Hleb i so

С Википедије, слободне енциклопедије

Hleb i so, tradicionalni pozdrav u nekim slovenskim, nordijskim, baltičkim, balkanskim i bliskoistočnim zemljama

Hleb i so se nude gostima na ceremoniji dobrodošlice, u kulturama širom sveta. Ovaj par namirnica je posebno značajan u slovenskim zemljama, ali je takođe primetan u nordijskim, baltičkim, balkanskim i drugim evropskim kulturama, kao i u kulturama Bliskog istoka.[1] Hleb i so kao tradicionalni pozdrav i dalje su uobičajeni u Albaniji, Jermeniji i među jevrejskom dijasporom. Ova tradicija je proširena i na letove u svemir.[2][3]

Pozadina[уреди | уреди извор]

So je esencijalni nutrijent i dugo je zauzimala važno mesto u religiji i kulturi. Na primer, pominje se u Bibliji na desetine puta, uključujući i kao zavet soli. Hleb je osnovna hrana, kvasni ili beskvasni. Obično se pravi od pšenice, ali se mogu koristiti i druge žitarice. U mnogim kulturama hleb je metafora osnovnih potrepština i uslova života uopšte.

Kulturne associjacije[уреди | уреди извор]

Pogača od kukuruznog brašna

Hleb i so kao tradicionalni pozdrav su prisutni kod nekih neslovenskih naroda — Litvanaca, Letonaca (oba na Baltiku), Rumuna, kao i nekim ugro-finskim narodima poput Karela — koji su svi kulturno i istorijski bliski svojim slovenski susedima.

Belorusija, Rusija i Ukrajina[уреди | уреди извор]

Potpredsednik Džo Bajden umače parče hleba u so kao deo ceremonije dobrodošlice po dolasku u Kijev, Ukrajina, 20. jula 2009.
Američki mornarički oficir Džonatan Grinert učestvuje u ceremoniji hleba i soli po dolasku u Vladivostok, Rusija, 3. jula 2006.

Kada stignu važni ili poštovani gosti, predstavi im se vekna hleba (obično korovaj) postavljena na rušnik (vezeno ritualno platno). Držač soli ili slanik se postavlja na veknu hleba ili se učvršćuje u otvor na vrhu vekne. U zvaničnim prilikama, „hleb i so“ obično predstavljaju mlade žene obučene u narodne nošnje (npr. sarafan i kokošnik).

Tradicija je iznedrila rusku reč koja izražava gostoprimstvo čoveka: хлебосоль (doslovno: „hlebno-slan“). Uopšte, reč „hleb“ se u ruskoj kulturi povezuje sa gostoprimstvom, pri čemu je hleb najpoštovanija hrana, dok se so povezuje sa dugotrajnim prijateljstvom, kao što je izraženo u ruskoj izreci „pojesti pud soli (zajedno sa nekim)”. Takođe istorijski, Rusko carstvo je imalo visok porez na so koji je so činio veoma skupom i cenjenom robom (vidi i Moskovski ustanak 1648).

Tu je i tradicionalni ruski pozdrav „Хлеб да соль!”. Frazu treba da izgovori gost koji dolazi kao izraz dobre želje prema domaćinu. Prosjaci su ga često koristili kao implicitni nagoveštaj da žele da budu nahranjeni, te je poznat i podrugljivi rimovani odgovor: Хлеб да соль — ем да свой! („Hleb i so!” — „Jedem i moje je!”).

Geret Sautgejt i Hari Kejn učestvuju u ceremoniji hleba i soli po dolasku u Sankt Peterburg, Rusija, 13. juna 2018.

U ruskim svadbama, tradicionalni je običaj da mladu i mladoženja nakon ceremonije dočekuje porodica, obično matrijarh, sa hlebom i solju u izvezenom platnu. Ovim se daje dobro zdravlje i sreća mladencima. U ruskoj pravoslavnoj crkvi je običaj da se episkop dočekuje hlebom i solju na stepeništu crkve kada stigne u pastoralnu posetu crkvi ili manastiru.[4]

Poljska[уреди | уреди извор]

U Poljskoj, doček sa hlebom i solju („chlebem i solą“) često se povezuje sa tradicionalnim gostoprimstvom („staropolska gościnność“) poljskog plemstva (szlachta), koje se ponosilo svojim gostoprimstvom. Poljski pesnik iz 17. veka, Vespazjan Kohovski, napisao je 1674. godine: „O dobri hleb, kada se daje gostima sa solju i dobrom voljom!“ Jedan drugi pesnik koji je pomenuo običaj bio je Vaclav Potocki.[5] Običaj, međutim, nije bio ograničen samo na plemstvo, jer su Poljaci svih staleža poštovali ovu tradiciju, oslikanu u starim poljskim poslovicama.[6] Danas se tradicija uglavnom poštuje na dane venčanja, kada mladence po povratku sa crkvenog venčanja roditelji dočekuju hlebom i solju.

Srbija[уреди | уреди извор]

Hleb i so je tradicionalno posluženje gostiju,[7] koje se obično nudi pre svega drugog,[8] pri čemu se hleb koji ima značajno mesto u srpskoj tradiciji, koristi u obredima.[9][10] Tradicionalni hleb, pogača, je simbol porodičnog jedinstva i dobrote, a slanog blagostanja i sigurnosti za gosta. Deo je državnog protokola, u upotrebi još od Kneževine Srbije, često se koristi za doček stranih predstavnika.[11]

Slovačka i Češka[уреди | уреди извор]

Dugogodišnja tradicija Slovačke i Češke kao slovenskih zemalja je da važne posetioce dočekuju sa hlebom i solju. Primer je doček pape Franje u Bratislavi 2021. od strane predsednice Zuzane Čaputove.[12]

Finska, Estonija, Letonija i Litvanija[уреди | уреди извор]

U Finskoj, Estoniji, Letoniji i Litvaniji, hleb i so su se tradicionalno davali kao simbol blagoslova za novi dom. Umesto belog hleba korišćen je tamni raženi hleb bogat vlaknima. Tradiciju još uvek održavaju manji baltički finski narodi u Istočnoj Kareliji i u Ingriji.

Nemačka[уреди | уреди извор]

Hleb i so se daju iz različitih razloga:

  • na venčanju za trajni savez između supružnika[13]
  • na useljenju u kuću da se poželi blagostanje i plodnost[14]

U severnoj Nemačkoj i Češkoj (Bohemija) hleb i so se tradicionalno stavljaju u pelene novorođenčeta.[15]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hayward, Tim (2020). Loaf Story (на језику: енглески). Hardie Grant Publishing. ISBN 9781787134782. Приступљено 25. 1. 2021. 
  2. ^ Dunn, Marcia (17. 3. 1995). „NASA astronaut welcomed to Mir, Russians greet American with traditional bread, salt, and bear hugs”. news.google.com. The Daily Courier (Yavapai, AZ). 
  3. ^ McHale, Suzy. „Ceremonies | RuSpace”. suzymchale.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2010-02-28. г. Приступљено 2017-09-22. 
  4. ^ Sorokina, Anna (19. 7. 2022). „Why Russians greet guests with bread and salt”. Russia Beyond. Russian Republic. Приступљено 12. 8. 2022. 
  5. ^ „Wacław Potocki - 'Chlebem, czapką, solą'” (на језику: пољски). republika.pl. Архивирано из оригинала 4. 3. 2008. г. Приступљено 2015-06-13. 
  6. ^ „'Chlebem i solą. Dawne uczty polskie' - Wydarzenie” (на језику: пољски). culture.pl. Архивирано из оригинала 2013-05-17. г. Приступљено 2015-06-13. 
  7. ^ Ken Albala (2011). Food Cultures of the World Encyclopedia. ABC-CLIO. стр. 3—. ISBN 978-0-313-37626-9. 
  8. ^ Dragoljub Zamurović; Ilja Slani; Madge Phillips-Tomašević (2002). Serbia: life and customs. ULUPUDS. стр. 30. ISBN 9788682893059. 
  9. ^ Timothy L. Gall; Jeneen Hobby (2009). Worldmark Encyclopedia of Cultures and Daily Life: Europe. Gale. стр. 448. ISBN 978-1-4144-6430-5. 
  10. ^ „Hleb u narodnoj magiji Balkanskih Slovena”. Rastko. 
  11. ^ „Pogača i so kroz vekove čuvaju goste”. NOVOSTI. 
  12. ^ a.s, Petit Press (2021-09-13). „Coalition puts its quarrels on hold while the Pope visits”. spectator.sme.sk (на језику: енглески). Приступљено 2023-03-20. 
  13. ^ Chiemgauer Genussmanufaktur (2022-06-03). „Hochzeitsbräuche: Deshalb schenkt man Brot und Salz”. Chiemgauer Genussmanufaktur (на језику: немачки). Приступљено 2023-06-06. 
  14. ^ Berlinghof, Christina (2022-11-24). „Brot und Salz zum Einzug: Das steckt wirklich hinter dem Brauch”. AD Magazin (на језику: немачки). Приступљено 2023-06-06. 
  15. ^ Snieguolė Wachter, Denise (2018-10-23). „Aus diesem Grund schenkt man Brot und Salz zum Einzug”. stern.de. Приступљено 2023-06-06. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Smith, R. E. F.; Christian, David (1984). Bread and Salt: A Social and Economic History of Food and Drink in Russia. Cambridge University Press. ISBN 0-521-25812-X. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

  • Mediji vezani za članak Hleb i so na Vikimedijinoj ostavi
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Hleb_i_so&oldid=27679002”