Василије Томић — разлика између измена
Нема описа измене |
|||
Ред 3: | Ред 3: | ||
| презиме = Томић |
| презиме = Томић |
||
| слика = Prota Vasilije Tomić.jpg |
| слика = Prota Vasilije Tomić.jpg |
||
| опис_слике = |
| опис_слике = Василије Томић, 2008. године |
||
| пуно_име = Василије Томић |
| пуно_име = Василије Томић |
||
| дан_рођења = 14. |
| дан_рођења = 14. |
||
Ред 16: | Ред 16: | ||
| држава_смрти = |
| држава_смрти = |
||
}} |
}} |
||
'''Василије Томић''' ([[Коренита (Угљевик)|Коренита]], [[14. јануар]] [[1949]]) је [[ |
'''Василије Томић''' ([[Коренита (Угљевик)|Коренита]], [[14. јануар]] [[1949]]) је пензионисани свештеник [[Српска православна црква|Српске православне цркве]] у чину [[Протојереј-ставрофор|протојереја-ставрофора]] и [[теологија|теолог]]. |
||
== Биографија == |
== Биографија == |
||
Протојереј-ставрофор Василије Томић рођен је на Светог Василија, 14. јануара 1949. године, у селу Коренита, код [[Бијељина|Бијељине]]. Родитељи Станко и Ивка, рођена Поповић, били су сељаци. На Светог Илију, 1956, поведен је у [[Манастир Тавна|манастир Тавну]], с намером да лето проведе код своје тетке, монахиње Анастасије, намеснице тога манастира. Због немаштине, остао је да живи у манастиру. |
Протојереј-ставрофор Василије Томић рођен је на Светог Василија, 14. јануара 1949. године, у селу Коренита, код [[Бијељина|Бијељине]]. Родитељи Станко Стајо и Ивка, рођена Поповић, били су сељаци. На Светог Илију, 1956, поведен је у [[Манастир Тавна|манастир Тавну]], с намером да лето проведе код своје тетке, монахиње Анастасије, намеснице тога манастира. Због немаштине, остао је да живи у манастиру. |
||
У манастиру је завршио осмогодишњу школу: првих четири разреда у Тавни, а наредних четири у [[Јања|Јањи]], код Бијељине. Када је, 1964. године, отворена обновљена [[Богословија „Свети Арсеније Сремац“ у Сремским Карловцима|Карловачка богословија]], уписао се у први разред, прво коло ове школе. Дипломирао је на [[Православни богословски факултет Универзитета у Београду|Богословском факултету Универзитета у Београду]] [[1973]]. године. Провео је две године на постдипломским студијама, у [[Немачка|Немачкој]]; прво на Римокатоличком теолошком факултету, у [[Регензбург]]у, први семестар; потом, три семестра на [[Универзитет у Тибингену|универзитету у Тибингену]], бавећи се религијском педагогијом. На [[Филолошки факултет Универзитета у Београду|Филолошком факултету]] на катедри за [[српскохрватски језик]] и југословенску књижевност, дипломирао је 1980. године. Написао је докторску дисертацију о [[Гаврил Стефановић Венцловић|Гаврилу Стефановићу Венцловићу]] али је није одбранио. |
У манастиру је завршио осмогодишњу школу: првих четири разреда у Тавни, а наредних четири у [[Јања|Јањи]], код Бијељине. Када је, 1964. године, отворена обновљена [[Богословија „Свети Арсеније Сремац“ у Сремским Карловцима|Карловачка богословија]], уписао се у први разред, прво коло ове школе. Дипломирао је на [[Православни богословски факултет Универзитета у Београду|Богословском факултету Универзитета у Београду]] [[1973]]. године. Провео је две године на постдипломским студијама, у [[Немачка|Немачкој]]; прво на Римокатоличком теолошком факултету, у [[Регензбург]]у, први семестар; потом, три семестра на [[Универзитет у Тибингену|универзитету у Тибингену]], бавећи се религијском педагогијом. На [[Филолошки факултет Универзитета у Београду|Филолошком факултету]] на катедри за [[српскохрватски језик]] и југословенску књижевност, дипломирао је 1980. године. Написао је докторску дисертацију о [[Гаврил Стефановић Венцловић|Гаврилу Стефановићу Венцловићу]] али је није одбранио. |
Верзија на датум 11. мај 2019. у 13:20
Василије Томић | |
---|---|
Пуно име | Василије Томић |
Датум рођења | 14. јануар 1949. |
Место рођења | Коренита, ФНР Југославија |
Василије Томић (Коренита, 14. јануар 1949) је пензионисани свештеник Српске православне цркве у чину протојереја-ставрофора и теолог.
Биографија
Протојереј-ставрофор Василије Томић рођен је на Светог Василија, 14. јануара 1949. године, у селу Коренита, код Бијељине. Родитељи Станко Стајо и Ивка, рођена Поповић, били су сељаци. На Светог Илију, 1956, поведен је у манастир Тавну, с намером да лето проведе код своје тетке, монахиње Анастасије, намеснице тога манастира. Због немаштине, остао је да живи у манастиру.
У манастиру је завршио осмогодишњу школу: првих четири разреда у Тавни, а наредних четири у Јањи, код Бијељине. Када је, 1964. године, отворена обновљена Карловачка богословија, уписао се у први разред, прво коло ове школе. Дипломирао је на Богословском факултету Универзитета у Београду 1973. године. Провео је две године на постдипломским студијама, у Немачкој; прво на Римокатоличком теолошком факултету, у Регензбургу, први семестар; потом, три семестра на универзитету у Тибингену, бавећи се религијском педагогијом. На Филолошком факултету на катедри за српскохрватски језик и југословенску књижевност, дипломирао је 1980. године. Написао је докторску дисертацију о Гаврилу Стефановићу Венцловићу али је није одбранио.
Владика зворничко-тузлански Лонгин Томић рукоположио га је у манастиру Тавни, 29. новембра 1975. године, у чин ђакона, а 1. децембра, исте године, у чин свештеника. Био је постављен за пароха тузланског, где је служио до Велике Госпојине, 1977. године када прелази у Архиепископију београдско-карловачку и бива прибројен братству Храма Свете Тројице у Београду. У октобру 1978. Патријарх српски Герман му даје своју парохију и прелази у Храм Светог Марка.
У Храму Светог Марка је служио све до свог преласка у Епархију канадску (1. јула 1985. године) када га Владика канадски Георгије Ђокић поставља за пароха нијагарског. Почетком октобра 1987. прелази у Цркву Светог Саве, у Торонту. Пошто је имао новинарско искуство (кратко време је уређивао „Православље”), скоро двадесет година је уређивао „Источник”, лист Епархије канадске. У Цркви Светог Саве је служио све до 2010. када је прешао у Цркву светог Архангела Гаврила у Ричмонд Хилу а у Ричмонд Хилу је служио све до 2017. када је пензионисан по свом захтеву.[1]
Ожењен је Горданом (рођеном Мајсторовић) из Чачка. Имају три кћерке: Анастасију (1974), Добрилу (1976) и Јелену (1979) и десеторо унучади. Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Удружења књижевника Србије.
Дела
- „Огањ у срцу разгорио”, 2002.
- „Ријеч Божија неспутана”, 2009.
- „Јеванђељске”, 2012.
Извори
- ^ Парохија Светог Архангела Гаврила (2010). „Парохија Светог Архангела Гаврила”. Архивирано из оригинала 31. 08. 2011. г. Приступљено 19. 7. 2011.