Japanska teška krstarica Furutaka
| Japanska teška krstarica Furutaka | |
|---|---|
 Teška krstarica Furutaka | |
| Opšti podaci | |
| Karijera |  |
| Kobilica postavljena | 5. decembar 1922. |
| Porinut | 25. februar 1925. |
| Završetak gradnje | 31. mart 1926.[1] |
| Sudbina | Potopljena 12. oktobra 1942. |
| Glavne karakteristike | |
| Deplasman | 8.100 tona standardni deplasman 9.540 tona puni deplasman |
| Dužina | 186.15 metara |
| Širina | 16.50 metara |
| Gaz | 4.50 metara |
| Pogon | 12 kotla Kanpon, snage 102.000 KS |
| Brzina | 34,5 čvora |
| Posada | 625 oficira i mornara |
| Naoružanje | Topovi: 6 × 200 mm, 4 × 80 mm Mitrljezi: 2 × 7,7 mm Torpeda: 12 × 610 mm Avioni: 1 |
Krstarica Furutaka je prvi od dva broda istoimene serije japanskih teških krstarica klase Furutaka. Ona je dobila ime po planini Furutaka, koja se nalazi kod mesta Etadžima - Hirošima, odmah iza japanske carske mornaričke akademije.
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Furutaka i brod blizanac Kako su prva generacija brzih teških krstarica u japanskoj mornarici, namenjenih da pariraju američkim lakim krstaricama klase Omaha i britanski klase Hukins.
Služba[uredi | uredi izvor]
Raniji period[uredi | uredi izvor]
Furutaka je građena u Micubišijevom brodogradilištu u Nagasakiju i završena je 31. marta 1926. godine.
Ona je rekonstruisana i modernizovana u državnom brodogradilištu u mestu Kure 1939. godine.
Rana faza rata na Pacifiku[uredi | uredi izvor]
Krajem 1941. godine, Furutaka se nalazila u sastavu 6. divizije krstarica pod komandom kontraadmirala Aritomo Gotoa, u prvoj floti, zajedno sa krstaricama Aoba, Kako i Kinugasa. U vreme napada na Perl Harbor, ona je angažovana u podršci invazije na ostrvo Gvam.
Nakon neuspeha prvog pokušaja osvajanja ostrva Vejk. 6. divizija krstarica je priključena invazionim snagama za drugi napad na ostrvo, i nakon pada Vejk-a, 6. divizija krstarice se vraća u isturenu bazu na atolu Truk - Karolinska ostrva.
Od 18. januara 1942. godine, 6. divizija krstarica je bila dodeljena kao pomoć japanskim desantnim snagama, koje je trebalo da se iskrcaju kod Rabaula na Novoj Britaniji i Kavienga na Novoj Irskoj, i patroliraju nedaleko od Maršalskih ostrva u bezuspešnom lovu na američku flotu. Tokom marta i aprila 1942. godnie, 6. divizija krstarica pruža pomoć 18. diviziji krstarica na zadatku podrške iskrcavanju japanskih snaga na Solomonova ostrva i Novu Gvineju, uključujući ostrvo Šortlend, Buka, Kiata, ostrvo Manus, Admiralska ostrva i Tulagi, iz isturene baze u Rabaulu. Kod ostrva Šortlend 6. maja 1942. godine, Furutaka je napadnuta od četiri američka bombardera Boing B-17 leteća tvrđava, ali nije pretrpela nikakva oštećenja.
Bitka u Koralnom moru[uredi | uredi izvor]
U bici u Koralnom moru, 6. divizija krstarica napušta Šortlend i sastaje se na moru sa lakim nosačem aviona Šoho. U 11:00 sati 7. maja 1942. godine, severno od ostrva Tulagi, Šoho je napadnut i potopljen od 93 obrušavajućih bombardera Dontlis i torpednih bombardera Devastator sa američkih nosača aviona Jorktaun i Leksington.
Sledećeg dana, 8. maja 1942. godine, 46 Dontlis, 21 Devastator i 15 Vajdlket sa nosača Jorktaun i Leksington oštećuju japanski nosač aviona Šokaku sa nekoliko pogodaka i prisiljavaju ga na povlačenje. Krstarice Furutaka i Kinugasa, koje su ostale netaknute u bicu, prate Šokaku ka atolu Truk.
Furutaka se vraća u Kure 5. juna 1942. godine radi remonta, i vraća se nazad na atol Truk 7. jula 1942. godine. U velikoj reorganizaciji u japanskoj mornarici, Furutaka je priključena novoformiranoj osmoj floti pod komandom viceadmirala Mikave i angažovana je u patroliranju oko Solomonovih ostrva, Nove Britanije i Nove Irske.
Bitka kod ostrva Savo[uredi | uredi izvor]
U bici kod ostrva Savo 9. avgusta 1942. godine, 6. divizija krstarica, teška krstarica Čokai, lake krstarice Tenrju i Jubari i razarač Junagi, započinju protiv savezničkih snaha noćnu artiljerijsko-torpednu akciju. Oko 23:00 sati, sa krstarica Čokai, Furutaka i Kako uzleću izviđački hidroavioni. Leteći u krug, hidroavioni bacaju svetleće rakete i osvetljavaju savezničke brodove, na koje svi japanski brodovi odmah otvaraju vatru. Australijska krstarica Kanbera i američke krstarice Astorija, Kvinsi i Vincenes su potopljene, dok su krstarica Čikago i razarači Ralf Talbot i Peitersan oštećeni. Na japanskoj strani, Čokai je pogođena tri puta, Kinugasa dva, Aoba jednom a Furutaka nije oštećena i vraća se ka Kaviengu 10. avgusta 1942. godine.
Krajem avgusta, 6. divizija krstarica i Čokai napuštaju Šortlend i angažuju se kao dalja zaštita konvoja koji prenosi pojačanja za Gvadalkanal. Tog dana, jedan avion Katalina iz jedinice VP23 „Crne Mačke“ preduzima, ali neuspešno, napad na Furutaku, pri jasnoj dnevnoj svetlosti. Furutaka se smešta između Kiete i Rabaula, budući da joj je neophodna popuna gorivom, i potpuno je snabdevena sredinom septembra. Furutaka je bila neuspešno napadnuta 12. septembra južno od Nove Irske od američke podmornice S-47, i prolazi bez oštećenja.
Bitka kod rta Esperans[uredi | uredi izvor]
Opremljene radarima, američke krstarice San Fransisko, Bois, Solt Lejk Siti, Helena i pet razarača su se kretali oko kraja Gvadalkanala, zatvarajući prilaz ostrvu Savo.
U 22:35 sati, radar sa krstarice Helena uočava japansku flotu, i amerikancu uspešno presecaju put Japancima, „T ukrštanjem“.[2] Obe flote otvaraju vatru, međutim admiral Goto, misleći da je bio pod „prijateljskom vatrom“, naređuje obrt za 180 stepeni i na taj način izlaže svaki svoj brod američkoj vatri. Aoba je teško oštećena, a admiral Goto je smrtno ranjen na njenom komandnom mostu. Odmah iza krstarice Aoba plovila je u koloni krstarica Furutaka, koja sledeći signal sa zastavnog broda skreće udesno i dolazi pod jaku vatru sa američkih brodova. Treća krstarica u koloni, Kinugasa skreće ulevo i na taj način izbegava američku vatru. Američki razarač Danken lansira dva torpeda prema Furutaki, međutim ona promašuju ili im je otkazao detonator te ne eksplodiraju. Danken nastavlja sa vatrom (što će da se ispostavi jako skupo po njega samog) ka Furutaki, koja je bila oštećena od dejstva mnogobrojnih topovskih granata. U 23:54 Furutaka je pogođena torpedom koje poplavljuje prednju mašinsku sobu. Tokom bitke, oko 90 granata je pogodilo Furutaku, i neke od njih su izazvala eksploziju torpeda koja su se nalazila na Furutaki.
Dana, 12. oktobra u 2:28 sati Furutaka je potonula. Kapetana Arakija i 514 preživelih mornara pokupili su japanski razarači Hacujuki, Murakumo i Širajuki. Trideset tri člana posade je poginulo a 110 se vodilo kao nestali. Amerikancu su izvukli 115 preživelih članova posade Furutake i odveli ih u zarobljeništvo.
Furutaka je obrisana iz spiska japanske flote 10. novembra 1942. godine
Lista Kapetana[uredi | uredi izvor]
- Kapetan Koiči Šiozava - 31. mart 1926 — 1. decembar 1926.
- Kapetan Nobujoši Kikui - 1. decembar 1926 — 15. novembar 1927.
- Kapetan Jutaka Ariama - 15. novembar 1927 — 10. decembar 1928.
- Kapetan Điro Oniši - 10. decembar 1928 — 30. novembar 1929.
- Kapetan Toširo Taiđiri - 30. novembar 1929 — 1. decembar 1930.
- Kapetan Šiničiro Mačida - 1. decembar 1930 — 1. decembar 1931.
- Kapetan Kacujoši Inoue - 1. decembar 1931 — 1. decembar 1932.
- Kapetan Čuzo Takajama - 1. decembar 1932 — 15. novembar 1933.
- Kapetan Điro Saito - 15. novembar 1933 — 15. novembar 1934.
- Kapetan Kakudži Kakuta - 15. novembar 1934 — 15. novembar 1935.
- Kapetan Đuniči Mizuno - 15. novembar 1935 — 1. decembar 1936.
- Kapetan Miki Ocuka - 1. decembar 1936 — 1. decembar 1937.
- Kapetan Saičiro Tomonari - 1. decembar 1937 — 20. april 1938.
- Kapetan Masao Okamura - 20. april 1938 — 15. decembar 1938.
- Kapetan Ko Ito - 15. decembar 1938 — 15. novembar 1939.
- Kapetan Kazutaka Širaiši - 15. novembar 1939 — 19. oktobar 1940.
- Kapetan Ko Nakagava - 19. oktobar 1940 — 28. novembar 1941.
- Kapetan Cutau Araki - 28. novembar 1941 — 12. oktobar 1942.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Braun, Dejvid (1990). 'Warship Losses of World War Two'. Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-914-7.
- D'Albas, Andrieu (1965). 'Death of a Navy: Japanese Naval Action in World War II'. Devin-Adair Pub. ISBN 978-0-8159-5302-9.
- Dul, Pol S. (1978). 'A Battle History of the Imperial Japanese Navy, 1941-1945'. Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-097-6.
- Hovart, Stiven (1983). 'The Fighting Ships of the Rising Sun: The drama of the Imperial Japanese Navy, 1895-1945'. Atheneum. ISBN 978-0-689-11402-1.
- Jencura, Hansgeorg (1976). 'Warships of the Imperial Japanese Navy, 1869-1945'. Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-893-4.
- Lacroix, Eric (1997). Japanese Cruisers of the Pacific War. Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-311-3.
- Uitli, M. (1995). 'Cruisers of World War Two: An International Encyclopedia'. Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-141-7.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Lacroix, Japanese Cruisers. pp. 794.
- ^ Boris Prikril, Pakao Pacifika. pp. 200. To je klasično pravilo pomorske bitke i veliki je uspeh jednog admirala, kad uspe da sa svojom kolonom upravno preseče pravac kojim se kreće neprijateljski flotni sastav. Time mu zapreči put i dolazi u prednost, da može upotrebiti istovremeno sve teške topove svojih brodova, a protivnik može u najboljem slučaju upotrebiti polovinu.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
