Црногорско приморје

Из Википедије, слободне енциклопедије

Црногорско приморје или Приморска регија је део Црне Горе који захвата простор који се рељефом, климатским особинама, саставом вегетације и друштвено-економском структурома разликује од суседне средишње регије. Омеђена је уздужном границом мање-више повезаних планинских била: Орјеном, Ловћеном, Суторманом и Румијом.

Будва, поглед са Госпоштине

Основно обележје даје јој море, које утиче на њене привредне и друштвено-економске специфичности. Крајња тачка регије на југу је Ада Свети Никола, недалеко од албанске границе, а крајња северна тачка је у близини Црквица на подручју Кривошија, северно од Рисанског залива. Крајња тачка на западу налази се у атару села Суторина западно од Херцег Новог, а на истоку на реци Бојани источно од Шаског језера.


Географске одлике[уреди]

Једна од најупадљивијих одлика регије јесте слаба разуђеност обале (коефицијент разуђености је нешто мањи од 3,0) изузев Боке которске. Због јужнијег положаја и затвореног залеђа то је најтоплији део јадранског приморја. Шест месеци годишње средње месечне температуре ваздуха су изнад 18 °C. Део Црногорског приморја од Боке которске до реке Бојане карактерише ситна разуђеност са класично израженим клифовима, између којих су формирани већи и мањи заливи, са ниским и песковитим обалама.

Укупна дужина плажа је 52 km са површином око 1,5 мил. m². Плаже се одликују различитим гранулацијским саставом: од улцињске плаже дуге 12 km, са најситнијом могућом гранулацијом, до плаже у Игалу са гранулацијом од 3—30 mm.

Средње годишње температуре и средње температуре вегетационог периода омогућавају гајење раног и касног поврћа, лимуна, наранџи, маслина и других медитеранских култура.

Стрми планински одсеци у непосредном залеђу и специфичности историјских развоја отежавали су саобраћајне, природне и културне везе са залеђем.

Неколико кречњачких одсека и пространа крашко-флувијална површ раздвајају велику, маслиницима обраслу котлинску низију Бара и Улцињско-владимирско поље ко је представља највећи низијски простор црногорског приморја и његов најјужнији део. Овде се преплићу копно и разноврсне барске, језерске и подземне воде, па је веома развијена хидрофилна вегетација. Море је дубоко продрло у копно и ту се формирало Загањско језеро, око којег се налазе пространа заслањена земљишта. Ту је изграђена и једина солана на црногорском приморју. На простору Петровца и Бара лоциране су две значајне копнене саобраћајнице (Јадранска магистрала и железничка пруга Београд—Бар) и лука Бар, најважније саобраћајно средиште на Црногорском приморју.

У периоду од 1960—80 приморска регија доживљава динамичан друштвено-економски развој. На развој су одлучујуће деловала два фактора: развој свих видова саобраћаја (изградња Јадранске магистрале, која је својим континетални делом била повезана преко Косовске Митровице на Ибарску магистралу и изградња железничке пруге Београд—Бар) и туризам, који је допринео трансформацији простора и насеља и радикалним променама социјално–економског састава.

Развој туризма условио је формирање потпуно нових туристичких насеља: Њивице и Игало код Херцег Новог, Свети Марко код Тивта, Нова Будва, Бечићи, Пржно и Свети Стефан на подручју Будве, Сутоморе и Перућице на подручју Бара, Велика Плажа код Улциња и др.

За развој поморства Црногорско приморје, а нарочито Бока которска, има изванредну традицију и повољне услове. То се нарочито односи на развој трговачке флоте и развој Бродоградилишта у Бијелој и Ремонтни завод у Тивту. Развој индустрије такође доприноси привредном развоју, нарочито на подручју Котора, Херцег Новог, Тивта и Улциња. Значај пољопривреде се смањује, а нешто већи је у подручјима Улциња и Бара.

Динамичан развој прекинут је после катастрофалног земљотреса од 15. априла 1979. у којем су поред људских и материјаних губитака ненадокндиву штету претрпели културноисторијски споменици, а нарочито типична и аутохтона рурална насеља и старе урбане целине Улциња, Бара, Будве, Котора и Херцег Новог.

Игало, Бока Которска

Становништво[уреди]

Становништво овог дијела Црне Горе је доста хетерогено, уз релативну већину црногорске нације. Вјерски је апсолутна већина припадника Српске православне цркве, а језички, већински се говори Српски језик.

Национални састав (са уделом преко 1%)
Црногорци
  
57.401 41,37%
Срби
  
45.483 33,06%
Албанци
  
16.591 12,06%
Хрвати
  
4.951 3,60%
остали
  
8.280 6,02%
неизјашњени
  
9.801 7,13%

Туризам[уреди]

Главни туристички центар Црне Горе је Будва. Поред ње, Црна Гора има још много важних туристичких градова од којих су најпознатији: Бар (Црна Гора), Улцињ, Петровац, Бечићи, Котор, Херцег Нови и Тиват. Поред градова на Црногорском приморју су изузетно популарна мања туристичка насеља. Она су постала толико популарна због своје богате историје или лијепе природе и амбијента. Међу њима посебно се истичу Пераст, Прчањ, Кумбор, Буљарица... Такође на Црногорском приморју постоје многи хотелски комплекси. Много је популаран град-хотел Свети Стефан који је у ствари полуострво. Због повољних природних услова развијени су многи копнени и водени спортови који привлаче туристе.

Историја[уреди]

Приморје Црна Горе се одликује веома богатом и разноврсном историјом. Постоје трагови о постојању човјека на овом простору још у праисторији. У Липцима постоји пећина са праисторијским цртежима који приказују лов на јелене. Град Рисан у Бококоторском заливу је био главни град Илирске државе све док тај простор нису освојили Римљани. Из периода средњег вијека су остале многе тврђаве и стари градови. До данас су се најбоље очували стари градови Бар, Будва, Котор, Херцег Нови и Улцињ.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  • М. Радовић, Туризам Црногорског приморја, потенцијали успона приобалног подручја СР Црне Горе, Титоград 1975.
  • М. Васовић, Географске одлике Црне Горе, Београд 1976
  • Текст др. Миљана Радовића унив. проф Економског фкултета и члана Председништа ЦК СКЈ Титоград у Енциклопедији Југославије ЈЛЗ Загреб 1982.