Пређи на садржај

Личност

С Википедије, слободне енциклопедије
Део серије о
Психологији
Основни типови
Примењена психологија
Психолошки процеси
Психологија по државама

Личност је један од темељних појмова психологије који се односи на непоновљив, релативно чврсто интегрисан, стабилан и комплексан психички склоп особина, који одређује карактеристично и доследно понашање индивидуе.[1] У те особине спадају интелектуалне способности, вредности, мотиви, емоције, циљеви и намере, начин понашања. Личност је динамичка структура коју чини систем међусобно повезаних црта (способности, темперамента, карактера), мотива, вредности, ставова итд. Најопштије, то је стабилна организација индивидуалних карактеристика човека на основу које се сваки индивидуа разликује од свих осталих. Према Олпорту, личност је динамичка организација оних психо-физичких система унутар индивидуе који одређују њено карактеристично понашање и њен карактеристичан начин мишљења.[2]

Зигмунд Фројд је дао једну од првих дефиниција личности.[3] Према психоанализи, личност је сложен структурални и динамички систем који обухвата већи број подсистема или инстанци. Зато се психоанализа оријентише на специфично дубинско разматрање несвесних слојева личности, као и на изучавање динамике развоја, укључујући, поред нормалних, и патолошке последице дисхармоничног развоја. Јунг томе додаје још и елементе колективне подсвести који улазе у структуру личности.[4]

Мерење

[уреди | уреди извор]

Личност се може квантификовати различитим тестовима. Због чињенице да је личност сложена идеја, димензије личности и скале тестова личности варирају и често су лоше дефинисане. Два главна средства за мерење личности су објективни тестови и пројектне мере. Примери таквих тестова су: инвентар великих пет (BFI), Минесота вишефазни инвентар личности (MMPI-2), Роршахов тест, неуротички упитник личности КОН-2006,[5] или Ајзенков упитник личности (EPQ-R). Сви ови тестови су корисни, јер имају поузданост и валидност, два фактора који чине тест тачним. „На сваку ставку у одређеној мери треба да утиче конструкција основне особине, што доводи до обрасца позитивних интеркорелација све док су све ставке оријентисане (срочене) у истом правцу.”[6] Недавно развијени, и још увек недовољно познати, мерни алат који психолози користе је 16 ПФ. Он мери личност на основу Кателове теорије личности са 16 фактора. Психолози такође користе тај алат као клиничко средство за успостављање дијагнозе психијатријских поремећаја, што помаже у прогнозирању и планирању терапије.[7] Инвентар великих пет је најчешће коришћени мерни алат, јер садржи критеријум који се проширује кроз различите факторе у личности, пружајући психолозима да најтачније информације које се могу прикупити.

Модел пет фактора

[уреди | уреди извор]

Личност је често разлаже у статистички идентификоване факторе који се називају великих пет, који су отвореност за искуство, савесност, екстраверзија, прихватљивост и неуротицизам (или емоционална стабилност). Ове компоненте су генерално стабилне током времена. Сматра се да се око половине варијабилности може приписати генетици особе, а не учинцима околине.[8][9]

Периодизација развоја личности

[уреди | уреди извор]

Много аутора је покушавало да одреди развојне фазе кроз које сви људи пролазе и узраст у којима се свака фаза јавља. Фазе развоја су се разликовале од теорије до теорије. Новији приступ, теорија целокупног животног циклуса, указује да свако доба живота има одређене изазове и предности. Један од зачетника ове теорије, Ерик Ериксон, је описао 8 фаза развоја личности, а не појединачних способности. У свакој од тих фаза треба разрешити специфичне развојне задатке, а успех у томе води до појаве одређених врлина.[10]

Ериксонова теорија развоја личности
Фаза Године Основна дилема Врлина
Поверење-неповерење 0-2 Да ли могу да верујем свету? Нада
Аутономија-стид 0-4 Да ли је добро бити ја? Воља
Иницијатива-кривица 4-5 Да ли је добро за мене да се крећем и делам? Сврха
Марљивост-инфериорност 5-12 Да ли могу да се снађем у свету људи и ствари? Компетентност
Формирање идентитета 13-19 Ко сам ја? Ко могу да будем? Верност себи
Постизање интимности 20-39 Да ли могу да волим? Љубав
Стваралаштво-застој 40-65 Да ли могу свој живот да учиним вредним? Брига
Интегритет-очај 65- Да ли је било добро бити ја? Мудрост

Историјски развој појма

[уреди | уреди извор]

Савремени осећај индивидуалне личности резултат је промена у култури насталих у ренесанси, суштински елемент модерности. Насупрот томе, осећај себе средњовековног Европљана био је повезан са мрежом друштвених улога: „домаћинство, мрежа сродства, цех, корпорација – то су били градивни блокови личности“. Стивен Гринблат примећује, приповедајући о опоравку (1417) и каријери Лукрецијеве песме De rerum natura: „у сржи песме леже кључни принципи модерног схватања света.“[11] „Зависан од породице, појединац сам по себи није био ништа“, примећује Жак Желис.[12] „Карактеристично обележје савременог човека има два дела: један унутрашњи, други спољашњи; један се бави његовим окружењем, други његовим ставовима, вредностима и осећањима.“[13] Уместо да буде повезан са мрежом друштвених улога, савремени човек је у великој мери под утицајем фактора средине као што су: „урбанизација, образовање, масовна комуникација, индустријализација и политизација.“[13] Године 2006, на пример, научници су известили о односу између личности и политичких погледа на следећи начин: „Деца предшколског узраста која су 20 година касније била релативно либерална окарактерисана су да: развијају блиске односе, самопоуздана су, енергична, донекле доминирајућа, релативно недовољно контролисана и отпорна. Деца предшколског узраста која су касније била релативно конзервативна у узрасту од 23 године описана су као: осећају се лако жртвом, лако су увређена, неодлучна, уплашена, крута, инхибирана и релативно претерано контролисана и рањива."[14]

Темперамент и филозофија

[уреди | уреди извор]
Вилијам Џејмс (1842–1910)

Вилијам Џејмс (1842–1910) је тврдио да темперамент објашњава велики део контроверзи у историји филозофије тврдећи да је то веома утицајна премиса у аргументима филозофа. Упркос томе што је тражио само безличне разлоге за своје закључке, тврдио је Џејмс, темперамент филозофа је утицао на њихову филозофију. Овако замишљен темперамент је једнак пристрасности. Таква пристрасност, објаснио је Џејмс, била је последица поверења филозофа у сопствени темперамент. Џејмс је сматрао да значај његовог запажања лежи на премиси да је у филозофији објективна мера успеха да ли је филозофија својствена њеном филозофу или не, и да ли је филозоф незадовољан било којим другим начином гледања на ствари или не.[15]

Емпиристи и рационалисти

[уреди | уреди извор]

Према Џејмсу, темперамент рационалистичких филозофа се суштински разликовао од темперамента филозофа емпириста његовог времена. Тежња рационалистичких филозофа ка префињености и површности никада није задовољила емпиристички темперамент ума. Рационализам води ка стварању затворених система, а ум који воли чињенице, за кога је савршенство далеко, такав оптимизам сматра плитким.[16] Рационализам се сматра да је претензија, а темперамент најсклонији апстракцији.[17]

Емпиристи се, с друге стране, више држе спољашњих чула него логике. Објашњење личног идентитета британског емпиричара Џона Лока (1632–1704) пружа пример онога на шта је Џејмс говорио. Лок објашњава идентитет личности, односно персоналност, на основу прецизне дефиниције идентитета, по којој се значење идентитета разликује према ономе на шта се примењује. Идентитет особе се прилично разликује од идентитета мушкарца, жене или супстанце, према Локу. Лок закључује да је свест личност јер „увек прати мишљење, то је оно што сваког чини да буде оно што он назива собом“[18] и остаје константно на различитим местима у различито време.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Corr, Philip J.; Matthews, Gerald (2009). The Cambridge handbook of personality psychology (1. publ. изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-86218-9. 
  2. ^ Sadock, Benjamin; Sadock, Virginia; Ruiz, Pedro (2017). Kaplan and Sadock's Comprehensive Textbook of Psychiatry. Wolters Kluwer. ISBN 978-1-4511-0047-1. 
  3. ^ The Psychoanalytic Legacy: Sigmund Freud, Psychology Press, 2015-10-05, стр. 47—81, ISBN 978-1-315-66511-5, Приступљено 2024-05-09 
  4. ^ Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
  5. ^ Aleksandrowicz JW, Klasa K, Sobański JA, Stolarska D (2009). „KON-2006 Neurotic Personality Questionnaire”. Archives of Psychiatry and Psychotherapy. 1: 21—22. 
  6. ^ Hogan, Joyce; Ones, Deniz S. (1997), „Conscientiousness and Integrity at Work”, Handbook of Personality Psychology, Elsevier, стр. 849—870, ISBN 978-0-12-134645-4, doi:10.1016/b978-012134645-4/50033-0 
  7. ^ Denis, McKim (2017-11-30). Boundless dominion : providence, politics, and the early Canadian presbyterian worldview. Montreal. ISBN 978-0-7735-5240-1. OCLC 1015239877. 
  8. ^ Lucas & Baird 2004, pp. 473-485.
  9. ^ Briley, D.A.; Tucker-Drob, E.M. (2014). „Genetic and environmental continuity in personality development: A meta-analysis”. Psychological Bulletin. 140 (5): 1303—1331. PMC 4152379 Слободан приступ. PMID 24956122. doi:10.1037/a0037091. 
  10. ^ Pavlović, Z., Tošković, O., Dimitrijević, A., Jolić Marjanović, Z. (2020). Psihologija - udžbenik za 2. razred gimnazije i 2. i 3. razred područja rada ekonomija, pravo i administracija. Beograd: Eduka.
  11. ^ Greenblatt, Stephen (2011). The swerve : how the world became modern. W.W. Norton. ISBN 978-0-393-08338-5. OCLC 755097082. 
  12. ^ Gélis (1989). „The Child: from anonymity to individuality”. Ур.: Ariès, Philippe; Duby, Georges. A History of Private Life III: Passions of the Renaissance. стр. 309. 
  13. ^ а б Inkeles, Alex; Smith, David H. (1974). Becoming Modern. ISBN 978-0-674-49934-8. doi:10.4159/harvard.9780674499348. 
  14. ^ Block, Jack; Block, Jeanne H. (октобар 2006). „Nursery school personality and political orientation two decades later” (PDF). Journal of Research in Personality. 40 (5): 734—749. doi:10.1016/j.jrp.2005.09.005. Приступљено 22. 2. 2022. 
  15. ^ James, William (1970). Pragmatism and Other Essays. New York: Washington Square Press. 
  16. ^ James, William (1970). Pragmatism and other essays. New York: Washington Square Press. стр. 16. 
  17. ^ James, William (1970). Pragmatism and other essays. New York: Washington Square Press. стр. 32. 
  18. ^ Locke, John (1974). An Essay Concerning Human Understanding. Toronto: Random House. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Bornstein, Robert F. (2006). „A Freudian construct lost and reclaimed: The psychodynamics of personality pathology”. Psychoanalytic Psychology. 23 (2): 339—353. doi:10.1037/0736-9735.23.2.339. 
  • Kwon, Paul (август 1999). „Attributional Style and Psychodynamic Defense Mechanisms: Toward an Integrative Model of Depression”. Journal of Personality. 67 (4): 645—658. PMID 10444853. doi:10.1111/1467-6494.00068. 
  • Prunas, Antonio; Di Pierro, Rossella; Huemer, Julia; Tagini, Angela (јануар 2019). „Defense mechanisms, remembered parental caregiving, and adult attachment style”. Psychoanalytic Psychology. 36 (1): 64—72. S2CID 148867764. doi:10.1037/pap0000158. 
  • Santrock, J.W. (2008).The Self, Identity, and Personality. In Mike Ryan(Ed.). A Topical Approach To Life-Span Development. (pg 411-412). New York:McGraw-Hill.
  • Abramson, L.; M.E.P. Seligman; J. Teasdale (1978). „Learned helplessness in humans: Critique and reformulation”. Journal of Abnormal Psychology. 87 (1): 49—74. PMID 649856. doi:10.1037/0021-843X.87.1.49. 
  • Allport, G. W (1937). Personality: A psychological interpretation.  New York: Holt, Rinehart & Winston.
  • Baron, J. (1982). "Intelligence and Personality." In R. Sternberg (Ed.). Handbook of Intelligence. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Bradberry, T (2007). The Personality Code. New York: Putnam. .
  • Engler, Barbara (2006). Personality Theories. Houghton Mifflin. 
  • Foschi R. (2003). L’indagine sulla personalità alle origini della psicologia scientifica francese (1870–1885). Physis, Rivista internazionale di storia della scienza, vol. 40 (1-2), 63-105, ISSN: 0031-9414
  • Handbook of Personality, Third Edition: Theory and Research" by Oliver P. John PhD, Richard W. Robins PhD, and Lawrence A. Pervin PhD, The Guilford Press, New York, 2008
  • Hjelle, L. and D. Ziegler (1992). Personality: Basic Assumptions, Research and Applications. New York: McGraw Hill. 
  • Lombardo, Giovanni Pietro; Foschi, Renato (2002). „The European Origins of "Personality Psychology"”. European Psychologist. 7 (2): 134—145. doi:10.1027//1016-9040.7.2.134. 
  • Lombardo, Giovanni Pietro; Foschi, Renato (2003). „The concept of personality in 19th-century French and 20th-century American psychology”. History of Psychology. 6 (2): 123—142. PMID 12817602. doi:10.1037/1093-4510.6.2.123. 
  • Ryckman, R (2004). Theories of Personality. Belmont, California: Thomson/Wadsworth. 
  • Tapu, C.S (2001). Hypostatic Personality: Psychopathology of Doing and Being Made. Ploiesti: Premier. 
  • Mischel, W (1999). Introduction to Personality. . Sixth edition. Fort Worth, Texas: Harcourt Brace.
  • Bradberry, T (2007). The Personality Code. New York: Putnam. .
  • Buss, D.M., & Greiling, H.(1999). "Adaptive Individual Differences". Journal of Personality, 67, 209-243.
  • Lombardo G.P., Foschi R. (2003), "The Concept of Personality between 19th Century France and 20th Century American Psychology", History of Psychology, 6, 133-142.
  • Lombardo G.P.; Foschi R. (2002). „The European origins of "personality psychology”. European psychologist. 7 (2): 134—145. doi:10.1027//1016-9040.7.2.134. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
  • Медији везани за чланак Личност на Викимедијиној остави
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Личност&oldid=28479416”