Ужички говор — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м Бот: Аутоматска замена текста (-\bантитјела\b +антитијела)
м Враћена ревизија 3785193 корисника Iki.prevodilac (Разговор)
Ред 33: Ред 33:
{{cquote|[[Точак]] је једна дрвена направа на форму дрљаче. На раскршћу побије се један дирек од 2 до 3 хвата висине. На њега се дигне та дрљача, ту доведу кривца и убију га па га дигну на ону дрљачу нако са аљинама. Лице и трбу окрену доље, кроз дрљачу-точак провуку ноге и руке и ту га оставе да га тице једу и оставе га за углед свијету… Тада су се тим Цигани користили. Они ноћу одсеку руке ономе на точку па иг осуше. [Циганин потом] своју руку завуче у рукав од [[гуњ]]а, а ону суву држи у руци па је помоли на рукав и тако моли за милостињу, јер кука како су му руке пропале и осушиле се… Била су око Ужица махом турска имања. Све њиве по Крушчици и лединама биле су њине. Турци изађу петком уз Крушчицу па ударају у [[шаркија|шаркије]] и тамбуре и пјевају оне њине пјесме на српскоме језику јер они нису знали турски ни бекнути… Сви су дућани били од дасака и шашоваца, а куће од [чатма|чатме]], покривене даскама и [[слама|сламом]]… Ватра се појавила ниже садашње Житне пијаце и брзо се раширила и обукватила целу доњу страну вароши… Гледо сам онаи пламен из Татинца. Слушо сам онаи прасак и падање кућа. Ватра је била, чини ми се, у небо ударила. Наимању иглу могло се наћи у свои околини Ужица. Кад се запали дућан где има [[барут]]а, а било иг је млого, просто је страшно било слушати ону праску. Само се ломи, само пуца. Горело је до Слануше и Кадинца.|24п|24п|Миладин Радовић|''[[Самоуки рукопис]]'' (19. век)<ref>Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002.</ref>}}
{{cquote|[[Точак]] је једна дрвена направа на форму дрљаче. На раскршћу побије се један дирек од 2 до 3 хвата висине. На њега се дигне та дрљача, ту доведу кривца и убију га па га дигну на ону дрљачу нако са аљинама. Лице и трбу окрену доље, кроз дрљачу-точак провуку ноге и руке и ту га оставе да га тице једу и оставе га за углед свијету… Тада су се тим Цигани користили. Они ноћу одсеку руке ономе на точку па иг осуше. [Циганин потом] своју руку завуче у рукав од [[гуњ]]а, а ону суву држи у руци па је помоли на рукав и тако моли за милостињу, јер кука како су му руке пропале и осушиле се… Била су око Ужица махом турска имања. Све њиве по Крушчици и лединама биле су њине. Турци изађу петком уз Крушчицу па ударају у [[шаркија|шаркије]] и тамбуре и пјевају оне њине пјесме на српскоме језику јер они нису знали турски ни бекнути… Сви су дућани били од дасака и шашоваца, а куће од [чатма|чатме]], покривене даскама и [[слама|сламом]]… Ватра се појавила ниже садашње Житне пијаце и брзо се раширила и обукватила целу доњу страну вароши… Гледо сам онаи пламен из Татинца. Слушо сам онаи прасак и падање кућа. Ватра је била, чини ми се, у небо ударила. Наимању иглу могло се наћи у свои околини Ужица. Кад се запали дућан где има [[барут]]а, а било иг је млого, просто је страшно било слушати ону праску. Само се ломи, само пуца. Горело је до Слануше и Кадинца.|24п|24п|Миладин Радовић|''[[Самоуки рукопис]]'' (19. век)<ref>Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002.</ref>}}


{{cquote|Чујеш ли ти бабо! Немој ме молити да се женим. Ја се женити нећу! Кад будем имао четрдесет и пет година, ондакар ћеш ме укопати, а женити ме никад нећеш! […] Ја се, Босо, женити нећу а ти ћеш се удати… И удаћеш се добро. Добићеш и ђеце, али ће ти све најмилије помријети у цвету младости! Тада ће доћи вријеме, када ћеш се покајати и мене сетити, па ћеш рећи: „Е, јадна Босо! Камо лијепе среће да се нисам ни удавала!“ […] Оће, оће, куме и то скоро! Чућеш! Баш зато сам те и звао, да ти јопет кажем и потврдим да ће се све то ускоро догодити. Скоро ћеш чути, ђе ће у двору погинути и краљ и краљица. Они ће за једну ноћ нестати, као да их је гром побио.|24п|24п|''[[Креманско пророчанство]]''|19. столеће<ref>Драган М. Пјевић, „Креманско пророчанство – извор нових инспирација“, Кремна 2005.</ref>}}
{{cquote|Чујеш ли ти бабо! Немој ме молити да се женим. Ја се женити нећу! Кад будем имао четрдесет и пет година, ондакар ћеш ме укопати, а женити ме никад нећеш! […] Ја се, Босо, женити нећу а ти ћеш се удати… И удаћеш се добро. Добићеш и ђеце, али ће ти све најмилије помријети у цвету младости! Тада ће доћи вријеме, када ћеш се покајати и мене сетити, па ћеш рећи: „Е, јадна Босо! Камо лијепе среће да се нијесам ни удавала!“ […] Оће, оће, куме и то скоро! Чућеш! Баш зато сам те и звао, да ти јопет кажем и потврдим да ће се све то ускоро догодити. Скоро ћеш чути, ђе ће у двору погинути и краљ и краљица. Они ће за једну ноћ нестати, као да их је гром побио.|24п|24п|''[[Креманско пророчанство]]''|19. столеће<ref>Драган М. Пјевић, „Креманско пророчанство – извор нових инспирација“, Кремна 2005.</ref>}}


== Извори ==
== Извори ==

Верзија на датум 5. новембар 2010. у 16:18

Шаблон:Сххсјезици Ужички говор (или старовлашки, ерски и златиборски говор) је дијалекат у средњејужнословенском дијалекатском континууму, који спада у источнохерцеговачке говоре штокавскога наречја.[1] Њиме традиционално говори око 500.000 људи у Златиборском и Моравичком округу, у ужичком крају, на југозападу Србије (на Староме Влаху).[2][3][4]

Име

Један од најстаријих помена народног језика Ужичана налази се у путопису османлијског путописца Евлије Челебије, приликом његове посете Ужичкој нахији 1664. године,[5] где је он означен као босански језик.[6]

Данас Ужичани православне вере најчешће свој језик зову српским, док они муслиманске вере (који углавном живе у општинама Новој Вароши, Прибоју, Пријепољу и Сјеници у Златиборском округу) свој језик зову босанским или бошњачким. Назив српскохрватски је такође употребљаван за време Југославије.[7]

Класификација

Ужички говор је млађи штокавски дијалекат ијекавске замене старог словенског гласа јат. Одликују га новоштокавски акценатски систем од четири акцента с дужинама после наглашених слогова и развијена нова деклинација.[8] Данас многи Ужичани, особито у градским срединама, употребљавају екавски изговор (који је уобичајен у Србији) у говору и писању, уместо изворног ужичког ијекавског изговора.[9] Ипак, изворни ијекавски називи места у ужичком крају, као што су Биоска, Ђетиња, Пријепоље, Бјелуша, Косјерић, Дријетањ и други, су углавном очувани.[10] Постоје, међутим, и називи места који су добили екавски облик у књижевном изразу, мада су њихови изворни ијекавски називи често сачувани у говорном језику. Такви су Бела Река, Крива Река, Сеништа и други, који се често могу чути као Бијела Ријека, Крива Ријека, Сјеништа итд. у разговору између мештана.[11]

У српско-хрватском дијалекатском континууму, ужички говор представља прелаз између суседних дијалеката Босне и Херцеговине и дијалеката Србије.

Историја

Локално становништво потиче од Словена који су се измешали са илирским и келтским племенима у раном средњем веку[12], те је локални дијалекат у свом најранијем средњовековном облику био близак илирском и келтским и влашким језицима, од чега су данас остаци неки називи места илирског или влашког (романизованог келтског) порекла, као што су Тара, Негбина, Муртеница, Чигота и др.[13], или ужичко средњовековно лично име Брајан, келтског порекла.[14]

Средњовековни помени овдашњих топонима показују икавске одлике локалног народног језика, слично средњовековном језику Босне. Такви топоними попут Биле Рике, Сиче Рике, Билуше и других данас су познати као Бијела Ријека или Бела Река, Сеча Река или Сеча Ријека и Бјелуша (ијекавски или екавизовани током 19. и 20. века).[14]

Ужички дијалекат је касније на лексичком пољу у великој мери подлегао утицају османлијског турског језика.[15] Турски утицај на језик и менталитет Ужичана налази се и у роману Дошљаци ужичког књижевника Милутина Ускоковића:


Током 17, 18. и 19. века, ужички крај су населиле породице из Херцеговине, Црне Горе и других динарских области. Већина данашњих Ужичана потиче од тих досељеника, Ера.[16] На ужички дијалекат су тада утицали млађи штокавски говори источне Херцеговине.

Књижевност

Велики део ужичке народне књижевности чине анегдоте и пословице и епске и лирске песме, које су обе најчешће испеване у десетерцу, стиху од десет слогова, и певају се с гуслама.[17] Главни лик у свим ужичким анегдотама је Ера (друго име за Ужичана, такође, ређе Еро), који је приказан као врло промућурна, духовита и гостољубива особа, иако је обични златиборски сељак. У ерским анегдотама, Ера увек успева да надмудри другога на крају, чак и ако друге често сматрају паметнијима од њега (попови, турске аге и српски кнезови, чиновници и др.).[18] Ликови слични лукавоме Еру постоје у анегдотама широм Балкана: у причама о Насредину Хоџи, оријенталног порекла, или о Карађозу у грчкој и турској књижевности.[19]

Писана књижевност, с друге стране, углавном је настајала на стандардном језику; тј. старословенском и црквенословенском у средњем веку, а касније књижевном српском језику. Прва књига штампана у ужичкоме крају, Рујанско четворојеванђеље, штампана је на црквенословенском језику 1537. године.[20] Друге књиге на црквенословенском штампане у ужичком крају су Псалтир штампан у манастиру Милешеви 1544. године, и Јеванђеље и Цветни триод штампани у Мркшиној цркви 1562. и 1566. године.[21] Након што су штампарије у манастирима уништили Турци Османлије, преписивачка школа се појавила у манастиру Рачи. Рачански рукописи су писани црквенословенским језиком, али садржавали су и многе елементе народног језика.[22] Први рукописи на локалном дијалекту појавили су се у 19. веку. То су хронике Миладина Радовића (Самоуки рукопис) и Креманско пророчанство Милоша и Митра Тарабића.

Примери



Извори

  1. ^ в. карте српскохрватских дијалеката Павла Ивића, Далибора Брозовића и др.
  2. ^ Милисав Р. Ђенић, „Златибор“, Титово Ужице 1970, стр. 74
  3. ^ „Под Ужичким крајем подразумевају се предеоне целине: Златибор, Ужичка Црна гора, Стари Влах, Соко, Пожешка котлина, Моравица, Полимље и Подблаће, које чине област с неким посебним географским, унеколико и етнографским одликама у оквиру Србије.“ – Р. Познановић, „Традиционално усмено народно стваралаштво Ужичког краја“, Посебна издања Етнографског института САНУ 30/1, Београд 1988, стр. 24 – 25
  4. ^ Према попису становништва Србије из 2002. године, у Златиборском округу живело је 313.396 људи, а у Моравичком 224.772 људи.
  5. ^ Evlija Čelebi, „Putopis“, Sarajevo 1973.
  6. ^ Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002, стр. 39 и 43
  7. ^ исп. податке с пописâ становништва у Србији и бившој Југославији.
  8. ^ Живојин Станојчић, Љубомир Поповић, „Граматика српскога језика“, Београд 2004, стр. 10
  9. ^ Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002, стр. 274
  10. ^ и у том облику признати од стране Републичког статистичког завода Србије
  11. ^ исп. Милисав Р. Ђенић, „Златибор“; Љубиша Р. Ђенић, „Златиборски летопис“; Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“ и друге радове који их без обзира помињу у њиховим изворним ијекавским облицима.
  12. ^ Милисав Р. Ђенић, „Златибор“, Титово Ужице 1970, стр. 73
  13. ^ Милисав Р. Ђенић, „Златибор у прошлости“, Титово Ужице 1983, стр. 6; а такође према Јиричеку
  14. ^ а б Ахмед С. Аличић, „Турски катастарски пописи неких подручја западне Србије – XV и XVI век“, Чачак 1984.
  15. ^ Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002, стр. 140
  16. ^ Милисав Р. Ђенић, „Златибор у прошлости“, Титово Ужице 1983, стр. 50
  17. ^ Милисав Р. Ђенић, „Златибор“, Титово Ужице 1970, стр. 74
  18. ^ Гласник Етнографског института САНУ, књ. XLVI, Београд 1997: Десанка Николић, „Анегдота – израз ерског менталитета“
  19. ^ Р. Ангелова, „Любими геори на хумористичните приказки и анегдотите у някои славянски и неславянски народи“, Език и литература XXVIII/3, София 1973, стр. 16 – 17
  20. ^ Милисав Р. Ђенић, „Златибор у прошлости“, Титово Ужице 1983, стр. 10
  21. ^ Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002, стр. 44 – 47
  22. ^ Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002, стр. 53 – 57
  23. ^ Љубиша Р. Ђенић, „Ерске мудролије“, Ужичке вести бр. 860, 1964.
  24. ^ Драган М. Пјевић, „Креманско пророчанство – извор нових инспирација“, Кремна 2005.

Види још

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ужички_говор&oldid=3786073”