Географија Хрватске

Из Википедије, слободне енциклопедије
Географија Хрватске
Croatia topo.jpg
Континент Европа
Регион Југоисточна Европа
Координате 45°8′30″N 16°13′45″E / 45.14167° СГШ; 16.22917° ИГД / 45.14167; 16.22917
Површина 56.594 km² (172.)
 — копно 99%
 — вода 1%
Дужина обале 5835,3 km
Границе Укупно: 2.237 km
Босна и Херцеговина: 1.009,1 km
Словенија: 667,8 km
Мађарска: 355,5 km
Србија: 317,6 km
Црна Гора: 22,6 km
Највиша тачка Динара (1.831 m)
Најнижа тачка Јадранско море (0 m)
Најдужа река Сава (562 km)
Највеће језеро Вранско језеро (30,7 km2)

Хрватска се налази у југоисточној Европи на Балканском полуострву. Територија Хрватске заузима 56.592 km2, a поред тога око 32.068 km2 на мору. Њен облик подсећа на потковицу, а граничи се са Словенијом на северозападу, Мађарском на северу, Србијом на истоку, Црном Гором на југу, Босном и Херцеговином дуж реке Саве и Динарског планинског масива и Италијом преко Јадранског мора. Мали део територије око града Дубровника Хрватске је одвојен од матице делом којим Босна и Херцеговина излази на Јадран, где је град Неум.

Укупна дужина копнених граница Хрватске је 2.197 km, од тога је граница са Босном и Херцеговином 932 km, 670 km са Словенијом, 329 km са Мађарском, 241 km са Србијом и 25 km са Црном Гором. На северном Јадрану додирују се територијалне воде Хрватске и Италије. Дужина јадранске обале је 1.778 km (рачунајући острва 6.176 km).

Према клими и рељефу, Хрватска се може поделити у три целине: континенталну, динарску и јадранску.

Панонска Хрватска заузима југозападни део Панонске низије, прошаран ниским планинама и рекама Савом, Дравом и Дунавом. У овом делу земље влада умерена конитинентална клима. Ова област се може даље поделити на северну Хрватску и Славонију. Северна Хрватска заузима део око реке Купе до мађарске границе и чине га: део око река Саве и Купе са градовима Загреб, Карловац и Сисак који је економски и демографски центар државе, Хрватско Загорје и Прекомурје између река Драве и Муре. Славонија је равница између Саве, Драве и Дунава, а често се у њу убрајају Барања (око доњег тока Драве) и Западни Срем.

Динарске планине спадају у ред средњих планина по висини и граница су између Јадраснког и Црноморског слива. Овај део укључује брдски део Горског Котара од Ријеке до Карловца, долине Лику и Крбаву између планине Велебит и босанско-херцеговачке границе, као и планине Далмације (Далматинска Загора и Биоково).

Јадрански обални део се састоји углавном од крашких предела и има медитеранску климу. Јадранска обала Хрватске је изузетно разуђена. Ширина обалског дела значајно варира. Док је на наким местима широка тек неколико километара (испод Велебита и Биокова), на неким местима залази дубље у копно. Велики део хрватских река које се уливају у Јадранско море је кратко, а једини изузетак је Неретва.

Историјски се обални део може поделити у три региона:

Површина и границе[уреди]

Територија Хрватске покрива 56.592 km2,[1] што је чини 172. највећом земљом на свету.[2] Физичка географија Хрватске дефинисана је њеном локацијом — она се описује као део централне и југоисточне Европе и као део Балканског полуострва.[3] Хрватска се граничи са Босном и Херцеговином (1.009,1 километар) и Србијом (317,6 километара) на истоку, са Словенијом има заједничку границу од 667,8 километара на западу, са Мађарском 355,5 километара на северу, док се на југу граничи са Црном Гором и то дужином од свега 22,6 километара.[4] Лежи претежно између 42° и 47° СГШ и 13° и 20° ИГД. Један део на крајњем југу Хрватске одвојен је од матице делом којим Босна и Херцеговина излази на Јадран, где је град Неум.[5]

Граница са Мађарском у дужини од 348 километара наслеђена је из Југославије. Већи део ове границе представља река Драва или њено некадашње корито; тај део границе датира још из средњег века. Граница у Међумурју и Барањи била је дефинисана као граница између Краљевине Мађарске и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније преименоване у Краљевину Југославију у складу са тријанонским споразумом из 1920.[6][7] Данашња 956 километара дугачка граница са Босном и Херцеговином и 19 километара са Црном Гором у великој мери је резултат Османског освајања и каснијег поновног освајања у Великом турском рату (1667—1698) формално завршеним карловачким миром,[8] као и Кандијског и Турско-млетачког рата (1714—1718).[9] Границе су незнатно модификоване током 1947. године, када су дефинисане све границе бивших југословенских република од стране комисије за демаркацију, која је имплементирала одлуке донете током заседања АВНОЈ-а 1943. и 1945. године. Комисија је таође дефинисала Барању и Међумурје као хрватску територију и поставила данашњу 314 километара дугу границу између Србије и Хрватске у Срему, која се простире долином Дунава од Илока до ушћа Драве у Дунав и даље на север, до мађарске границе; део Илок-Драва била је и граница између Краљевине СХС и Краљевине Хрватске и Славоније и Бачко-бодрошке жупаније које су постојале до 1918. године (до пред крај Првог светског рата). Већи део 600 километара дуге границе са Словенијом такође је дефинисан од стране поменуте комисије, а те границе поклапају се са границама некада постојеће Краљевине Хрватске и Славоније,[10] а успостављен је и нови део хрватске границе северно од Истре, сходно етничком саставу дате територије која је претходно припадала Краљевини Италији.[11]

У складу са мировним уговором са Италијом из 1947. године, који представља део Мировне конференције у Паризу, острва Црес, Ластово и Палагружа, као и градови Задар и Ријека и већи део Истре припао је комунистичкој Југославији и Хрватској, а Слободна Територија Трста (скраћено СТТ) је изборила своју независност као град-држава.[12] СТТ је 1954. године подељен тако да су северни делови припали Италији, док је остатак припао Југославији. Ова подела озваничена је 1975. године Озимским споразумом. Део СТТ који је припадао Југославији касније је подељен између Хрватске и Словеније, у великој мери у складу са етничким карактеристикама становништва појединих области.[13]

Картографска подела Хрватске према Уједињеним нацијама

Крајем 19. века, Аустроугарска је формирала геодетску мрежу, за коју је репер надморске висине био просечан ниво Јадранског мора у месту Сарторио пјер у Трсту. Овај репер је касније задржан од стране Аустрије, који је касније прихватила и Југославија, а након тога је прихваћен и од стране држава које су настале распадом исте, укључујући и Хрватску.[14][15]

Дужина копнених граница Хрватске (укључујући и реке)[1]
Држава Дужина
Словенија 600 km
Мађарска 348 km
Србија 314 km
Босна и Херцеговина 956 km
Црна Гора 19 km
Укупно 2.237 km

Екстремне тачке[уреди]

Екстремне тачке у Хрватској су Жабник у Међумурју, као најсевернија, Рађевац близу Илока, као најисточнија, рт Лако близу Башаније у Истри, као најзападнија и острвце Галијула у архипелагу Палагружа као најјужнија тачка. Када је реч о копненом делу Хрватске, рт Оштра на полуострву Превлака представља најјужнију тачку.[1]

Екстремне тачке Хрватске[1]
Тачка Име Део Област Напомена
Најсевернија Жабник Свети Мартин на Мури Међумурје 46°33′N 16°22′E / 46.550° СГШ; 16.367° ИГД / 46.550; 16.367 (Жабник (Најсевернија тачка))
Најјужнија* Галијула Архипелаг Палагружа Сплит-Далмација 42°23′N 16°21′E / 42.383° СГШ; 16.350° ИГД / 42.383; 16.350 (Галијула (Најјужнија тачка))
Рт Оштра Превлака Дубровник-Неретва 42°24′N 18°32′E / 42.400° СГШ; 18.533° ИГД / 42.400; 18.533 (Рт Оштра (Најјужнија тачка))
Најисточнија Рађевац Илок Вуковар-Срем 45°12′N 19°27′E / 45.200° СГШ; 19.450° ИГД / 45.200; 19.450 (Рађевац (Најисточнија тачка))
Најзападнија Рт Лако Умаг Истра 45°29′N 13°30′E / 45.483° СГШ; 13.500° ИГД / 45.483; 13.500 (Рт Лако (Најзападнија тачка))
Највиша Динарски врх Динара Шибенско-книнска жупанија 1831 m надморске висине,
44°3′N 16°23′E / 44.050° СГШ; 16.383° ИГД / 44.050; 16.383 (Динара (Највиша тачка))
Најнижа Јадранско море Средоземно море Н/Д надморска висина, 43°N 15°E / 43° СГШ; 15° ИГД / 43; 15 (Јадранско море (Најнижа тачка))
*Рт Оштра је најјужнија тачка копненог дела државе, док је Галијула најјужнија тачка хрватске територије.

Поморска права[уреди]

Заштићени еколошко-риболовни појас у Јадранском мору[16]

Италија и Југославија су своју поморску политику поделе Јадранског мора дефинисале 1968. године,[17] са додатним споразумом о граници у заливу Трст 1975. године у складу са озимским споразумом. Све државе наследнице некадашње Југославије прихватиле су ове споразуме. Хрватске територијалне воде обухватају 18.891 квадратни километар, док унутрашње воде, које се налазе у оквиру основне линије покривају додатних 12.498 квадратних километара.[18] Хрватска је такође прогласила и Заштићени еколошко-риболовни појас (енгл. Ecological and Fisheries Protection Zone; скраћено ZERP) — део Ексклузивне економске зоне — као проширење континенталне границе гребена.

Гранични спорови[уреди]

Спорови око поморских граница[уреди]

Хрватска и Словенија почеле су преговоре за дефинисање поморске границе у Пиранском заливу 1992. године, али нису успеле да се договоре, па је дошло до спора. Обе земље декларисале су своје економске зоне које се делимично поклапају.[19][20] Захтев Хрватске за чланство у Европској унији био је у почетку суспендован, све док се не реши гранични спор са Словенијом.[19] На крају се дошло до решења уз помоћ међународне арбитражне комисије формиране од стране Уједињених нација, а решење су прихватиле обе земље, па је то омогућило Хрватској да настави своје преговоре са Европском унијом.[21][22][23] Спор није узроковао никакве друге проблеме, сем поменутог проблема око чланства у ЕУ, чак ни пре доношења споразума о арбитражи.[19]

Поморска граница са Босном и Херцеговином формално је договорена 1999. године, али се неколико прописа и даље оспоравају — полуострво Клек и неколико мањих острва у пограничном делу. Између Хрватске и Црне Горе поморска граница оспорава се у делу код Бококоторског залива, на полуострву Превлака. Ситуација се погоршала заузимањем полуострва од стране Југословенске народне армије и касније од стране војске Србије и Црне Горе, а спор је делимично решен уз помоћ посматрачке мисије Уједињених нација, која је трајала до 2002. године. Хрватска је добила поменуту територију уз одобрење да у тим водама буде присутно и црногорско људство, а проблем је постао далеко мање споран од стицања независности Црне Горе 2006. године.[19]

Спорови око копнених граница[уреди]

Спорови око копнених граница вођени су углавном око мањих делова земље. Спорови око граница између Хрватске и Словеније су спорови око доњег тога реке Драгоње, где Словенија присваја три засеока на левој обали реке; врх Света Гера планине Жумберак, где тачне територијалне претензије никада нису направљене и чини се да се спор води само око касарне на самом врху; и дуж реке Муре, где Словенија захтева да граница иде дуж садашњег корита реке, а не оног које је некада постојало и присваја (углавном, ако не и потпуно ненасељен) део земље у близини села Хотиза.[24][25] Ови спорови су такође у процесу решавања уз помоћ арбитражне комисије.[21][22][23]

Постоје и гранични спорови око појединих територија између Хрватске и Србије. Обе земље данас контролишу једну обалу данашње реке, али Хрватска тврди да граница треба да прати катастарске границе између бивших република СР Хрватске и СР Србије, као што је дефинисано од стране југословенске комисије 1947. године (које су се односиле на старо корито реке); Хрватска такође својим територијама сматра и острва Вуковар и Шаренград која су смештена на Дунаву.[26] Хрватска се спори и са Босном и Херцеговином око појединих територија,[27] тврдећи тако да је канал реке Унчице смештен на десној обали Уне код Хрватске Костајнице граница између ове две државе,[28] док Босна и Херцеговина тврди да сама река Уна представља границу.[29]

Физичка географија[уреди]

Топографија[уреди]

Већина Хрватске је равничарска, па је тако чак 53,42 % укупне територије смештено на висинама мањим од 200 метара. Равнице се претежно налазе у северним деловима земље, углавном у Славонији која представља део Панонског басена. Предели висине између 200 и 500 метара заузимају 25,61 % укупне територије Хрватске, док 17,11 % Хрватске представљају области висине између 500 и 1.000 метара. Надморска висина између 1.000 и 1.500 метара карактерише 3,71 % укупне територије, док је свега 0,15 % државе смештено на висинама већим од 1.500 метара.[1] Такозвана “висока” Хрватска, односно предели на висинама већим од 1.500 метара, налази се претежно у Динарским Алпима, тачније у Лики и Горском котару, мада постоје и области, иако знатно мање по површини, на тим висинама у читавој држави.[18] Панонски басен и Динарски Алпи, заједно са Јадранским басеном, предстваљју главне геоморфолошке делове Хрватске.[30]

Јадрански басен[уреди]

Дужина хрватске копнене обале која излази на Јадранско море износи 1.777,3 километара, док њених 1.246 острва имају додатних 4.058 километара обале. Растојање између екстремних тачака јадранске обале износи 526 километара.[31] Број острва укључује укупан број острва, острваца и стена свих величина, чак и оних које се могу видети једино током осеке.[32] Највећа хрватска острва у Јадранском мору су Црес и Крк, од којих свако заузима површину од 405,78 квадратних километара; највише острво је Брач, које достиже висину од 780 метара изнад нивоа мора. Од укупног броја острва, 47 њих је стално насељено, а најмногољуднија међу њима су Крк и Корчула.[33]

Обала Хрватске је најразуђенија обала у читавом Медитерану.[34] Већина обале одликује се крашким облицима рељефа, развијеним од јадранске карбонатне платформе. Карстификација је у великој мери почела након коначног издизања Динарида у олигоцену и миоцену, када су карбонатне стене биле изложене атмосферским утицајима попут кише; ови предели обухватају и области 120 метара испод данашњег нивоа мора, који су били изложени дејствима поменутих фактора током пада нивоа мора у периоду последњег леденог доба. Процењује се да су неки крашки облици рељефа у вези са ранијим опадањима ниова мора, међу којима је најзначајнија месинска криза салинитета.[35] Највећи део источне обале састоји се од карбонатних стена, док су флишни облици рељефа значајније заступљени у заливу у близини обале Трста, у заливу Кварнер насупрот обале Крка и у Далмацији северно од Сплита.[36] Постоје упоредиво мале алувијална подручја Јадранског мора у Хрватској, а најзначајније међу њима представља делта Неретве.[37] Западна Истра налази се у процесу постепеног нестајања, с обзиром да је ниво мора порастао за 1,5 метара у последњих 2.000 година.[38]

У средњем делу Јадранског басена постоје докази вулканских активности из перма, тачније на острву Вис у области Комижа, као и на острвима Јабука и Брусник.[39] Земљотреси су честа појава у подручју око Јадранског мора, мада су они толико слаби да се готово не могу ни осетити; земљотреси који су веће јачине и који чине значајнију штету јављају се на сваких неколико деценија, док се они велики јављају на свака неколико века.[40]

Острва[уреди]
Корнати, архипелаг острва у Јадранском мору

Хрватској припада 1.246 острва, од којих је 47 насељено.

Највећа острва у Хрватској
Број Име Површина
1. Црес 405,70 km2
2. Крк 405,22 km2
3. Брач 395,44 km2
4. Хвар 299,66 km2
5. Паг 284,56 km2
6. Корчула 276.03 km2
7. Дуги оток 114,44 km2
8. Мљет 100,41 km2
9. Вис 90,26 km2
10. Раб 90,84 km2
11. Лошињ 74,68 km2

Динарски Алпи[уреди]

Динарски Алпи повезани су са касним јурским и каснијим борањем и потисцима у том појасу, а представљају део алпсе орогенезе, протежући се југоисточно од јужних Алпа.[41] Динариди у Хрватској обухватају читаве регионе Горског котара и Лике, као и знатне делове Далмације, са својом североисточном ивицом која се протеже на висини од 1.181 метар у Бановини (планина Жумберак), уз долину Саве,[42] док најзападнији делови леже на висини од 1.272 метара (Ћићарија) и 1.396 метара (Учка) у Истри. Динарски масив садржи највише планине у Хрватској — 1.831 метар висока Динара — као и друге планине више од 1.500 метара: Биоково, Велебит, Пљешевица, Велика Капела, Рисњак, Свилаја и Сњежник.[1]

Крашка топографија чини око половине Хрватске и посебно је изражена у Динаридима.[43] Сходно томе, постоји велики број пећина у Хрватској; 49 пећина је дубље од 250 метара, 14 њих дубље од 500 метара, док три пећине имају дубину већу од 1.000 метара.[44] Најдужа пећина у Хрватској, Кита Гаћешина, уједно и најдужа пећина у Динарским Алпима, дугачка је 20.656 метара.[45]

Поглед на Динару из Книна
Највиши планински врхови у Хрватској[1]
Планина Врх Надморска висина Координате
Динара Динара 1.831 m 44°3′N 16°23′E / 44.050° СГШ; 16.383° ИГД / 44.050; 16.383
Биоково Свети Јуре 1.762 m 43°20′N 17°03′E / 43.333° СГШ; 17.050° ИГД / 43.333; 17.050
Велебит Вагански 1.757 m 44°32′N 15°14′E / 44.533° СГШ; 15.233° ИГД / 44.533; 15.233
Пљештавица Озеблин 1.657 m 44°47′N 15°45′E / 44.783° СГШ; 15.750° ИГД / 44.783; 15.750
Велика Капела Бјелоласица-Кула 1.533 m 45°16′N 14°58′E / 45.267° СГШ; 14.967° ИГД / 45.267; 14.967
Рисњак Рисњак 1.528 m 45°25′N 14°45′E / 45.417° СГШ; 14.750° ИГД / 45.417; 14.750
Свилаја Свилаја 1.508 m 43°49′N 16°27′E / 43.817° СГШ; 16.450° ИГД / 43.817; 16.450
Сњежник Сњежник 1.506 m 45°26′N 14°35′E / 45.433° СГШ; 14.583° ИГД / 45.433; 14.583

Панонски басен[уреди]

Панонски басен стекао је свој облик током миоцена проређивањем и таложењем структура формираних током касне палеозојске херцинске орогенезе. Палеозојске и мезозојске структуре видљиве су на Папуку и осталим планинама у Славонији. Процеси су такође довели до формирања стратовулкансог ланца у басену пре 12—17 милиона година; интензивирано таложење примећено је у периоду до 5 милиона година, као и базалтних поплава пре 7,5 милиона година. Савремено тектонско уздизање Карпатских планина прекинуло је проток воде до Црног мора па је тако формирано Панонско море. Тада су седименти са Карпатских и Динарсих планина одлазили у овај басен, са посебно дубоким флувијаним седиментима депонованих током плеистоцена у периоду формирања Трансдунавских планина.[46] Коначно, око 3.000 метара седимената депоновано је у басен, а море је на крају отекло кроз Ђердапску клисуру.[47]

Равница у Славонији

Резултати овога су данашње велике равнице — источна славонска Барања и регион Срема, као и долине река, пре свега долине Саве, Драве и Купе. Равнице су испресецане грабенима и хорстовима, за које се верује да су представљали острва у некадашњем Панонском мору.[48] Највиши међу њима су 1.059 метара висока Иваншћица и 1.035 метара Медведница на северу Загреба — обе делимично припадају Хрватском Загорју — као и 984 метара висок Псуњ и 953 метара висок Папук, који представљају највише структуре које окружују Пожегу.[1] Псуњ, Папук и суседна Крндија састоје се претежно од палеозојских стена насталих у периоду од пре 300 — 350 милиона година. Пожешка гора, у близини Псуња, садржи много више младих неогенских стена, али постоје и седименти и магматске стене из периода горње креде које формирају главни, 30 километара дуги гребен брда; они представљају највеће магматске платформе у Хрватској. Мањи део магматских терена је такође присутан на Папуку, у близини Воћина.[49] Ове две, као и планина Мославачка гора, вероватно представљају остатке вулканског лука из исте тектонске плоче која је сударом створила Динарске Алпе.[41]

Хидрографија[уреди]

Сава, најдужа река у Хрватској

Највећи део Хрватске — чак 62 % њене територије — припада сливу Црног мора. Подручје обухвата највеће реке које протичу кроз земљу: Дунав, Сава, Драва, Мура и Купа. Остатак река припада сливу Јадранског мора, где је највећа река Неретва.[50][51] Најдуже реке су Сава (562 km), Драва (305 km), Купа (296 km), као и 188 километара дугачак део Дунава који протиче кроз Хрватску. Најдуже реке које отичу у Јадранско море су Цетина (101 km) и свега 20 километара дугачка секција Неретве.[1]

Највеће језеро у Хрватској је Вранско језеро, 30,7 квадратних километара велико, смештено у северној Далмацији, потом 17,1 квадратних километара велико језеро Дубрава, близу Вараждина, Перућачко језеро које заузима површину од 13 квадратних километара на реци Цетини, Прокљанско језеро близу Скрадина површине 11,1 квадратних километара и 10,1 квадратних километара велико језеро Вараждин смештено на реци Драви близу Вараждина.[1] Најпознатија језера у Хрватској су Плитвичка језера, систем од 16 језера са водопадима која су повезана преко доломитних и кречњачких каскада. Језера су позната по својим карактеристичним бојама, које варирају од тиркизне до боје нане, сиве или плаве.[44] Хрватска је и изузетно богата када су у питању мочваре. Четири од њих на листи су међународно значајних Рамсарских подручја: Лоњско поље у долини Саве и Лоње код Сиска, Копачки рит на ушћу Драве у Дунав, Делта Неретве и Црне Млаке близу Јастребарског.[50]

Просечна годишња стопа падавина и испаравања износи 1.162 милиметара, односно 700 милиметара, респективно. Узимајући у обзир укупни биланс воде, укупни хрватски водни ресурси садрже 25.163 кубних метара воде годишње по глави становника, укључујући 5.877 кубних метара воде годишње по глави становника из извора унутар Хрватске.[52]

Клима[уреди]

Већина Хрватске има умерено топлу и кишну континенталну климу по Кепеновој класификацији климата. На северном и на источном делу је континентална, медитеранска на обалама, а умереноконтинентална клима преовлађује у северно-централном региону. Средња месечна температура креће се између −3 °C у јануару и 18 °C у јулу. Најхладнији делови земље су Лика и Горски котар, где се шумска снежна клима јавља на висинама већим од 1.200 метара. Најтоплија подручја Хрватске су смештена на јадранској обали, која се одликује медитеранском климом са морским температурама. Сходно томе, температурни максимуми су израженији у континенталним деловима земље: −36 °C била је најнижа забележена температура 4. фебруара 1929. године у Госпићу, док је највиша температура икад забележена износила 42,8 °C, а то је било 5. августа 1981. године у Плочама.

Средња годишња количина падавина креће се између 600 и 3.500 милиметара, у зависности од географског региона и преовлађујућег типа климе. Најмање падавина забележено је у спољашњим острвима (Вис, Ластово, Бишево, Светац) и у источним деловима Славоније, док се највећа количина падавина јавља на Динаридима и у Горском котару, где се јављају и неки од највиших годишњих количина падавина у Европи.

Ветрови у унутрашњости су претежно слаби до умерени на североистоку и југозападу, док у приобалном подручју јачина ветрова углавном зависи од каратеристика датог подручја. Веће брзине ветрова су углавном забележене у хладнијим месецима дуж обале, а углавном су то бура или југо. Најосунчанији делови земље су острва, у првом реду Хвар и Корчула, где је забележено више од 2.700 сунчаних сати током године, праћени углавном обалним подручјем, северном обалом Јадрана и Славонијом, где свака област има више од 2.000 сунчаних сати годишње.[5]

Током лета 2007. године, далматинско приморје је захватио читав низ пожара у којима је животе изгубило дванаест ватрогасаца на Корнатима.

Климатске карактеристикке у највећим градовима Хрватске
Град Средња температура (највиша дневна) Средња количина падавина
Јануар Јул Јануар Јул
°C °C mm дани mm дани
Дубровник 12,2 28,3 95,2 11,2 24,1 4,4
Осијек 2,6 28,0 45,5 12,2 60,8 10,2
Ријека 8,7 27,7 134,9 11,0 82,0 9,1
Сплит 10,2 29,8 77,9 11,1 27,6 5,6
Загреб 3,1 26,7 48,6 10,8 81,0 10,9
Извор: Светска метеоролошка организација[53]

Биодиверзитет[уреди]

Парк природе Копачки рит, једно од највећих тресетишта у Европи

Хрватска се може поделити на велики број екорегиона на основу своје климе и геоморфологије, па је због тога и једна од најбогатијих земаља у Европи у погледу биолошке разноврсности. Постоје четири биогеографска региона у Хрватској: медитерански, дуж обале и у њеном непосредном залеђу; Алпски, у већем делу Лике и Горског котара; Панонски, дуж Драве и Дунава; и континентални, у преосталим деловима државе.[54] Међу најзначајније делове земље су и крашке области, где спадају и оне под водом, попут кањона Зрмање и Крке, али бигарска подручја, заједно са оним подземним подручјима. Крашка геологија произвела је око 7.000 пећина и јама, од којих су многе насељене троглобитима, искључиво пећинским животињама, попут човечје рибице, која представља врсту пећинског саламандера и јединог европског троглодитског кичмењака.[55] Шуме су такође значајне у земљи, а покривају 26.487,6 km2, што представља 46,8 % укупне површине копненог дела Хрватске.[18] Други типови станишта укључују мочваре, траве, блатна, обалска и морска подручја.[56] Када је реч о фитогеографији, Хрватска је део холарктичког флористичког царства, тачније део је илирске (балканске) и средњоевропске провинције циркумбореалног региона, али је део и јадранске провинције у оквиру медитеранског региона. Светска фондација за природу поделила је Хрватску на три екорегиона — панонске мешовите шуме, мешовите шуме Динарских планина и илирске листопадне шуме.[57] Биоми у Хрватској укључују умерене листопадно-мешовите шуме и медитеранске шуме, шумовите и голе крајеве, све припаднице палеоарктичке екозоне.[58]

Хрватска има 38.226 познатих врста, од чега су 2,8 % ендемских; стваран број (укључујући и неоткривене врсте) процењује се на између 50.000 и 100.000 врста.[56] Ова процена је подржана открићем скоро 400 нових врста бескичмењака у периоду између 2000. и 2005. године.[56] Постоји више од 1.000 ендемских врста, посебно на планинама Велебит и Биоково, на острвима у Јадранском мору и у крашким рекама. Под заштитом државе је тренутно 1.131 врста.[56] Домаће сорте биљака и животињских раса су такође бројне; оне укључују пет раса коња, исто толико раса стоке, осам раса оваца, две расе свиња и живина. Међу овим домаћим врстама налазе се чак девет угрожених или критично угрожених врста.[56]

Познате и ендемске врсте у Хрватској[56]
Име Познате врсте Ендемске врста Ендемске врсте, %
Биљке 8.871 523 5,90 %
Гљиве 4.500 0
Лишаји 1.019 0
Сисари 101 5 4,95 %
Птице 387 0
Гмизавци 41 9 21,95 %
Водоземци 20 7 35,00 %
Речне рибе 152 17 12,00 %
Морске рибе 442 6 1,36 %
Копнени бескичмењаци 15.228 350 2,30 %
Речни бескичмењаци 1.850 171 9,24 %
Морски бескичмењаци 5.655 0
Укупно 38.266 1.088 2,84 %

Постоје 444 заштићених подручја у Хрватској који обухватају 8,5 % територије државе. Ово укључује и осам националних паркова, два строга резервата и 11 паркова природе, што чини 78 % укупног заштићеног подручја.[18] Најпознатије заштићено подручје и уједно најстарији национални парк јесу Плитвичка језера, која су и део УНЕСКО-ве светске баштине. Национални парк Велебит део је УНЕСКО-вог програма Човек и биосфера. Строги и специјални резервати, као и национални и паркови природе, под управом су и заштитом централне владе, док су друга заштићена подручја под управом жупанија. Године 2005, Национална еколошка мрежа постављена је као први корак у припреми за чланство у Европску унију и Хрватска се тада придружила мрежи Natura 2000.[56]

Уништење станишта представља претњу биодиверзитету у Хрватској, сходно томе да су велике површине природних станишта претворене у обрадиво пољопривредно земљиште, док се фрагментација станишта јавља изградњом и проширавањем путева. Даља претња за биодиверзитет је и увођење инванзивних врста, од којих су посебно проблематичне Caulerpa racemosa и Caulerpa taxifolia.[59] Инванзивне алге се прате и редовно уклањају како би се заштитио бентал.[56] Пољопривредне монокултуре се такође могу сматрати претњом по биодиверзитет.[60][61]

Хрватска има 8 националних паркова: Бриони, Корнати, Крка, Мљет, Пакленица, Плитвичка језера, Рисњак и Северни Велебит.

Екологија[уреди]

Депонија Јакушевец која се користи за одлагање чврстог отпада у Загребу[62]

Еколошки отисак хрватске популације и индустрије значајно варира од региона до региона у земљи, с обзиром да је 50 % популације сконцентрисано на 26,8 % површине државе, а посебно је велики утицај града Загреба и Загребачке жупаније — ове области заузимају свега 6,6 % укупне територије Хрватске, али у овим областима живи чак 25 % становништва.[63] Еколоши отисак, због видног повећаног развоја насеља и морске обале, води до фрагментације станишта. Између 1998. и 2008. године највеће промене у коришћењу земљишта односиле су се на вештачки развијена подручја, али је ипак обим развоја занемарљив у односу на друге земље чланице ЕУ.[59]

Хрватска агенција за за животну средину, јавна установа основана од стране Владе Републике Хрватске с циљем да прикупља информације о животној средини,[64] утврдила је додатне еколошке проблеме, као и различите степене напретка у погледу сузбијања њиховог утицаја на животну средину. Ови проблеми укључују правно неадекватне депоније, као и присуство дивљих депонија; између 2005. и 2008. године рехабилитоване су 62 овлашћене и 423 дивље депоније. У истом периоду, број издатих дозвола за управљање отпадом је удвостручен, док је годишњи обим комуналног чврстог отпада повећан за 23 %, достигавши 403 килограма по глави становника. Процеси ацидификације земљишта и деградације органске материје присутни су широм Хрватске, са повећањем нивоа салинитета тла у долини реке Неретве и ширењем области алкалних соли у Славонији.[59]

Ниво загађења ваздуха у Хрватској одражава пад индустријске производње забележен 1991. године на почетку хрватског рата за независност — предратне емисије загађења достигнуте су само 1997. године. Употреба десумпоризованих горива довела је до смањења емисије сумпор-диоксида од чак 25 % у периоду од 1997. до 2004. године, а за још 7,2 % до 2007. године. Раст емисије азотних оксида заустављен је 2007. и преокренут 2008. године.[59] Употреба безоловног бензина довела је до смањења емисије олова за чак 91,5 % у периоду од 1997. до 2004. године. Мерења квалитета ваздуха показују да је ваздух у руралним срединама у суштини чист, док је у урбаним срединама генерално у складу са законским одредбама.[63] Најзначајнији извори гасова стаклене баште долазе од енергетске производње (72 %), индустрије (13 %) и пољопривреде (11 %). Просечна годишња стопа пораста емисије гасова стаклене баште износи 3 %, што је у складу са одредбама Кјото протокола. Између 1990. и 2007. године, употреба супстанци које оштећују озонски омотач смањена је за невероватних 92 %, док се очекује да ће употреба ових супстанци бити укинута у наредном периоду.[59]

Иако Хрватска има довољно водних ресурса на располагању, они нису расподељени равномерно, а губитак јавне мреже за водоснабдевање се и даље процењује на чак 44 %. Између 2004. и 2008. године, број станица за праћење загађења површинских вода порастао је за 20 %; агенција за животну средину је у овом периоду пријавила 476 случајева загађења воде. Истовремено, ниво загађења органским отпадом је благо смањен, што се приписује завршетку нових постројења за третман отпадних вода; њихов број порастао је за 20 %, достигавши цифру 101. Скоро све хрватске издани подземних вода су врхунског квалитета, за разлику од расположивих површинских вода; квалитет ових других варира у погледу биохемијске потрошње кисеоника и бактериолошких резултата анализа воде. Од 2008. године, 80 % хрватског становништва снабева се водом из јавног водовода, али свега 44 % становништва има приступ јавној канализационој мрежи, са септичним системима у употреби. Мониторинг квалитета воде Јадранског мора између 2004. и 2008. године показао је веома добре, олиготрофне услове дуж већег дела обале, док су области са повећаном еутрофикацијом забележени у заливима Бакар, Каштела, у луци Шибеник и код Плоча; друге области локализованог загађења идентификоване су у близини већих приморских градова. Између 2004. и 2008. године, агенција за животну средину идентификовала је 283 случаја загађења мора (укључујући и 128 случајева загађења од стране бродова), што представља пад од 15 % у односу на претходни извештај,[59] у коме је обухваћен период између 1997. и августа 2005. године.[63]

Употреба земљишта[уреди]

Шумом покривена планина Папук

Од 2006. године, 46,8 % укупне територије Хрватске било је под 26.487,6 квадратних километара шуме и грмља, а 22.481 квадратних километара земљишта, односно 40,4 % територије, било је коришћено за различите пољопривредне сврхе, укључујући 4.389,1 квадратних километара земљишта, односно 7,8 % територије, под сталним усевима. Жбуње и трава покривају 4.742,1 квадратних километара или 8,4 % територије, унутрашње воде 539,3 квадратних километара или 1,0 %, док мочваре заузимају површину од 200 квадратних километара или 0,4 % територије Хрватске. Вештачке површине, које се претежно састоје од урбаних подручја, путева, не-пољопривредне вегетације, спортских области и других рекреативних садржаја, заузимају 1.774,5 квадратних километара или 3,1 % територије земље. Највећи покретач промена начина коришћења земљишта је ширење насеља и изградња путева.[18]

Због хрватског рата за независност, постоје бројни остаци минских поља у Хрватској, углавном поред бивших линија фронтова. Од 2006. године се сматра да се на чак 954,5 квадратних километара налазе различита минска поља.[18] Од 2012. године, 62 % преосталих минских поља налазе се у шумама, 26 % њих смештено је на пољопривредном земљишту, док се 12 % њих налазе на неком другом земљишту; очекује се да ће уклањање мина бити завршено до 2019. године.[65]

Региони[уреди]

Хрватска је традиционално подељена на бројне географске регије, које се често преклапају и чије границе нису увек најјасније дефинисане. Највеће и најпрепознатљивије регије широм земље су Средишња Хрватска (такође описана и као Загребачки макро-регион), Источна Хрватска (углавном одговара Славонији) и планинска Хрватска (Лика и Горски котар, на западу до Средишње Хрватске). Ове три регије обухватају унутрашњи, односно континентални део Хрватске. Приморска Хрватска састоји се још од два региона: Далмација или јужно приморје, између ширег подручја Задра и саме јужне границе државе, и северно приобаље, које се налази северно од Далмације и обухвата Хрватско приморје и Истру. Географске регије обично нису у складу са жупанијским границама нити другим административним јединицама, а све оне обухватају даље, прецизније географске регије.[66]

Друштвена географија[уреди]

Демографија[уреди]

Део мапе са црвеном тачно у горњем средњем делу односи се на град Загреб, чија густина насељености премашује број од 1.200 становника по квадратном километру
Густина насељености по попису из 2011. године по жупанијама, према броју становника на квадратном километру:
  <30   30—49   50—69   70—89   90—119   120—200   >1200
Главни чланак: Демографија Хрватске

Демографске карактеристике хрватског становништва познате су на основу пописа који се нормално обављају у интервалу од десет година и анализирају од стране разних статистичких завода још од 1850их. Хрватски завод за статистику обавља овај посао од 1990их година, односно од независности. Најновији попис становништва у Хрватској обављен је априла 2011. године, према коме у Хрватској живи 4,29 милиона становника. Густина насељености износи 75,8 становника по квадратном километру, а просечан животни век 75,7 година. Становништво је континуирано расло (са изузетком пописа обављених после два светска рата) од 2,1 милиона 1857. године до 1991. године, када је достигло број од 4,7 милиона. Од 1991. године стопа смртности у Хрватској континуирано премашује стопу наталитета, па је данас природни прираштај становништва негативан.[67] Хрватска је тренутно земља у демографској транзицији у четвртој или петој фази.[68] У погледу старосне структуре, доминира становништво старости између 15 и 64 година живота. Просечна старост становништва износи 41,1 година, а однос полова је 0,93 мушкарца према једној жени.[5][69]

Хрватска је насељена углавном Хрватима (89,6 %), док мањине представљају Срби (4,5 %) и 21 осталих ентитета (мање од 1 % сваки) признатих Уставом Хрватске.[5][70] Демографска историја Хрватске обележена је бројним миграцијама, укључујући: долазак Хрвата у ове области;[71] раст мађарског и немачког говорног становништва након хрватске уније са Угарском;[72] спајање са Хабзбуршком монархијом;[73] миграције покренуте османским освајањима;[74][75][76] и раст италијанског говорног становништва у Истри и Далмацији за време владавине Млетачке републике у поменутим областима.[9] Након распада Аустроугарске,[77] опао је проценат мађарског становништва, док је немачко говорно становнишво истерано или је побегло крајем и после Другог светског рата,[78] а сличну судбину претрпело је и италијанско становништво.[79] Крај 19. и читав 20. век обележиле су економске миграције великих обима у иностранство.[80][81][82] Током 1940их и 1950их година, када је Хрватска била у саставу Југославије, забележене су значајне унутрашње миграције у Југославији, углавном као последица урбанизације. Последње забележене велике миграције десиле су се током хрватског рата за независност, када је расељено више стотина хиљада становника.[83][84][85]

Хрватски језик је званичан језик у Хрватској, док су уставно признати и језици мањина, који су у службеној употреби у појединим јединицама локалне самоуправе.[70][86] Хрватски као матерњи језик признаје 96 % становништва.[87] Истраживање из 2009. године открило је да 78 % Хрвата тврде да познају барем један страни језик — углавном енглески.[88] Најзаступљенија религија у Хрватској је католичанство, са 86,3 % католика у држави. Након католичанства, најзаступљенији су православно хришћанство (4,4 %) и ислам (1,5 %).[89] Стопа писмености у Хрватској износи 98,1 %.[2] Удео становништва старијег од 15 година који поседује академско звање нагло је порастао од 2001. до 2008. године, који се у овом периоду удвостручио и достигао стопу од 16,7 %.[90][91] Процењује се да се 4,5 % БДП троши на образовање.[2] Основно и средње образовање у Хрватској доступни су како на хрватском језику, тако и на језицима уставом признатих мањина. Хрватска има универзални систем здравствене заштите од 2010. године, а држава издваја 6,9 % БДП-а за здравство.[92] Према подацима из септембра 2011. године, просечна нето зарада по становнику износила је 5.397 куна (729 евра).[93] Најзначајнији извори запошљавања у 2008. години били су трговина на велико и мало, прерађивачка индустрија и грађевинарство. Октобра 2011. године стопа незапослености износила је 17,4 %.[94] Средњи еквивалент прихода домаћинства у Хрватској надмашио је куповну моћ десет других земаља које су се 2004. године придружиле Европској унији, док заостаје за просеком ЕУ.[95] Према попису из 2011. године, забележено је укупно 1,5 милиона домаћинстава, од којих већина поседује стамбене просторе у којима живи.[5][69]

Политичка географија[уреди]

НСТЈ Хрватске:
  Северозападна Хрватска
  Централна и Источна (Панонска) Хрватска
  Јадранска Хрватска

Хрватска је први пут подељена на регионе у средњем веку.[96] Подела се је мењала током времена, одражавајући губитак територија отоманским освајањем и каснијим ослобађањем исте територије, поред промена у политичком статусу Далмације, Дубровника и Истре. Традиционална подела земље на жупаније укинута је 1920их година, када је Краљевина СХС увела области и бановине.[97] Хрватска под комунистичком владавином, као саставни део послератне Југославије, укинула је раније поделе и увела (претежно руралне) општине, поделивши тако државу на око стотину општина. Жупаније су враћене поново 1992. године, али значајно измењене у односу на територије које су обухватале 1920их. На пример, Транслајтенски део Хрватске био је подељен на осам жупанија са седиштима у Бјеловару, Госпићу, Огулину, Пожеги, Вуковару, Вараждину, Осијеку и Загребу, док је 1992. законодавно основано 14 жупанија на тој истој територији. Међимурска жупанија основана је у истоименом региону Тријанонским споразумом.[98][99] Хрватски устав из 1990. године наложио је отварање коморе жупанија у оквиру владе, као и за саме жупаније, без навођења имена и броја.[100] Међутим, жупаније нису заправо поново успостављене све до 1992. године,[101] а прва комора жупанија изабрана је 1993. године.[102]

Поновним увођењем жупанија 1992. године Хрватска је подељена на 20 жупанија и главни град Загреб, с тим да Загреб има ауторитет и правни статус жупаније и града у исто време (Загребачка жупанија ван територије града је одвојена 1997. године).[103][104] Од тада, границе жупанија промениле су се у неким случајевима (због историјских веза и различитих захтева градова), са најновијим ревизијама из 2006. године. Жупаније су подељене на 127 градова и 429 општина.[105]

Номенклатура статистичких територијалних јединица (НСТЈ) Европске Уније дели Хрватску у више нивоа. Први ниво ставља целу државу у једну јединицу, док се други ниво састоји из три јединице; то су Централна и Источна (Панонска) Хрватска, Северозападна Хрватска и Јадранска Хрватска. Последња јединица обухвата све жупаније дуж јадранске обале. Северозападна Хрватска обухвата град Загреб и жупаније Крапина-Загорје, Вараждин, Копривница-Крижевци, Међимурје и Загреб, док Централна и Источна Хрватска обухвата остале жупаније — Вјеловар-Билогора, Вировитица-Подравина, Пожега-Славонија, Брод-Посавина, Осијек-Барања, Вуковар-Срем, Карловац и Сисак-Мославина.[106] Појединачне жупаније и град Загреб представљају трећи ниво НСТЈ поделе Хрватске. Подела локалних административних јединица је двостепена. Први степен се поклапа са поделом на жупаније и град Загреб, док други степен одговара подели на градове и општине у Хрватској.[107]

Жупанија Седиште Површина (km2) Становништво
Бјеловар-Билогора Бјеловар 2.652 119.743
Брод-Посавина Славонски Брод 2.043 158.559
Дубровник-Неретва Дубровник 1.783 122.783
Истра Пазин 2.820 208.440
Карловац Карловац 3.622 128.749
Копривница-Крижевци Копривница 1.746 115.582
Крапина-Загорје Крапина 1.224 133.064
Лика-Сењ Госпић 5.350 51.022
Међимурје Чаковец 730 114.414
Осијек-Барања Осијек 4.152 304.899
Пожега-Славонија Пожега 1.845 78.031
Приморје-Горски Котар Ријека 3.582 296.123
Шибеник-Книн Шибеник 2.939 109.320
Сисак-Мославина Сисак 4.463 172.977
Сплит-Далмација Сплит 4.534 455.242
Вараждин Вараждин 1.261 176.046
Вировитица-Подравина Вировитица 2.068 84.586
Вуковар-Срем Вуковар 2.448 180.117
Задар Задар 3.642 170.398
Загребачка жупанија Загреб 3.078 317.642
Загреб Загреб 641 792.875

Урбанизација[уреди]

Просечна стопа урбанизације у Хрватској износи 56 %, са све већим бројем градског, а све мањим бројем сеоског становништва. Највећи град и престоница државе је Загреб који броји 686.568 становника. Градско подручје града Загреба обухвата 341 додатно насеље и до 2001. године становништво овог подручја достигло је број од 978.161. Око 60 % становништва Загребачке жупаније живи на подручју града Загреба, што чини 41 % укупног броја становника Хрватске.[108] Градови Сплит и Ријека представљају највећа приморска насеља јадранске обале у Хрватској, са преко 100.000 становника у сваком од њих. Постоје још четири хрватска града који имају преко 50.000 становника, а то су Осијек, Задар, Пула и Славонски Брод; Загребачки округ Сесвете, који има статус самосталног насеља, али не и града, такође има значајно велику популацију. Осталих 11 градова у Хрватској имају преко 20.000 становника.[69]

Најнасељенији градови у Хрватској

Загреб
Загреб
Сплит
Сплит
Ријека
Ријека
Осијек
Осијек

Позиција Град Жупанија Градско становништво Становништво

Задар
Задар
Пула
Пула
Славонски Брод
Славонски Брод
Карловац
Карловац

1 Загреб Загреб 688.163 790.017
2 Сплит Сплит-Далмација 167.121 178.102
3 Ријека Приморје-Горски Котар 128.314 128.624
4 Осијек Осијек-Барања 83.104 108.048
5 Задар Задар 71.471 75.082
6 Пула Истра 57.460 57.460
7 Славонски Брод Брод-Посавина 53.531 59.143
8 Карловац Карловац 46.833 55.705
9 Вараждин Вараждин 38.839 46.946
10 Шибеник Шибеник-Книн 34.302 46.332
11 Сисак Сисак-Мославина 33.332 47.768
12 Винковци Вуковар-Срем 32.032 35.312
13 Велика Горица Загребачка жупанија 31.553 63.517
14 Дубровник Дубровник-Неретва 28.434 42.615
15 Бјеловар Бјеловар-Билогора 27.024 40.276
16 Вуковар Вуковар-Срем 26.486 27.683
17 Копривница Копривница-Крижевци 23.955 30.854
18 Солин Сплит-Далмација 20.212 23.926
19 Запрешић Загребачка жупанија 19.644 25.226
20 Пожега Пожега-Славонија 19.506 26.248
Извор: попис из 2011. године[109]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 1,9 „Geografski i meteorološki podaci” (PDF). Statistički ljetopis Republike Hrvatske. Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. 43: 41. децембар 2011. ISSN 1333-3305. Приступљено 28. 1. 2012. 
  2. 2,0 2,1 2,2 „Europe: Croatia”. World Factbook. Central Intelligence Agency. Приступљено 9. 9. 2011. 
  3. Cvrtila, Vlatko (фебруар 2001). „Croatia – the "Gateway" to Southeast Europe”. Politička misao. University of Zagreb, Faculty of Political Sciences. 37 (5): 150—159. ISSN 0032-3241. 
  4. „Borders of the Republic of Croatia / Information / About Croatia / Government of the Republic Croatia - official web portal”. vlada.hr. Приступљено 18. 7. 2016. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 „Geografski i meteorološki podaci” (PDF). Statistički ljetopis Republike Hrvatske. Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. 42. децембар 2010. ISSN 1333-3305. Приступљено 7. 10. 2011. 
  6. „Trianon, Treaty of”. Columbia Encyclopedia. 2009. 
  7. Tucker, Spencer (2005). Encyclopedia of World War I (1 изд.). ABC-CLIO. стр. 1183. ISBN 978-1-85109-420-2. »Virtually the entire population of what remained of Hungary regarded the Treaty of Trianon as manifestly unfair, and agitation for revision began immediately.« 
  8. Frucht (2005). стр. 422.
  9. 9,0 9,1 Lane, Frederic Chapin (1973). Venice, a Maritime Republic. JHU Press. стр. 409. ISBN 978-0-8018-1460-0. Приступљено 18. 10. 2011. 
  10. Bognar, Helena Ilona; Bognar, Andrija (јун 2010). „Povijesni razvoj i političko-geografska obilježja granice i pograničja Republike Hrvatske s Republikom Slovenijom na Žumberku i Kupsko-čabranskoj dolini”. Geoadria (на језику: хрватском). Geografski odsjek, PMF, Zagreb. 15 (1): 187—224. ISSN 1331-2294. Приступљено 7. 3. 2012. 
  11. Kraljević, Egon (новембар 2007). „Prilog za povijest uprave: Komisija za razgraničenje pri Predsjedništvu Vlade Narodne Republike Hrvatske 1945–1946” (PDF). Arhivski vjesnik (на језику: хрватском). Hrvatski državni arhiv. 50 (50). ISSN 0570-9008. Приступљено 21. 6. 2012. 
  12. Klemenčič, Matjaž; Žagar, Mitja (2004). The former Yugoslavia's diverse peoples. ABC-CLIO. стр. 198—202. ISBN 978-1-57607-294-3. Приступљено 1. 2. 2012. 
  13. Navone, John J (1996). The land and the spirit of Italy. Legas/Gaetano Cipolla. стр. 141—142. ISBN 978-1-881901-12-9. Приступљено 1. 2. 2012. 
  14. Pinter, Nicholas; Grenerczy, Gyula; Weber, John (2006). The Adria microplate: GPS geodesy, tectonics and hazards. Springer. стр. 224—225. ISBN 978-1-4020-4234-8. Приступљено 5. 2. 2012. 
  15. Tutić, Dražen; Lapaine, Miljenko (2011). „Cartography in Croatia 2007–2011 – National Report to the ICA” (PDF). International Cartographic Association. Приступљено 5. 2. 2012. 
  16. „Pravilnik o granicama u ribolovnom moru Republike Hrvatske”. Narodne novine (на језику: хрватском). 12. 1. 2011. Приступљено 29. 5. 2012. 
  17. Blake, Topalović & Schofield (1996). стр. 11–13.
  18. 18,0 18,1 18,2 18,3 18,4 18,5 „Land use – State and impacts (Croatia)”. European Environment Agency. Приступљено 2. 3. 2012. 
  19. 19,0 19,1 19,2 19,3 Klemenčić, Mladen; Topalović, Duško (децембар 2009). „Morske granice u Jadranskome moru”. Geoadria. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, Zagreb. 14 (2): 311—324. ISSN 1331-2294. Приступљено 1. 2. 2012. 
  20. „Chronology of Events 2005” (PDF). Government Communication Office, Republic of Slovenia. Приступљено 25. 2. 2012. 
  21. 21,0 21,1 „Slovenia unblocks Croatian EU bid”. BBC News. 11. 9. 2009. Приступљено 12. 9. 2009. 
  22. 22,0 22,1 „Slovenia backs Croatia border deal in referendum vote”. BBC News. 6. 6. 2010. Приступљено 7. 6. 2010. 
  23. 23,0 23,1 „Croatia and Slovenia submit arbitration agreement to UN”. Durham University. Приступљено 14. 3. 2012. 
  24. „Zaljevski rat na piranski način”. Večernji list (на језику: хрватском). 7. 3. 2009. Приступљено 14. 3. 2012. 
  25. Barišić, Marko (22. 1. 2012). „Zasad četiri sporne točke zbog granice na moru i kopnu”. Vjesnik (на језику: хрватском). Архивирано из оригинала на датум 14. 6. 2012. Приступљено 1. 3. 2012. 
  26. „Granični spor s Hrvatskom usporit će put Srbije u EU”. Večernji list (на језику: хрватском). 13. 6. 2010. Приступљено 1. 3. 2012. 
  27. Dučić, A (4. 2. 2012). „Sastanak na Jahorini bez rezultata: Tadić odbio priznati da je RS nastala na genocidu”. Dnevni avaz. Приступљено 1. 3. 2012. 
  28. „Policijska postaja Hrvatska Kostajnica”. Ministarstvo unutarnjih poslova Republike Hrvatske. Приступљено 29. 5. 2012. 
  29. Svjetlana Tadić (23. 5. 2011). „Granični sporovi sa Srbijom i Hrvatskom ostaju na čekanju”. Glas Srpske. Приступљено 29. 5. 2012. 
  30. „Drugo, trece i cetvrto nacionalno izvješće Republike Hrvatske prema Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih naroda o promjeni klime (UNFCCC)” (PDF) (на језику: хрватском). Ministarstvo zaštite okoliša, prostornog uređenja i graditeljstva. новембар 2006. Приступљено 2. 3. 2012. 
  31. Blake, Topalović & Schofield (1996). стр. 1–5.
  32. Faričić, Josip; Graovac, Vera; Čuka, Anica (јун 2010). „Mali hrvatski otoci – radno-rezidencijalni prostor i/ili prostor odmora i rekreacije”. Geoadria. Odjel za geografiju, Sveučilište u Zadru. 15 (1): 145—185. Приступљено 28. 1. 2012. 
  33. Ostroški, Ljiljana, ed. (децембар 2013). Statistički ljetopis Republike Hrvatske 2013 [2013 Statistical Yearbook of the Republic of Croatia] (PDF). Statistical Yearbook of the Republic of Croatia (на хрватском и енглеском) 45. Zagreb: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. str. 41. ISSN 1334-0638. Приступљено 17. 2. 2014.
  34. Cicin-Sain, Biliana; Pavlin, Igor; Belfiore, Stefano (2002). Sustainable coastal management: a transatlantic and Euro-Mediterranean perspective. Springer. стр. 155—156. ISBN 978-1-4020-0888-7. Приступљено 5. 2. 2012. 
  35. Surić, Maša (јун 2005). „Submerged Karst – Dead or Alive? Examples from the Eastern Adriatic Coast (Croatia)”. Geoadria. Odjel za geografiju, Sveučilište u Zadru. 10 (1): 5—19. ISSN 1331-2294. Приступљено 28. 1. 2012. 
  36. Siegesmund, Siegfried (2008). Tectonic aspects of the Alpine-Dinaride-Carpathian system. Geological Society. стр. 146—149. ISBN 978-1-86239-252-6. Приступљено 3. 2. 2012. 
  37. Mužinić, Jasmina (април 2007). „The Neretva Delta: Green Pearl of Coastal Croatia”. Croatian Medical Journal. Medicinska Naklada. 48 (2): 127. PMC 2121601Слободан приступ. 
  38. Antonioli, F; Anzidei, M.; Lambeck, K.; Auriemma, R.; Gaddi, D.; Furlani, S.; Orrù, P.; Solinas, E.; Gaspari, A.; Karinja, S.; Kovačić, V.; Surace, L. (2007). „Sea-level change during the Holocene in Sardinia and in the northeastern Adriatic (central Mediterranean Sea) from archaeological and geomorphological data” (PDF). Quaternary Science Reviews. Elsevier. 26 (26): 2463—2486. doi:10.1016/j.quascirev.2007.06.022. ISSN 0277-3791. Приступљено 4. 2. 2012. 
  39. Vukosav, Branimir (30. 4. 2011). „Ostaci prastarog vulkana u Jadranu”. Zadarski list (на језику: хрватском). Приступљено 24. 2. 2012. 
  40. Crnčević, Lidija (7. 3. 2010). „POTRESNA KARTA HRVATSKE Zemljotresi pogađaju jug Dalmacije oko Uskrsa”. Slobodna Dalmacija (на језику: хрватском). Приступљено 23. 3. 2012. 
  41. 41,0 41,1 Tari-Kovačić, Vlasta (2002). „Evolution of the northern and western Dinarides: a tectonostratigraphic approach” (PDF). EGU Stephan Mueller Special Publication Series. Copernicus Publications (1): 223—236. ISSN 1868-4556. Приступљено 3. 3. 2012. 
  42. White, William B; Culver, David C, ур. (2012). Encyclopedia of Caves. Academic Press. стр. 195. ISBN 978-0-12-383833-9. Приступљено 3. 3. 2012. 
  43. Mate Matas (18. 12. 2006). „Raširenost krša u Hrvatskoj”. geografija.hr (на језику: хрватском). Hrvatsko geografsko društvo. Архивирано из оригинала на датум 8. 8. 2012. Приступљено 18. 10. 2011. 
  44. 44,0 44,1 „The best national parks of Europe”. BBC. 28. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 4. 8. 2012. Приступљено 11. 10. 2011. 
  45. „Postojna više nije najdulja jama u Dinaridima: Rekord drži hrvatska Kita Gaćešina”. Vijesti (на језику: хрватском). 5. 11. 2011. Приступљено 3. 3. 2012. 
  46. Stankoviansky, Milos; Kotarba, Adam (2012). Recent Landform Evolution: The Carpatho-Balkan-Dinaric Region. Springer. стр. 14—18. ISBN 978-94-007-2447-1. Приступљено 2. 3. 2012. 
  47. Hilbers, Dirk (2008). The Nature Guide to the Hortobagy and Tisza River Floodplain, Hungary. Crossbill Guides Foundation. стр. 16. ISBN 978-90-5011-276-5. Приступљено 2. 3. 2012. 
  48. Malvić, Tomislav; Velić, Josipa (2011). „Neogene Tectonics in Croatian Part of the Pannonian Basin and Reflectance in Hydrocarbon Accumulations”. Ур.: Schattner, Uri. New Frontiers in Tectonic Research: At the Midst of Plate Convergence (PDF). InTech. стр. 215—238. ISBN 978-953-307-594-5. Приступљено 2. 3. 2012. 
  49. Pamić, Jakob; Radonić, Goran; Pavić, Goran. „Geološki vodič kroz park prirode Papuk” (PDF) (на језику: хрватском). Papuk Geopark. Приступљено 2. 3. 2012. 
  50. 50,0 50,1 „Wetlands and Water”. Water Framework Directive implementation project in Croatia. Приступљено 2. 3. 2012. 
  51. Mayer, Darko (децембар 1996). „Zalihe pitkih voda u Republici Hrvatskoj”. Rudarsko-geološko-naftni zbornik (на језику: хрватском). University of Zagreb. 8 (1): 27—35. ISSN 0353-4529. Приступљено 2. 3. 2012. 
  52. „Freshwater (Croatia)”. European Environment Agency. Приступљено 2. 3. 2012. 
  53. „World Weather Information Service”. World Meteorological Organization. Приступљено 27. 1. 2012. 
  54. Plavac, Ivana (23. 10. 2006). „Distribution of Emerald/NATURA 2000 species and habitat types by biogeographical regions” (PDF) (на језику: хрватском). Državni zavod za zaštitu prirode. Приступљено 16. 3. 2012. 
  55. Bulog, Boris; van der Meijden, Arie; Whittaker, Kellie (16. 8. 2010). „Proteus anguinus”. AmphibiaWeb. Приступљено 15. 3. 2012. 
  56. 56,0 56,1 56,2 56,3 56,4 56,5 56,6 56,7 Radović, Jasminka; Čivić, Kristijan; Topić, Ramona, ур. (2006). Biodiversity of Croatia (PDF). Državni institut za zaštitu prirode, Ministarstvo kulture Republike Hrvatske. ISBN 953-7169-20-0. Приступљено 13. 10. 2011. 
  57. „Venue”. 6th Dubrovnik Conference on Sustainable Development of Energy, Water and Environment Systems. Приступљено 13. 10. 2011. 
  58. „WildFinder”. WWF. World Wide Fund for Nature. Приступљено 15. 3. 2012. 
  59. 59,0 59,1 59,2 59,3 59,4 59,5 „Konačni nacrt izvješća o stanju okoliša u Republici Hrvatskoj za razdoblje 2005. – 2008” (PDF) (на језику: хрватском). Hrvatska agencija za okoliš i prirodu. Приступљено 31. 5. 2012. 
  60. Znaor, Darko; Pretty, Jules; Morrison, James; Todorović, Sonja Karoglan (новембар 2005). Environmental and macroeconomic impact assessment of different development scenarios to organic and low-input farming in Croatia (PDF). Colchester, United Kingdom: University of Essex. 
  61. Ivezić, Marija; Raspudić, Emilija (2001). „The European Corn Borer (Ostrinia nubilalis Hűbner) Review Of Results From Croatia” (PDF). Poljoprivreda (Osijek). 7 (1): 15—17. ISSN 1330-7142. 
  62. Dropulić, Sanela (19. 4. 2012). „Gradonačelnik u svakodnevnoj inspekciji "mirisa" na Jakuševcu”. Večernji list (на језику: хрватском). Приступљено 31. 5. 2012. 
  63. 63,0 63,1 63,2 „Izvješće o stanju okoliša u Republici Hrvatskoj, 2007” (на језику: хрватском). Hrvatska agencija za okoliš i prirodu. 11. 11. 2011. Приступљено 31. 5. 2012. 
  64. „About us”. Hrvatska agencija za okoliš i prirodu. Приступљено 14. 11. 2011. 
  65. „Smrtonosna ostavština rata”. Glas Slavonije (на језику: хрватском). 18. 2. 2012. Приступљено 2. 3. 2012. 
  66. Nejašmić, Ivo; Toskić, Aleksandar (јун 2000). „Razmještaj stanovništva u Republici Hrvatskoj – dio općih demografskih i društveno-gospodarskih procesa”. Geoadria (на језику: хрватском). Zadar: Odjel za geografiju, Sveučilište u Zadru. 5 (1): 93—104. ISSN 1331-2294. 
  67. Mrđen, Snježana; Friganović, Mladen (јун 1998). „The Demographic Situation in Croatia”. Geoadria. Zadar: Filozofski fakultet u Zadru, Prirodoslovno-matematički fakultet u Zagrebu. 3 (1): 29—56. ISSN 1331-2294. Приступљено 16. 3. 2012. 
  68. Tasmainian Secondary Assessment Board (2002). „GG833 Geography: 2002 External Examination Report” (PDF). Приступљено 16. 5. 2012. 
  69. 69,0 69,1 69,2 Buršić, Ivana; Lasan, Ivana; Stolnik, Grozdana; Miler, Vlasta; Miloš, Ksenija; Škrebenc, Jadranka (2011). Ostroški, Ljiljana, ур. „Popis stanovništva, kućanstava i stanova 2011. Prvi rezultati po naseljima.” (PDF). Statistička izvješća. Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske (1441). ISSN 1333-1876. Приступљено 6. 11. 2011. 
  70. 70,0 70,1 „Ustav Republike Hrvatske”. Narodne novine (на језику: хрватском). 9. 7. 2010. Приступљено 11. 10. 2011. 
  71. Mužić, Ivan (2007). Hrvatska povijest devetoga stoljeća (PDF) (на језику: хрватском). Naklada Bošković. стр. 249—293. ISBN 978-953-263-034-3. Приступљено 14. 10. 2011. 
  72. Heka, Ladislav (октобар 2008). „Hrvatsko-ugarski odnosi od sredinjega vijeka do nagodbe iz 1868. s posebnim osvrtom na pitanja Slavonije”. Scrinia Slavonica (на језику: хрватском). Hrvatski institut za povijest – Podružnica za povijest Slavonije, Srijema i Baranje. 8 (1): 152—173. ISSN 1332-4853. Приступљено 16. 10. 2011. 
  73. „Povijest saborovanja” (на језику: хрватском). Sabor. Архивирано из оригинала на датум 26. 7. 2012. Приступљено 18. 10. 2010. 
  74. Jurković, Ivan (септембар 2003). „Klasifikacija hrvatskih raseljenika za trajanja osmanske ugroze (od 1463. do 1593.)”. Migracijske i etničke teme (на језику: хрватском). Institut za migracije i narodnosti. 19 (2–3): 147—174. ISSN 1333-2546. Приступљено 5. 11. 2011. 
  75. „Povijest Gradišćanskih Hrvatov” (на језику: хрватском). Hrvatsko kulturno društvo u Gradišću. Архивирано из оригинала на датум 26. 7. 2012. Приступљено 17. 10. 2011. 
  76. Lampe, John R; Jackson, Marvin R (1982). Balkan economic history, 1550–1950: from imperial borderlands to developing nations. Indiana University Press. стр. 62. ISBN 978-0-253-30368-4. Приступљено 17. 10. 2011. 
  77. Eberhardt, Piotr (2003). Ethnic groups and population changes in twentieth-century Central-Eastern Europe. M.E. Sharpe. стр. 288—295. ISBN 978-0-7656-0665-5. Приступљено 5. 11. 2011. 
  78. Ingrao, Charles W; Szabo, Franz A J (2008). The Germans and the East. Purdue University Press. стр. 357. ISBN 978-1-55753-443-9. Приступљено 5. 11. 2011. 
  79. Markham, James M (6. 6. 1987). „Election Opens Old Wounds in Trieste”. The New York Times. Приступљено 5. 11. 2011. 
  80. Lončar, Jelena (22. 8. 2007). „Iseljavanje Hrvata u Amerike te Južnu Afriku” (на језику: хрватском). Hrvatsko geografsko društvo. Приступљено 5. 11. 2011. 
  81. „Hrvatsko iseljeništvo u Kanadi” (на језику: хрватском). Ministarstvo vanjskih i europskih poslova (Hrvatska). Приступљено 5. 11. 2011. 
  82. „Migrations in the territory of former Yugoslavia from 1945 until present time” (PDF). Univerzitet u Ljubljani. Приступљено 5. 11. 2011. 
  83. „Izvješće o statusu br. 16 o napretku Hrvatske u ispunjavanju međunarodnih obveza od studenoga 2004.” (PDF). Organizacija za europsku sigurnost i suradnju. 6. 7. 2005. Приступљено 13. 10. 2011. 
  84. „Savez udruga Hrvata iz BiH izabrao novo čelništvo” (на језику: хрватском). Index.hr. 28. 6. 2003. Приступљено 12. 10. 2011. 
  85. „Benkovac” (на језику: хрватском). Ured Predsjednika Republike Hrvatske. 29. 6. 2010. Приступљено 12. 10. 2011. 
  86. „Izviješće o provođenju ustavnog zakona o pravima nacionalnih manjina i utrošku sredstava osiguranih u državnom proračunu Republike Hrvatske za 2007. godinu za potrebe nacionalnih manjina” (на језику: хрватском). Sabor. 28. 11. 2008. Приступљено 27. 10. 2011. 
  87. „Stanovništvo prema materinskom jeziku po gradovima/općinama, popis 2011.”. Popis stanovništva, kućanstava i stanova 2011. godine. Zagreb: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. децембар 2012.
  88. „Istraživanje: Tri posto visokoobrazovanih ne zna niti jedan strani jezik, Hrvati uglavnom znaju engleski” (на језику: хрватском). Index.hr. 5. 4. 2011. Приступљено 11. 10. 2011. 
  89. „Stanovništvo prema vjeri po gradovima/općinama, popis 2011.”. Popis stanovništva, kućanstava i stanova 2011. godine. Zagreb: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. децембар 2012.
  90. „Radno sposobno stanovništvo staro 15 i više godina prema starosti, trenutačnom statusu aktivnosti i završenoj školi, po županijama, popis 2001” (на језику: хрватском). Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. Приступљено 7. 11. 2011. 
  91. Dorić, Petar (7. 9. 2008). „Hrvatska po rastu broja studenata prva u Europi”. Slobodna Dalmacija (на језику: хрватском). Приступљено 7. 11. 2011. 
  92. „Svjetska banka podržava gospodarski oporavak Hrvatske” (на језику: хрватском). World Bank. 10. 5. 2011. Приступљено 12. 10. 2011. 
  93. „Prosječna neto plaća za rujan 5.397 kuna” (на језику: хрватском). Poslovni dnevnik. 22. 11. 2011. Приступљено 28. 11. 2011. 
  94. „Stope nezaposlenosti i zaposlenosti u Republici Hrvatskoj” (на језику: хрватском). Hrvatski zavod za zapošljavanje. Приступљено 28. 11. 2011. 
  95. „Regionalne nejednakosti” (PDF) (на језику: хрватском). Program Ujedinjenih naroda za razvoj. 2007. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 1. 5. 2015. Приступљено 28. 11. 2011. 
  96. Mandić, Oleg (1952). „O nekim pitanjima društvenog uređenja Hrvatske u srednjem vijeku” (PDF). Historijski zbornik (на језику: хрватском). Školska knjiga. 5 (1–2): 131—138. Приступљено 9. 9. 2011. 
  97. Frucht (2005). стр. 429–429.
  98. Biondich (2000). стр. 11.
  99. „Zakon o područjima županija, gradova i općina u Republici Hrvatskoj”. Narodne novine (на језику: хрватском). 30. 12. 1992. Приступљено 9. 9. 2011. 
  100. „Ustav Republike Hrvatske”. Narodne novine (на језику: хрватском). 22. 12. 1990. Приступљено 20. 3. 2012. 
  101. „Zakon o područjima županija, gradova i općina u Republici Hrvatskoj”. Narodne novine (на језику: хрватском). 30. 12. 1992. Приступљено 20. 3. 2012. 
  102. „Izviješće o provedenim izborima za zastupnike u Županijski dom Sabora Republike Hrvatske” (PDF) (на језику: хрватском). Izborna komisija Republike Hrvatske. фебруар 1993. Приступљено 20. 3. 2012. 
  103. „Gospodarski profil Grada Zagreba i Zagrebačke županije” (на језику: хрватском). Hrvatska gospodarska komora. Приступљено 20. 3. 2012. 
  104. „Zakon o područjima županija, gradova i općina u Republici Hrvatskoj”. Narodne novine (на језику: хрватском). 30. 1. 1997. Приступљено 20. 3. 2012. 
  105. „Zakon o područjima županija, gradova i općina u Republici Hrvatskoj”. Narodne novine (на језику: хрватском). 28. 7. 2006. Приступљено 9. 9. 2011. 
  106. „Operativni program za regionalnu konkurentnost 2007–2009; Dodatak XIX” (PDF) (на језику: хрватском). Ministarstvo regionalnoga razvoja i fondova Europske unije (Hrvatska). стр. 235. Приступљено 29. 5. 2012. 
  107. „Nacionalno izviješće Hrvatska” (PDF) (на језику: хрватском). Савет Европе. јануар 2010. Приступљено 25. 2. 2012. 
  108. Bašić, Ksenija (јул 2005). „Apsolutna decentralizacija u populacijskom razvoju Zagrebačke aglomeracije”. Hrvatski geografski glasnik (на језику: хрватском). Hrvatski geografski glasnik. 67 (1): 63—80. ISSN 1331-5854. Приступљено 3. 3. 2012. 
  109. „Stanovništvo u najvećim gradovima i općinama, popis 2011.”. Popis stanovništva, kućanstava i stanova 2011. godine. Zagreb: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. децембар 2012.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]