Roda cipelarka

С Википедије, слободне енциклопедије

Рода ципеларка
Balaeniceps rex
Научна класификација
Царство:
Animalia
Тип:
Chordata
Класа:
Aves
Ред:
Pelecaniformes
Породица:
Balaenicipitidae

Bonaparte, 1853
Род:
Balaeniceps

Врста:
B. rex
Биномно име
Balaeniceps rex
Gould, 1850
Опсег врсте

Рода ципеларка (лат. Balaeniceps rexí) је једина врста у птичјем роду Balaeniceps. Због необичног облика кљуна с једне и облика тела с друге стране (као и ранијег сврставања ове птице у ред родарица), ова птица назива се још и ципелокљуна рода. Популација ове врсте варира између 5.000-8.000 примерака.

Ова врста виђена је у Европи први пут тек у 19. веку, а нађена је њена кожа. Тек низ година касније научна заједница се први пут срела са живом јединком ове врсте. С друге стране, ова врста одавно је била позната старим народима Африке. Постоје њене слике из раздобља Старог Египта.

Опис[уреди | уреди извор]

Птица је крупне грађе, одрасла јединка висине је од 115 до 150 цм, а распон крила им је 230 до 260 цм. Поред тога, тешке су између 4 и 7 килограма[2][3]. Одрасле јединке су претежно сиве, док су младе птице смеђе боје. Живи у тропским деловима источне Африке, у мочварним подручјима од Судана до Замбије.[4]

Размножавање[уреди | уреди извор]

Најчешће проводи време сама и ретко се креће. Углавном се то догађа док траје сезона парења. Гнезда су направљена од траве, а у њима стоји углавном три јаја.[5] Млади се излегу из јаја након 30 дана. Након три и по месеца млади су способни да лове, али их још увек родитељи накратко морају снабдевати храном[6]. Неки грабљивци краду младе и јаја, па родитељи праве гнезда недоступна грабљивцима. Ова врста може живјети око 36 година у дивљини, а са 3-4 године стиче полну зрелост.[7]

Комуникација и лов[уреди | уреди извор]

Рода ципеларка је обично тиха врста, али често знају лупати кљуном, што представља знак поздрављања. Када лови, највише се ослања вид и слух. Да што боље види, држи главу усправно, а кљун наспрам груди. Лови углавном водене животиње попут жаба и риба.

Таксономија и систематика[уреди | уреди извор]

Молекуларне студије су утврдиле да је чукоглава чапља најближи сродник роде ципеларке.

Рода ципеларка је била позанта античким Египћанима и Арапима, али није била класифкована до 19. века, након чега су коже и коначно живи примерци донети у Европу. Традиционално повезана са родама (Ciconiiformes), она је била задржана на том месту у Сиблијевој таксономији у којој је груписан велики број невезаних таксона у ред Ciconiiformes. У данашње време, рода ципеларка се сматра да је ближа пеликанима (на бази анатомског поређења)[8] или чапљама (на бази биохемијске евиденције).[9] Микроскопска анализа структуре љуски јаја коју је извршио Константин Микхаилов 1995. године утврдила је да су оне блиско сродне са љускама јаја других припадника реда Pelecaniformes у смислу да имају дебели покривач од микроглобуларног материјала преко кристалног слоја.[10] Недавне ДНК студије иду у прилог припадности рода ципеларки реду Pelecaniformes.[11]

До сада су откривена два фосилна сродника рода ципеланки: Goliathia из раног олигоцена у Египту и Paludavis из раног миоцена у истој земљи. Предложено је да је енигматични афрички фосили птице Eremopezus исто тако сродан, мада евиденција за то није потврђена. Све што је познато о роду Eremopezus је да су то биле веома велике птице, које вероватно нису могле да лете, и да су имале флексибилна стопала, што им је пружало приступ вегетацији и плену.


Распрострањеност и станиште[уреди | уреди извор]

Ципеларка је распрострањена у слатководним мочварама централне тропске Африке, од југа Судана и Јужног Судана преко делова источног Конга, Руанде, Уганде, западне Танзаније и северне Замбије. Врста је најбројнија у подрегији Западног Нила и Јужном Судану (нарочито Суду, главном упоришту ове врсте); такође је значајна у мочварама Уганде и западне Танзаније. Више изолованих података о ципеларкама је пријављено у Кенији, Централноафричкој Републици, северном Камеруну, југозападној Етиопији, Малавију. Такође су примећене луталице у басену Окаванго, Боцвани и горњим делу реке Конго. Чини се да се дистрибуција ове врсте у великој мери поклапа са дистрибуцијом папируса и плућњака. Често се налазе у областима поплавних равница испресецаних неометаним папирусом и трском. Када се роде ципеларке налазе у подручју са дубоком водом, неопходна је корита плутајуће вегетације. Такође се налазе тамо где има воде са ниском стопом кисеоника. Ово узрокује да рибе које живе у води чешће избијају на површину за ваздух, повећавајући вероватноћу да ће их роде ципеларке успешно ухватити.[12] Ципеларке су немиграторне са ограниченим сезонским кретањима због промена станишта, доступности хране и узнемиравања од стране људи.[13]

Петроглифи из Квед Дјеру, источног Алжира, показују да се ципеларка појавила током раног холоцена много више на северу, у мочварама које су у то време покривале данашњу пустињу Сахару.[14]

Ципеларка се јавља у пространим, густим слатководним мочварама. Скоро све мочваре које привлаче ове врсте имају нетакнути Цyперус папyрус и трстенике родова Пхрагмитес и Тyпха. Иако дистрибуција ципеларки углавном одговара дистрибуцији папируса у централној Африци, чини се да оне избегавају чисте папирусне мочваре и често их привлаче подручја са мешовитом вегетацијом. Ређе, врста је виђена како се храни у пољима пиринча и поплављеним плантажама.[13]

Понашање и екологија[уреди | уреди извор]

Ципеларка је позната по свом спором кретању и тенденцији да мирује дуго времена, што резултира описима врсте као „сличне статуи“. Прилично су осетљиве на узнемиравање људи и могу да напусте своја гнезда ако их људи поплаше. Међутим, док трага за храном, ако између ње и људи стоји густа вегетација, овај мочварица може бити прилично питома. Ципеларке привлаче воде са ниским засићењем кисеоника, као што су мочваре где риба често излази на површину да дише. Чини се да такође показују миграторно понашање засновано на разликама у нивоу површинске воде. Незреле ципеларке напуштају места гнежђења ако порасте ниво површинске воде, док одрасле ципеланке напуштају места гнежђења када се смањи ниво површинске воде. Сматра се да одрасле и незреле ципеланке преферирају места за гнежђење са сличним нивоом површинске воде.[15] Изузетно за овако велику птицу, ципеларка често стоји и седи на плутајућој вегетацији, чинећи да изгледају помало као џиновска јакана, иако је познато да Голијатска чапља сличне величине и повремено симпатична (Ардеа голиатх) стоји на воденој вегетацији. Ципеларке, будући да су усамљене, прикупљају храну на 20 м (66 фт) или више једна од друге чак и тамо где су релативно густо настањене. Ова врста стрпљиво лови свој плен, споро и на вребајући начин. Док лови, ципеларка иде веома споро и често је непомична. За разлику од неких других великих мочварица, ова врста лови у потпуности користећи вид и није познато да се бави тактилним ловом. Када се уочи плен, реагује брзим насилним ударом. Међутим, у зависности од величине плена, време руковања након ударца може премашити 10 минута. Око 60% штрајкова даје плен. Често се вода и вегетација грабе током удара и изливају са ивица мандибла. Активност нилског коња може ненамерно да користи ципеларки, пошто потопљени нилски коњи повремено терају рибу на површину.[13]

Однос према људима[уреди | уреди извор]

Ова врста се сматра једном од пет најпожељнијих птица у Африци од стране посматрача птица.[16] Оне су питоме према људима и не показују претеће понашање. Истраживачи су били у могућности да посматрају птицу у свом гнезду на блиској удаљености – унутар 2 м (6 фт 7 ин).[17] Ципеларке се често држе у зоолошким вртовима, али се ретко пријављује њихово размножавање. Ципеларке су се успешно размножавале у Пери Дајза у Белгији и у зоолошком врту Лаури у Тампи на Флориди.[18][19]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ БирдЛифе Интернатионал (2018). „Balaeniceps rex”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.3. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 20. 1. 2020. 
  2. ^ biolib.cz
  3. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 11. 6. 2008. г. Приступљено 3. 4. 2018. 
  4. ^ del Hoyo, J. Elliott, A. & Sargatal, J. (editors). (1992) Handbook of the Birds of the World. Volume 1: Ostrich to Ducks. Lynx Edicions. ISBN 978-84-87334-10-8.
  5. ^ „The Shoebill”. Архивирано из оригинала 09. 11. 2009. г. Приступљено 03. 04. 2018. 
  6. ^ „Balaeniceps rex oder der Schuhschnabel (Abu Markub)”. Архивирано из оригинала 19. 07. 2011. г. Приступљено 03. 04. 2018. 
  7. ^ Taxonomic tree of plants and animals with photos | BioLib.cz
  8. ^ Mayr, Gerald (2003). „The phylogenetic affinities of the Shoebill (Balaeniceps rex)” (PDF). Journal für Ornithologie. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 09. 2018. г. Приступљено 30. 03. 2019. 
  9. ^ Hagey, J. R.; Schteingart, C. D.; Ton-Nu, H.-T. & Hofmann, A. F. (2002). „A novel primary bile acid in the Shoebill stork and herons and its phylogenetic significance”. Journal of Lipid Research. 43 (5): 685—90. PMID 11971938. 
  10. ^ Mikhailov, Konstantin E. (1995). „Eggshell structure in the shoebill and pelecaniform birds: comparison with hamerkop, herons, ibises and storks”. Canadian Journal of Zoology. 73 (9): 1754—70. doi:10.1139/z95-207. 
  11. ^ Hackett, SJ; Kimball, RT; Reddy, S; Bowie, RC; Braun, EL; Braun, MJ; Chojnowski, JL; Cox, WA; Han, KL; et al. (2008). „A phylogenomic study of birds reveals their evolutionary history” (PDF). Science. 320 (5884): 1763—8. Bibcode:2008Sci...320.1763H. PMID 18583609. doi:10.1126/science.1157704. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 08. 2013. г. Приступљено 30. 03. 2019. 
  12. ^ Steffen, Angie. „Balaeniceps rex (shoebill)”. Animal Diversity Web (на језику: енглески). Приступљено 6. 5. 2020. 
  13. ^ а б в Hancock, J.A.; Kushan, J.A.; Kahl, M.P. (1992). Storks, Ibises and Spoonbills of the World. London: Academic Press/Harcourt Brace Jovanovich, Publishers. стр. 139—145, 305. ISBN 0-12-322730-5. 
  14. ^ Oeschger, E (2004). „Sahara - Algeria - Rock Art in Oued Derat and the Tefedest Region” (PDF). Adoranten (на језику: енглески). 2004: 5—19. 
  15. ^ Acácio, Marta; Mullers, Ralf H. E.; Franco, Aldina M. A.; Willems, Frank J.; Amar, Arjun (2021-08-04). „Changes in surface water drive the movements of Shoebills”. Scientific Reports (на језику: енглески). 11 (1): 15796. Bibcode:2021NatSR..1115796A. ISSN 2045-2322. doi:10.1038/s41598-021-95093-5. 
  16. ^ Matthiessen, Peter (1991). African SilencesНеопходна слободна регистрација (1st изд.). New York: Random House. стр. 56. ISBN 0-679-40021-4. OCLC 22707869. 
  17. ^ „Balaeniceps rex (shoebill)”. Animal Diversity Web. Приступљено 2. 3. 2020. 
  18. ^ Muir, A.; King, C.E. (2013). „Management and husbandry guidelines for Shoebills Balaeniceps rex in captivity”. International Zoo Yearbook. 47 (1): 181—189. doi:10.1111/j.1748-1090.2012.00186.x. 
  19. ^ Tomita, J.A.; Killmar, L.E.; Ball, R.; Rottman, L.A.; Kowitz, M. (2014). „Challenges and successes in the propagation of the Shoebill Balaeniceps rex: with detailed observations from Tampa's Lowry Park Zoo, Florida”. International Zoo Yearbook. 48 (1): 69—82. doi:10.1111/izy.12038. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Roda cipelarka na Vikimedijinoj ostavi.
Викиврсте имају више информација о чланку Roda cipelarka.
Викизворник има текст из Енциклопедије Британике (1911), чланак Shoe-bill.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Roda_cipelarka&oldid=27674592”