Пређи на садржај

Влајко Беговић

С Википедије, слободне енциклопедије
влајко беговић
Влајко Беговић
Лични подаци
Датум рођења(1905-02-08)8. фебруар 1905.
Место рођењаФаковићи, код Братунца, Аустроугарска
Датум смрти17. фебруар 1989.(1989-02-17) (84 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
Деловање
Члан КПЈ од1930.
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Други светски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаИнтернационалне бригаде
Покрет отпора
НОВ и ПО Југославије
19361939.
19431945.
1945.
Чинмајор НРА
генерал-мајор ЈНА у резерви

Одликовања
југословенска одликовања:
Орден јунака социјалистичког рада
Орден југословенске заставе с лентом Орден Републике са златним венцем Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
инострана одликовања:
Партизански крст
Партизански крст
Медаља интернационалних бригада
Медаља интернационалних бригада

Влајко Беговић (Факовићи, код Братунца, 8. фебруар 1905Београд, 17. фебруар 1989) био је учесник Шпанског грађанског рата, Француског покрета отпора током Другог светског рата и Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и јунак социјалистичког рада.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 8. фебруара 1905. године у селу Факовићи, код Братунца.

Као студент на Техничком универзитету у Прагу, радио је у револуционарном студентском покрету. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) је од 1927. године, а Комунистичке партије Југославије (КПЈ) од 1930. године. У периоду од 1930. до 1933. године радио је као организатор и инструктор КПЈ у Југославији. Због револуционарног рада, Државни суд за заштиту државе га је 1933. године, у одсуству, осудио на 12 година затвора.[1][1]

Од 1933. године је боравио у Француској, где је такође учествовао у радничком покрету. Од 1935. године је боравио у Совјетском Савезу, где је био аспирант и предавач на Комунистичком универзитету националних мањина Запада у Москви. Од 1936. године је био боравио у Шпанији, где се на страни Републиканске армије, борио у Шпанском грађанском рату. Током рата био је: начелник одељења Петнаесте интернационалне бригаде и инструктор 35. дивизије. Током рата стекао је чин мајора Шпанске републиканске армије.

После пропасти Друге шпанске републике, 1939. године, заједно са другим учесницима Интернационалних бригада, био је у концентрационим логорима у Француској. После немачке окупације Француске, пребачен је у затвор, из ког је септембра 1943. године, заједно са Љубом Илићем и другим Југословенима, успео да побегне и прикључи се Покрету отпора. Био један од организатора отпора на југу Француске — члан Штаба Марсељског одреда и Јужне зоне за међународне јединице. После ослобођења Француске, јануара 1945. године, је преко Барија дошао на ослобођену територију Југославије. По повратку у земљу, укључен је у рад Агитпроп одељења Централног комитета КПЈ.[2]

После ослобођења Југославије, обављао је разне одговорне друштвено-политичке функције. Био је председник Савезне планске комисије, директор Савезног завода за привредно планирање, директор Института за међународну политику и привреду, директор листа „Борба“, директор Института друштвених наука и директор Високе школе политичких наука у Београду. Био је члан Главног одбора ССРН Југославије и једно време члан Централног комитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине. За члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије, биран је на Шестом и Седмом конгресу СКЈ. Биран је за народног посланика Савезне скупштине. Члан Савета федерације је био од 1967. до 1984. године.[2]

Његов син је Борис Беговић, професор Правног факултета Универзитета у Београду.[3]

Умро је 17. фебруара 1989. године у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других страних и југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске заставе са лентом, Орден Републике са златним венцем, два Ордена заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем и Орден за храброст. Од иностраних одликовања, истичу се пољски Партизански крст и Медаља интернационалних бригада. Орденом јунака социјалистичког рада одликован је Указом председника Републике фебруара 1965. године.[4]

Објавио је велики број чланака и студија о економским и политичким питањима. Његова најзначајнија дела су:[1]

  • Учешће произвођача у управљању, предавања одржана на Високој школи политичких наука, Београд 1961.
  • Метод у друштвено-политичком раду, Београд 1963.
  • Интернационалне бригаде, Београд 1971.
  • Социјализам у данашњем свету, Београд 1975.
  • Шпанија и франкизам, Београд 1977.

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957.  COBISS.SR 4864263
  • Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970.  COBISS.SR 4897031