Hoacin

С Википедије, слободне енциклопедије

Hoacin
Vremenski raspon: miocen-današnjica
Hoatzin - Manu NP - Perù 9203 (15525812066).jpg
U peruanskom nacionalnom parku Manu
Opisthocomus hoazin.jpg
Naučna klasifikacija edit
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Aves
Red: Opisthocomiformes
Porodica: Opisthocomidae
Rod: Opisthocomus
Illiger, 1811
Vrsta:
O. hoazin
Binomno ime
Opisthocomus hoazin
(Müller, 1776)
Hoatzin (Opisthocomus hoazin) world.png
Opseg
Sinonimi

Phasianus hoazin Müller, 1776

Hoacin (lat. Opisthocomus hoazin),[2] južnoamerička je ptica porodice Opisthocomidae, reda Opisthocomiformes, ranije svrstavana u red kukavica. Ime hoacin dolazi od nahuatlanskog hoactzin.

Opis[уреди | уреди извор]

Na jezeru Sandoval, Peru

Hoacin je fazanske veličine, sa ukupnom dužinom od 65 cm, dugim vratom i malom glavom. On ima golo plavo lice sa kestenjastim očima, a na vrhu glave mu je šiljasta, riđa kresta. Dugi, čađavo-smeđi rep je široko nabran. Gornji delovi su tamni, sa pepeljasto-smeđe obojenim perjem krila, i prošarani na plaštu i potiljku.

Prehrana, razmnožavanje i rasprostranjenost[уреди | уреди извор]

Hrani se pretežno lišćem biljaka iz porodice Araceae, a ostatak prehrane čini mu voće i cveće. Ova vrsta ima neobičan probavni sistem sa uvećanom voljkom, koju koristi za fermentaciju biljne mase, na način koji je analogan digestivnom sistemu sisarskih preživara.[3] Zbog toga mu meso ima veoma neugodan zadah, pa su ga prozvali i smrdljivi gnjetao. Jedna studija u Venezueli pokazala je da se prehrana hoacina sastoji od 82% lišća Araceae, 10% cveća i 8% voća.[4]

Hoacini se razmnožavaju u kišnoj sezoni, a gnezde se u maloj koloni. U gnezdo koje se nalazi na stablu ženka polaže dva ili tri jaja. Živi u područjima Amazonasa i reke Orinoko. Stanište ove vrste su nizinske tropske kišne šume do najviše 500 m nadmorske visine. Ovo je bučna vrsta, sa raznovrsnim hrapavim pozivima, uključujući jecanje, krckanje, siktanje i groktanje.[2] Ovi pozivi su često povezani sa pokretima tela, kao što je širenje krila.

Taksonomija, sistematika i evolucija[уреди | уреди извор]

U Brazilu

Hoacina je prvobitno opisao nemački zoolog Statius Miler 1776. Bilo je mnogo rasprava o hoacinovim odnosima sa drugim pticama. Zbog svoje osobenosti dobio je sopstvenu porodicu, Opisthocomidae, i svoj podred, Opisthocomi. U raznim vremenima, ova vrsta je bila povezana sa taksonima kao što su tinamui, Galliformes (divlje ptice), barskim kokama, dropljama, karijamama, sadžama, golubovima, turakoima i drugim kukavicama, i mišjakinjama.[2] Jedna studija sekvenciranja celokupnog genoma objavljena 2012. godine stavlja hoacine kao sestrinski takson klade sastavljene od Gruiformes (ždralova) i Charadriiformes (šljukarica).[5]

Genetička istraživanja iz 2015. godine[6] ukazuju da je hoacin poslednji preživeli član linije ptica koja se odvojila u svom sopstvenom pravcu pre 64 miliona godina, ubrzo nakon događaja izumiranja kojim su nestali neptičiji dinosaurusi.[7]

Istorija debate[уреди | уреди извор]

Pet hoacina u Peruu

Istorijski položaj kao divljač zasnovan je uglavnom na fenetskim razmatranjima eksterne morfologije, koji se u današnje vreme smatraju nepouzdanim i generalno se odbacuju; divlje ptice zajedno sa vodenim pticama su klasifikovane kao Galloanserae dok hoacin nisu. Međutim, kukavice imaju sindaktilne noge (dva prsta napred, dva nazad) i turakoi su polu-sindaktilni, dok hoacin ima u većoj meri tipična anisodaktilna stopala s tri prsta napred, i jednim nazad. S druge strane, evolucija ptičije daktilije nije u potpunosti rešena.

Sibli i Alkvist su 1990. godine smatrali da se radi o bazalnim kukavicama na bazi DNK-DNK hibridizacije.[8] Avis et al. su 1994. godine utvrdili da su podaci o mtDNK citohrom b sekvencama u saglasnosti sa ranijim Sibli-Alkvistovim tretmanom. Kasnije su Hjuz i Bejker 1999. godine izneli stav da je hoacin srodan turakoima, na osnovu njihove analize 6 setova mtDNK i jedne od nDNK sekvence.[9][10]

Galerija[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ BirdLife International (2016). Opisthocomus hoazin. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.3. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 20. 1. 2020. 
  2. ^ а б в Thomas, B. T. (1996). „Family Opisthocomidae (Hoatzins)”. Ур.: Josep, del Hoyo; Andrew, Jordi; Sargatal, Christie. Handbook of the Birds of the World. Volume 3, Hoatzins to Auks. Barcelona: Lynx Edicions. стр. 24—32. ISBN 978-84-87334-20-7. Архивирано из оригинала на датум 07. 03. 2014. Приступљено 20. 06. 2019. 
  3. ^ Jackson, Tom (2015). DK Eyewitness Books: The Amazon. New York, NY, US: DK Publishing. стр. 21. ISBN 978-1-4654-3566-8. 
  4. ^ Thomas, BT (1996), "Family Opisthocomidae (Hoatzins)", in Josep, del Hoyo; Andrew, Jordi; Sargatal, Christie, Handbook of the Birds of the World. Volume 3, Hoatzins to Auks, Barcelona: Lynx Edicions. ISBN 978-84-87334-20-7.
  5. ^ Jarvis, E.D.; et al. (2014). „Whole-genome analyses resolve early branches in the tree of life of modern birds”. Science. 346 (6215): 1320—1331. PMC 4405904Слободан приступ. PMID 25504713. doi:10.1126/science.1253451. [мртва веза]
  6. ^ Prum, Richard O.; Berv, Jacob S.; Dornburg, Alex; Field, Daniel J.; Townsend, Jeffrey P.; Lemmon, Emily Moriarty; Lemmon, Alan R. (7. 10. 2015). „A comprehensive phylogeny of birds (Aves) using targeted next-generation DNA sequencing”. Nature. 526 (7574): 569—573. PMID 26444237. doi:10.1038/nature15697. 
  7. ^ New study rearranges family tree of birds
  8. ^ Sibley, Charles G.; Monroe, Burt L. Jr. (1990). Distribution and taxonomy of the birds of the world: A Study in Molecular Evolution. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-04969-5. 
  9. ^ Avise, John C.; Nelson, William S.; Sibley, Charles G. (1994). „Why one kilobase sequences from mitochondrial DNA fail to solve the hoatzin phylogenetic enigma”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 3 (2): 175—184. PMID 8075835. doi:10.1006/mpev.1994.1019. 
  10. ^ Hughes, Janice M.; Baker, Allan J. (1999). „Phylogenetic relationships of the enigmatic hoatzin (Opisthocomus hoazin) resolved using mitochondrial and nuclear gene sequences” (PDF). Molecular Biology and Evolution. 16 (9): 1300—1307. PMID 10486983. doi:10.1093/oxfordjournals.molbev.a026220. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]