Bitka kod Kobarida
| Bitka kod Kobarida | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Prvog svetskog rata | |||||||
 Bitka kod Kobarida i italijansko povlačenje do Pijave | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
 Austrougarska Nemačko carstvo |
 Kraljevina Italija | ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
| Oto fon Belov | Luiđi Kadorna | ||||||
| Jačina | |||||||
| 35 divizija | 41 divizija | ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| 20.000 ubijenih ili ranjenih |
40.000 mrtvih 20.000 ranjenih 275.000 zarobljenika | ||||||
Bitka kod Kobarida odigrala se između Italije i Austrougarske u Prvom svetskom ratu od 24. oktobra do 9. novembra 1917. blizu Kobarida u Sloveniji.[1] Austrougarska vojska, ojačana nemačkim jedinicama probila je front i naterala italijansku vojsku u veliki beg, posle koga su se Italijani povukli više od 100 kilometara sve do reke Pijave. Bitka je pokazala efikasnost jurišnika i Hutijerove taktike.
Dolazak Nemaca[uredi | uredi izvor]
Kod Kobarida su Nemci po prvi put pomagali austrougarsku vojsku. Italijanski komandant Luiđi Kadorna je često započinjao uspešne prodore na reci Soči, ali napadi su bili jako skupi. Gubio je jako mnogo vojnika. Ipak uspevao je da opasno oslabljuje austrougarsku vojsku. Kada je zapretila opasnost da će Italijani probiti front na reci Soči posle 11. bitke na Soči, Paul fon Hindenburg i Erih Ludendorf su odlučili da pomognu Austrougarskoj i da započnu zajedničke operacije u septembru 1917. Kada je Kadorna saznao da dolaze nemačke jedinice odmah je obustavio ofanzivne akcije i spremio se za odbranu. Nemci su odabrali 25 kilometara fronta kraj Kobarida, severno od Gorice kao glavnu tačku napada.
Pod komandom Ota fon Belova je stavljeno 9 austrijskih i 6 austrijskih divizija. Italijani su imali brojčanu nadmoć na Soči. Bila je 41 italijanska divizija i 35 austrijskih i nemačkih. Ali na odabranom delu fronta kod Kobarida Italijani su bili bitno slabiji. Italijanski komandant u Kobaridu Kapelo je dobio naređenje da zauzme obrambene pozicije. Kapelo nije poslušao, nego je skoncentrisao vojsku za napad na južnom krilu fon Belove armije, istočno od Gorice.
Napad[uredi | uredi izvor]
Napad je započeo 24. oktobra 1917. u 2:00 i potpuno je iznenadio Italijane. Potpomognuti teškom artiljerijskom paljbom i dimom austrijska i nemačka vojska je gotovo odmah probila linije italijanske 2. armije. Do kraja dana napredovali su 25 kilometara. Koristili su hutijerovu infiltracionu taktiku, a koristili su i rupe u italijanskim linijama, koje bi stvorili korištenjem bacača plamena i bombi.
Fon Belovi napadi sa strane glavnog ofanzivnog prodora bili su potpuno zaustavljeni. Austrougarska 5. armija pod komandom Svetozara Borojevića je jako slabo napredovala na južnom frontu. Međutim von Belov uspeh u centralnom delu ugrozio je veliki deo italijanske vojske na reci Taljamento. Jednom kada su mu linije bile razbijene Kapelo je predlagao povlačenje na Taljamento. Međutim Kadorna se nije s tim složio, jer se nadao čitavu nedelju dana da će popraviti nastalu štetu, a onda je 30. oktobra većina italijanske vojske dobila naređenje da pređe reku Taljamento, za što im je trebalo 4 dana. Nemačka divizija je uspostavila 2. novembra mostobran severno na Taljamentu. Nemačko-austrougarska vojska se previše brzo pomakla napred, mnogo brže, nego što je to logistika snabdevanja dopuštala. Italijanski komandant Kadorna je iskoristio logističke probleme austrijsko-nemačke vojske, pa se povukao do reke Pijave, samo 30 kilometara severno od Venecije. Povlačenje je trajalo do 10. novembra.
Romel[uredi | uredi izvor]
Ervin Romel je učestvovao u bici kod Kobarida i zarobio je 7.000 Italijana. Predvodio je 300 ljudi sa zadatkom da zauzmu italijansko uporište sa baterijom topova. Zarobio je bateriju od 81 topa i 2.000 vojnika. Dobio je naređenje da brani zauzetu teritoriju, ali on se odlučio dalje za akciju u kojoj je zarobio 1. 200 Italijana. Dotad nije bio izgubio niti jednoga svoga vojnika. Romel se nije tu zaustavio nego je ne spavajući 45 sati zauzeo garnizon u Langaronu.
Rezultat[uredi | uredi izvor]
Italijani su imali ogromne gubitke: 275.000 vojnika i 2.500 topova je zarobljeno, ubijeno je 40.000 vojnika, a 20.000 je ranjeno.[1] Austrijsko-nemačka vojska je napredovala više od 100 kilometara u smeru Venecije, ali nisu mogli da pređu reku Pijavu. Italijani su na Pijavi uspostavili novu obrambenu liniju zajedno sa Francuzima, Britancima i Amerikancima.
Italijanski komandant Luiđi Kadorna je morao dati ostavku zbog teškog poraza. Zamenili su ga Armando Dijaz i Pjetro Badoljo (koji je kasnije bio na čelu vlade Italije kada je pao Musolini 1943).
Takav debakl italijanske vojske nije bio rezultat nedostatka discipline. Na vojnim sudovima je vođen sudski postupak nad 210.000 vojnika, a 4.000 je osuđeno na smrt. Postajale su i glasine o teroru, koji se sprovodio nezakonitim desetkovanjima, da bi se vojnici naterali da se bore na život ili smrt. Posle te bitke vlada je došla do zaključka da se terorom ne može motivisati moderna vojska. Posle poraza kod Kobarida italijanska propaganda je vojnicima počela obećavati zemlju i socijalnu pravdu. Osim toga posle te bitke Italija je odabrala oprezniju strategiju. Od 650.000 ukupnih italijanskih žrtava u Prvom svetskom ratu, posle bitke kod Kobarida stradala je samo jedna petina.
Posle te bitke Kobarid (odnosno na italijanskom Kaporeto) označava težak poraz. Tako je na primer Musolini neuspeli socijalistčki generalni štrajk iz 1922. zvao „Kobaridom italijanskog socijalizma“.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b „Najuspješnija austro-ugarska ofenziva u Prvom svjetskom ratu – 1917.”. Povijest. Pristupljeno 21. 1. 2020.
