Пређи на садржај

Виктор Кампенартс

С Википедије, слободне енциклопедије
Виктор Кампенартс
Кампенартс на Тур де Франсу 2023.
Лични подаци
Пуно имеВиктор Кампенартс
Надимак„Фиат панда“[1]
Датум рођења(1991-10-28)28. октобар 1991. (33 год.)
Мјесто рођењаВилрајк, Фландрија, Белгија
ДржављанствоБелгија
Висина1,73 m[2]
Маса72 kg[2]
Тимске информације
Тренутни тим
Лото—дестини
Дисциплинадрумски, писта
Улогавозач
Тип возачахронометраш,[3] рулер[4]
Јуниорска каријера
2011—2012Бјанки—лото тилен
2013Лото—белисол до 23 године
Професионална каријера
2014—2015Топспорт Фландерен—балоисе[5]
2016—2017ЛотоНЛ—јумбо[6]
2018—2019Лото—судал[7]
2020—2021НТТ про сајклинг[8][9]
2022—2024Лото—судал
2025—Визма—лејз а бајк
Успјеси
Тур де Франс
Најагресивнији возач1 (2023)
Првенства
Европски шампион
(вожња на хронометар)		2 (2017, 2018)
Национални шампион
(вожња на хронометар)		 2 (2016, 2018)
Остало
Рекорд на сат времена55.089 km (2019—2022)
Награде и медаље
Представљајући Белгија Белгију
Друмски бициклизам
Свјетско првенство
Бронзана медаља — треће место Инзбрук 2018. Вожња на хронометар
Европско првенство
Златна медаља — прво место Хернинг 2017. Вожња на хронометар
Златна медаља — прво место Глазгов 2018. Вожња на хронометар
Златна медаља — прво место Оломоуц 2013. Хронометар до 23 године
Сребрна медаља — друго место Плумелец 2016. Вожња на хронометар
Бронзана медаља — треће место Плуе 2020. Вожња на хронометар
Ажурирано: 18. јул 2024.

Виктор Кампенартс (хол. Victor Campenaerts; Вилрајк, 28. октобар 1991) белгијски је бициклиста који тренутно вози за UCI про тур тим — Лото—дестини.[10] По два пута је освојио првенство Белгије и Европско првенство у вожњи на хронометар, гдје је такође освојио по једну сребрну и бронзану медаљу, а освојио је и једну бронзану медаљу на Свјетском првенству у вожњи на хронометар. На Ђиро д’Италији и Тур де Франсу је остварио по једну етапну побједу, а на Тур де Франсу је освојио награду за најагресивнијег возача цијеле трке. У периоду од 2019. до 2022. држао је рекорд на сат времена.

Дјетињство и јуниорска каријера

[уреди | уреди извор]

Спортску каријеру је почео као пливач, након чега је почео да се такмичи у триатлону, са циљем да постане најбољи на свијету.[1] Имао је много повреда током трчања, али је био добар у бициклизму и одлучио је да му се потпуно посвети са 19 година.[1]

У току јуниорске каријере освојио је Европско првенство у вожњи на хронометар за возаче до 23 године 2013. шест секунди испред Олександера Головаша.[11]

Каријера

[уреди | уреди извор]

2014—2017.

[уреди | уреди извор]

Професионалну каријеру почео је 2014. у тиму Топспорт Фландерен—балоисе,[5] са којим је 2015. Тур де Валоније трку завршио на другом мјесту, 16 секунди иза Никија Терпстре, уз освојену класификацију за најбољег младог возача.[12] Током сезоне је такође освојио Дуо Нормамд, вожњу на хронометар у пару у дужини од око 50 km.[13] Возио је у пару са Јелеом Валајсом и побиједили су 27 секунди испред Оливијеа Пардинија и Дмитрија Клејса.[14] Године 2016. прешао је у ворлд тур тим ЛотоНЛ—јумбо,[3] а током сезоне освојио је првенство Белгије у вожњи на хронометар, три секунде испред Ива Лампара[15] и возио је своју прву гранд тур трку — Вуелта а Еспању.[16] гдје је хронометар на етапи 19 завршио на петом мјесту, скоро два минута иза Криса Фрума.[17] У генералном пласману завршио је на 143 мјесту.[18] На почетку 2017. остварио је побједу на хронометру на трећој етапи Вуелта а Андалузије, секунду испред Алехандра Валвердеа.[19] У мају је возио Ђиро д’Италију по први пут,[20] гдје је хронометар на десетој етапи завршио на 182 мјесту, скоро 11 минута иза Тома Димулена,[21] али је трку напустио током етапе 16.[22] Првенство Белгије у вожњи на хронометар завршио је на другом мјесту, 17 секунди иза Лампара,[23] након чега је у августу освојио Европско првенство у вожњи на хронометар, двије секунде испред Маћјеја Боднара.[24] У септембру је возио Тур оф Бритејн трку, гдје је хронометар на петој етапи завршио на другом мјесту, шест секунди иза Ларса Бома,[25] а у генералном пласману завршио је на четвртом мјесту, 13 секунди иза Бома.[26] У финишу сезоне, Свјетско првенство у вожњи на хронометар завршио је на 16 мјесту, два минута иза Димулена,[27] а Хроно дес нејшон завршио је на петом мјесту, два минута иза Мартина Тофт Мадсена.[28]

2018—2019.

[уреди | уреди извор]

Године 2018. прешао је у Лото—судал, са којим је потписао двогодишњи уговор.[29] Почетком сезоне возио је Волта ао Алгарве трку, гдје је хронометар на трећој етапи завршио на другом мјесту, 11 секунди иза Герента Томаса.[30] Крајем априла возио је Тур де Романди, гдје је пролог на отварању завршио на петом мјесту, пет секунди иза Мајкла Метјуза,[31] али је хронометар на трећој етапи завршио преко временског лимита, девет минута иза Егана Бернала и морао је да напусти трку.[32] У мају је возио Ђиро д’Италију, гдје је хронометар дуг 9,7 km на отварању у Јерусалиму завршио на трећем мјесту, са истим временом као и Роан Денис, двије секунде иза Димулена.[33] Хронометар на етапи 16 завршио је на 11 мјесту, минут иза Дениса,[34] али није стартовао етапу 17.[35] У јуну је освојио првенство Белгије у вожњи на хронометар по други пут, три секунде испред Томаса де Гента,[36] након чега је 8. августа освојио Европско првенство у вожњи на хронометар другу годину заредом, секунду испред Хонатана Кастровијеха.[37] Недељу дана касније стартовао је Бинкбанк тур, гдје је хронометар на другој етапи завршио на другом мјесту, 14 секунди иза Стефана Кинга.[38] У августу је возио Вуелта а Еспању, гдје је хронометар дуг 8 km, на отварању завршио на трећем мјесту, седам секунди иза Дениса и секунду иза Михала Квјатковског.[39] На етапи 12 је био у бијегу, гдје се одвојио у финишу заједно са још пет возача, али је у спринту заостао и завршио је на петом мјесту, двије секунде иза групе коју је одспринтао Александар Женије.[40] На крају сезоне освојио је бронзану медаљу на Свјетском првенству у вожњи на хронометар, завршио минут и 21 секунду иза Дениса који је освојио златну медаљу и 53 стотинке иза Димулена који је освојио сребрну.[41]

Кампенартс на Ђиро д’Италији 2019.

Сезону 2019. почео је на Тирено—Адријатику у марту, гдје је побиједио на хронометру на последњој етапи, три секунде испред Алберта Бетиола.[42] Дана 16. априла 2019. поставио је рекорд на сат времена у Агваскалијентесу у Мексику, одвезавши 55.089 km, чиме је за 563 метра срушио рекорд који је поставио Бредли Вигинс 7. јуна 2015.[43] Он је тако постао четврти белгијски бициклиста који је држао рекорд на сат времена у неком тренутку, послије Оскара ван ден Ејндеа (1897—1898), Фердинанда Бракеа (1967—1868) и Едија Меркса (1972—2000).[44] Крајем априла возио је Тур де Романди, гдје је хронометар на последњој етапи у Женеви завршио на другом мјесту, 13 секунди иза Приможа Роглича, а двије секунде испред Филипа Гане.[45] У мају је возио Ђиро д’Италију, гдје је хронометар на деветој етапи завршио на другом мјесту, 11 секунди иза Роглича,[46] а хронометар на последњој, етапи 21, поново је завршио на другом мјесту, четири секунде иза Чада Хаге.[47] Сезону је наставио на Белгијум туру, гдје је хронометар на трећој етапи завршио на трећем мјесту, двије секунде иза Тима Веленса и секунду иза Натана ван Хојдонка.[48] На четвртој етапи, отишао је у бијег заједно са Ремком Евенепулом и Андреасом Кроном и побиједио је у спринту, остваривши прву побједу у каријери ван трка на хронометар.[49] Последња, пета етапа, била је спринтерска и трку је завршио на другом мјесту у генералном пласману, 52 секунде иза Евенепула.[50] У финишу сезоне, Свјетско првенство у вожњи на хронометар завршио је на 11 мјесту, два минута и 50 секунди иза Дениса.[51]

2020—2021.

[уреди | уреди извор]
Кампенартс на Париз—Ници 2020.

Године 2020. прешао је у НТТ про сајклинг.[52] Хронометар на четвртој етапи на Париз—Ници завршио је на шестом мјесту, 17 секунди иза Серена Краг Андерсена,[53] али је трку морао да напусти током седме етапе.[54] Због пандемије ковида 19 у марту је прекинута читава сезона у бициклизму, а трке су или одложене или отказане.[55][56] Након што се сезона наставила, у августу је возио Чеш тур, који је завршио на 36 мјесту у генералном пласману.[57] Дана 20. августа завршио је првенство Белгије у вожњи на хронометар на другом мјесту, 30 секунди иза Ваута ван Арта,[58] док је четири дана касније освојио бронзану медаљу на Европском првенству у вожњи на хронометар, завршивши 21 секунду иза Кинга и четири секунде иза Ремија Кавање.[59] Сезону је наставио на Тирено—Адријатику, гдје је хронометар на последњој етапи завршио на другом мјесту, 18 секунди иза Гане,[60] након чега је Свјетско првенство у вожњи на хронометар завршио на осмом мјесту, 52 секунде иза Гане.[61] У октобру је возио Ђиро д’Италију, гдје је био у бијегу на етапи 19. Јозеф Черни је напао на 22 km до циља, што нико није могао да прати. Кампенартс је радио у другој групи са још четири возача, након чега је напао у последњем километру и завршио је на другом мјесту, 18 секунди иза Чернија.[62] Хронометар на последњој, етапи 21, завршио је на другом мјесту, 32 секунде иза Гане.[63]

Године 2021. по први пут у каријери је возио класике;[1] на Кирн—Брисел—Кирну, Метју ван дер Пул је напао на 85 km до циља, што је пратио Хонатан Нарваез, док је Кампенартс био при врху групе, а касније је изјавио да је био уплашен да би пратио тај напад.[1] Бјегунци су достигнути на 2 km до циља, а послије трке Ван дер Пул му је рекао да би опстали до краја да га је он пратио.[1] Милано—Санремо је завршио на 81 мјесту,[64] а Ронде ван Фландерен на 38.[65] У мају је возио Ђиро д’Италију, гдје је хронометар на отварању завршио на 24 мјесту, 32 секунде иза Гане.[66] На четвртој етапи је био у бијегу, али је отпао, а затим га је главна група достигла у последњих 20 километара и завршио је 13 минута иза Џоа Домбровског.[67] На осмој етапи је поново био у бијегу, гдје је Виктор Лафај напао на последњем успону и остварио је соло побједу, док је Кампенартс завршио на седмом мјесту, минут иза.[68] У бијегу је био и на етапи 15, одакле је напао на 22 km до циља, што су пратили Оскар Ризебек и Алберт Торес, који је отпао на последњем успону. Кампенартс је побиједио у спринту, остваривши прву побједу на гранд тур тркама и трећу за тим Кубека асос на Ђиру 2021.[69] Трку је напустио прије почетка етапе 17, због проблема са мишићима кољена.[70] Првенство Белгије у вожњи на хронометар завршио је на трећем мјесту, 41 секунду иза Лампара и 21 секунду иза Евенепула,[71] након чега је возио Тур де Франс по први пут, гдје је на етапи 11 отпао рано од групе и на 90 km до циља био је последњи возач на друму, 14 минута иза групе, а затим је напустио трку.[72] Крајем августа возио је Бенелукс тур, гдје је хронометар на другој етапи завршио на осмом мјесту, 24 секунде иза Бисежера и дошао је на пето мјесто у генералном пласману.[73] Шесту етапу је завршио на петом мјесту, у седмочланој групи која је дошла на циљ 42 секунде иза Сонија Колбрелија и дошао је на треће мјесто у генералном пласману.[74] Последњу, седму етапу, завршио је у великој групи која је дошла на циљ 24 секунде иза Матеја Мохорича и трку је завршио на трећем мјесту у генералном пласману, минут и 14 секунди иза Колбрелија.[75] Дана 12. септембра возио је друмску трку на Европском првенству, гдје је био дио групе која се одвојила у последњих 50 километара, а након што је отпао губио је вријеме и завршио је на десетом мјесту, преко пет минута иза Колбрелија.[76] Сезону је завршио на Ђиро ди Ломбардији, гдје је био у бијегу, а након што је достигнут отпао је од групе и завршио је преко 20 минута иза Погачара.[77]

2022—

[уреди | уреди извор]

Године 2022. вратио се у Лото—судал, са којим је потписао трогодишњи уговор, након што се тим Кубека расформирао на крају сезоне 2021.[78] Сезону је почео крајем фебруара, на Омлоп хет Нијувсбладу, гдје је Ван Арт напао на 13 km до циља, што нико није могао да прати, а иза њега се издвојила група од девет возача. Ван Арт је побиједио 22 секунде испред групе коју је одспринтао Колбрели, док је Кампенартс завршио на петом мјесту.[79] Сезону је наставио на класицима, а крајем марта возио је Дварс дор Фландерен, гдје је напао на 68 km до циља, заједно са Ван дер Пулом, Кингом, Тишом Бенотом, Беном Тарнером и Томом Пидкоком. Нападао је неколико пута у финишу, али није успио да се одвоји, након чега није испратио напад Бенота и Ван дер Пула и завршио је на четвртом мјесту, пет секунди иза, изгубивши у спринту од Пидкока.[80] Након сезоне класика, у јуну је возио Белгијум тур, који је завршио на петом мјесту у генералном пласману, минут и десет секунди иза Маура Шмита,[81] након чега је првенство Белгије у вожњи на хронометар завршио на трећем мјесту, минут и по иза Евенепула и минут иза Лампара.[82] У јулу је возио Тур де Валоније трку, гдје је освојио брдску класификацију 20 поена испред Ојера Лазкана.[83] Дана 7. августа освојио је Тур оф Левен класик, побиједивши у спринту Штибара, након што су се њих двојица одвојили у финишу и дошли на циљ 20 секунди испред групе коју је одспринтао Александер Кристоф.[84] Три дана касније возио је Франко—белже трку, гдје су Јаспер де Бојст и Дрис ван Гестел напали на 19 km до циља, што је пратио Кристоф и стекли су 15 секунди предности.[85] На последњем успону, на 3,4 km до циља, Кампенартс је напао из групе, достигао водећу тројицу возача и одмах напао.[85] Достигли су га Ван Гестел и Кристоф у последњем километру, након чега је успорио како би омогућио да се Де Бојст врати. Де Бојст га је предводио за спринт, али је Кампенартс почео да спринта рано и завршио је на трећем мјесту, док је Кристоф побиједио.[85] До краја сезоне возио је само класике, а најбољи резултат је остварио на Гран при де Валоније трци, коју је завршио на 14 мјесту, у трочланој групи која је дошла на циљ пет секунди иза групе коју је одспринтао Ван дер Пул.[86]

Кампенартс (на врху лијево, са плавом кацигом) у бијегу на етапи 18 на Тур де Франсу 2023.

Сезону 2023. почео је на Омлоп хет Нијувсбладу, који је завршио на 62 мјесту, скоро три минута иза Дилана Ван Барлеа који је остварио соло побједу.[87] У марту је возио Бедене Коксајде класик, гдје је пао и поломио неколико пршљенова, због чега је морао да паузира неко вријеме.[88] Пропустио је преостале прољећне класике, а такмичењу се вратио на Критеријуму ди Дофине у јуну,[89] гдје је био у бијегу на неколико етапа и био је лидер брдске класификације до последње етапе, када је Ђулио Чиконе отишао у бијег, узео довољно бодова и освојио класификацију два поена испред Кампенартса.[90] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је био у бијегу на пет етапа, а добио је награду за најагресивнијег возача на етапи 18, гдје је радио до последњих 500 метара за Паскала Екхорна како би бјегунци стигли на циљ испред спринтера, али је Екхорна одспринтао Каспер Асгрен, док је Кампенартс завршио на 16 мјесту, након што је група стигла одмах иза бјегунаца и завршила у истом времену као они.[91] На етапи 19 је поново био у бијегу, одакле је напао на 45 km до циља заједно са Сајмоном Кларком и стекли су 50 секунди предности. Пред почетак последњег успона, Кларк је отпао, а из друге групе су напали Мохорич, Асгрен и Бен о Конор и достигли су Кампенартса, који је одмах отпао, а до краја етапе је возио лагано и завршио је преко пет минута иза Мохорича који је побиједио у спринту испред Асгрена.[92] Због своје вожње добио је награду за најагресивнијег возача на другој етапи заредом, што је било први пут да је један возач проглашен за најагресивнијег на двије узастопне етапе од Петера Сагана 2015.[93][94] На последњој етапи на Јелисејским пољима добио је награду за најагресивнијег возача цијеле трке, након што је у бјеговима провео преко 600 km.[94] Дана 15. августа возио је Тур оф Левен класик, гдје је био у бијегу и радио је за Арноа де Лија, који је побиједио у спринту, док је Кампенартс завршио на шестом мјесту, 11 секунди иза.[95] Четири дана касније возио је Дројвенкурс—оверајсе, гдје се одвојио заједно са Расмусом Тилером и побиједио је у спринту, остваривши прву побједу у сезони.[96] У септембру је возио Тур де Луксембург, гдје је побиједио на хронометру на четвртој етапи, секунду испред Брендона Макналтија.[97] Сезону је завршио у октобру, на класику Париз—тур, који је завршио на 42 мјесту.[98]

Сезону 2024. почео је на Вуелта а Андалузија рута дел сол трци, на којој су због протеста отказане етапе 1, 2, 4 и 5, а вожен је само хронометар дуг 5 km, који је завршио на 28 мјесту, 41 секунду иза Максима ван Гилса.[99] У марту је возио класике, Милано—Санремо завршио је на 29 мјесту,[100] Дварс дор Фландерен на 34,[101] а Ронде ван Фландерен на 27.[102]

Стил вожње

[уреди | уреди извор]

Од почетка каријере фокусирао се искључиво на хронометар, возећи само трке које му помажу да побољша своје перформансе, изјавивши да је био индивидуални возач у тимском спорту.[103] Године 2021. по први пут је возио класике, изјавивши да је открио нову љубав према њима, да је из Белгије и да је морао да их вози барем једном, а истакао је да му је као до краја каријере да освоји неку трку на калдрми.[103] Током 2022. изјавио је да више не тренира на хронометрашком бициклу као некад, да не очекује да на класицима и етапним тркама може да оствари оно што је остварио на хронометру, али да нема амбицију да више икада вози хронометар на Свјетском првенству.[103] Истакао је да је на његову примјену донекле утицала појава других возача, као што су Гана, Ван Арт и Евенепул, који су такође специјалисти на хронометру, због чега је схватио да ће бити тешко да се бори за побједу на хронометру на некој ворлд тур трци, што га је деморалисало.[103]

Од 2021. када је почео више да се фокусира на друмске трке, почео је да се трансформише у рулера, специјалисту за бијегове.[4] На Тур де Франсу 2023. је добио награду за најагресивнијег возача, након што је био у бијегу на пет етапа, а на још неколико је нападао са циљем да оде у бијег.[104] После добијене награде изјавио је да то не може да се пореди ни са чим што је освојио у каријери прије тога.[105]

Резултати на тркама

[уреди | уреди извор]

Резултати на гранд тур тркама

[уреди | уреди извор]
Гранд тур трке 2016. 2017. 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023.
Розе мајица Ђиро д’Италија — DNF DNF 111 95 DNF — —
Жута мајица Тур де Франс — — — — — DNF — 64
Црвена мајица Вуелта а Еспања 143 — 102 — — — — —
Легенда
— Није учествовао
DNF Није завршио

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ Fletcher, Patrick (21. 2. 2022). „The transformation of Victor Campenaerts”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  2. ^ а б „Victor Campenaerts”. eurosport.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  3. ^ а б „Transfer news: Guardini set for another year with Astana”. cyclingnews.com. 25. 9. 2015. Приступљено 25. 4. 2024. 
  4. ^ а б „Victor Campenaerts hoping for improvement after changes in training: "The riders who win the most races nowadays, such as Pogacar and Vingegaard, have the best developed mitochondria"”. cyclinguptodate.com. 24. 1. 2024. Приступљено 25. 4. 2024. 
  5. ^ а б „Victor Campenaerts signs two-year deal with Lotto Soudal”. cyclingnews.com. 19. 9. 2017. Приступљено 25. 4. 2024. 
  6. ^ „Campenaerts joins Team LottoNL-Jumbo”. teamvismaleaseabike.nl. 18. 9. 2015. Приступљено 25. 4. 2024. 
  7. ^ „Lotto-Soudal”. Directvelo (на језику: француски). Association Le Peloton. Приступљено 25. 4. 2024. 
  8. ^ „NTT Pro Cycling Team”. uci.org. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 3. 1. 2020. г. Приступљено 25. 4. 2024. 
  9. ^ „Team Qhubeka Assos”. uci.org. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 2. 1. 2021. г. Приступљено 25. 4. 2024. 
  10. ^ „Lotto–Dstny”. uci.org. Union Cycliste Internationale. Приступљено 25. 4. 2024. 
  11. ^ „European Time Trial Championship Men U23” (PDF). cycling2013.cz. 19. 7. 2013. Архивирано из оригинала (PDF) 5. 8. 2013. г. Приступљено 25. 4. 2024. 
  12. ^ „Terpstra wins overall title at Tour de Wallonie”. cyclingnews.com. 29. 7. 2015. Приступљено 25. 4. 2024. 
  13. ^ „38th edition for 2019”. duonormand.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  14. ^ „Duo Normand 2015”. duonormand.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  15. ^ „Campenaerts wins Belgium time trial title”. cyclingnews.com. 23. 6. 2016. Приступљено 25. 4. 2024. 
  16. ^ „Vuelta a España 2016 Startlist”. ProCyclingStats. Приступљено 25. 4. 2024. 
  17. ^ Fletcher, Patrick (9. 9. 2016). „Vuelta a Espana: Froome wins stage 19 time trial”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 17. 11. 2016. г. Приступљено 25. 4. 2024. 
  18. ^ Ryan, Barry (11. 9. 2016). „Vuelta a Espana: Quintana sails to first overall victory in Madrid”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 16. 11. 2016. г. Приступљено 25. 4. 2024. 
  19. ^ Robertshaw, Henry (17. 2. 2017). „Ruta del Sol set for thrilling final stages as Alejandro Valverde takes lead by one second”. Cycling Weekly. Time Inc. UK. Приступљено 25. 4. 2024. 
  20. ^ „Giro d'Italia 2017: Start List”. Pro Cycling Stats. Приступљено 25. 4. 2024. 
  21. ^ Farrand, Stephen (16. 5. 2017). „Giro d'Italia: Dumoulin surges to pink in stage 10 time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  22. ^ „Giro 2017: Withdrawals”. cyclingstage.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  23. ^ „Yves Lampaert wins belgian national ITT championships”. soudal-quickstepteam.com. 22. 6. 2017. Приступљено 25. 4. 2024. 
  24. ^ „Men Elite Time Trial: Classement Final / Final Classification” (PDF). uec.ch. Union Européenne de Cyclisme. 3. 8. 2017. Приступљено 25. 4. 2024. 
  25. ^ Ostanek, Dani (7. 9. 2017). „Boom wins Tour of Britain time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  26. ^ „Tour of Britain: Lars Boom wins overall”. cyclingnews.com. 10. 9. 2017. Приступљено 25. 4. 2024. 
  27. ^ „Dumoulin wins time trial world championship in Bergen”. cyclingnews.com. 20. 9. 2017. Приступљено 25. 4. 2024. 
  28. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2017 Chrono de Nations (1.1), France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 25. 4. 2024. 
  29. ^ „Victor Campenaerts signs two-year deal with Lotto-Soudal”. cyclingnews.com. 18. 9. 2017. Приступљено 25. 4. 2024. 
  30. ^ Frattini, Kirsten (16. 2. 2018). „Volta ao Algarve: Thomas wins stage 3”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  31. ^ Ryan, Barry (24. 4. 2018). „Tour de Romandie: Matthews wins prologue”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  32. ^ Ryan, Barry (27. 4. 2018). „Tour de Romandie: Bernal wins stage 3 time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  33. ^ Windsor, Richard (4. 5. 2018). „Tom Dumoulin stamps authority on Giro d'Italia with stage one time trial victory”. Cycling Weekly. Приступљено 25. 4. 2024. 
  34. ^ Benson, Daniel (22. 5. 2018). „Giro d'Italia: Dennis wins stage 16 time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  35. ^ O'Shea, Sadhbh (23. 5. 2018). „Giro d'Italia: Viviani wins number four in Iseo”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  36. ^ „Campenaerts wins Belgian time trial championship”. cyclingnews.com. 21. 6. 2018. Приступљено 25. 4. 2024. 
  37. ^ „Campenaerts repeats in European Championships men's time trial title”. cyclingnews.com. 8. 8. 2018. Приступљено 25. 4. 2024. 
  38. ^ Ryan, Barry (14. 8. 2018). „BinckBank Tour: Kung wins time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  39. ^ Ostanek, Daniel (25. 8. 2018). „Vuelta a España: Dennis claims opening stage win”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  40. ^ „Vuelta a España: Jesus Herrada takes leader's jersey from Simon Yates”. bbc.co.uk. 6. 9. 2018. Приступљено 25. 4. 2024. 
  41. ^ Arthurs-Brennan, Michelle (26. 9. 2018). „Rohan Dennis wins UCI World Championships elite men’s time trial taking over a minute out of Tom Dumoulin”. cyclingweekly.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  42. ^ Weislo, Laura (19. 3. 2019). „Roglic wins Tirreno-Adriatico”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  43. ^ Windsor, Richard (16. 4. 2019). „Victor Campenaerts sets new UCI Hour Record”. Cycling Weekly. Приступљено 25. 4. 2024. 
  44. ^ Zidda, Giovanni (3. 11. 2021). „Campenaerts, Merckx, Bracke, Van den Eynde : ces Belges qui ont détenu le record de l'heure” [Campenaerts, Merckx, Bracke, Van den Eynde: these Belgians who held the hour record]. RTBF (на језику: French). Radio Télévision Belge de la Communauté Française. Приступљено 25. 4. 2024. 
  45. ^ Weislo, Laura (5. 5. 2019). „Roglic wins Tour de Romandie”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  46. ^ Ostanek, Dani (19. 5. 2019). „Giro d'Italia: Roglic wins stage 9 as Yates loses major time”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  47. ^ „Richard Carapaz wins the 2019 Giro d'Italia”. cyclingnews.com. 2. 6. 2019. Приступљено 25. 4. 2024. 
  48. ^ „Baloise Belgium Tour: Tim Wellens wins stage 3 time trial”. cyclingnews.com. 14. 6. 2019. Приступљено 25. 4. 2024. 
  49. ^ „Baloise Belgium Tour: Campenaerts wins stage 4”. cyclingnews.com. 15. 6. 2019. Приступљено 25. 4. 2024. 
  50. ^ „Baloise Belgium Tour: Evenepoel takes overall victory”. cyclingnews.com. 16. 6. 2019. Приступљено 25. 4. 2024. 
  51. ^ Fotheringham, Wiliam (25. 9. 2019). „Rohan Dennis dominates men’s time trial at Road World Championships”. theguardian.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  52. ^ „Dimension Data announce signing of Victor Campenaerts”. cyclingnews.com. 19. 8. 2019. Приступљено 25. 4. 2024. 
  53. ^ „Paris-Nice: Søren Kragh Andersen wins individual time trial”. cyclingnews.com. 11. 3. 2020. Приступљено 25. 4. 2024. 
  54. ^ „Schachmann holds on to win Paris-Nice”. cyclingnews.com. 14. 3. 2020. Приступљено 25. 4. 2024. 
  55. ^ „The UCI takes strong measures faced with the development of the coronavirus”. Union Cycliste Internationale. 15. 3. 2020. Приступљено 25. 4. 2024. 
  56. ^ „The UCI prolongs the suspension of cycling events until 1 June 2020 and continues consultations for the reorganisation of the UCI International Road Calendar”. Union Cycliste Internationale. 1. 4. 2020. Приступљено 25. 4. 2024. 
  57. ^ „Adam Ťoupalík čtvrtý na Czech Tour” (на језику: чешки). Czech Cycling Tour. 9. 8. 2020. Приступљено 25. 4. 2024. 
  58. ^ Ostanek, Dani (20. 8. 2020). „Wout van Aert wins Belgian time trial title”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  59. ^ „Stefan Küng and Anna van der Breggen claim European time trial titles”. cycling.today. Приступљено 25. 4. 2024. 
  60. ^ „Yates first Briton to win Tirreno-Adriatico”. France 24. France Médias Monde. Agence France-Presse. 14. 9. 2020. Приступљено 25. 4. 2024. 
  61. ^ Weislo, Laura (25. 9. 2020). „Ganna wins time trial title at Imola World Championships”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  62. ^ Lowe, Felix (23. 10. 2020). „Giro d'Italia 2020 stage 19 - as it happeneds”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  63. ^ Fletcher, Patrick (25. 10. 2020). „Tao Geoghegan Hart wins 2020 Giro d'Italia”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  64. ^ Lowe, Felix (20. 3. 2021). „Milan-San Remo 2021: Jasper Stuyven stuns big guns, Caleb Ewan and Wout van Aert on podium”. Eurosport. Discovery, Inc. Приступљено 25. 4. 2024. 
  65. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2021 Tour of Flanders - Ronde van Vlaanderen (World Tour)”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 25. 4. 2024. 
  66. ^ Ostanek, Dani (8. 5. 2021). „Giro d'Italia: Ganna storms to victory in stage 1 time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  67. ^ Lowe, Felix (12. 5. 2021). „Giro d'Italia 2021 cycling – Joe Dombrowski wins stage 4 as Alessandro Di Marchi moves into pink”. eurosport.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  68. ^ Fotheringham, Alasdair (15. 5. 2021). „Former Etape du Tour winner Lafay solos to victory in Giro d’Italia”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  69. ^ Goddard, Ben (23. 5. 2021). „Giro d'Italia: Victor Campenaerts wins stage 15”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  70. ^ Farrand, Stephen (27. 5. 2021). „Giro d'Italia: Bernal shows weakness on the Sega di Ala as Dan Martin wins stage”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  71. ^ Decaluwé, Brecht (16. 6. 2021). „Lampaert beats Evenepoel to win men's Belgian time trial title”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  72. ^ Ostanek, Dani (7. 7. 2021). „Tour de France stage 11 – Live coverage”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  73. ^ Farrand, Stephen (31. 8. 2021). „Benelux Tour: Stefan Bissegger wins stage 2 time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  74. ^ Ronald, Issy (4. 9. 2021). „Benelux Tour: Colbrelli solos to stage 6 victory and leader's jersey”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  75. ^ Frattini, Kirsten (5. 9. 2021). „Sonny Colbrelli wins the Benelux Tour”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  76. ^ Ronald, Issy (12. 9. 2021). „Colbrelli wins European road title”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  77. ^ Farrand, Stephen; Fletcher, Patrick (9. 10. 2021). „Tadej Pogacar wins Il Lombardia”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  78. ^ Been, José (19. 10. 2021). „Victor Campenaerts is returning to Lotto Soudal”. velo.outsideonline.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  79. ^ Puddicombe, Stephen (26. 2. 2022). „Wout Van Aert takes solo victory at Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 25. 4. 2024. 
  80. ^ Farrand, Stephen (30. 3. 2022). „Mathieu van der Poel beats Tiesj Benoot in two-up sprint at Dwars door Vlaanderen”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  81. ^ Tyson, Jackie (19. 6. 2022). „Mauro Schmid wins overall title at Baloise Tour of Belgium”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  82. ^ Frattini, Kirsten (23. 6. 2022). „Evenepoel beats Lampaert to win first elite men's Belgian time trial title”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  83. ^ „Ballerini wins stage 4 of Tour de Wallonie as breakaway holds on”. CyclingNews. 27. 7. 2022. Приступљено 25. 4. 2024. 
  84. ^ „Victor Campenaerts heeft zijn eendagskoers te pakken in de Tour of Leuven”. sporza.be (на језику: холандски). 7. 8. 2022. Приступљено 25. 4. 2024. 
  85. ^ а б в Weislo, Laura (10. 8. 2022). „Alexander Kristoff wins Circuit Franco-Belge”. CyclingNews. Приступљено 25. 4. 2024. 
  86. ^ „Grand Prix de Wallonie uitslag - resultat - result” (PDF). 14. 9. 2022. Приступљено 25. 4. 2024. 
  87. ^ Ryan, Barry (25. 2. 2023). „Dylan van Baarle takes solo victory at Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  88. ^ Weislo, Laura (17. 3. 2023). „Campenaerts out with vertebra fracture from Bredene Koksijde crash”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  89. ^ Ostanek, Dani (2. 6. 2023). „Victor Campenaerts returns after vertebra fracture at Critérium du Dauphiné”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  90. ^ Fletcher, Patrick (11. 6. 2023). „Critérium du Dauphiné: Jonas Vingegaard seals overall title as Giulio Ciccone wins final stage”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  91. ^ Farrand, Stephen (20. 7. 2023). „As it happened: Sprinters time it wrong on Tour de France stage 18”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  92. ^ Ostanek, Daniel (21. 7. 2023). „As it happened: Mohoric prevails in chaotic Tour de France stage 19 breakaway battle”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  93. ^ Ryan, Barry (21. 7. 2023). „'Ride as fast as possible' – Campenaerts' big plan almost comes off at Tour de France”. Приступљено 25. 4. 2024. 
  94. ^ а б „Four jerseys for four men”. letour.fr. 23. 7. 2023. Приступљено 25. 4. 2024. 
  95. ^ „Arnaud De Lie sprints to victory in Leuven”. lottodstny.be. 15. 8. 2023. Приступљено 25. 4. 2024. 
  96. ^ „Victor Campenaerts klopt Rasmus Tiller in Druivenkoers Overijse”. wielerflits.nl (на језику: холандски). 19. 8. 2023. Приступљено 25. 4. 2024. 
  97. ^ „Emotional victory for Campenaerts, Hirschi in the yellow jersey”. skodatour.lu. 23. 9. 2023. Приступљено 25. 4. 2024. 
  98. ^ Moultrie, James (8. 10. 2023). „Riley Sheehan wins Paris-Tours in reduced-group sprint”. CyclingNews. Приступљено 25. 4. 2024. 
  99. ^ Farrand, Stephen (16. 2. 2024). „Ruta del Sol: Maxim Van Gils takes overall victory in time trial at disrupted stage race”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 25. 4. 2024. 
  100. ^ Ostanek, Daniel (16. 3. 2024). „Milan-San Remo: Jasper Philipsen snatches narrow victory in fastest edition”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  101. ^ Weislo, Laura (27. 3. 2024). „Dwars door Vlaanderen: Matteo Jorgenson wins solo on dramatic day in Flemish hills”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  102. ^ Ryan, Barry; Stuart, Peter (31. 3. 2024). „Tour of Flanders: Mathieu van der Poel smashes Monument with massive solo victory”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  103. ^ а б в г „Victor Campenaerts on Lotto-soudal, points chasing and transitioning to the classics”. rouleur.cc. 3. 3. 2022. Приступљено 25. 4. 2024. 
  104. ^ „Victor Campenaerts awarded Tour de France super-combative award”. cyclinguptodate.com. 23. 7. 2023. Приступљено 25. 4. 2024. 
  105. ^ Ostanek, Dani (24. 7. 2023). „Victor Campenaerts celebrates 'very special' Tour de France super-combativity prize”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Виктор_Кампенартс&oldid=28560212”