Selenasta kiselina

Из Википедије, слободне енциклопедије
Selenasta kiselina
IUPAC ime
Identifikacija
CAS registarski broj 7783-00-8 YesY
PubChem[1][2] 1091
ChemSpider[3] 1060 YesY
UNII F6A27P4Q4R YesY
KEGG[4] D05814
ChEBI 26642
Jmol-3D slike Slika 1
Svojstva
Molekulska formula H2SeO3
Molarna masa 128.97 g/mol
Agregatno stanje beli higroskopni kristali
Gustina 3.0 g/cm3
Tačka topljenja

razlaže se na 70°C

Rastvorljivost u vodi veoma je rastvorna
Rastvorljivost rastvorna u etanolu
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni selenova kiselina
selan
Drugi katjoni natrijum selenit
Srodna jedinjenja sumporasta kiselina
telurasta kiselina

 YesY (šta je ovo?)   (verifikuj)

Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje (25 °C, 100 kPa) materijala

Infobox references

Selenasta kiselina je hemijsko jedinjenje sa formulom H2SeO3. Strukturno, ona se preciznije opisuje sa (HO)2SeO. Ona je glavna oksokiselina selena. Druga je selenova kiselina.[5][6][7]

Formiranje i osobine[уреди]

Selenasta kiselina je analogna sumporastoj kiselini, mada se ona lakše može izolovati. Selenasta kiselina se lako formira dodatkom selen dioksida u vodu. Kao kristalina materija, ova ima piramidalne molekule koji su međusobno povezani vodoničnim vezama. U rastvoru ona je diprotična kiselina:[7]

H2SeO3 је у еквилибријуму са H+ + HSeO
3
(pKa = 2.62)
HSeO
3
је у еквилибријуму са H+ + SeO2−
3
(pKa = 8.32)

Ona ima blago oksidacionu prirodu, mada su njene reakcije kinetički spore. U 1 M H+:

H2SeO3 + 4 H+ + 4 e је у еквилибријуму са Se + 3 H2O (Eo = +0.74 V)

U 1 M OH:

SeO2−
3
+ 4 e + 3 H2O је у еквилибријуму са Se + 6 OH (Eo = −0.37 V)

Ona se koristi u organskoj sintezi za pripremu 1,2-diketona (e.g. glioksala).[8]

Reference[уреди]

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.“. Drug Discov Today 15 (23-24): 1052-7. DOI:10.1016/j.drudis.2010.10.003. PMID 20970519.  edit
  2. ^ Evan E. Bolton, Yanli Wang, Paul A. Thiessen, Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities“. Annual Reports in Computational Chemistry 4: 217-241. DOI:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Hettne KM, Williams AJ, van Mulligen EM, Kleinjans J, Tkachenko V, Kors JA. (2010). „Automatic vs. manual curation of a multi-source chemical dictionary: the impact on text mining“. J Cheminform 2 (1): 3. DOI:10.1186/1758-2946-2-3. PMID 20331846.  edit
  4. ^ Joanne Wixon, Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG“. Yeast 17 (1): 48–55. DOI:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H. 
  5. ^ Lide, David R. (1998). Handbook of Chemistry and Physics (87 ed.). Boca Raton, FL: CRC Press. стр. 4–81. ISBN 0-8493-0594-2 
  6. ^ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  7. ^ а б Holleman A. F., Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st edition ed.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5. 
  8. ^ “Glyoxal Bisulfite”, Organic Syntheses, Collected Volume 3, pp. 438 (1955).

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]