Архиепископија београдско-карловачка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Архиепископија
београдско-карловачка
Српска православна црква
Coat of arms of Serbian Orthodox Church.png
Основни подаци
Држава  Србија
Сједиште Београд
Основана 13. век
Број манастира 7
Званични веб-сајт
Архијереј
Епархијски архијереј Иринеј
Чин архијереја Патријарх
Титула архијереја Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски
Викарни архијереј Антоније
Титула викарног архијереја Епископ моравички
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church-sr.svg
Српска патријаршија у 16. и 17. веку

Архиепископија београдско-карловачка је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је патријарх српски Иринеј, а седиште архиепископије се налази у Београду.

Простирање[уреди]

Архиепископија обухвата град Београд и непосредну околину (Земун, Крњачу, Гроцку, Железник...). Архиепископија има 4 намесништва са 7 манастира (Раковица, Сланци, Рајиновац, Сењак, Манастир Светог архангела Гаврила, Манастир св. Христофора) и мноштвом храмова.

Архиепископија београдско-карловачка се граничи са епархијама Шабачком, Ваљевском, Сремском, Банатском, Браничевском и Шумадијском.

Старија историја Београдске епархије[уреди]

Историја раног хришћанства у античком Сингидунуму (данашњем Београду) посведочена је наративним изворима и археолошким налазима. Почетком 4. века, у Сингидунуму су пострадали Свети Ермил и Стратоник. Током 4. и 5. века, постојала је древна Сингидунумска епископија, чији су епископи Урсакије и Секундијан били непосредно укључени у спорове око аријанства.[1] Почевши од 535. године, ова епископија је била потчињена новоустановљеној архиепископији чије се средиште налазило у граду Јустинијана Прима. Сингидунум је 584. године тешко пострадао од Авара, а недуго потом је дошло и до коначне пропасти царске власти у читавој области, услед чега су почетком 7. века запустеле многе старе епископије.

Београдска епархија је обновљена током 9. века. Први познати београдски епископ из тог времена био је Сергије, који се помиње 878. године.[2] Током 11. и 12. века, за време обновљене византијске власти, Београдска епископија је била у саставу православне Охридске архиепископије.[3] Крајем 13. века, бивши српски краљ Стефан Драгутин је од угарског краља добио на управу Београд са Мачвом. Тада је извршено укључивање Београдске епископије у састав Српске архиепископије са средиштем у Пећи. Поуздани изворни подаци о делатности тадашњих београдских православних владика потичу из 1290. и 1315. године. У то време, Београдска епархија је називана и Мачванском.

На самом почетку 15. века, српски деспот Стефана Лазаревића је од угарског краља Сигисмунда добио Београд са Мачвом и разне поседе широм Угарске.[4] Тада је у Београду уређен нови митрополитски двор, а Београдска епархија је постала једна од најзначајнијих епархија Српске патријаршије.[5][6] Српски патријарси су у деспотовој престоници Београду постављали православне митрополите који су развили пастирски рад на ширем подручју средњег Подунавља.[7] Током 15. века, број православних Срба у подунавским и прекодунавским областима се стално увећавао услед досељавања становништва из јужних српских, ратом угрожених области.[8] Повратком Београда под угарску власт (1427), београдски митрополити су постали непосредни поданици угарског краља и сматрани су духовним старешинама свих православних Срба у тадашњој јужној Угарској. Њихова надлежност се временом проширила далеко према северу, све до области Мармароша[9] коју су настањивали православни Русини, што је посведочено повељом угарског краља Матије Корвина из 1479. године, која је додељена тадашњем београдском митрополиту Јоаникију.[10]

До тог времена, православни Срби су већ увелико постали веома бројни у областима јужне Угарске.[11] Угарски краљ Матија је 1481. године посебном одлуком ослободио православне Србе у читавој тадашњој Угарској од плаћања десетка латинским бискупима. Његов наследник, угарски краљ Владислав II је новом одлуком из 1495. године потврдио ослобађање православних Срба, Румуна и Русина у Угарској од плаћања десетка латинском свештенству. Београдско-сремски митрополит и светитељ Максим Бранковић, који је умро 1516. године, сматран је духовним поглаваром свих православних Срба у јужној Угарској.[10] У Музеју Српске православне цркве у Београду налази се сачувана архијерејска митра из 1546—47. године, дар деспотице Катарине, удовице деспота Стеван Бериславића, београдском митрополиту Лонгину.[12]

Након турског освајања Београда (1521) и победе на Мохачу (1526) дошло је до знатних промена у црквеном уређењу. Београдска епархија је привремено потпала под надлежност Охридске архиепископије. Управо у то време пада покушај смедеревског митрополита Павла да обнови самосталност Српске патријаршије. Иако његов покушај није успео, замисао није напуштена и коначно је остварена 1557. године, када је заслугом српског патријарха Макарија I извршена коначна обнова Српске патријаршије са средиштем у Пећи. Тада је дошло до новог преуређења јерархијских односа на бившим угарским подручјима. Од тог времена, Београдско-сремска епархија се налазила у саставу обновљене Српске патријаршије, а њени архијереји су током 16. и 17. века носили титулу митрополита и повремено су имали помоћне епископе за област Срема.

Током Дугог рата (1593—1606) на подручју средњег Подунавља дошло је до масовног покрета православних Срба познатог као Банатски устанак, што је послужило Турцима као повод да у Београд донесу и на Врачару спале мошти Светог Саве. За време Бечког рата (1683—1699) хабзбуршка војска је 1688. године преотела Београд од Турака. У то време, београдско-сремски митрополит био је Симеон Љубибратић који је 1690. године заједно са српским патријархом Арсенијем III избегао у Угарску.

Београдски јерарси[уреди]

Старији београдски епископи и митрополити[уреди]

Портрет Име и презиме Време службе Напомене
Сергије [2] (око 878) епископ београдски
Јован [13] (око 1317) епископ мачвански, односно београдски
Исидор [14] [15] (око 1415-1423) савременик деспота Стефана Лазаревића
Григорије [16] [17] (око 1438-1440) савременик деспота Ђурђа Бранковића
Јоаникије [10] [18] (око 1479) добио повељу од угарског краља Матије Корвина
Филотеј [10] [19] (постављен 1481) савременик титуларног деспота Вука Бранковића
Теофан [10] [20] (око 1509) успоставио непосредне везе са руским владарима
Свети Максим Бранковић [10] [21] (умро 1516) митрополит београдски и сремски
Роман [22] (око 1532) под Охридском архиепископијом
Лонгин [12] (око 1545-1548) под Охридском архиепископијом
Макарије [23] (око 1589) митрополит београдски и сремски
Лука [24] (око 1596) митрополит београдски и сремски
Јоаким [25] (око 1607-1611) митрополит београдски и сремски
Авесалом [26] (око 1631-1632) митрополит београдски и сремски
Иларион [27] (око 1644-1662) митрополит београдски и сремски
Јефрем [28] (око 1662-1672) митрополит београдски и сремски
Елевтерије [29] (око 1673-1678) митрополит београдски и сремски
Пајсије [30] (око 1680-1681) митрополит београдски и сремски
Симеон Љубибратић [31] (1682—1690) прешао 1690. у Угарску заједно са патријархом Арсенијем III
Михаило I [32] (око 1699—1705) постављен од новог патријарха Калиника I
Мојсије Петровић [33] (1713—1730) од 1718. под хабзбуршком влашћу, а од 1726. такође и митрополит карловачки
Викентије Јовановић [34] (1731—1737) митрополит београдски и карловачки
Софроније [35] (око 1740—1745) Грк, Београдска епархија поново враћена под непосредну управу Српске патријаршије 1739.
Вићентије Стефановић [36] (око 1753) Србин
Калиник [37] (око 1759—1761) Грк

Под Цариградском патријаршијом (1766—1831)[уреди]

Портрет Име и презиме Време службе Напомене
Јеремија Папазоглу (176?—1784) Грк, укинута Пећка патријаршија 1766. и митрополија припојена Цариградској патријаршији, оставку поднео 1784. правдајући то старости
Дионисије Папазоглу (1784—1791) Грк, када је дошло до избијања последњег хабзбуршко-османског рата (1788—1791), он је још пре пада Београда пребегао на хабзбуршку страну, од почетка рата, ставио у службу хабзбуршке ратне пропаганде.
Методије (1791—1801) Грк
Леонтије Ламброс (1801—1813) Грк, са устаничким врхом отишао је у емиграцију
Дионисије II (1813—1815) Грк
Patriarxis agathaggelos.jpg Агатангел (1815—1826) Бугарин, касније Цариградски Патријарх
Кирило (1826—1827)
Антим (1827—1831) Грк

Поглавари Београдске митрополије (1831—1920)[уреди]

Пуна титула: архиепископ београдски и митрополит Србије.

Портрет Име и презиме Време службе Напомене
Melentije pavlovic.jpg Мелентије Павловић (1831—1833) Србин, први самоуправни архиепископ београдски и митрополит Србије
Mitropolit Petar Jovanovic.jpg Петар Јовановић (1833—1859)
Михаил (Йованович).jpg Михаило Јовановић (1859—1881) 1879. митрополија је добила аутокефалност
ArzobispoTeododosioDeSerbia--belgradewhitecit00amesrich.jpg Теодосије Мраовић (1881—1889),
Михаил (Йованович).jpg Михаило Јовановић (1889—1898), Поново београдски митрополит
Mitropolit Inokentije.jpg Инокентије Павловић (1898—1905),
Димитрије (Павловић).jpg Димитрије (1905—1920), 1920. изабран за српског патријарха

Поглавари Српске патријаршије (од 1920)[уреди]

Пуна титула: архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски.

Слика Име Датум рођења Датум смрти Време службе
Димитрије (Павловић).jpg Димитрије [I] 28. октобар 1846. 6. април 1930. 1920—1930
BASA 1318K-1-5896 Serbian patriarch Varnava-Belgrade,14Dec1932.jpg Варнава [I] 10. септембар 1880. 23. јул 1937. 1930—1937
Патријарх Гаврило (Дожић).jpg Гаврило [V] 17. мај 1881. 7. мај 1950. 1938—1950
Vikentije Prodanov.jpg Викентије [II] 23. август 1890. 5. јул 1958 1950—1958
Patrijarh german.jpg Герман [II] 19. август 1899. 27. август 1991. 1958—1990
Patrijarh Pavle.jpg Павле [II] 11. септембар 1914. 15. новембар 2009. 1990—2009
Патриарх Сербский Ириней.jpg Иринеј [I] 28. август 1930. тренутни 2010—данас

Манастири[уреди]

  1. Дробњаци,
  2. Мислођин,
  3. Рајиновац,
  4. Раковица,
  5. Свети арханђел Гаврило,
  6. Сењак,
  7. Сланци.

Цркве[уреди]

Списак храмова Архиепископије београдско-карловачке:[38]

  1. Црква Рођења Пресвете Богородице (Црква Ружица) и Капела Свете Петке (почетак 15. века) на Калемегдану
  2. Црква Преноса моштију Светог оца Николаја у Земуну (1745)
  3. Црква Рођења Пресвете Богородице (1783) у Земуну
  4. Црква Светог пророка Илије (1833) у Миријеву
  5. Црква Преноса моштију Светог оца Николаја (1833) у Остружници
  6. Црква Свете Марије Магдалене у Белом Потоку
  7. Црква Светих апостола Петра и Павла (1834) у Врчину
  8. Црква Светог архиђакона Стефана (1834) у Великом Селу
  9. Црква Светог арханђела Михаила — Саборна црква (1837—40)
  10. Црква Преноса моштију Светог оца Николаја (1839) у Вишњици
  11. Црква Свете Тројице (1842) у Земуну
  12. Црква Светих апостола Петра и Павла (1856) у Винчи
  13. Црква Рођења Пресвете Богородице (1858) у Великој Моштанији
  14. Црква Вазнесења Господњег (1863)
  15. Црква Свете Тројице (1870) у Ритопеку
  16. Црква Светог Димитрија (1876) у Земуну (на Земунском гробљу)
  17. Црква Светог Георгија у Бежанији (1876) у Бежанији на Новом Београду
  18. Црква Успења Пресвете Богородице (1883. обновљен 1983) у Умчарима
  19. Црква Свете Тројице (1883) на Неимару
  20. Црква Свете Тројице (1885) у Заклопачи
  21. Црква Преноса моштију Светог оца Николаја (1893) код Новог гробља
  22. Црква Свете Тројице (1894) у Рипњу,
  23. храм Светог мученика Трифуна (1903) на Топчидерском гробљу
  24. Црква Светог Стефана Дечанског (1905) у Железнику
  25. Црква Светог цара Константина и царице Јелене (1911, поново подигнут 1971) на Вождовцу
  26. Црква Свете Тројице (1924) у Кумодражу
  27. Црква Светог Ђорђа (Баново брдо) (1932) на Бановом Брду
  28. Црква Покрова Пресвете Богородице (1929) у Баричу
  29. Црква Светог Александра Невског (1930) на Дорћолу
  30. Велики храм Светог Саве на Врачару (још незавршен) [39]
  31. Црква Свете Тројице (1935) у Београду
  32. Црква Светог великомученика кнеза Лазара (1936) на Звездари
  33. Црква Светог Вазнесења Господњег (1938) у Жаркову
  34. Црква Светог апостола и јеванђелиста Марка (1939) на Ташмајдану
  35. Црква Светог архангела Гаврила (1939)
  36. Црква Светих апостола Вартоломеја и Варнаве (1939) у Раковици
  37. Црква Светог Преображења Господњег (1944) у Умци
  38. Црква Светог пророка Илије (1960) у Малом Пожаревцу
  39. Црква Светог Јована Владимира у Медаковић насељу
  40. Црква Светог апостола и јеванђелиста Луке (1965) у Крњачи
  41. Црква Рођења Светог Јована Крститеља (1971) на Централном гробљу
  42. Црква Сабора српских светитеља (1988) на Карабурми
  43. Црква Свете Тројице у Сремчици
  44. Црква Рођења Светог Јована Крститеља на Лабудовом брду
  45. Црква Светог Василија Острошког на Новом Београду
  46. Црква Светог Преображења Господњег на Видиковцу [40]
  47. Црква Светих Преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија на Алтини

Референце[уреди]

  1. ^ Калић (1967). стр. 18-20.
  2. ↑ 2,0 2,1 Калић (1967). стр. 27, 30.
  3. ^ Bulić (2013). стр. 221-222.
  4. ^ Engel (2001). стр. 232-233.
  5. ^ Тасић (1995). стр. 61-62.
  6. ^ Београдске приче: Стара душа једног града („Вечерње новости”, 3. новембар 2016)
  7. ^ Калић (1967). стр. 92-93.
  8. ^ Engel (2001). стр. 237, 309.
  9. ^ Тасић (1995). стр. 86.
  10. ↑ 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 10,5 Калић (1967). стр. 310.
  11. ^ Țeicu (2002). стр. 147.
  12. ↑ 12,0 12,1 Вуковић (1996). стр. 286.
  13. ^ Вуковић (1996). стр. 239.
  14. ^ Калић (1967). стр. 92.
  15. ^ Вуковић (1996). стр. 208-209.
  16. ^ Калић (1967). стр. 309.
  17. ^ Вуковић (1996). стр. 139.
  18. ^ Вуковић (1996). стр. 232.
  19. ^ Вуковић (1996). стр. 497.
  20. ^ Вуковић (1996). стр. 490.
  21. ^ Вуковић (1996). стр. 299-300.
  22. ^ Вуковић (1996). стр. 417.
  23. ^ Вуковић (1996). стр. 297.
  24. ^ Небојша С. Шулетић: „Лука, митрополит београдско-сремски”. стр. 645, Српски биографски речник, том 5, Нови Сад, 2011. године
  25. ^ Вуковић (1996). стр. 228.
  26. ^ Вуковић (1996). стр. 7.
  27. ^ Вуковић (1996). стр. 194.
  28. ^ Вуковић (1996). стр. 222.
  29. ^ Вуковић (1996). стр. 184.
  30. ^ Вуковић (1996). стр. 391.
  31. ^ Вуковић (1996). стр. 451.
  32. ^ Вуковић (1996). стр. 327.
  33. ^ Вуковић (1996). стр. 333-337.
  34. ^ Вуковић (1996). стр. 70-73.
  35. ^ Вуковић (1996). стр. 462.
  36. ^ Вуковић (1996). стр. 73.
  37. ^ Вуковић (1996). стр. 273.
  38. ^ Списак је сложен према години изградње храма; можда није комплетан.
  39. ^ Hram Svetog Save
  40. ^ „Црква Преображења Господњег — Видиковац, Београд[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 08. 02. 2012. Приступљено 03. 10. 2007.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Архиепископија_београдско-карловачка&oldid=20846835“