Атлантски лосос

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Atlantic salmon

Ranjiv  (IUCN 3.1)[2] (Evropa)
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Actinopterygii
Red: Salmoniformes
Porodica: Salmonidae
Rod: Salmo
Vrsta:
S. salar
Binomno ime
Salmo salar
Rasprostranjenost atlantskog lososa na mapi sveta

Atlantski losos (lat. Salmo salar) je riba srodna pastrmki, vrlo ukusnog mesa, dostiže dužinu do 1,5 m. Mladi lososi, šokani, žive u tekućoj vodi dve godine, a zatim nastavljaju svoj život u moru da bi se posle nekoliko godina vratili u reke i uzvodno dospeli do mesta mrešćenja u blizini izvora gde polažu ikru u decembru. Kada zreli primerci ove vrste odu nazad u reku, oni menjaju boju i izgled. Neke populacije ove ribe migriraju samo u velika jezera, a čitav život provode u slatkoj vode. Za razliku od pacifičkog lososa, ova vrsta može preživeti mrest i ponovo se vratiti u more.

Njeno meso smatra se vrlo zdravim i jednim od najukusnijim među ribama. Može se naći u brojnim kulturama i tradicionalnim kuhinjama i na tržištu ima veliku cenu u odnosu na druge ribe. Već dugo se lovi u komercijalne svrhe, što je uticalo na populaciju cele vrste, takođe kao i uništavanje staništa u nekim oblastima. Razvijene su tehnike uzgajanja ove vrste korišćenjem akvakulturnih metoda, a trenutno se uzgaja u velikom broju u mnogim državama širom sveta. Iako je ovo održiva alternativa i smanjuje ribolov na divlju populaciju atlantskog lososa, naišla je na kritike mnogih ekologa.

Opis[uredi | uredi izvor]

Atlantskom lososu dao je naučno binomno ime od strane zoolog Karl fon Line, Salmo salar, salmo znači losos, a salar leper, prema M. Bartonu. Latinski rečnik Revisa i Šortska Clarendon Press, Oxford, 1879 prevodi salar kao svojevrsnu pastrmku. Ova vrsta u svetu naziva se još i srebrni i crni losos.[3]

Atlantski losos najkrupnija je vrsta u njegovom rodu. Nakon dve godine provedene na moru, riba ima prosečnu dužinu od 71 do 76 cm i težinu od 3,6 do 5,4 kg, a mnogu biti i mnogo veći. Godine 1960. u vodama Škotske uhvaćen je losos težine 49,44 kilograma, najveći zabeleženi, dok je 1925. godine u vodama Norveške uhvaćen najduži atlantski losos, a bio je dužine 160,65 cm. Odrasli primerci ove vrste žive u slatkoj vodi, imaju plave i crvene tačke. U zrelom dobu ova vrsta poprima srebrno plavi sjaj. Najlakši način da se identifikuje kao odrasla jedinka su crne tačke pretežno iznad bočne linije. Kada se razmnožavaju mužjaci poprimaju blago zelenu ili crvenu boju. Atlantski losos ima jake zube i peraja koja su crne boje.[4]

Rasprostanjenost i stanište[uredi | uredi izvor]

Prirodno stanište za razmnožavanje atlantskog lososa su reke u Evropi i severoistočne vode Severne Amerike. U Evropi se atlantski losos nalazi na jugu Španije i severu Rusije. Zbog sportskog ribolova neke od južnih populacija u Španiji su se smanjile. Na vrstu dosta utiču promene u staništu slatke vode i klima. Atlantski losos je vrsta ribe koja voli uglavnom hladne vode i posebno je osetljiv na promene temperature.

Reke Husatonik i njena pritoka Naugatak bile su mesta velikog dela populacije atlantskog lososa, koji je nastanjivao potez odatle sve do juga Atlantskog okeana u Sjedinjenim Američkim Državama. Međutim, postoji zapis Henrija Hadsona iz 1609. godine u kojem piše da je atlantski losos nastanjivao samo reku Hadson.[5] Postoje fosili kao dokazi da je ova vrsta nastanjivala obalne delove Nju Džerzija i pre oko 10.000 godina.[6]

U dve publikacije iz 1988. i 1996. godine Karlson je doveo u pitanje tvrdnju da je atlantski losos bio u izobilju u Novoj Engleskoj, kada je klima bila toplija nego danas.[7] Pored toga, njegov argument je zasnovan na nedostatku podataka o kostima na arheološkim nalazištima u odnosu na druge vrste riba i tvrdi da su ove istorijske informacije možda preuveličane.[8] Karlsonova tvrdnja je kasnije osporavana u drugom radu u kojem tvrdi da su kosti ove vrste ribe retke i da se teško pronalaze u odnosu na kosti drugih riba.[6] [9][10]

Populacije atlantskog lososa su značajno smanjene u vodama Sjedinjenih Američkih Država nakon masovnog naseljavanja. Trgovina krznom, seča drva, pravljenje brana i mlinova, bavljenje poljoprivredom, degradilrali su staništa slatke vode i smanjili populaciju severnoameričkih atlantskih lososa u njihovim potocima.[11][12] Početkom 19. veka staništa su još više postala ugrožena, erozija zemljišta se promenila, a potoci su gotovo nestali. Prema istoričaru D. V. Danfildu (1985) više od polovine populacije atlantskog lososa nestalo je u Severnoj Americi do 1850. godine. U regiji Nova Škotska objavljeno je da su 31 od 33 potoka koji su nastanjivali atlantski lososi, uništeni tako što su se pravile drvne brane, što je dovelo do istrebljenja ove vrste u mnogim delovima Nove Škotske.[13] Ribolov na atlantskog lososa postao je masovan u tom periodu, a komercijalni ribolov uspostavio se duž obala glavnih rečnih sistema.[14]

Mladi primerci atlantskog lososa provode četiri godine u reci. Kada postanu dovoljno krupni, do 15 centimetara, dobijaju sive mrlje i odlaze u more. Takođe, oni u ovom dobu prolaze kroz neke endokriniloške promene kako bi se prilagodili razlikama između staništa slatke i morske vode. Nakon odlaska u otvoreni okean, atlantski losos se hrani planktonima ili ribama poput haringe. Kada imaju godinu velikog rasta, atlantski lososi se iz mora vraćaju u potoke i reke. Samo 5% atlantskog lososa se vrati u drugu reku iz koje je potekao. Ova vrsta nestala je iz mnogih reka tokom 20. veka zbog prekomernog ribolova i uništanja staništa.[15]

Ekologija[uredi | uredi izvor]

Atlantski losos započinje samostalno da se hrani sa samo nekoliko dana života. Nakon što njegovo telo apsorbuje žumance on počinje sa lovom.[16] Mladi primerci se hrane insektima, a kako sazrevaju i sitnom ribom. Neki jedu i jaja drugih lososa, ali ipak najčešće se hrane insektima. Odrasli primerci ove vrste hrane se kapelinima, srebrnastim ribama koje narastu od 20 do 25 cm. Smatra se da su teritorijalne ribe i da mogu biti agresivni jedni prema drugima. Takođe, smatra se da je atlantski losos agresivnijih od drugih vrsta lososa.[17]

Većina atlantskih lososa sledi anadromsko migriranje riba, međutim odrasli se vraćaju zbog mresta u izvorne potoke slatke vode gde izlegu jaja. Atlantskom lososu nije potrebna slana voda, brojni primerci zatvorenih slatkovodnih populacija širom severne hemisfere opstaju i funkcišu normalno, uključujući sada već izumrlu populaciju ove ribe u jezeru Ontario. Prema istraživanjma neki čitav životni ciklus provedu u slivu jezera. Faza prelaska iz slatkovodne vode u okean varira između dve i osam godina starosti. Mladi primerci u južnim rekama poput onih u Lamanšu odlaze u okean sa samo godinu dana, dok primerci iz reka Škotske odlaze sa četiri godine starosti u okean. Atlantski lososi iz voda Kvebeka, susreću se u okeanu kada su stari osam godina. U prvoj fazi odrastanja, atlantski lososi korise žumanca, a nakon toga dobijaju škrge i postaju aktivni lovci. Nakon toga napuštaju uzgajalište u potrazi za hranom i prelaze velika područja, u potrazi za plenom. Završna faza je prelazak za put do Atlantskog okeana. Preživljavanje jaja i mladih primeraka zavisi od kvaliteta staništa jer su atlantski lososi osetljivi na ekološke promene.

Migracije atlantskog lososa u okean, dešavaju se uglavnom između marta i juna. Nakon što napuste svoje natalne tokove, atlantski lososi doživljavaju period brzog rasta tokom jedne do četiri godine života u okeanu. Ova vrsta migrira iz svojih matičnih potoka na područje na kontinentalnoj ploči iznad zapadnog dela Grenlanda i za to vreme suočavaju se sa velikim brojem predatora, kao što su morski psi uključujući grenlandsku ajkulu, prave raže i perajare.[3][18] Delfini su primećeni kako se igraju sa uginulim primercima lososa, ali nije poznato da li ih jedu. Nakon nekoliko godina provedenih u otvorenom moru, atlantski losos se vraća u svoj tok, a na tom putu mu preti opasnost od raznih predatora, uključujući ptice, medeve i tuljane. Preživljavanje ove faze kod atlantskog lososa je u između 14 i 53%.[19][20]

Atlantski losos se uzgaja u rekama zapadne Evrope od severnog Portugala do Norveške, Islanda, Grenlanda i istočne obale Severne Amerike od Konektikata u Sjedinjenim Američkim Državama i severno do Kanade. Ženka kopa depresiju i tu polaže jajašca, a preko njih premešta šljunak.[6][21] Za razliku od drugih vrsta lososa koji uginu nakon mrešćenja, ova vrsta se može vratiti u more i ponoviti mrest nekoliko puta, uglavnom dvaput. Atlaski losos pokazuje veliku raznolikost u zrelom dobu, a tokom sušne godine neće se vratiti na mrest.

Hibridi između smeđe pastrmke i atlantskog lososa otkriveni su u severnim vodama Španije.[22] Ova hibridizacija najveća je prijavljena do sada u svetu. Par populacije atlantskog lososa u poslednja tri veka povezan je sa nestankom severoameričkog dabra, koji iako se hrane ribom, uklanjaju prepreke do njihovih mrestilišta. Migracija atlantskog lososa može biti ograničena branama, a zbog retkog prisustva dabra, oni nekad nisu u mogućnosti da se mreste.[23]

  • Vrlo mlada oplođena jaja atlantskog lososa
    Vrlo mlada oplođena jaja atlantskog lososa
  • Atlantski losos nakon što se izlegne
    Atlantski losos nakon što se izlegne
  • Mladi primerci u potrazi za hranom
    Mladi primerci u potrazi za hranom
  • Atlantski losos u mladom dobru lovi jede larve i insekte
    Atlantski losos u mladom dobru lovi jede larve i insekte
  • Nakon što postanu zreli da migriraju u okean, promene boju tela
    Nakon što postanu zreli da migriraju u okean, promene boju tela

Kontakt sa ljudima[uredi | uredi izvor]

Atlantski losos i dalje se dosta prodaje širom sveta, najčešće svež, ali i konzerviran i smrznut.[24] Kamene brane duž potoka i jezera korišćene su hiljadama godina u lovu na atlantskog i druge vrste lososa u rekama Nove Engleske, a takođe i u Sjedinjenim Državama. Ova vrsta smatra se vrlo cenjenom ribom i kod rekreativnih ribolovaca, koji je love na mušicu. Atlantski losos se uglavnom uzgaja u veštačkim ribnjacima, a samo 5% prodatih iz divljih sredina. Najčešće se veštački uzgaja u Norveškoj, Kanadi, Čileu, Velikoj Britaniji, Irskoj, Farskim ostrrvima, Rusiji i Tasmaniji u Australiji.[25]

Sperma i jajašca atlantskog lososa se mešaju, isperu i stavljaju u slatku vodu. Odrasli primerci u zatočeništvu borave u tekućoj i čistoj vodi. Uzgajaju se u velikim rezervoarima za slatku vodu od 12 do 20 meseci. Nakon toga, ribe se prebacuju u slanu vodu, gde se zadržavaju do druge godine žiota. Za to vreme rastu i sazrevaju u velikim vodenim kavezima kraj obala Kanade, Sjedinjenih Američkih Država i Evrope. Poznato je da atlantski losos ponekada pobegne iz vodenih kaveza u divlje stanište, pa postoji mogućnost za genetsku izmenu autohtonih populacija.

Studija iz 2018. godine oktirila je 27,1% divljih atlantskih lososa u Atlantiku stigao iz veštačkih predela. Na zapadnoj obali Sjedinjenih Država i Kanade, atlantski lososi se dobro čuvaju kako ne bi pobegli u otvoren okean, mada bilo je i tih incidenata, koji su dokumentovani. Tokom jednog incidenta 2017. godine, 300.000 primeraka veštački uzgajanih atlantskih lososa otplivalo je u otvorene vode u San Huanu.[26][27]

Iako često pobegnu, mala je verovatnoća da se atlantski losos uzgajan veštački uspostaviti invazivno prisustvu u Tihom okeanu. Tokom tridesetih godina 20. veka u više od 60 jezera i potoka namerno su pušteni veštački uzgajani atlantski lososi različitih životnih doba, međutim vrsta se nije ustalila u ovim sredinama. Procene Nacionalne službe za morsko ribarstvo su da ne postoji veliki rizik od kolonizacije atlantskog lososa na ovaj način. Atlantski losos se uzgaja veštački iz razloga što postoji veliki pad divljih zaliha ove vrste.

Očuvanje[uredi | uredi izvor]

Atlantski losos pre odlaska u okean.

Međunarodna unija za zaštitu prirode stavila je vrstu atlantskog lososa u kategoriju za „najmanju brigu”. Međutim, ljudske aktivnosti su značajno uticale na nestanak ove vrste iz nekih voda. Glavne pretnje atlantskom lososu su prekomerni ribolov i uništavanje staništa. U jezeru Ontario u periodu od 18. do 19. veka ovaj losos je nestao zbog izgradnje brane, vodenih mlinova, seče i erozije zemljljišta. pedesetih godina 20. veka otkriveno je da se atlantski losos iz reka u Sjedinjenih Američkih Država,Kanade i Evrope skuplja u moru oko Grenlanda i Farskih ostrva. Onovana je kompercijalna ribarska industrija koja je lovila ovog lososa pomoću mreža. Nakon rekordnih ulova, od kraja sedamdesetih do početka devedesertih godina 20. veka, populacija se značajno smanjila.[28][29] Počev od 1990. godine smrtnost atlantskog lososa na moru se više nego udvostručila, kao i u zapadnom delu Atlantskog okeana.[30][31]

U vodama Nove Škotske, takođe je manji broj primeraka ovog lososa. Broj atlantskog lososa pao je na niske nivoe i u vodama Kanade. Godine 2007. sportka ribolovna organizacija Islanda i Skandinavije okrivila je rekreativne ribolovce za ribolov na moru za nestanak ove vrste u većem delu staništa. Ipak, 2008. godine broj ove vrste se povećao, najviše u Kanadi.

Rekreativni ribolov atlantskog lososa sada je dozvoljen u većem delu SAD i Kanade gde se on pojavljuje u velikom broju, ali to podleže propisima u mnogim državama ili pokrajinama koji su koncipirani tako da održavaju kontinuitet vrste.[32] Stroga ograničenja ulova, prakse ulova i puštanja i su primeri tih propisa.[33]

Oko severnog Atlantika u toku su napori za vraćanje lososa u njihova rodna staništa, sa sporim napretkom. Obnova i zaštita staništa su ključni za ovaj proces. U Velikim jezerima atlantski losos je uspešno uveden, ali procenat lososa koji se prirodno razmnožava je vrlo nizak.[34] Atlantski losos je bio poreklom iz jezera Ontario, ali je potisnut gubitkom staništa i prekomorskim ribolovom u kasnom 19. veku.[35] Država Njujork od tada ima zalihe svojih reka i pritoka, a u mnogim slučajevima ne dozvoljava aktivan ribolov.[36][37]

U Novoj Engleskoj ulažu se brojni napori za obnavljanje lososa u regionu rušenjem zastarelih brana i drugim tehnikama koje su se na zapadu pokazale efikasne sa atlantskim lososom.[38] Do sada je postignut neki uspeh, jer populacija raste u rekama Penobsot i Konektikat. Jezero Čamplajn sada ima atlantskog lososa. U Ontariju je program za obnovu atlantskog lososa pokrenut 2006. godine i jedan je od najvećih programa zaštite ove vrste u Severnoj Americi.[39] Nedavni dokumentovani uspesi u ponovnom uvođenju atlantskog lososa uključuju sledeće:

  • U oktobru 2007. godine, losos je snimljen kako pliva u Toronu, reci Humber.[36]
  • Migrirajući losos primećen je u reci Ontario u novembru 2007.
  • Od 2013. godine došlo je do određenog uspeha u uspostavljanju atlantskog lososa u Fiš Kriku, pritoku jezera Oneida u centralnom delu države Njujork.[40]
  • U novembru 2015. allanski losos primećen je u Konektikatu, u reci Farmington, pritoci reke Konektikat, gde dugo nije premećen njegov mrest. Potrošnja savezne vlade od 45 godina i 25 miliona dolara da obnovi divlji atlantski losos u slivu reke Konektikat prekinuta je 2012. godine, ali sada se čini da je bila uspešna.[36]

Severnoatlantska organizacija za očuvanje lososa je međunarodno veće koje čine Kanada, Evropska unija, Island, Norveška, Ruska Federacija i Sjedinjene Države, sa sedištem u Edinburgu. Osnovana je 1983. godine radi zaštite zaliha atlantskog lososa, kroz saradnju među državama. Oni rade na obnavljanju staništa i promovišu očuvanje lososa.[34][41][42]

Atlantski losos preskače vodopad.

Edvard I Plantagenet je tokom svoje vladavine odredio kaznu za prikupljanje atlantskog lososa tokom određenog doba godine. Njegov sin Edvard II nastavio je da reguliše izgradnju brana. Provere su vršili oni koje su imenovali sudovi. Zbog zbunjujućih zakona, većina njih se retko sprovodila. Na osnovu toga je 1860. godine imenovana kraljevska komisija koja je detaljno istraživala atlantskog lososa i zakone koji regulišu vrste, što je rezultiralo Zakonom o ribarstvu lososa iz 1861. godine.[43][44] Aktom je izvršenje zakona stavljeno pod kontrolu matične službe, ali je kasnije on prenesen Odboru za trgovinu, a potom i Odboru za poljoprivredu i ribarstvo. Još jedan akt donesen 1865. godine uveo je ograničenje za ribolov i ograničenje ulova. Takođe je izazvalo formiranje lokalnih odbora koji su nadležni za određenu reku.[45] Sledeći značajan akt, donesen 1907. godine, dozvolio je odboru da bude zadužen za ulov druge slatkovodne ribe, uključujući pastrmku.[3][46]

Uprkos zakonodavstvu, efekti odbora smanjivali su se sve dok 1948. Godine, Zakon o rečnim pločama nije dao ovlaštenje za sve slatkovodne ribe i sprečavanje zagađenja na jednu ploču po reci. Ukupno je stvorio 32 table. 1974. godine 32 odbora su smanjena na 10 regionalnih vodnih vlasti (RVA).[47] Iako su samo severnjačka, velška, severozapadna i jugozapadna RVA imala značajnu populaciju lososa, svih deset se takođe brinulo za pastrve i slatkovodne jegulje.[48]

Zakon o ribolovu atlantskog lososa i slatkovodne vode donesen je 1975. godine. Između ostalog, on je regulisao dozvole za ribolov, ograničenja veličine i zabranio ometanje migracijskih puteva lososa.[3][49][50]

Losos je bio veoma cenjen u srednjovekovnoj Škotskoj, a za ulov ribe koristili su se različiti metodi ribolova, uključujući i korištenje mreža. Ribolov na atlantskog lososa bio je strogo regulisan u cilju očuvanja resursa. Kralj Robert I je 1318. godine doneo zakon o ograničenju ribolova na ovu vrstu. Zakoni o ulovu riba na kraljevskim zemljama često su se ažurirali, pokazujući njihovu važnost. Pošto su ribe bile držane u to vreme, ribolovci su bili žestoko kažnjeni; osoba koja je dva puta osuđena za ribolov na kraljevskom imanju mogla je biti osuđena na smrt. Izvoz lososa bio je ekonomski važan u Aberdinu; Počev od 15. veka, riba se mogla konzervirati soljenjem i stavljanjem u burad, što je omogućilo izvoz u inostranstvo, uključujući i dalje od Baltika.[51] Obim rane trgovine škotskim lososom je nemoguće utvrditi, budući da postojeći carinski zapisi datiraju tek od 1420. godine nadalje.[36]

Atlantski losos u vodama Norveške

Tokom 15. veka doneseni su mnogi zakoni u cilju da atlantski losos bez ribolova bezbedno stigne u more.[52] Novije zakonodavstvo je uspostavilo poverenike koji upravljaju okruzima. Nadalje, Zakonom o ribarstvu lososa i slatkovodne ribe iz 1951. godine zahtevalo se da se državnom sekretaru daju podaci o ulovu lososa i pastrmke kako bi se utvrdilo ograničenje ulova.[53][54][55][56]

Nekoliko populacija atlantskog lososa u ozbiljnom je opadanju i navedeno je kao ugroženo prema Zakonu o ugroženim vrstama u Sjedinjenim Američkim Državama. Trenutno se na listi nalaze vodostaji od 11 reka u držai. Penobsot je reka mresta za atlantske populacije lososa u SAD. Povratak ribe u 2008. godini bio je oko 2.000, što je više nego dvostruko u odnosu na povratak od 940 u 2007. godini. Član 9. ESA zabranjuje ribolov ugrožene vrste riba ili divljih životinja.[11][3]

Savezna Vlada ima glavnu odgovornost za zaštitu atlantskog lososa, ali tokom poslednje generacije, napori su i dalje prebacivali upravljanje što je više moguće na pokrajinske vlasti, na primer, memorandumima o razumevanju.[57] Nova politika atlantskog lososa je u izradi, a Vlada je pokušala da Parlamentu donese novu verziju vekovnog Zakona o ribarstvu.[3][36][49][45]

Nevladine organizacije, poput Atlantske lososove federacije, stalno zahtevaju poboljšanja u upravljanju i inicijative koje treba razmotriti.[58] Na Kvebeku, dnevna granica ulova za atlantskog lososa zavisi od pojedinačne reke. Neke reke strogo imaju ograničenje na 3 ribe i one se moraju pustiti, a svaki ulov mora biti prijavljen.[59] Neke reke vam omogućavaju da se zadrži između 1 ili 2 lososa (30cm do 63cm), dok će neke revnosnije reke (uglavnom na severnoj obali) omogućiti da zadržite 1 lososa preko 63 cm.[57]

U jezeru Ontario istorijska populacija atlantskog lososa je izumrla, a u toku su i međunarodni napori da se vrsta ponovo uvede, pri čemu su neka područja već obnavljala prirodno reproduktivnu populaciju.[57][49][60]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Baillie, J.; Groombridge, B. „Salmo salar”. 
  2. ^ https://www.iucnredlist.org/species/19855/2532398
  3. ^ a b v g d đ The Audubon Society Field Guide to North American Fishes, Whales & Dolphins. Chanticleer Press. 1983. str. 395. 
  4. ^ Barton, M.: "Biology of Fishes.", pages 198–202 Thompson Brooks/Cole 2007
  5. ^ Buller F., The Domesday Book of Giant Salmon Volume 1 & 2. Constable (2007) & Constable (2010)
  6. ^ a b v „Atlantic Salmon”. animallist.weebly.com. Pristupljeno 19. 11. 2013. 
  7. ^ Pechlaner, Gabriela; Rutherford, Murray B. (leto 2006). „Common Future, Different Policy Paths? Managing the Escape of Farmed Atlantic Salmon in British Columbia and Washington State”. BC Studies (150): 47. Pristupljeno 25. 8. 2017. 
  8. ^ „Salmon campaigner lands top award”. BBC News. 22. 4. 2007. 
  9. ^ „Atlantic salmon (Salmo salar)”. NOAA Fisheries - Office of Protected Resources. 5. 5. 2017. 
  10. ^ R. M. J. Ginetz (maj 2002). „On the Risk of Colonization by Atlantic Salmon in BC waters”. B.C. Salmon Farmers Association. Arhivirano iz originala (PDF) 17. 09. 2012. g. Pristupljeno 15. 05. 2020. 
  11. ^ a b "Study sheds light on extinct Lake Ontario salmon". Toronto Star, 9 November 2016, page GT1.
  12. ^ Harb, M. "Upstream Battle", Canadian Geographic Magazine, June 2008, p. 24
  13. ^ Ford, Jennifer S.; Myers, Ransom A. (12. 2. 2008). „A Global Assessment of Salmon Aquaculture Impacts on Wild Salmonids”. PLOS Biology (na jeziku: engleski). 6 (2): e33. ISSN 1545-7885. PMC 2235905 Slobodan pristup. PMID 18271629. doi:10.1371/journal.pbio.0060033. 
  14. ^ Amos, Kevin H.; Appleby, Andrew. „Atlantic Salmon in Washington State: A Fish Management Perspective” (PDF). Washington Department of Fish & Wildlife. State of Washington. Arhivirano iz originala (PDF) 28. 8. 2017. g. Pristupljeno 27. 12. 2017. 
  15. ^ „Atlantic Salmon Life Cycle”. Connecticut River Coordinator's Office. U.S. Fish and Wildlife Service. 13. 9. 2010. Arhivirano iz originala 15. 1. 2014. g. 
  16. ^ B. Dempson; C. J. Schwarz; D. G. Reddin; M. F. O'Connell; C. C. Mullins; C. E. Bourgeois (2001). „Estimation of marine exploitation rates on Atlantic salmon (Salmo salar L.) stocks in Newfoundland, Canada” (PDF). ICES Journal of Marine Science. 58: 331—341. doi:10.1006/jmsc.2000.1014. Pristupljeno 7. 5. 2011. 
  17. ^ J. L. Horreo; G. Machado-Schiaffino; A. M. Griffiths; D. Bright; J. R. Stevens; E. Garcia-Vazquez (2011). „Atlantic Salmon at Risk: Apparent Rapid Declines in Effective Population Size in Southern European Populations”. Transactions of the American Fisheries Society. 140 (3): 605—610. doi:10.1080/00028487.2011.585574. 
  18. ^ Mills, D. (1989). Ecology and Management of Atlantic Salmon. Springer-Verlag. 
  19. ^ Fay, C.; M. Bartron; S. Craig; A. Hecht; J. Pruden; R. Saunders; T. Sheehan; J. Trial (2006). Status Review for Anadromous Atlantic Salmon (Salmo salar) in the United States. Report to the National Marine Fisheries Service and U.S. Fish and Wildlife Service (Izveštaj). str. 294. Pristupljeno 3. 7. 2016. 
  20. ^ Kendall, W. C. (1935). The fishes of New England: the salmon family. Part 2 - the salmons. Boston, Massachusetts: Memoirs of the Boston Society of Natural History: monographs on the natural history of New England. str. 90. Pristupljeno 3. 7. 2016. 
  21. ^ Carpenter, Murray (26. 12. 2011). „Shiny Patches in Maine's Streambeds Are Bright Sign for Salmon”. The New York Times. Pristupljeno 11. 2. 2012. 
  22. ^ „Lake Ontario Atlantic Salmon Restoration Program”. 
  23. ^ Robert A. Daniels; Doroty Peteet (novembar 1998). „Fish scale evidence for rapid post-glacial colonization of an Atlantic coastal pond”. Global Ecology & Biogeography Letters. 7 (6): 467—476. JSTOR 2997716. doi:10.2307/2997716. hdl:2060/19990023267 Slobodan pristup. Pristupljeno 3. 7. 2016. 
  24. ^ Figura, David (13. 8. 2013). „Cicero angler lands 27-inch Atlantic salmon in Oneida Lake”. Syracuse.com. Syracuse Media Group. Pristupljeno 4. 2. 2016. 
  25. ^ W.C. Kendall (1935). „The fishes of New England- the salmon family. Part 2 - the salmons.”. Memoirs of the Boston Society of Natural History- Monographs on the Natural History of New England. 9 (1): 1—166. Pristupljeno 3. 7. 2016. 
  26. ^ Catherine C. Carlson (1988). GP Nicholas, ur. Where's the salmon? A reevaluation of the role of anadromous fisheries in aboriginal New England in Holocene human ecology in Northeastern North America. New York: Plenum Press. ISBN 978-0306428692. 
  27. ^ Catherine C. Carlson (1996). „The [In]Significance of Atlantic Salmon”. History Through a Pinhole. 8(3/4 (Fall/Winter). Pristupljeno 3. 7. 2016. 
  28. ^ „Frequently Asked Questions (FAQ)”. Bring Back the Salmon Lake Ontario. Arhivirano iz originala 11. 08. 2015. g. Pristupljeno 17. 9. 2015. 
  29. ^ „Endangered Populations”. Atlantic Salmon Federation. Arhivirano iz originala 19. 9. 2015. g. Pristupljeno 17. 9. 2015. 
  30. ^ Stephen F. Jane; Keith H. Nislow; Andrew R. Whiteley (septembar 2014). „The use (and misuse) of archaeological salmon data to infer historical abundance in North America with a focus on New England”. Reviews in Fish Biology and Fisheries. 24 (3): 943—954. doi:10.1007/s11160-013-9337-3. 
  31. ^ Brian S. Robinson; George L. Jacobson; Martin G. Yates; Arthur E. Spiess; Ellen R. Cowie (oktobar 2009). „Atlantic salmon, archaeology and climate change in New England”. Journal of Archaeological Science. 36 (10): 2184—2191. doi:10.1016/j.jas.2009.06.001. 
  32. ^ Jaymi Heimbuch (11. 3. 2016). „Wild Atlantic salmon are spawning in Connecticut River for the first time in 200 years”. Mother Nature Network. Pristupljeno 3. 7. 2016. 
  33. ^ Howard Park & Øystein Cock Rønning (2007). „Low potential for restraint of anadromous salmonid reproduction by beaver Castor fiber in the Numedalslågen river catchment, Norway”. River Research and Applications. 23 (7): 752—762. doi:10.1002/rra.1008. 
  34. ^ a b P. Collen & R. J. Gibson (2001). „The general ecology of beavers (Castor spp.), as related to their influence on stream ecosystems and riparian habitats, and the subsequent effects on fish – a review”. Reviews in Fish Biology and Fisheries. 10 (4): 439—461. doi:10.1023/A:1012262217012. 
  35. ^ Natural hybridization between Atlantic salmon (Salmo salar) and brown trout (Salmo trutta) in northern Spain by Carlos Garcia de Leaniz
  36. ^ a b v g d Shearer, W. (1992). The Atlantic Salmon. Halstead Press. 
  37. ^ (16 U.S.C. 1532(19)) http://www.epa.gov/EPA-SPECIES/1998/May/Day-01/e11668.htm Arhivirano 2012-07-31 na sajtu Archive.today
  38. ^ Barry A. Taylor; Charles MacInnis; Trevor A. Floyd (2010). „Influence of Rainfall and Beaver Dams on Upstream Movement of Spawning Atlantic Salmon in a Restored Brook in Nova Scotia, Canada”. River Research and Applications: 183—193. doi:10.1002/rra.1252. 
  39. ^ Katie Stevenson, Power and Propaganda: Scotland, 1306-1488 (Edinburgh University Press, 2014).
  40. ^ Fisheries, NOAA (21. 8. 2018). „Atlantic Salmon - Protected | NOAA Fisheries”. www.fisheries.noaa.gov (na jeziku: engleski). Pristupljeno 26. 11. 2018. 
  41. ^ Donaldson, Jim (22. 8. 2017). „Fish farm fiasco: Why officials want you to catch as many salmon as you can”. Bellingham Herald. Pristupljeno 23. 8. 2017. 
  42. ^ Jim Mac Laughlin,Troubled Waters: A Social and Cultural History of Ireland's Sea Fisheries (Four Courts Press, 2010), p. 77.
  43. ^ Barry, Tricia K.; VanderZwaag, David L. (2007). Preventing Salmon Escapes from Aquaculture in Canada and the USA: Limited International Coordinates, Divergent Regulatory Currents and Possible Future Courses (PDF). Oxford, UK: Blackwell Publishing Ltd. str. 58. Pristupljeno 25. 8. 2017. 
  44. ^ Douglas B. Sigourney, Benjamin H. Letcher & Richard A. Cunjak (2006). „Influence of beaver activity on summer growth and condition of age-2 Atlantic salmon parr”. Transactions of the American Fisheries Society. 135 (4): 1068—1075. doi:10.1577/T05-159.1. 
  45. ^ a b Sedgwick, S. (1988). Salmon Farming Handbook. Fishing News Books LTD. 
  46. ^ Netboy, Anthony (1973) The Salmon: Their Fight for Survival, pp. 181-182. Boston, Houghton Mifflin.
  47. ^ Mapes, Linda V.; Bernton, Hal (22. 8. 2017). „Please go fishing, Washington state says after farmed Atlantic salmon escape broken net”. The Seattle Times. Pristupljeno 27. 12. 2017. 
  48. ^ N. Bromage (1995). Broodstock Management and Egg and Larval Quality. Blackwell Science. 
  49. ^ a b v Heen, K. (1993). Salmon Aquaculture. Halstead Press. 
  50. ^ Kate Buchanan, "Wheeles and Creels: The Physical Representation of the Right to Milling and Fishing in Sixteenth-Century Angus, Scotland" in Medieval and Early Modern Representations of Authority in Scotland and the British Isles (eds. Kate Buchanan & Lucinda H.S. Dean with Michael Penman: Routledge, 2016), pp. 59-60.
  51. ^ „The River”. The Penobscot River Restoration Trust. 25. 9. 2013. Arhivirano iz originala 26. 11. 2013. g. Pristupljeno 19. 11. 2013. 
  52. ^ Wringe, Brenden; et al. (2018). „Extensive hybridization following a large escape of domesticated Atlantic salmon in the Northwest Atlantic”. Communications Biology. 1: 108. PMC 6123692 Слободан приступ. PMID 30271988. doi:10.1038/s42003-018-0112-9. 
  53. ^ Youngson, A. F., Webb, J. H., Thompson, C. E., and Knox, D. 1993. Spawning of escaped farmed Atlantic salmon (Salmo salar): hybridization of females with brown trout (Salmo trutta). Canadian Journal of Fisheries and Aquatic Sciences, 50:1986-1990.
  54. ^ Matthews, M. A., Poole, W. R., Thompson, C. E., McKillen, J., Ferguson, A., Hindar, K., and Wheelan, K. F. 2000. Incidence of hybridization between Atlantic salmon, Salmo salar L., and brown trout, Salmo trutta L., in Ireland. Fisheries Management and Ecology, 7:337-347.
  55. ^ Seawater tolerance in Atlantic salmon, Salmo salar L., brown trout, Salmo trutta L., and S. salar × S. trutta hybrids smolt. Urke HA, Koksvik J, Arnekleiv JV, Hindar K, Kroglund F, Kristensen T. Source Norwegian Institute of Water Research, 7462, Trondheim, Norway
  56. ^ Hladky, Gregory B. (25. 12. 2015). „Salmon Found Spawning In Farmington River Watershed For First Time in Centuries”. Hartford Courant. Tribune Company. Приступљено 4. 2. 2016. 
  57. ^ а б в Klemetsen A, Amundsen P-A, Dempson JB, Jonsson B, Jonsson N, O'Connell MF, Mortensen E (2003). „Atlantic salmon Salmo salar L., brown trout Salmo trutta L. and Arctic charr Salvelinus alpinus (L.): a review of aspects of their life histories”. Ecology of Freshwater Fish. 12: 1—59. doi:10.1034/j.1600-0633.2003.00010.x. 
  58. ^ Thorstad, Eva B.; Fleming, Ian A.; McGinnity, Philip; Soto, Doris; Wennevik, Vidar; Whoriskey, Fred (2008). Incidence and impacts of escaped farmed Atlantic salmon Salmo salar in nature (PDF). World Wildlife Fund, Inc. стр. 6. ISBN 978-82-426-1966-2. Приступљено 25. 8. 2017. 
  59. ^ Jenkins, J. Geraint (1974). Nets and Coracles, p. 68. London, David and Charles.
  60. ^ „NASCO ~ The North Atlantic Salmon Conservation Organization”. Nasco.int. Архивирано из оригинала 21. 1. 2013. г. Приступљено 11. 2. 2012. 

Литература[uredi | uredi izvor]

  • Joensen, J.S. and Å. Vedel Tåning (1970) Marine and freshwater fishes. Zoology of the Faroes LXII - LXIII, 241 p. Reprinted from,
  • Jonsson, G. (1992). Islenskir fiskar. Fiolvi, Reykjavik, 568 pp.
  • Kinzer, J. (1983) Aquarium Kiel: Beschreibungen zur Biologie der ausgestellten Tierarten. Institut für Meereskunde an der Universität Kiel. pag. var.
  • Koli, L. (1990) Suomen kalat. [Fishes of Finland] Werner Söderström Osakeyhtiö. Helsinki. 357 p. (in Finnish).
  • Laffaille, P., E. Feunteun and J.C. Lefeuvre (2000) Composition of fish communities in a European macrotidal salt marsh (the Mont Saint-Michel Bay, France) Estuar. Coast. Shelf Sci. 51(4):429-438.
  • Landbrugs -og Fiskeriministeriet. (1995). Fiskeriårbogen 1996 Årbog for den danske fiskerflåde Fiskeriårbogens Forlag ved Iver C. Weilbach & Co A/S, Toldbodgade 35, Postbox 1560, DK-1253 København K, Denmark. p 333–338, 388, 389 (in Danish).
  • Linnaeus, C. (1758) Systema Naturae per Regna Tria Naturae secundum Classes, Ordinus, Genera, Species cum Characteribus, Differentiis Synonymis, Locis 10th ed., Vol. 1. Holmiae Salvii. 824 p.
  • Munroe, Thomas, A. / Collette, Bruce B., and Grace Klein-MacPhee, eds. 2002 Herrings: Family Clupeidae. Bigelow and Schroeder's Fishes of the Gulf of Maine, Third Edition. Smithsonian Institution Press. Washington, DC, USA. 111–160. ISBN 1-56098-951-3.
  • Murdy, Edward O., Ray S. Birdsong, and John A. Musick 1997 Fishes of Chesapeake Bay Smithsonian Institution Press. Washington, DC, USA. xi + 324. ISBN 1-56098-638-7.
  • Muus, B., F. Salomonsen and C. Vibe (1990) Grønlands fauna (Fisk, Fugle, Pattedyr) Gyldendalske Boghandel, Nordisk Forlag A/S København, 464 p. (in Danish).
  • Muus, B.J. and J.G. Nielsen (1999) Sea fish. Scandinavian Fishing Year Book Hedehusene, Denmark. 340 p.
  • Muus, B.J. and P. Dahlström (1974) Collins guide to the sea fishes of Britain and North-Western Europe Collins, London, UK. 244 p.
  • Reid RN, Cargnelli LM, Griesbach SJ, Packer DB, Johnson DL, Zetlin CA, Morse WW and Berrien PL (1999) [http://www.nefsc.noaa.gov/nefsc/publications/tm/tm126/tm126.pdf Atlantic Herring, Clupea ISBN 92-5-102340-9.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Atlantski losos na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Атлантски_лосос&oldid=27548580”