Јовица Станишић

С Википедије, слободне енциклопедије
Јовица Станишић
Лични подаци
Датум рођења(1950-07-30)30. јул 1950. (73 год.)
Место рођењаРатково, ФНР Југославија
ДржављанствоСрбија
ОбразовањеУниверзитет у Београду
Факултет политичких наука
Војна каријера
СлужбаРепублика Србије

Јовица Станишић (Ратково, општина Оџаци, 30. јула 1950) је бивши српски обавештајац и начелник Службе државне безбедности СРЈ (1991–1998). Током Распада СФРЈ, био је један од најближих сарадника Слободана Милошевића и важио је за његовог главног човека из сенке који је наводно имао директан утицај на дешавања како у Републици Српској Крајини, тако и у Републици Српској.

Рад у СДБ[уреди | уреди извор]

Убрзо после чувене „осме седнице“ ЦК СК Србије као тзв. војник партије, постављен је за првог човека СДБ иако није био полицајац по професији. Сматра се да је организовао рад службе и неке од најважнијих подухвата који су учврстили власт Слободана Милошевића: Антибирократску револуцију (тј. Јогурт револуцију у Војводини), преузимање архиве ССУП (1992), прелазак Србије на вишепартијски систем, припреме за ратове у Хрватској, Босни и Херцеговини и многе друге ствари.[1] Сматра се да је са положаја начелника склоњен у освит почетка сукоба на Косову и Метохији, услед сукоба са самим Милошевићем, а на његово место је постављен Раде Марковић.

Хапшење и суђење пред Хашким трибуналом[уреди | уреди извор]

Хашки трибунал за ратне злочине на простору бивше Југославије је против њега и њему подређеног Франка Симатовића Френкија подигао оптужницу за ратне злочине у Хрватској и Босни и Херцеговини. Њих двојица су ухапшена током пролећа 2003. године у акцији Сабља, након чега су испоручени Хашком трибуналу. Између осталог, оптужени су да су починили разне злочине над не-српским становништвом током грађанског рата у Југославији (1991—1995), укључујући прогоне и убиства.[2] Дана 30. маја 2013. ослобођени су по свим тачкама оптужнице.[3]

Жалбено веће је 15. децембра 2015. године прихватило жалбу тужиоца и наложило даље суђење, као и даље задржавање Станишића и Симатовића притвору.[4] Пред Међународним резидуалним механизмом за кривичне судове, осуђени су 30. јуна 2021. године на по 12 година затвора.[5] Претресно веће је их је осудило само по делу оптужнице који се односи на догађаје у Босанском Шамцу из априла 1992. године, што представља сасвим мали део онога за шта су се првобитно теретили.[6]

Др Милан Благојевић сматра да се Трибунал у Хагу се послужио противправном конструкцијом удруженог злочиначког подухвата, која није прописана не само у Статуту Трибунала у Хагу него ни у једном другом извору међународног права. Њу је противправно створио тај трибунал у својим оптужницама и пресудама те ју је примењивао против оптужених лица српске националности.[7]

Контроверзе[уреди | уреди извор]

Године 2009, београдске дневне новине "Блиц" пренеле су наводе америчког "Лос Анђелес Тајмса", према којима је од 1992. до 2000. године Станишић био кључни оперативац ЦИА у Србији. Његове активности у том смислу укључивале су учешће у разрешењу неколико инцидената током ратова у складу са америчким интересима. Према овим наводима, Станишић је америчкој служби одавао информације о хијерархији унутар Милошевићевог режима, чији није био присталица.[8] Околности у вези са његовим учешћем у догађајима који су претходили демонстрацијама 5. октобра 2000. године и убиству Зорана Ђинђића нису сасвим разјашњене.[9]

Лични живот[уреди | уреди извор]

Станишићева породица потиче из Црне Горе, од Бјелопавлића, а у Војводину су се доселили као колонисти.[1]

Станишићев син прошао је 1990-их обуку за пилота у САД, а током каснијих година био је у том смислу ангажован за личне потребе неколицине српских контроверзних бизнисмена.[10][11]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Станишић, једна каријера; Време бр. 638, 27. март 2003., Приступљено 9. 4. 2013.
  2. ^ Међународни суд за ратне злочине на подручју бивше СФРЈ у Хагу, случај Станишић и Симатовић, предмет број IT-03-69, Приступљено 30. 5. 2013.
  3. ^ Blic:Oslobođeni Stanišić i Simatović Приступљено 30. 5. 2013.
  4. ^ „Сажетак пресуде Жалбеног већа” (PDF). 15. децембар 2015. 
  5. ^ „Stanišić i Simatović osuđeni u Hagu na po 12 godina zatvora”. Danas. 30. 6. 2021. 
  6. ^ „Izrečena presuda u predmetu Tužilac protiv Jovice Stanišića i Franka Simatovića”. Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove. 30. jun 2021. Архивирано из оригинала 30. јун 2021. г. Приступљено 04. јул 2021.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  7. ^ Благојевић, Др Милан. „Политичка анатомија случаја Станишић”. Politika Online. Приступљено 2021-07-17. 
  8. ^ Stanišić CIA odavao sve tajne
  9. ^ Vreme 728 - Državna bezbednost: Dugačka je puška Stanisica
  10. ^ NIN / Jedva čekam da odem u Hag
  11. ^ „Uništitelji Srbije? - Koreni”. Архивирано из оригинала 02. 04. 2015. г. Приступљено 09. 03. 2015. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јовица_Станишић&oldid=27489830”