша шумски округ;
Критеријум	Природна: Природно добро:
Референца	719
Упис	1995 (19. седница)
Веб-сајт	http://www.vfk.komi.com
	Локација Комијске прашуме Локација Комијске прашуме

Комијске прашуме (руски: Девственные леса Коми) је највећа европска прашума (32,800 км²). Налази се на северном делу Урала у руској републици Коми. Год. 1995, уписана је на УНЕСКО-в Списак места Светске баштине у Европи као највеће подручје тајге, тундре и мочварних тресетишта с рекама и природним језерима, на којима успевају углавном четинари, али и врбе и брезе.

Заштићено подручје одговара руским заштићеним подручјима природног резервата Печора-Иљич (Печоро-Илычский заповедник) и националног парка Југид-ва (Югыд ва), највећег у Русији и Европи (18.917 км²).

Најзаступљеније дрвеће су Сибирска смрека (Picea obovata), Сибирска јела (Abies sibirica) и Сибирски ариш (Larix sibirica). Фауна укључује више од 200 врста птица и многе врсте ретких риба, док су најзаступљенији сисари: ирвас (Rangifer tarandus), самур (Martes zibellina), Европски визон (Mustela lutreola) и зец (Lepus europaeus).

Одмах по упису на списак Светске баштине заустављена је сеча коју је изводила француска фирма HUET, али упркос заштити још увек траје бесправна сеча и уништавање околине коју чине трагачи злата. Влада републике Коми, упркос забрани, подупире експлоатацију извора злата и покушава померити границе заштићеног подручја како би северне делове парка Југид-ва, где се налазе налазишта, искључили из заштићеног подручја, што је недавно одбио Врховни суд^[5].

Географија[уреди | уреди извор]

Девичанске шуме Коми припадају екорегиону тајге Уралских планина.^[6]^[7] Доминантне врсте дрвећа су сибирска смрча,^[8]^[9]^[10] сибирска јела^[11]^[12] и сибирски ариш,^[13]^[14] док су најистакнутији сисари ирваси, самур, нерц и зец.

Локација одговара руском резервату природе Печора-Илич и националном парку Југид Ва. Његов статус локације светске баштине признат је 1995. године, што га чини првим природним местом светске баштине у земљи. Ово признање је локацији донело додатна финансијска средства из иностранства и спасило га од непосредне сече од стране француске компаније (HUET Holding). Међутим, претње очувању и даље остају, посебно нелегална сеча шума и ископавање злата. Налазишта злата у северном делу Националног парка Југид-Ва требало је да буду ископана пре 1995. године.

Опасности[уреди | уреди извор]

Упркос томе што је ово подручје признато као место светске баштине, иницијативе вађења злата активно се воде од стране шефа републике и Министарства природе Комија.

Галерија[уреди | уреди извор]

Сосногорск, Република Комија^[15]
Печоро-Иличскиј резерват природе^[16]

Референце[уреди | уреди извор]

^ "Clear future for the 'Clear Water', or how Yugyd Va National Park is to develop" Krasnoye Znamya (a local newspaper), 15 March 2006, No. 40.
^ Alexander Nikolaevich Shuvalov (Александр Николаевич Шувалов), "Pechora's White Nights" (БЕЛЫЕ НОЧИ ПЕЧОРЫ) (A guidebook). Moscow, Profizdat, 1991.
^ Печорские волока (Pechora Portages) in Brockhaus and Efron Encyclopedic Dictionary
^ Pechora-Ilych Nature Reserve
^ Извештај руског Greenpeace-a Архивирано на сајту Wayback Machine (2. фебруар 2011) Посећено 7. фебруара 2011. (rus.)
^ Ural Mountains Архивирано 29 април 2015 на сајту Wayback Machine, Encyclopædia Britannica on-line
^ Russian Regional Economic and Business Atlas. International Business Publications. август 2013. стр. 42. ISBN 9781577510291.
^ Farjon, A. (2013). „Picea obovata”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2013: e.T42331A2973177. doi:10.2305/IUCN.UK.2013-1.RLTS.T42331A2973177.en . Приступљено 19. 11. 2021.
^ Christopher J. Earle. „Picea obovata Ledeb. 1833”. Gymnosperm Database. Приступљено 10. 12. 2014.
^ Konstantin V. Krutovskii; Fritz Bergmann (1995). „Introgressive hybridization and phylogenetic relationships between Norway, Picea abies (L.) Karst., and Siberian, P. obovata Ledeb., spruce species studied by isozyme loci”. Heredity. 74 (5): 464—480. doi:10.1038/hdy.1995.67 .
^ Katsuki, T.; Rushforth, K.; Zhang, D. (2011). „Abies sibirica”. The IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2011: e.T42299A10681312. doi:10.2305/IUCN.UK.2011-2.RLTS.T42299A10681312.en. Приступљено 10. 1. 2018.
^ Morozova, T. I.; Vasilyeva, L. N. (2003). „Ascomycetous fungi of Siberia. I. Delphinella balsameae - the causal agent of the shoot blight of Siberian fir.” (PDF). Mikologiya i Fitopatologiya (на језику: руски). 37 (1): 59—61. ISSN 0026-3648.
^ Farjon, A. (2013). „Larix sibirica”. The IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2013: e.T42317A2971987. doi:10.2305/IUCN.UK.2013-1.RLTS.T42317A2971987.en. Приступљено 12. 12. 2017.
^ „Larix sibirica Ledeb.”. Plants of the World Online. Board of Trustees of the Royal Botanic Gardens, Kew. 2017. Приступљено 11. 4. 2021.
^ "Clear future for the 'Clear Water', or how Yugyd Va National Park is to develop" Krasnoye Znamya (a local newspaper), 15 March 2006, No. 40.
^ „Map of Ecoregions 2017” (на језику: енглески). Resolve, using WWF data. Приступљено 14. 9. 2019.

Литература[уреди | уреди извор]

Kottek, M., J. Grieser, C. Beck, B. Rudolf, and F. Rubel, 2006. „World Map of Koppen-Geiger Climate Classification Updated” (PDF) (на језику: енглески). Gebrüder Borntraeger 2006. Приступљено 14. 9. 2019.
„Dataset - Koppen climate classifications” (на језику: енглески). World Bank. Приступљено 14. 9. 2019.
Aleksandr V. Chalyshev, "Nutrient composition of milk from domesticated taiga moose during the lactation period", Alces, 01-JAN-2002
Nelly A. Moyseenko, "Components of red blood in young moose", Alces Supplement 2: pp. 93-97 (2002)
T.I. Kochan, "Seasonal Adaptation of Metabolism and Energy in the Pechora Taiga Moose Alces alces" [Journal of Evolutionary Biochemistry and Physiology],

Volume 37, Number 3 / May, 2001

Wilkinson, Paul F. (1972). „Oomingmak: A Model for Man-Animal Relationships in Prehistory”. Current Anthropology. 13 (1): 23—44. JSTOR 2741071. S2CID 143803920. doi:10.1086/201247.
Robbins, Charles T.; Robbins, Barbara L. (1979). „Fetal and Neonatal Growth Patterns and Maternal Reproductive Effort in Ungulates and Subungulates”. The American Naturalist. 114 (1): 101—116. JSTOR 2460291. S2CID 84537447. doi:10.1086/283456.
Vladimir Golovner (Владимир ГОЛОВНЕР) "Primaeval forest, White nights, Dwarfed birches: Second Inter-Regional Schoolchildren's Expedition to the Northern Urals" (Лес первобытный, ночь белая, береза угнетенная: Вторая межрегиональная экологическая экспедиция школьников на Северный Урал) Архивирано 2007-09-28 на сајту Wayback Machine. Uchitelskaya Gazeta (Учительская газета), 07-Oct-2003
Государственный Совет Республики Коми. Закон №13-РЗ от 6 марта 2006 г. «Об административно-территориальном устройстве Республики Коми», в ред. Закона №171-РЗ от 26 декабря 2014 г. «Об упразднении населённого пункта Верхняя Седка, расположенного на территории Прилузского района Республики Коми, и внесении в связи с этим изменений в некоторые Законы Республики Коми». Вступил в силу со дня официального опубликования. Опубликован: "Республика", №44, 16 марта 2006 г. (State Council of the Komi Republic. Law #13-RZ of March 6, 2006 On the Administrative-Territorial Structure of the Komi Republic, as amended by the Law #171-RZ of December 26, 2014 On Abolishing the Inhabited Locality of Verkhnyaya Sedka Located on the Territory of Priluzsky District of the Komi Republic, and on Amending Various Laws of the Komi Republic Accordingly. Effective as of the official publication date.).
Государственный Совет Республики Коми. Закон №11-РЗ от 5 марта 2005 г. «О территориальной организации местного самоуправления в Республике Коми», в ред. Закона №171-РЗ от 26 декабря 2014 г. «Об упразднении населённого пункта Верхняя Седка, расположенного на территории Прилузского района Республики Коми, и внесении в связи с этим изменений в некоторые Законы Республики Коми». Вступил в силу 1 апреля 2005 г.. Опубликован: "Республика", №44–45, 17 марта 2005 г. (State Council of the Komi Republic. Law #11-RZ of March 5, 2005 On the Territorial Organization of the Local Self-Government in the Komi Republic, as amended by the Law #171-RZ of December 26, 2014 On Abolishing the Inhabited Locality of Verkhnyaya Sedka Located on the Territory of Priluzsky District of the Komi Republic, and on Amending Various Laws of the Komi Republic Accordingly. Effective as of April 1, 2005.).
„UCI World Cup Classics” (PDF). UCI. Приступљено 2008-02-28.
Geological Society of London (1894). The Quarterly journal of the Geological Society of London. The Society. стр. 53.
Murchison, Roderick Impey; de Verneuil, Edouard; Keyserling, Alexander (1845). The Geology of Russia in Europe and the Ural Mountains. John Murray.
„Climbing the highest mountains of the Nether-Polar Ural ::: Ural Expedition & Tours”. welcome-ural.ru.
Embleton, Clifford (2016). Geomorphology of Europe. Macmillan Education UK. стр. 404. ISBN 9781349173464.
Brown, D. and Echtler, H. (2005). „The Urals”. Ур.: Selley, R. C.; Cocks, L. R. M. and Plimer, I. R. Encyclopedia of Geology. 2. Elsevier. стр. 86—95. ISBN 978-0126363807.
Cocks, L. R. M. and Torsvik, T. H. (2006). „European geography in a global context from the Vendian to the end of the Palaeozoic”. Ур.: Gee, D. G. and Stephenson, R. A. European Lithosphere Dynamics (PDF). 32. Geological Society of London. стр. 83—95. ISBN 978-1862392120. Архивирано из оригинала (PDF) 2009-07-31. г.
Puchkov, V. N. (2009). „The evolution of the Uralian orogen”. Geological Society, London, Special Publications. 327 (1): 161—195. Bibcode:2009GSLSP.327..161P. S2CID 129439058. doi:10.1144/SP327.9.
Brown, D.; Juhlin, C.; Ayala, C.; Tryggvason, A.; Bea, F.; Alvarez-Marron, J.; Carbonell, R.; Seward, D.; Glasmacher, U.; Puchkov, V.; Perez-Estaun, sexbombA. (2008). „Mountain building processes during continent–continent collision in the Uralides”. Earth-Science Reviews. 89 (3–4): 177. Bibcode:2008ESRv...89..177B. doi:10.1016/j.earscirev.2008.05.001.
Leech, M. L. (2001). „Arrested orogenic development: Eclogitization, delamination, and tectonic collapse” (PDF). Earth and Planetary Science Letters. 185 (1–2): 149—159. Bibcode:2001E&PSL.185..149L. doi:10.1016/S0012-821X(00)00374-5. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 4. 2021. г. Приступљено 28. 8. 2015.
Scarrow, J. H.; Ayala, C.; Kimbell, G. S. (2002). „Insights into orogenesis: Getting to the root of a continent-ocean-continent collision, Southern Urals, Russia” (PDF). Journal of the Geological Society. 159 (6): 659. Bibcode:2002JGSoc.159..659S. S2CID 17694777. doi:10.1144/0016-764901-147. Архивирано (PDF) из оригинала 17. 6. 2012. г. Приступљено 28. 8. 2015.
„Урал (географич.) (Ural (geographical))”. Great Soviet Encyclopedia. Архивирано из оригинала 9. 4. 2022. г. Приступљено 22. 6. 2020.

Спољашне везе[уреди | уреди извор]

Komijske prašume na Фондација заштите светске баштине
UNEP-WCMC светска баштина Комијске прашуме
Pechora-Ilych Nature Reserve
Pechora-Ilych National Biosphere Nature Reserve
D.V. Zhitnev (Д.В.Житенев), M.M. Serebryanny (М.М.Серебрянный) "Research Activities in Pechora Ilych Nature Reserve. World's First Experimental Moose Farm". (Научная деятельность в Печоро-Илычском заповеднике. Первая в мире опытная лосеферма) (1988)
Pechora Ilych Reserve "moose farm", a recent trip report
T.Lecomte, "La réintroduction de l'Elan (Alces alces) dans les zones humides: Un projet dans le cadre du développement durable des zones humides éfavorisées" (Nov-1998)
E.P. Knorre. "Change in the behavior of moose with age during the domestication", Le Naturaliste Canadien, volume 101 (1974), No. 1-2, p. 371-377.

[1] "Clear future for the 'Clear Water', or how Yugyd Va National Park is to develop" Krasnoye Znamya (a local newspaper), 15 March 2006, No. 40.

[2] Alexander Nikolaevich Shuvalov (Александр Николаевич Шувалов), "Pechora's White Nights" (БЕЛЫЕ НОЧИ ПЕЧОРЫ) (A guidebook). Moscow, Profizdat, 1991.

[3] Печорские волока (Pechora Portages) in Brockhaus and Efron Encyclopedic Dictionary

[4] Pechora-Ilych Nature Reserve

[5] Извештај руског Greenpeace-a Архивирано на сајту Wayback Machine (2. фебруар 2011) Посећено 7. фебруара 2011. (rus.)

[brit-6] Ural Mountains Архивирано 29 април 2015 на сајту Wayback Machine, Encyclopædia Britannica on-line

[7] Russian Regional Economic and Business Atlas. International Business Publications. август 2013. стр. 42. ISBN 9781577510291.

[Picea_obovata-8] Farjon, A. (2013). „Picea obovata”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2013: e.T42331A2973177. doi:10.2305/IUCN.UK.2013-1.RLTS.T42331A2973177.en . Приступљено 19. 11. 2021.

[9] Christopher J. Earle. „Picea obovata Ledeb. 1833”. Gymnosperm Database. Приступљено 10. 12. 2014.

[10] Konstantin V. Krutovskii; Fritz Bergmann (1995). „Introgressive hybridization and phylogenetic relationships between Norway, Picea abies (L.) Karst., and Siberian, P. obovata Ledeb., spruce species studied by isozyme loci”. Heredity. 74 (5): 464—480. doi:10.1038/hdy.1995.67 .

[Abies_sibirica-11] Katsuki, T.; Rushforth, K.; Zhang, D. (2011). „Abies sibirica”. The IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2011: e.T42299A10681312. doi:10.2305/IUCN.UK.2011-2.RLTS.T42299A10681312.en. Приступљено 10. 1. 2018.

[Ascomycetous_fungi_of_Siberia-12] Morozova, T. I.; Vasilyeva, L. N. (2003). „Ascomycetous fungi of Siberia. I. Delphinella balsameae - the causal agent of the shoot blight of Siberian fir.” (PDF). Mikologiya i Fitopatologiya (на језику: руски). 37 (1): 59—61. ISSN 0026-3648.

[Larix_sibirica-13] Farjon, A. (2013). „Larix sibirica”. The IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2013: e.T42317A2971987. doi:10.2305/IUCN.UK.2013-1.RLTS.T42317A2971987.en. Приступљено 12. 12. 2017.

[262455-1-14] „Larix sibirica Ledeb.”. Plants of the World Online. Board of Trustees of the Royal Botanic Gardens, Kew. 2017. Приступљено 11. 4. 2021.

[15] "Clear future for the 'Clear Water', or how Yugyd Va National Park is to develop" Krasnoye Znamya (a local newspaper), 15 March 2006, No. 40.

[ecomap-16] „Map of Ecoregions 2017” (на језику: енглески). Resolve, using WWF data. Приступљено 14. 9. 2019.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

п р у Светска баштина у Русији
Европски део	Историјски и археолошки комплекс Бoлгара Цитадела, стари град и тврђава у Дербенту Ферапонтов манастир Историјски центар града Јарослављa Западни Кавказ (Кавкаски резерват биосфере) Казањски кремљ Вознесењска црква у Коломенском Комијска прашума Кишке дрвене цркве нa језеру Оњега Курска превлака¹⁾ Московски кремљ и Црвени трг Новодевични манастир у Москви Историјски споменици Новгорода и околине Историјски центар Санкт Петербурга и околни споменици Соловецки манастир Струвеов геодетски лук ²⁾ Тројице-Сергијева лавра Бели споменици Владимир-Суздаља
Азијски део	Златне Алтајске планине Бајкалско језеро Вулкани Камчатке Путорaнски плато Сихот-Алињски резерват биосфере Ступови Лене Убсунурски басен ³⁾ Резерват природе Даурски Резерват природе Врангелово острво
¹⁾ Заједничка Светска баштина Литваније и Русије ²⁾ Заједничка Светска баштина десет земаља (Норвешка, Шведска, Финска, Естонија, Летонија, Литванија, Русија, Белорусија, Украјина, Молдавија) ³⁾ Заједничка Светска баштина Монголије и Русије