Ангиотензински рецептор

С Википедије, слободне енциклопедије
Ангиотензински II рецептор, тип 1
Идентификатори
СимболАГТР1
Алт. симболиАГТР1Б
ИУПХАРАТ1
Ентрез185
ХУГО336
ОМИМ106165
РефСеqНМ_000685
УниПротП30556
Остали подаци
ЛокусХромозом 3 q21-q25
Ангиотензински II рецептор тип 2
Идентификатори
СимболАГТР2
ИУПХАРАТ2
Ентрез186
ХУГО338
ОМИМ300034
РефСеqНМ_000686
УниПротП50052
Остали подаци
ЛокусХромозом X q22-q23

Ангиотензински рецептори су класа Г протеин-спрегнутих рецептора чији лиганди су ангиотензини.[1] Они су значајни у ренин-ангиотензин систему, где су одговорни за пренос сигнала главног хормонског ефектора.[2]

Структура[уреди | уреди извор]

АТ1 и АТ2 су рецептори са ~30% заједничке секвенце. Они имају сличан афинитет за ангиотензин II, који је њихов главни лиганд.

Чланови[уреди | уреди извор]

Преглед[уреди | уреди извор]

Рецептор Механизам[3]
АТ1
АТ2
АТ3
АТ4

Механизам[уреди | уреди извор]

Ангиотензински рецептор се активира вазоконстрикциним пептидом ангиотензином II. Активирани рецептор се спреже са Gq/11 и Gi/o. Тиме се активира фосфолипаза C и повећава цитосолна концентрација Ca2+, чиме се иницирају ћелијски респонси као што је стимулација протеинске киназе C. Активирани рецептор такође инхибира аденилат циклазу и активира разне тирозинске киназе.[2]

Види још[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  1. ^ де Гаспаро M, Цатт КЈ, Инагами Т, Wригхт ЈW, Унгер Т (2000). „Интернатионал унион оф пхармацологy. XXIII. Тхе ангиотенсин II рецепторс”. Пхармацол. Рев. 52 (3): 415—72. ПМИД 10977869. Архивирано из оригинала 16. 03. 2009. г. Приступљено 12. 03. 2011. 
  2. ^ а б Хигуцхи С, Охтсу Х, Сузуки Х, Схираи Х, Франк ГД, Егуцхи С (2007). „Ангиотенсин II сигнал трансдуцтион тхроугх тхе АТ1 рецептор: новел инсигхтс инто мецханисмс анд патхопхyсиологy”. Цлин. Сци. 112 (8): 417—28. ПМИД 17346243. дои:10.1042/ЦС20060342. 
  3. ^ „Сенселаб”. Архивирано из оригинала 28. 02. 2009. г. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]