Јован Ћирилов — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м уклоњена категорија Позориште помоћу геџета HotCat
Нема описа измене
Ред 142: Ред 142:


{{DEFAULTSORT:Ћирилов, Јован}}
{{DEFAULTSORT:Ћирилов, Јован}}
{{Нормативна контрола}}


[[Категорија:Рођени 1931.]]
[[Категорија:Рођени 1931.]]

Верзија на датум 13. март 2018. у 06:12

Јован Ћирилов
Јован Ћирилов
Лични подаци
Датум рођења(1931-08-30)30. август 1931.
Место рођењаКикинда,  Краљевина Југославија
Датум смрти16. новембар 2014.(2014-11-16) (83 год.)
Место смртиБеоград,  Србија
ОбразовањеУниверзитет у Београду
Породица
СупружникМаја Марковић (1956-1969)

Јован Ћирилов (Кикинда, 30. август 1931 — Београд, 16. новембар 2014) био је српски театролог, драматург, позоришни редитељ, драмски писац, песник, романсијер, путописац, сценариста, есејиста, публициста, лексикограф, антологичар, преводилац, хроничар друштва и театра, позоришни критичар, дипломирани филозоф, ерудита и новински колумниста, један од најзначајнијих делатника српског и југословенског модерног театра и културе уопште.

Биографија

Јован Ћирилов рођен је 30. августа 1931. године у Кикинди, као једино дете оца јавног бележника и мајке домаћице. Матурирао је у кикиндској Гимназији 1950. године са одличним успехом, након чега је дошао у Београд на студије. Уписао је чисту филозофију на Филозофском факултету у Београду и дипломирао 1955. године (тема његовог дипломског рада била је Егзистенцијализам у Сартровим драмама). Читав живот посветио је театру, а љубав према позоришној уметности развио је још у најранијем детињству. Његов сарадник и пријатељ Мирослав Беловић пренео му је неопходна знања из драматургије и позоришне режије. Ћирилов је 1956. године ангажован у Југословенском драмском позоришту, где је најпре био асистент режије и млађи драматург, потом драматург, а од 1963. до 1967. године уметнички директор. Године 1967, на позив тадашње управнице Мире Траиловић, прелази у Атеље 212 као драматург, а 1985. бива постављен за управника ЈДП-а. На том положају остао је све до пензионисања 1999. године, што представља досад најдужи управнички мандат у овом угледном београдском позоришту. Од 2001. до 2007. године био је председник Националне комисије Савезне Републике Југославије (а потом Државне заједнице Србија и Црна Гора и Републике Србије) при Унеску, а затим председник Комитета за културу исте Комисије.

Заједно са Миром Траиловић основао је 1967. године БИТЕФ (Београдски интернационални театарски фестивал), један од најугледнијих европских позоришних фестивала, и био његов уметнички директор и селектор до краја свог живота. Последњих година у селекцији БИТЕФ-а помагала му је Ања Суша.

Током више деценија писао је колумне — у НИН-у Реч недеље (сваке недеље од 1985. године па све до краја свог живота), а последњих година и две колумне недељно у Блицу (Позориштарије и Са рукама у џеповима). Дуго година писао је и театарске дневнике у престижном позоришном часопису Лудус.

Целог живота радо је цртао карикатуре својих савременика из јавног живота и приредио самосталну изложбу под називом „Јован Ћирилов: Моји савременици у карикатурама“, у продукцији Музеја позоришне уметности Србије, а у оквиру пратећег програма 43. БИТЕФ-а 2009. године.

Јован Ћирилов се, као делегат на Тринаестом конгресу Савеза комуниста Југославије 1986. године, у свом говору заложио за декриминализацију хомосексуалности у СФРЈ, што је била прва таква иницијатива у бившој Југославији. Такође, заједно са Борком Павићевић пружио је значајну подршку оснивању првог ромског националног театра у Србији, театра Suno e Romengo у Новим Карловцима, 2000. године.

Говорио је немачки, енглески, француски, шпански, италијански и руски, а познавао је и основне принципе кинеског језика.

Преминуо је 16. новембра 2014. године у Београду, у 84. години.[1][2][3][4] Комеморација поводом смрти Јована Ћирилова одржана је 19. новембра 2014. године у Скупштини града Београда и 20. новембра 2014. године у Југословенском драмском позоришту, на сцени „Љуба Тадић“. Сахрањен је 20. новембра 2014. године у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[5][6]

У Историјском архиву Београда од 2004. године постоји његов лични фонд.[7]

Установљена је награда „Јован Ћирилов – за корак даље”. Добитник 2017. године је Димитрис Папајоану.[8]

Дела

Драме:

  • „Соба за четворицу“, са М. Беловићем, 1955.
  • „Дом тишине“, са М. Беловићем, 1958.
  • „Дечак и виолина“, са М. Беловићем, 1958.
  • „Бегунци“, са М. Беловићем, 1960.
  • „Време, огањ и човек“, са М. Беловићем, 1961.

Радио-драме:

  • „Ветровити друмови“, 1960.
  • „Поноћни сусрети“, 1963.
  • „Перпетум мобиле“, 1964.
  • „Сапутник“, 1965.

Сценарија за филмове:

  • „Право стање ствари“, режија Владан Слијепчевић
  • „Штићеник“, режија Владан Слијепчевић
  • „Куда после кише“, режија Владан Слијепчевић

Поезија:

  • „Путовање по граматици“, 1972.
  • „Узалудна путовање“, 1989.
  • „Поређење придева“, 2013.

Проза и публицистика:

  • „Неко време у Салцбургу“, роман, 1980.
  • „Реч недеље“, зборник колумни, 1997. и 2006.
  • „Сви моји савременици I-II“, књига успомена, 2010.
  • „Мајке познатих“, 2011.
  • „Са рукама у џеповима“, зборник колумни, 2012.

Театролошки есеји и студије:

  • „Путовање по позоришту“, 1988.
  • „Драмски писци моји савременици“, 1989.
  • „Позориштарије“, 1998.
  • „Дневници“, 1999.

Речници:

  • „Речник нових речи“, 1982.
  • „Речник песничких слика“, 1985.
  • „Нови речник нових речи“, 1991.
  • „Српско-хрватски речник варијаната/иначица“, 1989. и 1994.

Антологије:

  • „Најкраће драме на свету“ (КОВ, Вршац, 1999)
  • „Пре и после гнева“, зборник савремене британске драме, 2001.
  • „Пре и после Косе“, зборник савремене америчке драме, 2002.
  • „Кратке, краће и најкраће драме на свету“ (КОВ, Вршац, 2008)

Адаптације:

  • „Маска“ Милоша Црњанског, са М. Траиловић
  • „Роман о Лондону“ Милоша Црњанског, са М. Траиловић
  • „Проклета авлија“ Иве Андрића, са М. Беловићем
  • „Откриће“ Добрице Ћосића, са М. Беловићем

Позоришне режије:

Преводилачки рад:

  • Преводио је драмске комаде најистакнутијих писаца модерне драме — Кристофера Фраја, Бертолта Брехта, Жана Женеа, Тома Стопарда, Сама Шепарда, Дејвида Мамета и Патрика Марбера
  • Превео је чувени мјузикл „Коса“ Милоша Формана

Награде и признања

Добитник је следећих награда и признања:

Види још

Референце

  1. ^ RTS, 16. nov 2014, 15:23 "Preminuo Jovan Ćirilov"
  2. ^ Преминуо Јован Ћирилов („Политика“, 16. новембар 2014)
  3. ^ Преминуо Јован Ћирилов (Б92, 16. новембар 2014)
  4. ^ Преминуо Јован Ћирилов („Вечерње новости“, 16. новембар 2014)
  5. ^ Сахрањен Јован Ћирилов: Последња пловидба капетана театра („Вечерње новости“, 20. новембар 2014)
  6. ^ Велико хвала Јовану Ћирилову („Политика“, 19. новембар 2014)
  7. ^ Историјски архив Београда чува лични фонд Јована Ћирилова („Вечерње новости“, 23. новембар 2014)
  8. ^ Димитрису Папајоаноу награда „Јован Ћирилов” („Политика”, 15. јун 2017)

Спољашње везе


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_Ћирилов&oldid=19190281”