Пређи на садржај

Сумпор-диоксид

С Википедије, слободне енциклопедије
Сумпор-диоксид
Називи
Други називи
сумпор(IV)-оксид; анхидрид сумпорасте киселине
Идентификација
ECHA InfoCard 100.028.359
Е-бројеви E220 (конзерванси)
MeSH Sulfur+dioxide
RTECS WS4550000
Својства
S O2
Моларна маса 64,054 g mol−1
Агрегатно стање безбојан гас
Густина 2,551 g/L, гас
Тачка топљења −72.4 °C (200.75 K)
Тачка кључања −10 °C (263 K)
9.4 g/100 mL (25 °C)[1]
Киселост (pKa) 1.81
Структура
Облик молекула (орбитале и хибридизација) Искривљен под углом од 120°
Диполни момент 1.63 D
Опасности
Отрован
R-ознаке R23 R34
S-ознаке (S1/2) S9 S26 S36/37/39 S45
NFPA 704
NFPA 704 four-colored diamondКод запаљивости 0: Неће горети (нпр. вода)Health code 3: Short exposure could cause serious temporary or residual injury. E.g., chlorine gasКод реактивности 0: Нормално стабилан, чак и под стањем изложености ватри; није реактиван с водом (нпр. течни азот)Special hazards (white): no code
0
3
0
Тачка паљења није запаљив
Сродна једињења
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa).
Референце инфокутије

Сумпор-диоксид (молекулска формула SO2) је безбојни гас загушљивог мириса који настаје спаљивањем сумпора на ваздуху. Тежи је од ваздуха. Раствара се у води. Раствор који настаје је кисео јер гас реагује са водом градећи сумпорасту киселину (H2SO3) чиме се доказује да је сумпор-диоксид кисели оксид. Сумпораста киселина је нестабилна и лако се поново разлаже на сумпор-диоксид и на воду.[2]

Раствор сумпор-диоксида у влажној околини делује као избељивач тако што редукује састојке у материји која се избељује.

Сумпор-диоксид је нуспродукт рада аутомобилских мотора и фабричких постројења и загађује животну средину. Напада систем за дисање људи и животиња. Растварајући се у ваздуху узрокује киселе кише које уништавају биљке, металне конструкције и грађевине.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Lide David R., ур. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th изд.). Boca Raton, FL: CRC Press. ISBN 978-0-8493-0487-3. 
  2. ^ Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]