Патријарх српски Никон

Свети Никон био је 6. партијарх српске цркве (1419—1435).

На трону Српске цркве био је у време владавине деспота Стефана Лазаревића. Најранији помен о овом српском јерарху забележио је у Похвали кнезу Лазару 1419/20. године Антоније Рафаил, књижњвник грчког порекла који је избегао у Србију. Један пенегирик-похвала писан је 1424/25. године, по налогу патријарха Никона. Тих година деспот Стефан сазвао је сабор у Сребреници, где је одредио себи за наследника Ђурђа Бранковића, на сабору је био присутан и патријарх Никон.

У Јеванђељу које је око 1428. године преписао монах Доситеј у дужем запису сачувано је сведочанство о тешком стању у Србији после смрти деспота Стефана. Захваћени паничним страхом пред турским надирањем људи су бежали и збуњени лутали да нађу склониште где се турчин још није појавио. У таквим тешким приликама на окупу су били деспот Ђурађ, патријарх Никон и сабор. Патријарх Никон је из своје резиденције манастира Жиче морао да се склони у Подунавље, где се одржао сабор. Постоји неколико различитих мишљења о месту одржавања сабора, ипак преовладава мишљење да је то било у Београду.

Патријарх Никон је посебно заслужан, не само за наш црквени и уметнички живот, већ и за књижевност. По његовој заповести и захтеву Константин Филозоф је написао Живот Деспота Стефана, једно од најзначајнијих дела српске средњовековне књижевности.

Последњи помен о патријарху Никону је из 1435. године у једном запису рукописног Триода који је преписао ђакон Арсеније.

Литература

• Народна енциклопедија (1927 г.)