Обала

Sunrise on the Jersey Shore coastline at Spring Lake, New Jersey, U.S.

Rugged coastline of the West Coast Region of New Zealand

Southeast coast of Greenland

Escorca coast, Serra de Tramuntana (Balearic Islands)

Обала је узан појас копна на контакту са воденом површином, било да је у питању море, језеро или река. Услед појава промене нивоа водених површина, плиме и осеке, положај обале је променљив па се често користи и назив зона обале.

The geological composition of rock and soil dictates the type of shore which is created. The Earth has around 620.000 km (390.000 mi) of coastline. Coasts are important zones in natural ecosystems, often home to a wide range of biodiversity. On land, they harbor important ecosystems such as freshwater or estuarine wetlands, which are important for bird populations and other terrestrial animals. In wave-protected areas they harbor saltmarshes, mangroves or seagrasses, all of which can provide nursery habitat for finfish, shellfish, and other aquatic species. Rocky shores are usually found along exposed coasts and provide habitat for a wide range of sessile animals (e.g. mussels, starfish, barnacles) and various kinds of seaweeds. In physical oceanography, a shore is the wider fringe that is geologically modified by the action of the body of water past and present, while the beach is at the edge of the shore, representing the intertidal zone where there is one. According to a United Nations atlas, 44% of all people live within 150 km (93 mi) of the sea.

However, the economic importance of coasts makes many of these communities vulnerable to climate change, which causes increases in extreme weather and sea level rise, and related issues such as coastal erosion, saltwater intrusion and coastal flooding. Other coastal issues, such as marine pollution, marine debris, coastal development, and marine ecosystem destruction, further complicate the human uses of the coast and threaten coastal ecosystems. The interactive effects of climate change, habitat destruction, overfishing and water pollution (especially eutrophication) have led to the demise of coastal ecosystem around the globe. This has resulted in population collapse of fisheries stocks, loss of biodiversity, increased invasion of alien species, and loss of healthy habitats. International attention to these issues has been captured in Sustainable Development Goal 14 "Life Below Water" which sets goals for international policy focused on preserving marine coastal ecosystems and supporting more sustainable economic practices for coastal communities. Likewise, the United Nations has declared 2021-2030 the UN Decade on Ecosystem Restoration, but restoration of coastal ecosystems has received insufficient attention.

Because coasts are constantly changing, a coastline's exact perimeter cannot be determined; this measurement challenge is called the coastline paradox. The term coastal zone is used to refer to a region where interactions of sea and land processes occur. Both the terms coast and coastal are often used to describe a geographic location or region located on a coastline (e.g., New Zealand's West Coast, or the East, West, and Gulf Coast of the United States.) Coasts with a narrow continental shelf that are close to the open ocean are called pelagic coast, while other coasts are more sheltered coast in a gulf or bay. A shore, on the other hand, may refer to parts of land adjoining any large body of water, including oceans (sea shore) and lakes (lake shore).

Развој обала

Главни агенси који су одговорни за ерозију и таложење дуж обалских линија су таласи, плима и водене струје. На формирање обала такође значајно утиче њихова литологија. Што је чвршћи материјал од којег је начињена обала то је она отпорнија на ерозију. На тај начин литолошка различитост утиче на разноликост облика обала.

Плиме често диктирају време депоновања седимената или еродовања обале. На подручјима која су изложена вишим плимама таласи допиру више у копно, где врше ерозију и наносе материјал док на подручјима са мањим плимским осцилацијама утицај таласа је на ужем појасу. Плиме саме по себи не обликују обале.

Врсте обала

Услед промена нивоа мора које су се током историје Земље догађале постоје обале које су потонуле али и обале које се данас налазе издигнуте и дубље у копну.

Обала се према врсти водене површине са којом копно долази у контакт дели на: морску, речну и језерску обалу.

Генетска класификација обала

Обале су морфолошки разноврсне. То је нарочито уочљиво код обала које су у блиској геолошкој прошлости потопљене услед младих трансгресија тако да је њихов примарни рељеф веома добро очуван. Такве обале називају се „ингресионе обале”. Ингресионе обале представљају примарни тип обала у њиховој генетској класификацији.

Према пореклу примарног рељефа, ингресионе обале деле се на тектонске и ерозивне.

Ингресионе тектонске обале постале су потапањем тектонског рељефа. Зависно од врсте тектонских покрета који су узроковали настанак одређеног рељефа на обалама разликују се ингресионе епирогене, раседне, набране и вулканске обале.

Ингресионе епирогене обале настале су потапањем епирогеног угиба. Пример овакве обале је обала Холандије која поступно тоне услед епирогеног угибања. Против овог проблема Холанђани се боре вековима.

Ингресионе набране обале настале су потапањем тектонског рељефа који је постао тангенцијалним покретима убирања. Овакве обале су јако разуђене. Антиклинале представљају полуострва и острва а синклинале заливе и канале између острва. Типски пример овакве обале је обала Далмације.

Ингресионе раседне обале постале су потапањем рељефа насталог радом радијалних тектонских покрета. Хорстови представљају острва и полуострва, а ровови дубоке заливе стрмих страна. Обала Егејског мора представља типски пример овакве обале. Изразити ровови егејске обале су заливи Орфански, Атоски, Касандријски и Солунски док су изразити хорстови полуострва Атос, Лонгос и Касандра.

Ингресионе вулканске обале могу постати потапањем вулканског рељефа или нарастањем вулканских купа изнад нивоа мора услед субмаринсих ерупција. Овом типу припадају обале настале потапањем калдере старих вулкана (обала Санторинија). Типски пример оваквих обала је обала Хавајских острва.

Ингресионе ерозивне обале постале су потапањем ерозивног рељефа. Овај тип рељефа постао је деловањем различитих геоморфолошких агенаса. У зависности од агенса, ингресионе ерозивне обале деле се на флувијалне (потамогене), глацијалне, крашке, еолске и денудационе.

Ингресионе флувијалне обале постале су потапањем флувијалног рељефа. Оне могу бити ријаске, естуарске, делтасте, лиманске. Ријаске обале добиле су назив по ријасима, заливима који представљају потопљена ушћа река које се уливају у море. Овакве обале запажају се у Истри, Бретањи, северозападној Шпанији итд. Естуарске обале добиле су име по естуарима - заливима који постају за време плиме, када вода плави ушћа и низводне делове речних долина. Естуарска обала настаје када плима потопи део долине реке Жиронде у Француској. Делтасте обале су обале на ушћу Мисисипија, Волге, Нила итд, а лиманске обале запажају се у северном делу Црног и Азовског мора.

Најпознатије ингресионе ледничке обале зову се „фјордовске обале”, а настале су потапањем ледничких долина (валова) некадашњих ледника. Фјордовске обале карактеристичне су за Скандинавију, Исланд, Гренланд итд.

Ингресионе крашке обале јављају се на црногорском приморју, а настале су потапањем крашког рељефа. Ингресионе еолске обале ретко се срећу у рељефу Земљине површине јер су подложне знатним изменама обалске линије и уравњивању (изграђене од песка). Оваквих обала, посталих потапањем еолског рељефа, има на источном приморју Аралског језера и југоисточном делу Каспијског мора.

Ингресионе денудационе обале могу представљати рани стадијум развитка морских обала, када је обала слабо измењена абразионим радом или обале настале потапањем рељефа који је настао деловањем егзогених процеса спирања и денудације.

Види још

• Геоморфологија
• Марински процес

Референце

• Пешић Л. 2001. Општа геологија - Егзодинамика. Београд: Рударско-геолошки факултет
• Burke, Lauretta A.; Kura, Yumiko; Kassem, Ken; Revenga, Carmen; Spalding, Mark; McAllister, Don (2001). „Coastal Ecosystems” (PDF). Ур.: Hutter, Carolynne. Pilot Analysis of Global Ecosystems. World Resources Institute. ISBN 978-1-56973-458-2. Архивирано из оригинала (PDF) 2003-04-08. г. 
• Davidson, Jon P.; Reed, Walter E.; Davis, Paul M. (2002). Exploring Earth: An Introduction to Physical Geology. Upper Saddle River, NJ: Prentice-Hall Inc. ISBN 978-0-13-018372-9. 
• Easterbrook, Don J. (1999). Surface Processes and Landforms (2 изд.). Upper Saddle River, NJ: Prentice-Hall Inc. ISBN 978-0-13-860958-0. 
• Haslett, Simon K. (2009). Coastal Systems (2nd Edition). introduction to environment. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-44060-8. 
• Mandelbrot, Benoit B. „II.5 How long is the coast of Britain?”. The Fractal Geometry of Nature. Macmillan. стр. 25—33. ISBN 978-0-7167-1186-5. 
• Luna B. Leopold; M. Gordon Wolman; John P. Miller (1995). Fluvial processes in geomorphology. New York: Dover Publications. ISBN 978-0-486-68588-5. 
• Mulvihill, Christiane. „2 Bankful Discharge and Channel Characteristics of Streams in New York State” (PDF). United States Geological Survey. 
• Herbert Bucksch (1997). Dictionary Geotechnical Engineering: English German. Springer DE. стр. 47. ISBN 978-3-540-58164-2. 

Спољашње везе

• „Wild Coast USA”. Sierra Club. Архивирано из оригинала 2008-05-09. г. Приступљено 2008-12-11. 
• „Data Explorer”. NOAA's National Ocean Service. Архивирано из оригинала 2008-12-21. г. Приступљено 2008-12-11. 
• Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Coast”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 6 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 599.