Црногорско приморје

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили нешто друго, погледајте чланак Приморје (вишезначна одредница).

Црногорско приморје или Приморска регија је део Црне Горе који захвата простор који се рељефом, климатским особинама, саставом вегетације и друштвено-економском структурома разликује од суседне средишње регије. Омеђена је уздужном границом мање-више повезаних планинских била: Орјеном, Ловћеном, Суторманом и Румијом.

Будва, поглед са Госпоштине

Основно обележје даје јој море, које утиче на њене привредне и друштвено-економске специфичности. Крајња тачка регије на југу је Ада Свети Никола, недалеко од албанске границе, а крајња северна тачка је у близини Црквица на подручју Кривошија, северно од Рисанског залива. Крајња тачка на западу налази се у атару села Суторина западно од Херцег Новог, а на истоку на реци Бојани источно од Шаског језера.


Географске одлике[уреди]

Једна од најупадљивијих одлика регије јесте слаба разуђеност обале (коефицијент разуђености је нешто мањи од 3,0) изузев Боке которске. Због јужнијег положаја и затвореног залеђа то је најтоплији део јадранског приморја. Шест месеци годишње средње месечне температуре ваздуха су изнад 18 °C. Део Црногорског приморја од Боке которске до реке Бојане карактерише ситна разуђеност са класично израженим клифовима, између којих су формирани већи и мањи заливи, са ниским и песковитим обалама.

Укупна дужина плажа је 52 km са површином око 1,5 мил. m². Плаже се одликују различитим гранулацијским саставом: од улцињске плаже дуге 12 km, са најситнијом могућом гранулацијом, до плаже у Игалу са гранулацијом од 3—30 mm.

Средње годишње температуре и средње температуре вегетационог периода омогућавају гајење раног и касног поврћа, лимуна, наранџи, маслина и других медитеранских култура.

Стрми планински одсеци у непосредном залеђу и специфичности историјских развоја отежавали су саобраћајне, природне и културне везе са залеђем.

Неколико кречњачких одсека и пространа крашко-флувијална површ раздвајају велику, маслиницима обраслу котлинску низију Бара и Улцињско-владимирско поље ко је представља највећи низијски простор црногорског приморја и његов најјужнији део. Овде се преплићу копно и разноврсне барске, језерске и подземне воде, па је веома развијена хидрофилна вегетација. Море је дубоко продрло у копно и ту се формирало Загањско језеро, око којег се налазе пространа заслањена земљишта. Ту је изграђена и једина солана на црногорском приморју. На простору Петровца и Бара лоциране су две значајне копнене саобраћајнице (Јадранска магистрала и железничка пруга Београд—Бар) и лука Бар, најважније саобраћајно средиште на Црногорском приморју.

У периоду од 1960—80 приморска регија доживљава динамичан друштвено-економски развој. На развој су одлучујуће деловала два фактора: развој свих видова саобраћаја (изградња Јадранске магистрале, која је својим континетални делом била повезана преко Косовске Митровице на Ибарску магистралу и изградња железничке пруге Београд—Бар) и туризам, који је допринео трансформацији простора и насеља и радикалним променама социјално–економског састава.

Развој туризма условио је формирање потпуно нових туристичких насеља: Њивице и Игало код Херцег Новог, Свети Марко код Тивта, Нова Будва, Бечићи, Пржно и Свети Стефан на подручју Будве, Сутоморе и Перућице на подручју Бара, Велика Плажа код Улциња и др.

За развој поморства Црногорско приморје, а нарочито Бока которска, има изванредну традицију и повољне услове. То се нарочито односи на развој трговачке флоте и развој Бродоградилишта у Бијелој и Ремонтни завод у Тивту. Развој индустрије такође доприноси привредном развоју, нарочито на подручју Котора, Херцег Новог, Тивта и Улциња. Значај пољопривреде се смањује, а нешто већи је у подручјима Улциња и Бара.

Динамичан развој прекинут је после катастрофалног земљотреса од 15. априла 1979. у којем су поред људских и материјаних губитака ненадокндиву штету претрпели културноисторијски споменици, а нарочито типична и аутохтона рурална насеља и старе урбане целине Улциња, Бара, Будве, Котора и Херцег Новог.

Игало, Бока Которска

Становништво[уреди]

Становништво овог дијела Црне Горе је доста хетерогено, уз релативну већину црногорске нације. Вјерски је апсолутна већина припадника Српске православне цркве, а језички, већински се говори Српски језик.

Национални састав (са уделом преко 1%)
Црногорци
  
57.401 41,37%
Срби
  
45.483 33,06%
Албанци
  
16.591 12,06%
Хрвати
  
4.951 3,60%
остали
  
8.280 6,02%
неизјашњени
  
9.801 7,13%

Туризам[уреди]

Главни туристички центар Црне Горе је Будва. Поред ње, Црна Гора има још много важних туристичких градова од којих су најпознатији: Бар, Улцињ, Петровац, Бечићи, Котор, Херцег Нови и Тиват. Поред градова на Црногорском приморју су изузетно популарна мања туристичка насеља. Она су постала толико популарна због своје богате историје или лијепе природе и амбијента. Међу њима посебно се истичу Пераст, Прчањ, Кумбор, Буљарица... Такође на Црногорском приморју постоје многи хотелски комплекси. Много је популаран град-хотел Свети Стефан који је у ствари полуострво. Због повољних природних услова развијени су многи копнени и водени спортови који привлаче туристе.

Историја[уреди]

Приморје Црна Горе се одликује веома богатом и разноврсном историјом. Постоје трагови о постојању човјека на овом простору још у праисторији. У Липцима постоји пећина са праисторијским цртежима који приказују лов на јелене. Град Рисан у Бококоторском заливу је био главни град Илирске државе све док тај простор нису освојили Римљани. Из периода средњег вијека су остале многе тврђаве и стари градови. До данас су се најбоље очували стари градови Бар, Будва, Котор, Херцег Нови и Улцињ.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  • М. Радовић, Туризам Црногорског приморја, потенцијали успона приобалног подручја СР Црне Горе, Титоград 1975.
  • М. Васовић, Географске одлике Црне Горе, Београд 1976
  • Текст др. Миљана Радовића унив. проф Економског фкултета и члана Председништа ЦК СКЈ Титоград у Енциклопедији Југославије ЈЛЗ Загреб 1982.