Пређи на садржај

Китови зубани — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Ред 230: Ред 230:
Откривено је да кратконоси делфини ({{Јез-енгл|Bottlenose dolphins}}) имају личне звиждуке који су јединствени за одређену јединку. Ове звиждуке користе делфини како би међусобно комуницирали идентификовањем појединца. Могу се посматрати као еквивалент имена код делфина.<ref name="Dolphins 'call each other by name'">{{cite news|url=https://www.bbc.co.uk/news/science-environment-23410137|title=Dolphins 'call each other by name'|date=July 22, 2013|work=BBC News}}</ref> Пошто су делфини углавном удружени у групе, комуникација је неопходна. Маскирање сигнала је када други слични звукови (конспецифични звукови) ометају оригинални звук. <ref>{{cite journal|last=Quick|first=Nicola|author2=Vincent Janik|date=2008|title=Whistle Rates of Wild Bottlenose Dolphins (Tursiops truncatus): Influences of Group Size and Behavior|journal=Journal of Comparative Psychology|volume=122|issue=3|pages=305–311|doi=10.1037/0735-7036.122.3.305|pmid=18729659}}</ref> У већим групама појединачни звукови звиждука су мање истакнути. Делфини путују у јатима, у којима се групе делфина крећу од два до 1000. <ref>{{cite newsgroup|url=http://www.dailymail.co.uk/travel/travel_news/article-3257457/The-superpod-strikes-Video-incredible-moment-THOUSANDS-dolphins-race-tourist-boat-Costa-Rica.html|first=Naomi|last=Leach|title=The superpod strikes again:Video of the incredible moments thousand of dolphins race a tourist boat in Costa Rica|year=2015|accessdate=27 November 2015}}</ref>
Откривено је да кратконоси делфини ({{Јез-енгл|Bottlenose dolphins}}) имају личне звиждуке који су јединствени за одређену јединку. Ове звиждуке користе делфини како би међусобно комуницирали идентификовањем појединца. Могу се посматрати као еквивалент имена код делфина.<ref name="Dolphins 'call each other by name'">{{cite news|url=https://www.bbc.co.uk/news/science-environment-23410137|title=Dolphins 'call each other by name'|date=July 22, 2013|work=BBC News}}</ref> Пошто су делфини углавном удружени у групе, комуникација је неопходна. Маскирање сигнала је када други слични звукови (конспецифични звукови) ометају оригинални звук. <ref>{{cite journal|last=Quick|first=Nicola|author2=Vincent Janik|date=2008|title=Whistle Rates of Wild Bottlenose Dolphins (Tursiops truncatus): Influences of Group Size and Behavior|journal=Journal of Comparative Psychology|volume=122|issue=3|pages=305–311|doi=10.1037/0735-7036.122.3.305|pmid=18729659}}</ref> У већим групама појединачни звукови звиждука су мање истакнути. Делфини путују у јатима, у којима се групе делфина крећу од два до 1000. <ref>{{cite newsgroup|url=http://www.dailymail.co.uk/travel/travel_news/article-3257457/The-superpod-strikes-Video-incredible-moment-THOUSANDS-dolphins-race-tourist-boat-Costa-Rica.html|first=Naomi|last=Leach|title=The superpod strikes again:Video of the incredible moments thousand of dolphins race a tourist boat in Costa Rica|year=2015|accessdate=27 November 2015}}</ref>


== Животни циклус и понашање ==
[[Датотека:PacificWhiteSidedDolphine.jpg|мини|[[Тихоокеански белобоки делфин|Тихоокеански белобоки делфини]] пливају.]]

=== Интелигенција ===
Познато је да китови комуницирају и зато су у стању да подучавају, уче, сарађују, планирају и жале. <ref name="wwwu">{{cite news|url=https://www.nytimes.com/2009/07/12/magazine/12whales-t.html?pagewanted=all|title=Watching Whales Watching Us|last=Siebert|first=Charles|date=8 July 2009|work=New York Times Magazine|accessdate=29 August 2015}}</ref> [[Кортекс|Неокортекс]] (мождана кора) многих врста делфина дом је издужених вретенастих [[Неурон|неурона]] који су пре 2007. били познати само у [[Велики човеколики мајмуни|хоминидима]]. <ref>{{cite journal|author=Watson, K.K.|last2=Jones|first2=T. K.|last3=Allman|first3=J. M.|year=2006|title=Dendritic architecture of the Von Economo neurons|journal=Neuroscience|volume=141|issue=3|pages=1107–1112|doi=10.1016/j.neuroscience.2006.04.084|pmid=16797136}}</ref> У људи су ове ћелије укључене у друштвено понашање, емоције, просуђивање и теорију ума. Вретенасти неурони делфина налазе се у деловима мозга [[Хомологија (биологија)|хомологним]] оним где се налазе у људи, што сугерише да обављају сличну функцију. <ref name="Cetacean anatomy2" />

Величина мозга се раније сматрала главним показатељем интелигенције животиње. Будући да се највећи део мозга користи за одржавање телесних функција, већи односи мозга и телесне масе могу повећати количину мождане масе која је доступна за сложеније [[Спознаја|когнитивне]] задатке. [[Алометрија|Алометријска анализа]] показује да се величина мозга сисара креће око две трећине или три четвртине експонента телесне масе. Поређење величине мозга одређене животиње са очекиваном величином мозга на основу такве алометријске анализе даје ''квоцијент енцефализације'' који се може користити као још један показатељ интелигенције животиња. [[Уљешура|Уљешуре]] имају највећу мождану масу од свих животиња на земљи, у просеку 8.000 цм3 и 7.8 кг код зрелих мужјака, у поређењу са просечним људским мозгом који у одраслих мушкараца просечно износи 1.450 цм3. <ref>{{cite web|url=http://www.nmfs.noaa.gov/pr/species/mammals/cetaceans/spermwhale.htm|title=Sperm Whales brain size|publisher=NOAA Fisheries – Office of Protected Resources|accessdate=9 August 2015}}</ref> Однос масе мозга и тела у неких одонтоцета, попут [[белуга]] и [[Нарвал|нарвала]], мањи је само од људи. <ref>{{cite web|url=http://blogs.scientificamerican.com/news-blog/are-whales-smarter-than-we-are/|title=Are whales smarter than we are?|author=Fields, R. Douglas|publisher=Scientific American|accessdate=9 August 2015}}</ref>
[[Датотека:The-Ecological-Conditions-That-Favor-Tool-Use-and-Innovation-in-Wild-Bottlenose-Dolphins-(Tursiops-pone.0022243.s002.ogv|лево|мини|Истраживачи гурају штап са пришвршћеним [[Сунђери|сунђером]] уз подлогу да би симулирали сунђерско понашање делфина.]]


Познато је да су делфини укључени у сложене игре, што укључује и стварање што су стабилних подводних ''прстенова мехурића''. Две главне методе стварања прстенова од мехурића су: брзо дување зрака у воду и омогућавање да се подигне на површину, формирајући прстен, или пливајући више пута у круг, а затим удувава зрак у спиралне вртложне струје настале на тај начин. Такође се чини да уживају у грижењу вртложних прстенова, тако да се разбију у много засебних мехурића, а затим се брзо издижу на површину. Познато је да делфини користе овај метод током лова. <ref>{{cite book|url=https://archive.org/details/animalsmakeushum00gran/page/240|title=Animals Make Us Human: Creating the Best Life for Animals|last1=Grandin|first1=Temple|last2=Johnson|first2=Catherine|year=2009|isbn=978-0-15-101489-7|page=[https://archive.org/details/animalsmakeushum00gran/page/240 240]|chapter=Wildlife|chapter-url=https://archive.org/details/animalsmakeushum00gran|chapter-url-access=registration}}</ref> Делфини су такође знали да користе алате. У [[Залив ајкула|Заливу Ајкула]], популација индо-пацифичких делфина постављала је сунђере на кљун како би их заштитила од огреботина и убода [[Раже|ража]] док се хране на морском дну. <ref>{{cite journal|last1=Smolker|first1=Rachel|last2=Richards|first2=Andrew|last3=Connor|first3=Richard|last4=Mann|first4=Janet|last5=Berggren|first5=Per|year=1997|title=Sponge Carrying by Dolphins (Delphinidae, ''Tursiops'' sp.): A Foraging Specialization Involving Tool Use?|url=https://deepblue.lib.umich.edu/bitstream/2027.42/71936/1/j.1439-0310.1997.tb00160.x.pdf|journal=Ethology|volume=103|issue=6|pages=454–465|doi=10.1111/j.1439-0310.1997.tb00160.x|hdl=2027.42/71936}}</ref> Такво се понашање преноси с мајке на кћер, а примећено је само код 54 женске јединке.<ref>{{cite journal|last1=Patterson|first1=Eric M.|last2=Mann|first2=Janet|year=2011|title=The Ecological Conditions That Favor Tool Use and Innovation in Wild Bottlenose Dolphins (''Tursiops'' sp.)|journal=PLOS ONE|volume=6|issue=8|pages=e22243|bibcode=2011PLoSO...622243P|doi=10.1371/journal.pone.0022243|pmc=3140497|pmid=21799801}}</ref>

Самосвест је, по некима, знак високо развијеног, апстрактног мишљења. Сматра се да самосвесност, иако није добро дефинисана научно, претеча напреднијих процеса попут [[Когнитивна наука|метакогнитивног]] резоновања (размишљања о размишљању) који су типични за људе. Истраживања на овом пољу сугеришу да китови, између осталог,<ref>{{cite web|url=http://www.livescience.com/4272-elephant-awareness-mirrors-humans.html|title=Elephant Self-Awareness Mirrors Humans|author=Charles Q. Choi|date=30 October 2006|publisher=Live Science|accessdate=29 August 2015}}</ref> поседују самосвест. <ref name="Mirror test" /> Најчешћи тест за самоспознавање код животиња је тест огледала, у коме се на тело животиње поставља привремена боја, а животињи се затим даје огледало; тада се утврђује да ли животиња показује знаке самопрепознавања. <ref name="Mirror test2">{{cite news|url=https://www.nytimes.com/2001/05/01/science/brainy-dolphins-pass-the-human-mirror-test.html|title=Brainy Dolphins Pass the Human 'Mirror' Test|last=Derr|first=Mark|newspaper=New York Times|accessdate=3 August 2015|year=2001}}</ref> 1995. године Мартен и Псаракос користили су телевизију за тестирање самосвести делфина.<ref>{{cite journal|last1=Marten|first1=Ken|last2=Psarakos|first2=Suchi|date=June 1995|title=Using Self-View Television to Distinguish between Self-Examination and Social Behavior in the Bottlenose Dolphin (Tursiops truncatus)|journal=Consciousness and Cognition|volume=4|pages=205–224|doi=10.1006/ccog.1995.1026|pmid=8521259|number=2}}</ref> Показали су делфинима њихове снимке уживо, снимљене снимке, и још једног делфина. Закључили су да њихови докази сугеришу самосвесност, а не социјално понашање. Иако се та посебна студија од тада није поновила, делфини су од тада „положили“ тест огледала.<ref name="Mirror test3" />



<br />
== Референце ==
== Референце ==
{{извори}}
{{извори}}

Верзија на датум 16. мај 2020. у 21:05

Китови зубани
Временски распон: олигоцен-данас
Кратконоси делфин
Научна класификација e
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Artiodactyla
Инфраред: Cetacea
Парвред: Odontoceti
Flower, 1869
Натпородице
Види текст
Диверзитет
Око 73 врсте

Китови зубани (Odontoceti) су подред китова који укључује делфине, плискавице, уљешуре и све друге китове који имају зубе. Описане су 73 врсте китова зубана. Они су једна од две још живе групе китова, а друга су китови усани (Mysticeti), који имају усну филтрациони систем уместо зуба. Верује се да су се две групе раздвојиле пре око 34 милиона година.

Китови зубани се крећу у величини од 1,4 м и 54 кг код калифорнијске морске свиње до 20 м (66 фт) и 55 т код уљешуре. Неколико врста одонтоцета показује сексуални диморфизам по томе што постоје разлике у величини или друге морфолошке разлике између женки и мужјака. Имају аеродинамична тела и два екстремитета који су модификовани у пераја. Неки могу да пливају брзином до 20 чворова. Одонтоцете имају конусне зубе дизајниране за хватање рибе или лигњи. Имају добро развијен слух, који је добро прилагођен и за ваздух и за воду, толико да неки могу преживети чак и ако су слепи. Неке су врсте добро прилагођене за роњење до великих дубина. Скоро сви имају слој масти или сала испод коже да би се загрејали у хладној води, осим речних делфина.

Китови зубани се састоје од неких од најраспрострањенијих сисара, али неки су, као на пример калифорнијска морска свиња , ограничени на одређена подручја. Одонтоцете се претежно хране рибом и лигњама, али се неколико њих, попут китова убица, хране сисарима, као што су перајари. Мужјаци се обично паре с више женки сваке године, али женке се паре само сваке две до три године, што их чини полигинима. Младунци се обично рађају у пролеће и лето, а женке сносе одговорност за одгој, али друштвене врсте се ослањају на породичну групу која ће се бринути о младунцима. Многе врсте, углавном делфини, врло су друштвене, а нека јата достижу и до хиљаду јединки.

Некад ловљени због својих производа, китови су сада заштићени међународним правом. Неким се врстама приписује висок ниво интелигенције. На састанку Америчког удружења за унапређење науке 2012. године, поновљена је подршка за закон о китовима који је навео китове као нељудске особе. Осим китолова и лова делфина мрежама, они се такође суочавају са пријетњама због случајног улова и загађења мора. Међународна Унија за Заштиту Природе, на пример, сматра да је кинески речни делфин (Lipotes vexillifer) функционално изумро, а последњи пут је виђен 2004. године, због великог загађења реке Јангце.

Китови се повремено приказују у литератури и на филму, као велика бела уљешура у роману Моби Дик Хермана Мелвила. Мали одонтоцети, углавном делфини, држе се у заточеништву и обучавају за извођење трикова. Гледање китова постало је облик туризма широм света.

Таксономија

Историја истраживања

Цев у глави, кроз коју ова врста рибе узима дах и пљује воду, налази се испред мозга и завршава се споља у једноставној рупи, али унутра је подељена нисходном коштаном преградом, као да су две носнице; али испод тога се поново отвара у устима у празнину.

–John Ray, 1671, најранији опис дисајних путева кита

Илустрација кита од Конрада Геснера, 1587, у књизи Historiae animalium

У Аристотелово време, у четвртом веку пре нове ере, китови су сматрани рибама због њихове површне сличности. Аристотел је, међутим, већ могао да види многе физиолошке и анатомске сличности са копненим кичмењацима, као што су крв (циркулација), плућа, материца и анатомија пераја. Римљани су асимиловали његове детаљне описе, али су их помешали са више тачног знања о делфинима, као што је Плиније Старији споменуо у својој Природној историји. У уметности овог и наредних периода делфини су приказани с главом високог лука (типичном за морске свиње) и дугом њушком. Лучка плискавица је једна од најприступачнијих врста за ране проучаваоце китова, јер се могла видети врло близу копна, насељавајући плитка приморска подручја Европе. Многи налази који се односе на све китове прво су откривени код морских свиња. [1] Један од првих анатомских описа дисајих путева китова на основу лучке морске свиње датира из 1671. године од стране Џона Реја. Ипак се морска свиња спомињала као риба. [2][3]

Еволуција

Фосил Squalodon-а.

Китови зубани, као и китови усани, потомци су копнених сисара из реда парнопрстих копитара. Они су уско повезани са нилским коњем, који деле заједничког претка који је живео пре око 54 милиона година (миа). [4] Примитивни китови, или археоцети, први су пут прешли у море отприлике 49 миа и постали 5 до 10 милиона година касније потпуно водене животиње.[5] Преци китова зубана и китова усана раздвојили су се у раном олигоцену. То је последица промене климе јужних океана која је утицала на животну средину планктона који су јели ови китови. [6]

Прилагођавање ехолокације и појачана синтеза масти у поткожном салу догодили су се када су се китови зубани одвојили од китова усана, и разликју модерне китове зубане од потпуно водених археоцета. То се догодило пре око 34 милиона година. [7] За разлику од китова зубана, китови усани немају на површини накупине воска, нити разгранате киселине масних ланаца. Дакле, новија еволуција ових сложених одлика сала догодила се након што су се китови усани и китови зубани раздвојили, и то само у линији китова зубана.[8]

[9][10] Модерни назубљени китови не ослањају се на свој вид, већ више на сонаре како би ловили плен. Ехолокација је такође омогућила да назубљени китови роне дубље у потрази за храном, јер светлост више није потребна за навигацију, што отвара нове изворе хране. [11][12] Китови зубани (Odontocetes) ехолоцирају стварајући низ кликова емитованих на различитим фреквенцијама. Звучни импулси се емитују кроз њихова чела у облику диње, одбијају се од предмета и преузимају кроз доњу вилицу. Лобања Squalodon-а показује доказе за прву хипотетску појаву ехолокације. [13] Сквалодон је живео од раног до средњег олигоцена до средњег миоцена, око 33-14 миа. Сквалодон је имао неколико заједничких одлика са модерним Одонтоцетима. Лобања је био добро сабијена, кљун је избочен споља (карактеристичан за модерни парвордер Одонтоцети), што је Сквалодону дало изглед сличан изгледу модерних китова зубана. Међутим, сматра се мало вероватним да су сквалодонтиди директни преци данашњих делфина. [14]

Класификација

Види још: Списак китова и Списак изумрлих китова


Биологија

Анатомија

Анатомија кратконосог делфина.
Карактеристике скелета уљешуре.


Китови зубани имају тела у облику торпеда са несавитљивим вратовима, удове модификоване у пераја, немају ушне шкољке, велико репно пераје и лоптасте главе (осим уљешура). Њихове лобање имају мале очне дупље, дуге кљунове (осим уљешура) и очи постављене бочно на глави. Китови зубани се крећу у величини од 1,4 м и 54 кг (калифорнијска морска свиња) до 20 м и 55 т код уљешуре. У просеку, мањи су од својих рођака, китова усана (Mysticeti). Више врста има сексуални диморфизам, при чему су женке веће од мужјака. Изузетак је уљешура, која има мужјаке веће од женки. [16][17]

Одонтоцети, попут уљешуре, поседују зубе са цементним ћелијама које прекривају ћелије дентина. За разлику од људских зуба, који се углавном састоје од глеђи на делу зуба изван десни, китови зуби имају цемент изван десни. Само код већих китова, где се цемент истроши на врху зуба, види се глеђ.[16] Изузев уљешура, већина китова зубана је мања од китова усана. Зуби се значајно разликују међу врстама. Они могу бити бројни, с неким делфинима који у чељустима носе преко 100 зуба. На другој крајности су нарвал са својом једном дугом кљовом и готово безуби кљунасти китови са зубима налик кљовама само у мужјака. [18] Не верује се да све врсте користе своје зубе за храњење. На пример, уљешура вероватно користи зубе за агресију и показивање. [16]

Дисање укључује избацивање устајалог ваздуха из њиховог јединог дисајног отвора, формирајући усправан млаз паре, праћено удисањем свежег ваздуха у плућа. Облици млаза разликују се међу врстама, што олакшава идентификацију. Млаз се формира само када се топли ваздух из плућа сусреће са хладним ваздухом, тако да се не формира у топлијим климама, као код речних делфина.[16][19][20]

Скоро сви китови имају дебели слој сала, са изузетком речних делфина. Код врста које живе у близини полова, сало може бити дебело и до 28 цм. Ово сало може помоћи у плутању и заштити донекле, јер грабљивци ће тешко проћи кроз дебели слој масти, енергију за пост током мршавијег времена и изолацију од оштрије климе. Телад (младунци) се рађају са само танким слојем сала, али неке врсте то надокнађују густим лануго-длакама.[16][21]</ref>

Китови зубани су такође развили способност да складиште велике количине естара воска у свом масном ткиву као додатак или потпуну замену осталих масти у својм салу. Могу да производе изовалеричну киселину из масних киселина разгранатог ланца (БЦФА). Ове адаптације су јединствене, постоје само у новијим, изведеним родовима и вероватно су део транзиције да врсте постану дубљи рониоци, јер су породице китова зубана (Physeteridae, Kogiidae, и Ziphiidae) које имају највеће количине естара воска и БЦФА у свом салу уједно и врсте које роне најдубље и најдуже време.[8]

Китови зубани имају двокоморни желудац сличне структуре као копнени месоједи. Имају фундусну и пилоричну комору.[22]

Кретање

Краткокљуни обични делфин плива.

Китови имају два пераја напред и репно пераје. Ова пераја садрже четири прста. Иако китови зубани немају потпуно развијене задње удове, неки, попут уљешура, поседују дискретне рудиментарне остатке који могу садржавати стопала и прсте. Китови зубани су брзи пливачи у односу на туљане, који обично крстаре при 5–15 чворова или 9–28 км / х; уљешура, за поређење, може да путује брзином до 35 км / х. Спајање вратних пршљенова, истовремено повећавајући стабилност при пливању великим брзинама, смањује флексибилност, чинећи их неспособнима да окрећу главу; речни делфини, међутим, имају несрасле вратне пршљенове и могу окретати главу. Приликом пливања, китови зубани ослањају се на репна пераја да би их покренули кроз воду. Кретање пераја је континуирано. Они пливају померајући репно перајо и доњи део тела горе-доле, гурајући се напред вертикалним кретањем, док се предња пераја углавном користе за управљање. Неке врсте искачу из воде, што може омогућити брже кретање. Њихова скелетна анатомија омогућава им да буду брзи пливачи. Већина врста има леђно пераје.[16][21]

Већина китова зубана прилагођена је за роњење до великих дубина, а морске свиње су изузетак. Поред хидродинамичних тела, они могу успорити своје откуцаје срца ради очувања кисеоника; крв се преусмерава из ткива толерантних на притисак воде у срце и мозак међу осталим органима; хемоглобин и миоглобин складиште кисеоник у телесном ткиву; и имају двоструко већу концентрацију миоглобина него хемоглобина. Пре него што крену на дуге зароне, многи китови зубани показују понашање које је познато као сондирање; они остају близу површине за серију кратких, плитких зарона, притом градећи резерве кисеоника, а затим врше велики зарон.[23]

Чула

Биосонар китова.

Очи китова зубана су релативно мале за њихову величину, али ипак задржавају добар степен вида. Поред овога, очи су постављене на бочним странама главе, па се њихов вид састоји од два поља, а не од бинокуларног погледа какав људи имају. Када белуга изрони, његова очна сочива и рожњаче исправљају кратковидост, која је резултат преламања светлости; садрже ћелије штапића и чепића, што значи да се могу видети и при слабом и при јаком светлу. Међутим, недостају им визуелни пигменти осетљиви на кратке таласне дужине у ћелијама чепића, што указује на ограниченију способност за вид у боји од већине сисара.[24] Већина китова зубана има благо спљоштене очне јабучице, проширене зенице (које се сужавају док се китови зубани приближавају површини, што спречава оштећење), благо спљоштене рожњаче и стакласто тело; ове адаптације омогућавају да велике количине светлости прођу кроз око, а самим тим и врло јасну слику околног подручја. У води китови могу да виде око 10,7 м испред себе, али имају мањи домет изнад воде. Такође имају жлезде на капцима и спољњем слоју рожњаче које делују као заштита за рожњачу.[16][25]‍:505–519

Мирисни режњеви мозга нису присутни код китова зубана, а за разлику од китова усана, недостаје им вомероназални орган, што сугерише да немају чуло мириса.[25]‍:481–505

Не сматра се да китови зубани имају добро чуло укуса, јер су њихове папиле на језику атрофирале или их уопште нема. Међутим, неки делфини имају склоности према неким врстама риба, што указује на неку врсту повезаности са укусом.[25]‍:447–455

Сонар

Diagram illustrating sound generation, propagation and reception in a toothed whale. Outgoing sounds are red and incoming ones are green
Diagram illustrating sound generation, propagation and reception in a toothed whale. Outgoing sounds are red and incoming ones are green

Дијаграм који приказује стварање, ширење и пријем звука код кита зубана. Одлазни звукови су црвени, а долазни зелени

Китови зубани су у стању да емитују широк спектар звука користећи носне врећице које се налазе одмах испод дисајног отвора. Отприлике се могу препознати три категорије звука: звиждање са модулацијом фреквенције, праскање и кликови. Делфини комуницирају помоћу звукова налик звиждуцима произведеним вибрирањем везивног ткива, слично начину функционисања људских гласница, [26] и путем звукова пуцања, иако природа и опсег те способности нису познати. Кликови су усмерени и користе се за ехолокацију, често се јављају у кратком низу који се зове клик воз. Учесталост кликова повећава се када се приближе предмету који их занима. Кликови китова зубана су један од најгласнијих звукова морских животиња. [27]

Китово ухо има специфичне адаптације морском окружењу. Код људи, средње ухо изједначава разлике између малог отпора спољног ваздуха и велоког отпора кохлеарне течности у пужу унутрашњег уха. Код китова и других морских сисара не постоји велика разлика између спољашњег и унутрашњег окружења. Уместо да звук пролази преко спољног уха до средњег уха, китови примају звук кроз грло, одакле он пролази кроз шупљину испуњену масноћом до унутрашњег уха. [28] Ухо је звучно изоловано од лобање помоћу џепова синуса испуњених ваздухом, који омогућавају веће усмерење слуха под водом. [29] Китови зубани шаљу високофреквентне кликове са органа познатог као диња. Ова диња се састоји од масти и лобања сваког створења која садржи диње имаће велико улегнуће. Величина диње варира од врста, што је већа, више зависе од ње. На пример, кљунасти кит има мало испупчење на врху лобање, док је глава уљешуре испуњена углавном дињом. [16][25]‍:1–19[30][31]

Откривено је да кратконоси делфини (енгл. Bottlenose dolphins) имају личне звиждуке који су јединствени за одређену јединку. Ове звиждуке користе делфини како би међусобно комуницирали идентификовањем појединца. Могу се посматрати као еквивалент имена код делфина.[32] Пошто су делфини углавном удружени у групе, комуникација је неопходна. Маскирање сигнала је када други слични звукови (конспецифични звукови) ометају оригинални звук. [33] У већим групама појединачни звукови звиждука су мање истакнути. Делфини путују у јатима, у којима се групе делфина крећу од два до 1000. [34]

Животни циклус и понашање

Тихоокеански белобоки делфини пливају.

Интелигенција

Познато је да китови комуницирају и зато су у стању да подучавају, уче, сарађују, планирају и жале. [35] Неокортекс (мождана кора) многих врста делфина дом је издужених вретенастих неурона који су пре 2007. били познати само у хоминидима. [36] У људи су ове ћелије укључене у друштвено понашање, емоције, просуђивање и теорију ума. Вретенасти неурони делфина налазе се у деловима мозга хомологним оним где се налазе у људи, што сугерише да обављају сличну функцију. [37]

Величина мозга се раније сматрала главним показатељем интелигенције животиње. Будући да се највећи део мозга користи за одржавање телесних функција, већи односи мозга и телесне масе могу повећати количину мождане масе која је доступна за сложеније когнитивне задатке. Алометријска анализа показује да се величина мозга сисара креће око две трећине или три четвртине експонента телесне масе. Поређење величине мозга одређене животиње са очекиваном величином мозга на основу такве алометријске анализе даје квоцијент енцефализације који се може користити као још један показатељ интелигенције животиња. Уљешуре имају највећу мождану масу од свих животиња на земљи, у просеку 8.000 цм3 и 7.8 кг код зрелих мужјака, у поређењу са просечним људским мозгом који у одраслих мушкараца просечно износи 1.450 цм3. [38] Однос масе мозга и тела у неких одонтоцета, попут белуга и нарвала, мањи је само од људи. [39]

Истраживачи гурају штап са пришвршћеним сунђером уз подлогу да би симулирали сунђерско понашање делфина.


Познато је да су делфини укључени у сложене игре, што укључује и стварање што су стабилних подводних прстенова мехурића. Две главне методе стварања прстенова од мехурића су: брзо дување зрака у воду и омогућавање да се подигне на површину, формирајући прстен, или пливајући више пута у круг, а затим удувава зрак у спиралне вртложне струје настале на тај начин. Такође се чини да уживају у грижењу вртложних прстенова, тако да се разбију у много засебних мехурића, а затим се брзо издижу на површину. Познато је да делфини користе овај метод током лова. [40] Делфини су такође знали да користе алате. У Заливу Ајкула, популација индо-пацифичких делфина постављала је сунђере на кљун како би их заштитила од огреботина и убода ража док се хране на морском дну. [41] Такво се понашање преноси с мајке на кћер, а примећено је само код 54 женске јединке.[42]

Самосвест је, по некима, знак високо развијеног, апстрактног мишљења. Сматра се да самосвесност, иако није добро дефинисана научно, претеча напреднијих процеса попут метакогнитивног резоновања (размишљања о размишљању) који су типични за људе. Истраживања на овом пољу сугеришу да китови, између осталог,[43] поседују самосвест. [44] Најчешћи тест за самоспознавање код животиња је тест огледала, у коме се на тело животиње поставља привремена боја, а животињи се затим даје огледало; тада се утврђује да ли животиња показује знаке самопрепознавања. [45] 1995. године Мартен и Псаракос користили су телевизију за тестирање самосвести делфина.[46] Показали су делфинима њихове снимке уживо, снимљене снимке, и још једног делфина. Закључили су да њихови докази сугеришу самосвесност, а не социјално понашање. Иако се та посебна студија од тада није поновила, делфини су од тада „положили“ тест огледала.[47]



Референце

  1. ^ Conrad Gesner. Historiae animalium. Архивирано из оригинала 6. 9. 2008. г. Приступљено 4. 9. 2015. 
  2. ^ J. Ray (1671). „An account of the dissection of a porpess”. Philosophical Transactions of the Royal Society of London. 6 (69–80): 2274—2279. Bibcode:1671RSPT....6.2274R. doi:10.1098/rstl.1671.0048 Слободан приступ. 
  3. ^ Susanne Prahl (2007). „Studies for the construction of epicranialen airway when porpoise (Phocoena phocoena Linnaeus, 1758)”. Dissertation for the Doctoral Degree of the Department of Biology of the Faculty of Mathematics, Computer Science and Natural Sciences at the University of Hamburg: 6. 
  4. ^ Dawkins, Richard (2004). The Ancestor's Tale, A Pilgrimage to the Dawn of Life. Houghton Mifflin. ISBN 978-0-618-00583-3. 
  5. ^ Thewissen, J. G. M.; Williams, E. M. (1. 11. 2002). „The Early Radiations of Cetacea (Mammalia): Evolutionary Pattern and Developmental Correlations”. Annual Review of Ecology and Systematics. 33 (1): 73—90. doi:10.1146/annurev.ecolsys.33.020602.095426. 
  6. ^ Fordyce, Ewan (7. 1. 1980). „Whale Evolution and Oligocene Southern Ocean Environments”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 
  7. ^ Nature (21. 3. 2012). „Going Aquatic: Cetacean Evolution”. pbs.org. 
  8. ^ а б Koopman, Heather N. (7. 3. 2018). „Function and evolution of specialized endogenous lipids in toothed whales”. The Journal of Experimental Biology. 221 (Suppl 1): jeb161471. ISSN 0022-0949. PMID 29514890. doi:10.1242/jeb.161471 Слободан приступ. 
  9. ^ Alexander J. P. Houben; Peter K. Bijl; Jörg Pross; Steven M. Bohaty; Sandra Passchier; Catherine E. Stickley; Ursula Röhl; Saiko Sugisaki; Lisa Tauxe; Tina van de Flierdt; Matthew Olney; Francesca Sangiorgi; Appy Sluijs; Carlota Escutia; Henk Brinkhuis (19. 4. 2013). „Reorganization of Southern Ocean Plankton Ecosystem at the Onset of Antarctic Glaciation”. Science. 340 (6130): 341—344. Bibcode:2013Sci...340..341H. PMID 23599491. doi:10.1126/science.1223646. 
  10. ^ Mette E. Steeman; Martin B. Hebsgaard; R. Ewan Fordyce; Simon Y. W. Ho; Daniel L. Rabosky; Rasmus Nielsen; Carsten Rahbek; Henrik Glenner; Martin V. Sørensen; Eske Willerslev (24. 8. 2009). „Radiation of Extant Cetaceans Driven by Restructuring of the Oceans”. Systematic Biology. 58 (6): 573—585. PMC 2777972 Слободан приступ. PMID 20525610. doi:10.1093/sysbio/syp060. 
  11. ^ Nummela, S; Thewissen, JG; Bajpai, S; Hussain, ST; Kumar, K (7. 6. 2004). „Eocene evolution of whale hearing”. Nature. 430 (7001): 776—778. Bibcode:2004Natur.430..776N. PMID 15306808. doi:10.1038/nature02720. 
  12. ^ R. Ewan Fordyce; Lawrence G. Barnes (1994). The Evolutionary History of Whales and Dolphins (PDF). Natural History Museum of Los Angeles County. saddleback.edu. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 8. 2011. г. Приступљено 12. 8. 2015. 
  13. ^ Whitmore Jr., F.C.; Sanders, A.E. (1976). „Review of the Oligocene Cetacea”. Systematic Zoology. 25 (4): 304—320. JSTOR 2412507. doi:10.2307/2412507. 
  14. ^ Fordyce, R Ewan. „Shark-toothed dolphins (Family Squalodontidae)”. University of Otago, Department of Geology. Приступљено 10. 1. 2016. 
  15. ^ van Helden, Anton L.; Baker, Alan N.; Dalebout, Merel L.; Reyes, Julio C.; van Waerebeek, Koen & Baker, C. Scott (2002): Resurrection of Mesoplodon traversii (Gray, 1874), senior synonym of M. bahamondi Reyes, van Waerebeek, Cárdenas and Yáñez, 1995 (Cetacea: Ziphiidae). Marine Mammal Science 18 (3):609–621. PDF fulltext
  16. ^ а б в г д ђ е ж Reidenberg, Joy S. (2007). „Anatomical adaptations of aquatic mammals”. The Anatomical Record. 290 (6): 507—513. PMID 17516440. doi:10.1002/ar.20541. 
  17. ^ Ralls, Katherine; Mesnick, Sarah (2009-02-26). „Sexual Dimorphism” (PDF). Encyclopedia of Marine Mammals (2nd изд.). San Diego: Academic Press. стр. 1005—1011. ISBN 978-0-08-091993-5. 
  18. ^ Dalebout, Merel L.; Steel, Debbie; Baker, C. Scott (2008). „Phylogeny of the Beaked Whale Genus Mesoplodon (Ziphiidae: Cetacea) Revealed by Nuclear Introns: Implications for the Evolution of Male Tusks” (PDF). Systematic Biology. 57 (6): 857—875. PMID 19085329. doi:10.1080/10635150802559257 Слободан приступ. Приступљено 6. јануар 2014. 
  19. ^ „Baleen”. NOAA Fisheries. United States Department of Commerce. Приступљено 29. 8. 2015. 
  20. ^ Scholander, Per Fredrik (1940). „Experimental investigations on the respiratory function in diving mammals and birds”. Hvalraadets Skrifter. 22: 1—131. 
  21. ^ а б Klinowska, Margaret; Cooke, Justin (1991). Dolphins, Porpoises, and Whales of the World: the IUCN Red Data Book (PDF). Columbia University Press, NY: IUCN Publications. ISBN 978-2-88032-936-5. 
  22. ^ Stevens, C. Edward; Hume, Ian D. (1995). Comparative Physiology of the Vertebrate Digestive System. Cambridge University Press. стр. 317. ISBN 978-0-521-44418-7. 
  23. ^ Norena, S. R.; Williams, T. M. (2000). „Body size and skeletal muscle myoglobin of cetaceans: adaptations for maximizing dive duration”. Comparative Biochemistry and Physiology A. 126 (2): 181—191. PMID 10936758. doi:10.1016/S1095-6433(00)00182-3. 
  24. ^ Mass, Alla M.; Supin, Alexander; Y. A. (21. 5. 2007). „Adaptive features of aquatic mammals' eyes”. Anatomical Record. 290 (6): 701—715. PMID 17516421. doi:10.1002/ar.20529. 
  25. ^ а б в г Thomas, Jeanette A.; Kastelein, Ronald A. (1990). Sensory Abilities of Cetaceans: Laboratory and Field Evidence. 196. New York: Springer Science & Business Media. ISBN 978-1-4899-0860-5. doi:10.1007/978-1-4899-0858-2. 
  26. ^ Viegas, Jennifer (2011). „Dolphins Talk Like Humans”. Discovery News. Приступљено 19. 9. 2011. 
  27. ^ Au, W. W. L. (1993). The Sonar of Dolphins. New York: Springer. ISBN 978-3-540-97835-0. 
  28. ^ Cranford, T.W.; Krysl, P.; Hildebrand, J.A. (2008). „Acoustic pathways revealed: simulated sound transmission and reception in Cuvier's beaked whale (Ziphius cavirostris)”. Bioinspiration & Biomimetics. 3 (1): 016001. Bibcode:2008BiBi....3a6001C. PMID 18364560. doi:10.1088/1748-3182/3/1/016001. 
  29. ^ Nummela, Sirpa; Thewissen, J.G.M; Bajpai, Sunil; Hussain, Taseer; Kumar, Kishor (2007). „Sound transmission in archaic and modern whales: Anatomical adaptations for underwater hearing”. The Anatomical Record. 290 (6): 716—733. PMID 17516434. doi:10.1002/ar.20528. 
  30. ^ Thewissen, J. G. M.; Perrin, William R.; Wirsig, Bernd (2002). „Hearing”. Encyclopedia of Marine Mammals. San Diego: Academic Press. стр. 570–572. ISBN 978-0-12-551340-1. 
  31. ^ Ketten, Darlene R. (1992). „The Marine Mammal Ear: Specializations for Aquatic Audition and Echolocation”. Ур.: Webster, Douglas B.; Fay, Richard R.; Popper, Arthur N. The Evolutionary Biology of Hearing. Springer–Verlag. стр. 717—750. ISBN 978-1-4612-7668-5. doi:10.1007/978-1-4612-2784-7_44. 
  32. ^ „Dolphins 'call each other by name'”. BBC News. 22. 7. 2013. 
  33. ^ Quick, Nicola; Vincent Janik (2008). „Whistle Rates of Wild Bottlenose Dolphins (Tursiops truncatus): Influences of Group Size and Behavior”. Journal of Comparative Psychology. 122 (3): 305—311. PMID 18729659. doi:10.1037/0735-7036.122.3.305. 
  34. ^ Leach, Naomi (2015). „The superpod strikes again:Video of the incredible moments thousand of dolphins race a tourist boat in Costa Rica”. Приступљено 27. 11. 2015. 
  35. ^ Siebert, Charles (8. 7. 2009). „Watching Whales Watching Us”. New York Times Magazine. Приступљено 29. 8. 2015. 
  36. ^ Watson, K.K.; Jones, T. K.; Allman, J. M. (2006). „Dendritic architecture of the Von Economo neurons”. Neuroscience. 141 (3): 1107—1112. PMID 16797136. doi:10.1016/j.neuroscience.2006.04.084. 
  37. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Cetacean anatomy2.
  38. ^ „Sperm Whales brain size”. NOAA Fisheries – Office of Protected Resources. Приступљено 9. 8. 2015. 
  39. ^ Fields, R. Douglas. „Are whales smarter than we are?”. Scientific American. Приступљено 9. 8. 2015. 
  40. ^ Grandin, Temple; Johnson, Catherine (2009). „Wildlife”. Animals Make Us Human: Creating the Best Life for Animals. стр. 240. ISBN 978-0-15-101489-7.  Непознати параметар |chapter-url-access= игнорисан (помоћ)
  41. ^ Smolker, Rachel; Richards, Andrew; Connor, Richard; Mann, Janet; Berggren, Per (1997). „Sponge Carrying by Dolphins (Delphinidae, Tursiops sp.): A Foraging Specialization Involving Tool Use?” (PDF). Ethology. 103 (6): 454—465. doi:10.1111/j.1439-0310.1997.tb00160.x. hdl:2027.42/71936. 
  42. ^ Patterson, Eric M.; Mann, Janet (2011). „The Ecological Conditions That Favor Tool Use and Innovation in Wild Bottlenose Dolphins (Tursiops sp.)”. PLOS ONE. 6 (8): e22243. Bibcode:2011PLoSO...622243P. PMC 3140497 Слободан приступ. PMID 21799801. doi:10.1371/journal.pone.0022243. 
  43. ^ Charles Q. Choi (30. 10. 2006). „Elephant Self-Awareness Mirrors Humans”. Live Science. Приступљено 29. 8. 2015. 
  44. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Mirror test.
  45. ^ Derr, Mark (2001). „Brainy Dolphins Pass the Human 'Mirror' Test”. New York Times. Приступљено 3. 8. 2015. 
  46. ^ Marten, Ken; Psarakos, Suchi (јун 1995). „Using Self-View Television to Distinguish between Self-Examination and Social Behavior in the Bottlenose Dolphin (Tursiops truncatus)”. Consciousness and Cognition. 4 (2): 205—224. PMID 8521259. doi:10.1006/ccog.1995.1026. 
  47. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Mirror test3.

Спољашње везе

Китови зубани на Викимедијиној остави.
Викиврсте имају више информација о чланку Китови зубани.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Китови_зубани&oldid=23136069”