Патријарх српски Гаврило II
| Патријарх српски Гаврило II | |
|---|---|
| Архиепископ пећки и патријарх српски | |
| Године | (1752) |
| Претходник | Атанасије II |
| Наследник | Гаврило III |
| Митрополит дабробосански | |
| Редослед | Мелетије (митрополит дабробосански) |
| Године | (1741–1752) |
| Претходник | Пајсије Лазаревић |
Гаврило II, Михић или Михаиловић, у историји познат као Гаврило II Сарајевац био је архиепископ пећки и патријарх српски у кратком времену током 1752. године.[1]
Након смрти митрополита митрополита дабробосанског Мелентија, 1741. године, на његово место је дошао Гаврило. Родом је био из Сарајева. По оцу Михајлу презивао се „Михајловић“. Међутим два записа га називају „Микић“, а Радослав М. Грујић и Војислав Богићевић „Михић“.
Већ прве године свога архипастирског рада потписао је пролог који је јеромонах Атанасије Кецман поклонио манастиру Рмњу, за свој вечни помен и његовог сина презвитера Саве.
Име митрополита Гаврила, који је освећивао антиминсе почевши од 1749. године, налази се на антиминсима све до 1754. године када већ није био више жив. Зато је на два места и избрисано његово име, јер су издати после његове смрти, а потписао их је архијереј који их је издавао за богослужбену употребу.
По налогу патријарха пећког Атанасија II Гавриловића, митрополит Гаврило је хиротонисао архимандрита Симеона Кончаревића за епископа далматинског у манастиру Дужима и о томе му издао одговарајућу грамату 15. септембра 1751. године.
Пре него што је изабран за патријарха пећког, збачен је са места митрополита дабробосанског у месецу мају 1752. године. Истог месеца и године изведен је на суд у Сарајеву пред везира Ахмет-пашу Ћуприлића.
Збачени митрополит Гаврило је исте године постао пећки патријарх после Атанасија II, а берат о постављењу му је издат 6. октобра 1752. године, али је пре истека педесет дана од издавања фермана умро, а на његово место је постављен Гаврило Николић који је био митрополит нишки.
Патријарх Гаврило II Михаиловић није ни устоличен, а патријаршки престо је предао пет дана пре своје смрти.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Вуковић 1996, стр. 102.
Литература
[уреди | уреди извор]- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до 20. века. Београд: Евро.
- Кашић, Душан Љ. (1960). „Стање у Пећској патријаршији после емиграције патријарха Арсенија IV” (PDF). Богословље. 19 (1-2): 16—30. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 05. 2019. г. Приступљено 03. 05. 2019.
- Мирковић, Мирко (1965). Правни положај и карактер Српске цркве под турском влашћу (1459-1766). Београд: Завод за издавање уџбеника.
- Пузовић, Предраг (2004). Српска православна епархија дабро-босанска: Шематизам. Србиње: Духовна академија Св. Василија Острошког.
- Самарџић, Радован (1986). „Српска црква у Турском царству 1690-1766”. Историја српског народа. 4 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 531—552.
- Скарић, Владислав (1928). Српски православни народ и црква у Сарајеву у 17. и 18. вијеку. Сарајево: Државна штампарија.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра.
- Шулетић, Небојша (2021). „Именовања пећких патријараха (1691-1766)” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 104: 51—71.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
