Псеудонаука

Псеудонаука или надринаука јест тврдња, веровање или поступање које се представља као научно али која не држи до ваљаног научног метода, које није подржано доказима нити веродостојно, не може бити поуздано испитано, или нема научни статус из неког другог разлога. Псеудонауку често одликује употреба нејасних, контрадикторних, преувеличаних или недоказивих тврдњи, претерано ослањање на потврду уместо на озбиљне покушаје оповргавања, недостатак отворености ка процени других стручњака као и општи недостатак систематичних процеса за разуман развој теорија.

Област, пракса или скуп сазнања се може назвати псеудонаком када је представљено као да је сагласно са нормама научног истраживања, али у пракси не успева да испуни те норме.

Термин псеудонаука уведен је највероватније 1843 као комбинација грчке речи псеудо (лажни) и наука (знање). Назив има негативну конотацију и због тога га они на које се то односи одбацују.

Симптоми патолошке науке

Лангмјур је године 1953. увео појам патолошке науке да би се обрачунао са истраживањима која се спроводе по научној методи али која су искривљена личним предрасудама. Најпознатији примери су Н-зраци, поливода, хладна фузија, хомеопатија, меморија воде...

Према Лангмиру патолошку науку је најлакше препознати по следећим симптомима:

• Највећи ефекат који је опажен произведен је агенсом чији се интензитет једва може открити, а величина ефекта је у основи независна од интензитета узрока.
• Ефекат је величине која је увек на граници открића или је неопходан огроман број мерења због врло малог статистичког значаја резултата.
• Предлажу се теорије ван парадигме поља.
• Од критике се брани објашњењима смишљеним у датом моменту.
• Однос поборника и критичара прво расте, а онда постепено пада до заборава.

Додатак симптомима патолошке науке

Патолошка наука не попушта ни до данашњих дана па је Н. Туро, професор хемије на Колумбија универзитету додао нове дескрипторе које Лангмир није поменуо.

• Значајан резултат је специфичан за посебан систем.
• У откриће су умешане посебне технике или апарати.
• Откриће захтева значајно одступање од парадигме која потпуно одређује резултате у свим упоредљивим системима, укључујући и оне које су аутори раније добили.

Николас Ј. Туро, професор хемије на Универзитету Колумбија

Проблем разграничења

Тврдња или систем тврдњи, да би се могао сматрати научним, мора бити у стању да противуречи могућим или замишљеним посматрањима.

Карл Попер, 1962 Наука, псеудонаука и кривотворљивост

Наука и псеудонаука имају сасвим супротан приступ

Алгоритам за постављање теорије научним методом

Псеудонаука:

• равнодушна је према чињеницама.
• „истраживање“ је неизбежно траљаво.
• почиње хипотезом – обично eмотивно привлачно и спектакуларно невероватном – и онда тражи само доказе који јој иду у прилог.
• занемарује доказе који јој противурече.
• равнодушна је према критеријумима ваљаног доказа.
• ослања се на пристрасно потврђивање.
• више зависи од произвољних друштвених конвенција него од непроменљивих правила природе.
• увек се може свести на бесмисао ако се спроводи доследно до краја.
• увек избегава да се подвргне значајном тесту.
• често противуречи самој себи чак унутар сопствених оквира.
• намерно прави мистерије и када их нема, испуштањем критичних података и важних детаља.
• не напредује.
• покушава да буде убедљива реториком, пропагандом и извртањем уместо ваљаним доказима (којих заправо ни нема).
• води расправу из незнања, дакле, из елементарне заблуде.
• води расправу из наводних изузетака, грешака, аномалија, чудних догађаја и сумњивих тврдњи – уместо из добро познатих правилности природе.
• ослања се на лажне ауторитете, осећања или неповерење у проверене чињенице.
• износи необичне тврдње и бајне теорије које противурече свему што је познато о природи.
• измишља сопствени речник у којем многи појмови нису јасно дефинисани а неки нису дефинисани уопште.
• ослања се на научну методологију истовремено осправајући њену исправност.

Разлике између науке и псеудонауке

Наука	Псеудонаука
Резултати се објављују првенствено у научним часописима који се рецензирају од стране других експерата и који одржавају стриктне стандарде поштења и тачности.	Литература је намењена широкој јавности. Нема рецензије, нема провере, нема никаквих захтева у погледу тачности и прецизности.
Захтевају се репродуктивни резултати; експерименти морају бити детаљно описани тако да могу бити поновљени или поправљени.	Резултати не могу бити репродуковани или проверени. Испитивања, ако их уопште има, су увек магловито описана те је немогуће утврдити шта је урађено или како је то урађено.
Грешке се траже и детаљно испитују јер погрешне теорије често могу да дају исправно предвиђање случајно. Међутим, исправна теорија не прави погрешна предвиђања.	Грешке се игноришу, оправдавају, крију, лаже се о њима, одбацују, објашњавају, рационализују, заборављају, укратко, избегавају се по сваку цену.
Током времена, све се више сазнаје о испитиваном физичком процесу.	Физички процес се никада не испитује нити тражи. Током времена нема прогреса и ништа конкретно не може да се научи.
Уверава привођењем доказа, аргументима заснованим на логичком или математичком разматрању, најбоље што доступни подаци допуштају. Када нови доказ противуречи старим замислима, оне се напуштају.	Убеђује ослањањем на веру и веровање. Псеудонаука има врло јаке псеудоверске особине: покушава да преобрати а не да увери. Треба јој веровати упркос чињеницама а не захваљујући њима. Првобитна замисао се никада не напушта, без обзира на чињенице.
Не подржава и не продаје непроверене поступке и производе.	Најчешће главни извор прихода је продаја проблематичних производа (књиге, курсеви, дијете, витамини) и/или псеудонаучне услуге (хороскопи, читање карактера, спиритуалне поруке, прорицање судбине).

Знакови препознавања псеудонауке

Роберт Парк, професор физике Универзитета у Мериленду, је дао неке својствене особине за препознавање псеудонауке:

• Откриће се саопштава директно јавности.
• Проналазач тврди да научна хијерархија покушава да спречи његово откриће.
• Научни ефект је увек на самом прагу открића.
• Докази за проналазак су анегдотски.
• Проналазач оправдава веровање зато што је преживело векове.
• Проналазач ради у изолацији.
• Проналазач мора да предложи нови закон природе да објасни откриће.

Примери псеудонауке

Сваку науку прати серија сопствених псеудонаука.

Биологија:

• Лисенкоизам
• Научни креационизам
• Криптозоологија
• Бараминологија

Хемија:

• Поливода
• Кластерисана вода
• Декластерисана вода

Физика:

• Н-зраци
• Фантастичне силе (Бермудски троугао)
• Уфологија
• Фенг схуи

Медицина:

• Хомеопатија
• Акупунктура (‘’теорија”)
• Акупресура (‘’теорија”)
• Хербализам
• Алтернативна медицина
• Квантна медицина
• Јога (‘’теорија”)
• Традиционална кинеска медицина
• Кинезиологија
• Рефлексологија (‘’теорија”)
• Ортомолекуларна медицина
• Тровање радијацијом
• Сегментна терапија
• Суђок
• Апитерапија
• Ароматерапија
• Биоенерготерапија
• Енергетска терапија
• Остеопатија
• Хиропрактика
• Лечење звуком
• Натуропатија
• Кристалотерапија
• Лечење светлом
• Фитотерапија
• Реики
• Тајђићуен
• Чи кунг

Психологија:

• Астрологија
• Графологија
• Парапсихологија
• Дијанетика
• Породични распоред
• Лечење вером
• Духовна енергетска медицина

Историја:

• Српска аутохтонистичка школа

Види још

• Псеудоматематика
• Псеудофизика
• Псеудоисторија

Литература

• Park, Robert L. (2000). Voodoo Science: The Road from Foolishness to Fraud. Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-513515-2. 
• Голдејкер, Бен (2011). Лоша наука. Смедерево: Хеликс. ISBN 978-86-86059-31-4. 
• Andrews JP, Henry R (1796). History of Great Britain, from the death of Henry VIII to the accession of James VI of Scotland to the crown of England. II. London: T. Cadell and W. Davies. 
• Bunge M (1983). „Demarcating science from pseudoscience”. Fundamenta Scientiae. 3: 369—388. 
• Devilly GJ (јун 2005). „Power therapies and possible threats to the science of psychology and psychiatry”. The Australian and New Zealand Journal of Psychiatry. 39 (6): 437—45. PMID 15943644. S2CID 208627667. doi:10.1080/j.1440-1614.2005.01601.x. 
• Gauch HG (2003). Scientific Method in Practice. Cambridge University Press. ISBN 9780521017084. LCCN 2002022271. 
• Efthimiou, C. J.; R. Llewellyn (2006). „Is pseudoscience the solution to science literacy?”. arXiv:physics/0608061 . 
• Ruscio, John (2002). Clear thinking with psychology : separating sense from nonsense. Belmont, CA: Brooks/Cole-Thomson Learning. ISBN 978-0-534-53659-6. OCLC 47013264. 
• Sager C, ур. (2008). „Voices for evolution” (PDF). National Center for Science Education. Приступљено 21. 5. 2010. 
• Sagan C (1994). The demon-haunted world. New York, NY: Ballantine Books. ISBN 978-0-345-40946-1. 
• Shermer M (1997). Why people believe weird things: pseudoscience, superstition, and other confusions of our time. New York: W. H. Freeman and Company. ISBN 978-0-7167-3090-3. 
• Thagard, Paul R. (1978). „Why astrology is a pseudoscience”. PSA: Proceedings of the Biennial Meeting of the Philosophy of Science Association. 1978 (1): 223—234. ISSN 0270-8647. S2CID 147050929. doi:10.1086/psaprocbienmeetp.1978.1.192639. 
• Pigliucci M, Boudry M (2013). Philosophy of Pseudoscience: Reconsidering the Demarcation Problem. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 9780226051963. 
• Shermer M (септембар 2011). „What Is Pseudoscience?: Distinguishing between science and pseudoscience is problematic”. Scientific American. 305 (3): 92. PMID 21870452. doi:10.1038/scientificamerican0911-92. 
• Hansson SO (3. 9. 2008). „Science and Pseudo-Science”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. 
• Schadewald Robert J. (2008). Worlds of Their Own – A Brief History of Misguided Ideas: Creationism, Flat-Earthism, Energy Scams, and the Velikovsky Affair. Xlibris. ISBN 978-1-4363-0435-1. Шаблон:Self-published inline
• Shermer M, Gould SJ (2002). Why People Believe Weird Things: Pseudoscience, Superstition, and Other Confusions of Our Time. New York: Holt Paperbacks. ISBN 978-0-8050-7089-7. 
• Derksen AA (2001). „The seven strategies of the sophisticated pseudo-scientist: a look into Freud's rhetorical toolbox”. J Gen Phil Sci. 32 (2): 329—350. S2CID 141312494. doi:10.1023/A:1013100717113. 
• Wilson, F. (2000). The Logic and Methodology of Science and Pseudoscience. Canadian Scholars Press. ISBN 978-1-55130-175-4. 
• Bauer HH (2000). Science or Pseudoscience: Magnetic Healing, Psychic Phenomena, and Other Heterodoxies. University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-02601-0. 
• Charpak G, Broch H (2004). Debunked: Esp, telekinesis, other pseudoscience (на језику: French). Превод: Holland BK. Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-7867-1Originally published 2002 by Odile Jacob as Devenez sorciers, devenez savants CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Cioffi F (1998). Freud and the Question of Pseudoscience. Chicago and La Salle, Illinois: Open Court, division of Carus. стр. 314. ISBN 978-0-8126-9385-0. 
• Hansson SO (1996). „Defining pseudoscience”. Philosophia Naturalis. 33: 169—176. 
• Pratkanis AR (July—August 1995). „How to Sell a Pseudoscience”. Skeptical Inquirer. 19 (4): 19—25. Архивирано из оригинала 11. 12. 2006. г. 
• Wolpert, Lewis (1994). The Unnatural Nature of Science. Harvard University Press. ISBN 978-0-6749-2981-4.  First published 1992 by Faber & Faber, London.
• Martin, M. (1994). „Pseudoscience, the paranormal, and science education”. Science & Education. 3 (4): 1573—901. Bibcode:1994Sc&Ed...3..357M. S2CID 22730647. doi:10.1007/BF00488452. 
• Derksen, AA (1993). „The seven sins of pseudo-science”. J Gen Phil Sci. 24: 17—42. S2CID 140478903. doi:10.1007/BF00769513. 
• Gardner M (1990). Science – Good, Bad and Bogus. Prometheus Books. ISBN 978-0-87975-573-7. 
  • Little, John (29. 10. 1981). „Review and useful overview of Gardner's book”. New Scientist. 92 (1277): 320. Архивирано из оригинала 08. 04. 2022. г. Приступљено 17. 09. 2023. 
• Gardner M (1957). Fads and Fallacies in the Name of Science (2nd, revised & expanded изд.). Mineola, New York: Dover Publications. ISBN 978-0-486-20394-2.  Originally published 1952 by G.P. Putnam's Sons, under the title In the Name of Science.
• Gardner M (2000). Did Adam and Eve Have Navels?: Debunking Pseudoscience. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 9780393322385. 

Спољашње везе

Медији везани за чланак Псеудонаука на Викимедијиној остави

• Skeptic Dictionary: Pseudoscience Архивирано на сајту Wayback Machine (11. октобар 2019) – Robert Todd Carroll, PhD
• Distinguishing Science from Pseudoscience – Rory Coker, PhD
• Pseudoscience. What is it? How can I recognize it? – Stephen Lower
• Science and Pseudoscience Архивирано на сајту Wayback Machine (5. јануар 2008) – transcript and broadcast of talk by Imre Lakatos
• Science, Pseudoscience, and Irrationalism – Steven Dutch
• Skeptic Dictionary: Pseudoscientific topics and discussion – Robert Todd Carroll
• Why Is Pseudoscience Dangerous? – Edward Kruglyakov
• „Why garbage science gets published”. Adam Marcas, Ivan Oransky. Nautilus. 2017. Архивирано из оригинала 06. 11. 2019. г. Приступљено 06. 11. 2019. 
• Michael Shermer: Baloney Detection Kit на сајту YouTube - 10 questions to challenge false claims and uncover the truth.