Пређи на садржај

Григорије Богослов

С Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са Григорије Назијански (старији).
Григорије Назијански
Свети Григорије Богослов
Лични подаци
Датум рођења329.
Датум смрти25. јануар 390. (старост 60–61)
Световни подаци
ПразникКатоличка црква: Општи римски календар: 2. јануар[1]
Општи римски календар из 1960: 9. мај
Источна православна црква: 25. јануар (примарни празник)
30. јануар (Света три јерарха)
Англиканска заједница: 2. јануар[2]
Лутеранска црква: 10. јануар (LCMS); 14. јун (ELCA)
Јерменска апостолска црква: Субота пред четврту недељу Преображења или субота пред трећу недељу Христовог рођења[3]
Свети Григорије Богослов

Григорије Назијански (330[4]—390[4][5]), назван Григорије Богослов, био је цариградски архиепископ.[6]

Рођен у Назиансу од оца Јелина и мајке хришћанке.[7][8]‍:18 Пре крштења учио се у Атини заједно са Василијем Велики и Јулијаном Одступником. Често је он прорицао Јулијану да ће бити одступник од вере и гонитељ цркве, што се и збило. На Григорија је нарочито много утицала добра му мајка Нона. Када заврши своје учење, Григорије се крсти. Свети Василије рукоположио га је за епископа сасимског, а цар Теодосије Велики ускоро га позове на упражњени престо архиепископа цариградског. Саставио је многобројна дела, од којих су му најславнија она из Богословља, због чега је и назван Богословом.

Ја сам бежао да бих схватио Бога, усходио на гору, ступао у облак, удаљивши се од материје и свега материјалног, сабравши се унутар себе, колико је могуће. Али када сам погледао, видео сам једино Бога отпозади.

Нарочито је знаменито по дубини његово дело Беседе о Светој тројици. Још је писао против патријарха Македонија, који је учио о Духу светом (као да је Дух створење Божје), и против Аполинарија, који је учио, као да Христос није имао човечје душе, него да му је божанство било место душе. Писао је такође и против цара Јулијана Одступника, свог негдашњег школског друга. Када на Сабору 381. године, наста расправа око његовог избора за архиепископа, он се повуче сам, изјавивши: „Не могу нас лишити Бога они који нас лишавају престола“. Затим напусти Цариград, оде у Назијанз, и тамо проживе до смрти у повучености, молитви и писању корисних књига. Иако је целог живота био слаба здравља, ипак је доживео осамдесету годину. Мошти су му доцније пренете у Рим, а глава му се налази у Успенском собору у Москви. Био је и остао велико и дивно светло Цркве православне, како по кротости и чистоти карактера тако и по ненадмашној дубини ума. Умро је 390. године

Григорије Назијанзин је светац у источном и у западном хришћанству. У католичкој цркви убраја се међу црквене докторе; у Источној православној цркви и Источним католичким црквама поштован је као један од Света три јерарха, поред Василија Великог и Јована Златоустог. Он се сматра једним од великих отаца у источном и у западном хришћанству. Сматран је заштитником династије Котроманића и средњовековне Босне током прве половине 15. века, док је Свети Георгије, Чудотворац, био заштитник најмање од средине 13. века, иако га је папство потврдило много касније, 1461. Свети Григорије Велики се такође сматрао заштитником обе државе и династије крајем 15. века.[9][10]

Он је такође један од само тројице људи у животу Православне Цркве који су званично означени епитетом као „Богослов“,[11] а друга двојица су Јован Богослов (јеванђелиста) и Симеон Нови Богослов.

Напомене

[уреди | уреди извор]

Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из Охридског пролога Николаја Велимировића.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Saint Gregory of Nazianzus на сајту Енциклопедија Британика
  2. ^ „The Calendar”. Church of England. Приступљено 2. 1. 2020. 
  3. ^ „Commemoration of St. Gregory the Theologian”. Архивирано из оригинала 26. 09. 2021. г. Приступљено 13. 02. 2022. 
  4. ^ а б Liturgy of the Hours Volume I, Proper of Saints, 2 January.
  5. ^ „Ορθόδοξος Συναξαριστής :: Άγιος Γρηγόριος ο Θεολόγος”. Saint.gr. 25. 1. 2016. Приступљено 1. 11. 2016. 
  6. ^ McGuckin, John (2001). Saint Gregory of Nazianzus: An Intellectual Biography. , Crestwood, NY.
  7. ^ The Riverside Dictionary of BiographyНеопходна слободна регистрација. Editors of the American Heritage Dictionaries; Editors of the American Heritage Dictionaries. Houghton Mifflin Harcourt. 2005. стр. 336. ISBN 9780618493371. „Gregory of Nazianzus or Nazianzen, St c. 330-c. 389 AD •Greek prelate and theologian- Born of Greek parents in Cappadocia, he was educated in Caesarea, Alexandria and Athens.” 
  8. ^ Ruether, Rosemary Radford (1969), Gregory of Nazianzus: Rhetor and Philosopher, Oxford University Press 
  9. ^ Lovrenović, Dubravko (2008). „Sv. Grgur čudotvorac – zaštitnik Kotromanića i srednjovjekovne Bosne”. Ур.: Karamatić, Fra Marko. Zbornik o Marku Dobretiću (pdf) (на језику: српскохрватски). Sarajevo: Franjevačka teologija. стр. 9—32. ISBN 978-9958-9026-0-4. Приступљено 17. 5. 2021. 
  10. ^ Housley, Norman (17. 6. 2016). The Crusade in the Fifteenth Century: Converging and competing cultures. Routledge. ISBN 9781317036883. Приступљено 3. 3. 2019 — преко Google Books. 
  11. ^ Great Synaxaristes. Ὁ Ἅγιος Γρηγόριος ὁ Θεολόγος Ἀρχιεπίσκοπος Κωνσταντινουπόλεως.  Спољашња веза у |title= (помоћ) 25 Ιανουαρίου. ΜΕΓΑΣ ΣΥΝΑΞΑΡΙΣΤΗΣ.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Børtnes, Jostein; Hägg, Tomas (2006), Gregory of Nazianzus: Images and Reflections, Copenhagen: Museum Tusculanum Press, ISBN 978-87-635-0386-0 
  •  Herbermann, Charles, ур. (1913). „St. Gregory of Nazianzus”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 
  • McGuckin, John A. St. Gregory of Nazianzus: An Intellectual Biography. ISBN 0-88141-222-8. . Crestwood, NY: 2001, St. Vladimir's Seminar Press.
  • Migne, J.P. (General Editor). Cursus Completus Patrologiae Graecae. Volumes 35–38. Paris: 1857–66.
  • The Orthodox Church of America website article on St. Gregory the Theologian. Retrieved 2 May 2007.
  • Ruether, Rosemary Radford. Gregory of Nazianzus. Oxford: 1969, Oxford University Press.
  • Turner, H.E.W. and Francis Young, "Procession(s)" in The Westminster Dictionary of Christian Theology, ed. A. Richardson & J. Bowden. Philadelphia: 1983, Westminster Press, 1983.
  • Gregory of Nazianzus, translated by Martha Vinson (2003). Select Orations. Catholic University of America Press. . Link.
  • Michael Azkoul, "St. Gregory the Theologian: Poetry and Faith," Patristic and Byzantine Review 14.1– 3  59–68.
  • Beeley, Christopher A. (2007). „Divine Causality and the Monarchy of God the Father in Gregory of Nazianzus”. The Harvard Theological Review. 100 (2): 199—214. JSTOR 4495113. S2CID 170113325. doi:10.1017/S001781600700154X. 
  • Brian Daley, ed., Gregory Nazianzen (2005). Early Church Fathers. стр. 192. ISBN 0-415-12181-7. . London: Routledge, an imprint of Taylor & Francis Books.
  • K. Demoen, "Biblical vs. Non-Biblical Vocabulary in Gregorius Nazianzenus; a Quantitative Approach," Informatique 2 (1988–89): 243–53.
  • Elena Ene D-Vasilescu, "Generation (γενεά) in Gregory Nazianzen's poem on the Son", Akropolis. . 1. 2017: 169—184.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  • J. Egan, "Gregory of Nazianzus and the Logos Doctrine," J. Plevnic, ed., Word and Spirit: Essays in Honor of David Michael Stanley. Willowdale, ON: 1975. pp. 281–322.
  • Anna-Stina Ellverson (1981). The Dual Nature of Man: A Study in the Theological Anthropology of Gregory of Nazianzus. Acta Universitatis Upsaliensis. ISBN 91-554-1206-8. 
  • Gerald Fitzpatrick, "St Gregory Nazianzen: Education for Salvation," Patristic and Byzantine Review 10.1– 2  47–55.
  • R.C. Gregg, (1975). Consolation Philosophy: Greek and Christian Paideia in Basil and the Two Gregories. Washington, DC: Catholic University of America Press. ISBN 0-8132-1000-3. . {Amazon.com}
  • Edward R. Hardy, ed. Christology of the Later Fathers, J. Baillie et al., eds. Library of Christian Classics. ISBN 0-664-24152-2. , Vol. 3. Philadelphia: Westminster, 1995. Pbk.
  • Carol Harrison & Brian Daley (Editor). (1999). Gregory Nazianzen. ISBN 0-415-12181-7. . Routledge.
  • V. Harrison, "Some Aspects of Saint Gregory (Nazianzen) the Theologian's Soteriology," Greek Orthodox Theological Review. 34  19–43/11–8.
  • Susan R. Holman, "Healing the Social Leper in Gregory of Nyssa's and Gregory of Nazianzus's peri philoptochias," Harvard Theological Review. 92  (3):  283–309.
  • M. Edmund Hussey,„The Theology of the Holy Spirit in the Writings of St. Gregory of Nazianzus,”. Diakonia. 14 (3): 224—233. 1979. .
  • Anne Karahan, "The Impact of Cappadocian Theology on Byzantine Aesthetics: Gregory of Nazianzus on the Unity and Singularity of Christ". In: The Ecumenical Legacy of the Cappadocians, pp. 159–184. Ed. N. Dumitraşcu. . New York: Palgrave Macmillan. 2015. ISBN 978-1-137-51394-6.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  • George A. Kennedy, (1983). Greek Rhetoric Under Christian Emperors. Princeton: Princeton University Press. стр. 215–239. ISBN 0-691-03565-2.  {Amazon.com}
  • Vasiliki Limberis, ."'Religion' as the Cipher for Identity: The Cases of Emperor Julian, Libanius, and Gregory Nazianzus," Harvard Theological Review. 93  (4):  373–400.
  • N.B. McLynn, "The Other Olympias: Gregory of Nazianzen and the Family of Vitalianus," ZAC. 2  227–46.
  • Ruth Majercik, "A Reminiscence of the Chaldean Oracles at Gregory of Nazianzus, Or. 29,2," Vigiliae Christianae. 52  (3):  286–292.
  • P.J. Maritz, "Logos Articulation in Gregory of Nazianzus," Acta Patristica et Byzantina. 6  99–108.
  • E.P. Meijuring, "The Doctrine of the Will and the Trinity in the Orations of Gregory of Nazianzus," Nederlands Theologisch Tijdschrift. 27  (3):  224–34.
  • Celica Milovanovic-Barham, "Gregory of Nazianzus: Ars Poetica (In suos versus: Carmen 2.1.39)," Journal of Early Christian Studies. 5  (4):  497–510.
  • H. Musurillo, (1970). „The Poetry of Gregory of Nazianzus,”. Thought. 45: 45—55. .
  • T.A. Noble, "Gregory Nazianzen's Use of Scripture in Defence of the Deity of the Spirit," Tyndale Bulletin 39 (1988): 101–23.
  • F.W. Norris, "Of Thorns and Roses: The Logic of Belief in Gregory of Nazianzen," Church History. 53: 455—64. 1984.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  • F.W. Norris, "The Tetragrammaton in Gregory Nazianzen (Or. 30.17)," Vigiliae Christianae 43 (1989): 339–44.
  • F.W. Norris, Faith Gives Fullness to Reasoning: The Five Theological Orations of Gregory Nazianzen. Supplements to. Vigiliae Christianae. Leiden: Brill. 1990. стр. 314. ISBN 90-04-09253-6. , Vol 13. {Amazon.com}
  • Jay Wesley Richards, "Can a Male Savior Save Women?: Gregory of Nazianzus on the Logos' Assumption of Human Nature," Christian Scholar's Review. 28  (1):  42–57.
  • K. Skurat, "St. Gregory of Nazianzus on Philosophy and Knowledge of God," Journal of Moscow Patriarchate 10 (October 1989): 57–62.
  • B. K. Storin, Self-Portrait in Three Colors: Gregory of Nazianzus's Epistolary Autobiography, Christianity in Late Antiquity 6 (Oakland: University of California Press, 2019).
  • B. K. Storin, trans. Gregory of Nazianzus's Letter Collection: The Complete Translation, Christianity in Late Antiquity 7 (Oakland: University of California Press, 2019).
  • Frank Thielman, "The Place of the Apocalypse in the Canon of St Gregory Nazianzen," Tyndale Bulletin. 49  (1):  155–7.
  • Steven Peter Tsichlis, (1981). „The Nature of Theology in the Theological Orations of St. Gregory Nazianzus,”. Diakonia. 16 (3): 238—46. .
  • Raymond Van Dam, "Self-Representation in the Will of Gregory of Nazianzus," Journal of Theological Studies. 46  (1):  118–48.
  • Kenneth Paul Wesche, "The Union of God and Man in Jesus Christ in the Thought of Gregory of Nazianzus," St. Vladimir's Theological Quarterly. 28  (2):  83–98.
  • Donald F. Winslow, "Gregory of Nazianzus and Love for the Poor," Anglican Theological Review. 47  348–59.
  • Donald F. Winslow, (1979). The Dynamics of Salvation: A Study in Gregory of Nazianzus. Cambridge, MA: North American Patristic Society. ISBN 0-915646-06-4. .

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Григорије_Богослов&oldid=28822146”