Нилски коњ

Из Википедије, слободне енциклопедије
Нилски коњ
Nijlpaard.jpg
Статус угрожености:
Status iucn3.1 VU sr.svg
Рањив таксон (IUCN 3.1)[1]
Систематика
царство: Animalia
тип: Chordata
класа: Mammalia
надред: Cetartiodactyla
ред: Artiodactyla
породица: Hippopotamidae
род: Hippopotamus
Биномијална номенклатура
Hippopotamus amphibius
Linnaeus, 1758
Распрострањеност (зелена - данашња, црвена - некадашња)
Распрострањеност (зелена - данашња, црвена - некадашња)
Екологија таксона

Нилски коњ (Hippopotamus amphibius), од грчке речи ‘ιπποπόταμος (хипопотамос, хипос значи „коњ“ и потамос значи „река"), је велики, углавном биљоједни афрички сисар. Један је од две постојеће (недавно три или четири изумрле) врсте из породице Hippopotamidae. У ову породицу спада и пигмејски (патуљасти) нилски коњ (Choeropsis liberiensi).

Иако се број нилских коња процењује на од 125.000 до 148.000 јединки[2], њима и даље прети опасност од лова и губитка природног станишта.

Особине[уреди]

Нилски коњи су друштвене животиње и живе у групама до 40 јединки. Животни век је обично од 40 до 50 година. Женка нилског коња, Дона, је досада најстарији нилски коњ који живи у заточеништву - има 56 година и живи у једном зоолошком врту у Индијани.[3][4]

Женке стичу полну зрелост са 5-6 година и бременитост траје осам месеци.

Скелет нилског коња

Нилски коњи су дугачки од 3,5-4,5 метара, 1,5 метара високи до рамена и теже од 1,500 до 3,200 килограма. Приближно су исте величине као бели носорози. Мужјаци расту током целог живота, док женке достижу максималну тежину са 25 година. Кожа нилског коња је дебела 4 cm и чини 25% укупне тежине (једна тона). Иако су гломазни и тешки, нилски коњи на копну могу да трче брже од човека, брзином од 30 до чак 50 km/h, али само на кратким деоницама (до неколико стотина метара).

Њихово тешко, ваљкасто тело, почива на снажним ногама. Глава им је огромна са маленим очима. Уши су им такође мале, а протресају их сваки пут када израњају. Доњи очњаци нилског коња су се претворили у снажне кљове које могу да досегну дужину од 60 cm и тежину од 2,5 kg. Тело није прекривено длаком (осим на репу и њушци).

Крдо нилских коња

Њихове очи, уши и ноздрве се налазе на самом врху лобање. Кожа нилског коња се брзо суши на жарком афричком сунцу и због тога они дан проводе лежећи у блату и води која им служи као терморегулатор, као и за освежење и заштиту од тропског сунца. Они немају знојне жлезде као остали сисари. Уместо њих, кроз поре на кожи излази лепљива ружичаста течност, која се суши и ствара скраму по телу. Ово га штити од сунчаних опекотина. Постоје два различита пигмента у овом секрету, црвени и наранџасти. Ова два пигмента имају високо киселински састав. Познати су као хипосудорична (црвени) и норхипосудорична (наранџасти) киселина. Црвени пигмент спречава раст и развој бактерија које изазивају обољења и има антибиотичко дејство.

Као што име само говори, стари Грци су сматрали да је нилски коњ у сродству са коњима. До 1985. године, научници су груписали нилске коње са свињама, на основу узорака њихових кутњака. Према недавним сазнањима добијених на основу проучавања фосила, доказано је да су нилски коњи у најближем сродству са китовима и плискавицама. Штавише, нилски коњи имају више заједничких одлика са китовима него са свињама, док се њихов род раздвојио веома брзо након разилажења од осталих папкара.

Распрострањеност[уреди]

Пре последњег леденог доба, нилски коњи су широко живели у Северној Америци и Европи. Чак су пронађени и остаци костију нилског коња на Малти и датирају из периода од пре 170.000 година. Данас, нилски коњи се могу наћи у рекама и језерима Уганде, Суданa, Кеније, на северу ДР Конго и Етиопије, на западу Гамбије и у јужној Африци (Боцвана, Зимбабве, Јужноафричка Република...).

Понашање[уреди]

Нилски коњи напуштају воду у сумрак и путују у унутрашњост, понекад и 8 километара, да би пасли кратку траву, њихов основни извор исхране. Проведу 4-5 сати хранећи се и поједу око 68 kg траве сваке ноћи.

Мајка са младунчетом у зоолошком врту.

Одрасли нилски коњи нису баш веселе и живахне животиње. У води се крећу споро (8 km/h), одскачући од дна. Млађи нилски коњи су живахнији и више се крећу пливајући, одгурујући се задњим ногама.

На територији једног мужјака живи 10 до 15 женки и младунаца, а то подручје је дугачко 8 километара. Паре се крајем сушног периода, тако да се младунци рађају у најбољем периоду у години (у октобру или априлу). Нилски коњи су једни од веома мало врста сисара, поред китова и морских крава (манати), који се порађају под водом. Бебе нилског коња се рађају под водом и теже од 25 до 45 kg. Морају да допливају до површине воде да би удахнули ваздух по први пут. Обично се одмарају на леђима мајки када су у дубокој води. Морају да зароне да би сисали.

Очи, уши и нос су увек изнад воде, док је остатак тела потопљен.

Одрасли нилски коњи изроне да би узели ваздух отприлике на сваких 3-5 минута. Млади то раде чешће, на сваких 2-3 минута. Они то раде аутоматски, чак и када спавају - изрониће да би дисали, без буђења. Регистровани су случајеви када су нилски коњи остали и по 30 минута под водом. Када зарања, нилски коњ затвара своје ноздрве.

Одрасли нилски коњи су непријатељски расположени према крокодилима, јер често деле свој животни простор. То је још интензивније када су млади нилски коњи у близини. У понашању према људима често су агресивни. Тврди се да су нилски коњи, као животиње, највише одговорни за смрт људи у Африци. Понекад се понашају и „месождерски“. На једном снимку из 1995. године, приказани су нилски коњи како убијају и једу друге животиње, обично када стада биљоједа прелазе реку.

Нилски коњи имају важну улогу у екологији река. Ходањем по речном дну подижу муљ, који односи речни ток, чистећи корито. Када обележавају своју територију на којој живе када су на копну, нилски коњи репом распршују своју балегу, а и тиме омогућавају брже кружење материје у природи. Њихов измет је богат хранљивим састојцима и рибама служи као храна.

Нилски коњи и људи[уреди]

Склуптура нилског коња, из времена Новог Царства, 18./19. династија, око 1500—1300 година п. н. е., када су нилски коњи били широко распрострањени у Нилу.

Најранији докази који осликавају међусобне утицаје људи и нилских коња потичу са резбарија и слика оцртаних на камену планина централне Сахаре. Један од таквих цртежа који датира од пре 4000—5000 година, из Тасили висоравни, из југоисточног Алжира, представља лов на нилске коње. Нилски коњи су такође добро били познати и фараонима који су их препознавали као дивље и опасне становнике Нила. Богиња са главом нилског коња, Таварет, била је заштитница трудноће и порођаја у египатској митологији, због тога што су стари Египћани распознавали заштитничку природу мајке нилског коња према свом младунчету.[5]

Нилски коњи су познати историчарима још од Старог века. Грчки историчар Херодот је описао нилске коње у својој књизи „Историја“ написаној око 400. године пре нове ере, док је римски историчар Плиније Старији писао о њима у својој енциклопедији "Naturalis Historia" око 77 године нове ере.[6][7]

Нилски коњи у зоолошким вртовима[уреди]

Обајш одмара у Лондонском зоолошком врту 1852. године

Нилски коњи су одавно били популарни становници зоолошких вртова. Први нилски коњ у модерној историји је био Обајш, који је стигао у Лондонски зоолошки врт 25. маја 1850. године. Име је добио по острву у Белом Нилу са кога је пребачен. Својом присутношћу је привукао пажњу чак 10.000 људи дневно. По њему је инспирисана популарна песма, полка нилском коњу.[8] Угинуо је 11. марта 1878. године.

Генерално, нилски коњи се успешно размножавају у зоо-вртовима. Најпознатији је Толедо хипокваријум у Охају који располаже са базеном запремине 1620 литара намењеним нилским коњима.[9] Од 1987. године, научници су по први пут могли да забележе и сниме порођај испод воде у овом зоо-врту. Нилски коњи су толико били популарни, да је њихов лик постао лого Толедо зоо-врта.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Lewison & Oliver (2005). Hippopotamus amphibius. 2006 IUCN црвена листа угрожених врста. IUCN 2006. Добављено: 11 May 2006. Database entry includes a range map and justification for why this species is vulnerable.
  2. ^ „ITIS on Hippopotamus amphibius“. Integrated Taxonomic Information System Приступљено 29. 7. 2007.. 
  3. ^ „Oldest Hippo Turns 55!“. Mesker Park Zoo. 12. 7. 2006. Приступљено 21. 6. 2007.. 
  4. ^ „Celebrate with Donna“. Evansville Courier & Press. 12. 7. 2007. Приступљено 15. 7. 2007.. 
  5. ^ Hart, George (1986). A Dictionary of Egyptian Gods and Goddesses. Routledge. ISBN 0-415-05909-7. 
  6. ^ Херодот. „Chapter 71, Book II“ (на English translation). The Histories. 
  7. ^ Плиније. „Chapter 15, Book VIII“ (на Latin original or English translation). Naturalis Historia. 
  8. ^ Root, N. J. (1993). „Victorian England’s Hippomania.“. Natural History 103: 34-39. 
  9. ^ Melissa Greene (December 1987). „No rms, jungle vu: a new group of "landscape-immersion" zoo designers are trying to break down visitors' sense of security by reminding them that wild animals really are wild.“. The Atlantic Monthly. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]