Gnosticizam

Gnosticizam (grč. γνώσις — gnosis — „znanje”) je sinkretički verski pokret koji se razvijao u ranim vekovima hrišćanstva, dok nije potisnut u 4. veku, kada je pravoverno hrišćanstvo postalo zvanična religija Rimskog carstva.

Gnostici su učili da se čovek može spasiti samo ako spozna Boga. Oni su hteli teološke dogme misaono istraživati. Protiv gnostika istupili su crkveni apologeti (branioci) koji su zastupali veru srcem.

Gnostički spisi cvetali su među određenim hrišćanskim grupama u mediteranskom svetu do oko drugog veka, kada su ih očevi rane crkve osudili za jeres. Napori na uništavanju tih tekstova pokazali su se uglavnom uspešnim, što je rezultiralo preživljavanjem vrlo malo gnostičkog pisanja. Ipak, rani gnostički učitelji poput Valentina smatrali su da su njihova verovanja usklađena sa hrišćanstvom. U gnostičkoj hrišćanskoj tradiciji na Hrista se gleda kao na božansko biće koje je poprimilo ljudski oblik da bi čovečanstvo vratilo ka svetlosti.

Naziv

Gnosa (grč. γνώσις — gnosis — „znanje, saznanje, spoznaja, uvid”) je grčka reč, izvorno korišćena u Platonovim filozofskim spisima. Gnosa se najčešće upotrebljava da označi duhovno znanje prosvetljenog čoveka, koje se opisuje kao neposredno iskustveno saznanje o natprirodnom ili božanskom.

Gnosticizam je termin koji su zapadni naučnici skovali u 19. i 20. veku sa ciljem da obuhvate ogromnu raznolikost grupa iz ranohrišćanskog doba koje su postojale mimo zvanične hrišćanske hijerarhije. Istoričari religije još uvijek raspravljaju o tome treba li se gnosticizam shvatiti kao pokret unutar hrišćanstva ili kao mnogo širi i nezavisan pokret, koji je hrišćanstvu čak prethodio. Govori se o postojanju judejskog gnosticizma. Neki gnostički spisi iz Nag Hamadija se temelje isključivo na Starom zavetu.

Učenje

Do 20. veka gnostičko učenje je bivalo rekonstruisano uglavnom na osnovu kritike pravovernih teologa koji su pisali protiv jeresi (to jest heresiologa) kao što su bili Irinej Lionski, Justin Filozof, Origen iz Aleksandrije. Međutim, u drugoj polovini 20. veka je pronađen veći broj izvornih spisa, nazvanih apokrifima, koji nam prenose nepatvoreno gnostičko gledište. Jedno od najvećih otkrića je biblioteka Nag Hamadi, u gornjem Egiptu, 1945. godine.

„Biće i drugih, među onima koji su van našeg broja, koji sebe nazivaju episkopima i đakonima, kao da su svoju vlast primili od Boga. Oni se pokoravaju odlukama vođa. Ti ljudi su suvi kanali.”
— Otkrivenje po Petru

Gnostici su, pored vere, naglašavali i važnost saznavanja o duhovnim stvarima. Oni smatraju da su ljudi božanske duše zarobljene u materijalnom svetu. Materija je stvorena od strane nesavršenog ili zlog bića, Demijurga, koji se često poistovećuje sa Bogom Starog zaveta, nasuprot Bogu Novog zaveta. Gnostici zlo poistovjećuju s materijalnim, a dobro s duhovnim svetom. Oni smatraju da se čovek mora okrenuti sebi i posvetiti mudrosti (sofiji) da bi spoznao svet i oslobodio se njegovih okova.

„Napustite traganje za Bogom, za kosmosom i sličnim. Umesto toga, počnite od sebe. Zapitajte se ko i vama prisvaja sve kad kaže moj duh, moje srce, moj Bog. Pronađite izvore ljubavi, radosti, mržnje i žudnje... Ako pažljivo ispitate sve, naći ćete to u sebi.”
— Hyppolytus, Refutation of All Heresis

Sistem Valentina (+160), hrišćanina iz Aleksandrije, koji je propovedao svoje učenje u Rimu u isto vreme sa Markionom, između 135. i 160. godine, koncentrisan je na ideju „plerome” (punoće). Čisti duhovni svet (punoća) sastavljen je od jedinstva božanskih emanacija Oca. Materijalni svet, koji je po svojoj suštini zao, bio je preuređen od demijurga. Logos-Hristos nije istovetan sa Bogom-Tvorcem, nego je njegova duhovna emanacija. Spasenje je čin spoznaje, potreban radi ponovnog vraćanja u harmoniju punoće (plerome). Smatra se da je autor nekanonskog Jevanđelja po Filipu neki Valentin učenik.

„Niti strahujte od tela niti ga volite. Ako ga se budete bojali, ono će zavladati vama; ako ga budete voleli ono će vas proždrati i paralizovati.”
— Jevanđelje po Filipu

Neki gnostički tekstovi pokazuju neoplatonističku filozofsku orijentaciju. Plotin, vodeći neoplatonist iz 3. veka, o gnosticima u svojoj školi rekao je sledeće: „Imamo obzira prema nekim našim prijateljima koji su tu (gnostičku) misao usvojili pre nego što su nam postali prijatelji, i nastavljaju tako misliti, iako ne znam kako u tome uspevaju.”

Razvoj

Gnosticizam je bio rasprostranjen Sredozemljem i Srednjim istokom u prvim vekovima hrišćanstva. Mnogi naučnici danas smatraju da je gnosticizam, najpre u čistom obliku, a potom sliven sa manihejstvom (od III veka) i hrišćanstvom (markioniti, vardesaniti, i dr.), dugo bio saputnik crkve. Gnostici su u hrišćanstvo uneli mnoge sadržaje iz orijentalnih religija i mitova. Iako ih je Crkva smatrala jereticima, oni sebe nisu tako doživljavali, što najbolje oslikava sledeći zapis: „Ne smatrasmo sebe jereticima već božjim ljudima, kojima je Gospod dao pamet da misle, a ne samo da slepo veruju. Da bi mogli verovati moramo sumnjati. Tragali smo za savršenim saznanjem (gnosa), onim koje doseže s druge strane privida, i omogućuje objašnjenje svih stvari i pojava”.

Kada je Rimsko carstvo prihvatilo hrišćanstvo kao zvaničnu religiju u 4. veku, gnosticizam je potisnut kao jeres. Kiparski episkop Epifan, koji piše protiv jeresi, opisuje svoj susret s gnosticizmom u Egiptu, otprilike u doba nastajanja zbirke Nag Hamadi: „I sam sam naišao na tu sektu, ljubljeni, te sam ove stvari čuo lično, iz usta gnostika. Te zabludele žene nisu mi samo razotkrile svoje učenje, nego su me u svojoj besramnoj smelosti pokušale zavesti ... No, milostivi me Bog spasio njihove zloće, stoga — pročitavši njihove knjige, shvativši njihove prave namere i ne dajući se time zavesti — pobegao sam ne zagrizavši mamac, te sam smesta o svemu izvestio tamošnje episkope i pronašao one koji su se skrivali u crkvi. Njih otprilike osamdesetoro potom je protjerano iz grada, konačno očišćenog od toga korova.”

Početkom 5. veka, opat Belog manastira u Panopolisu (stotinjak km nizvodno od Nag Hamadija), napao je skupinu u obližnjemu hramu Pneuita, koja je za se tvrdila da „nema kralja”, te je obožavala „demijurga” i nije prihvatala Kirila, aleksandrijskog arhiepiskopa. On je zapretio „jereticima” izjavivši: „Nateraću vas da primite ... arhiepiskopa Kirila, ili će većina vas umreti od mača, a pošteđeni će biti izgnani.”

Gnosticizam je bio iskorenjen iz hrišćanstva u Rimskom carstvu, a uspeo je preživeti izvan granica Carstva, na područjima Azije. Sa bliskog istoka i Azije je uglavnom potisnit širenjem islama, iako su neke manje zajednice na teritoriji Iraka i Irana uspele da opstanu do danas.

Persijski gnosticizam je oličen u Mandenizmu (naziv nastao od reči Mandā — „Znanje”), koji se još uvek u malom broju praktikuje u delovima Iraka i iranske oblasti Huzestan.

Sirijsko-egipatski gnosticizam je uglavnom bio pod platonovskim uticajem. Stvaranje su opisivali kao seriju emanacija iz prvobitne supstance, što rezultuje nastankom materijalnog sveta. Zato su zlo opisivali kao materiju koja je inferiorna božanstvu, a zlo su smatrali nedostatkom duhovnog uvida, pre nego samostalnom duhovnom silom. Zlo je smatrano najvećom udaljenošću od božanskog principa. Njihovo učenje je uključivalo spise povezane sa hrišćanstvom a mnogi od njih su sebe nazivali hrišćanima, iako su imali dosta različita gledišta od dogmatski određenog crkvenog hrišćanstva. Veliki broj njihovih spisa nam je postao poznat preko biblioteke otkrivene u Nag Hamadiju.

U Persijskom carstvu je gnosticizam bio zastupljen i preko manihejskog učenja koje se kasnije proširilo Sirijom, Severnom Arabijom, Egiptom i Severnom Afrikom (gde ga je zastupao i Sveti Avgustin od 373. do 382); iz Sirije se dalje raširilo Palestinom, Malom Azijom i Jermenijom.

U Jermeniji je u 6. veku izvršilo uticaj na pavlićanstvo, a preko njega i na bogumilsko i katarsko učenje u srednjem veku.

U 20. veku, nakon pronalaska mnogobrojnih starih rukopisa, od kojih su najpoznatiji apokrifni spisi iz Nag Hamadija, dolazi do obnavljanja interesa za gnosticizam.

Predstavnici

Među predstavnike ranohrišćanskog gnosticizma ubrajaju se:

• Simon Mag iz Samarije
• Pont (rođen oko 85)
• Nikolaj, osnivač nikolajita
• Kerint, savremenik Apostola Jovana
• Menandar iz Samarije
• Satornil iz Antiohije
• Vasilid iz Aleksandrije (oko 125)
• Valentin iz Aleksandrije (†160)
• Karpokrat (155-166)
• Kerdon
• Markion od Sinope
• Vardesan iz Edese (rođen 154)
• Barzani iz Sirije (154—222)
• Arije

Vidi još

• Gnosa
• Apokrifi
• Rano hrišćanstvo

Литература

• Barnstone, Willis (1984). The Other Bible: Gnostic Scriptures, Jewish Pseudepigrapha, Christian Apocyrypha, Kabbalah, Dead Sea Scrolls. San Francisco: Harper & Row. стр. 771. ISBN 978-0-06-081598-1. 
• Barnstone, Willis; Meyer, Marvin (2003). The Gnostic Bible. Shambhala Books. стр. 880. ISBN 978-1-57062-242-7. 
• Barnstone, Willis; Meyer, Marvin (2010). Essential Gnostic Scriptures. Shambhala Books. стр. 271. ISBN 978-1590309254. 
• Layton, Bentley (1987). The Gnostic Scriptures. SCM Press. стр. 526 pages. ISBN 978-0-334-02022-6. 
• Plotinus (1989). The Enneads. 1. Превод: A.H. Armstrong. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-99484-3. 
• Dillon, Matthew J. (2016), „Gnosticism Theorized: Major Trends and Approaches to the Study of Gnosticism”, Ур.: DeConick, April D., Religion: Secret Religion, MacMillan Reference US 
• King, Karen L. (2005), What is Gnosticism?, Harvard University Press 
• Broek, Roelof van den (2013), Gnostic Religion in Antiquity, Cambridge University Press 
• Turner, John D. (2001), „Chapter Seven: The History of the Sethian Movement”, Sethian Gnosticism and the Platonic Tradition, Presses Université Laval 
• Valantasis, Richard (2006). The Beliefnet Guide to Gnosticiam and Other Vanished Christianities. Beliefnet. ISBN 978-0385514552. 
• Aland, Barbara (1978). Festschrift für Hans Jonas. Vandenhoeck & Ruprecht. ISBN 978-3-525-58111-7. 
• Albrile, Ezio (2005), „Gnosticism: History of Study”, Ур.: Jones, Lindsay, MacMillan Encyclopedia of Religion, MacMillan 
• Bauer, Walter (1979), Orthodoxy and Heresy in Earliest Christianity, Fortress, ISBN 978-0-8006-1363-1 
• Brakke, David (2010), The Gnostics: Myth, Ritual, and Diversity in Early Christianity, Harvard University Press, ASIN B004Z14APQ 
• Broek, Roelof van den (1996), Studies in Gnosticism and Alexandrian Christianity 
• Burstein, Dan (2006). Secrets of Mary Magdalene. CDS Books. ISBN 978-1-59315-205-5. 
• Cohen, Arthur A.; Mendes-Flohr, Paul (2010), 20th Century Jewish Religious Thought 
• Conze, Edward (1967), „Buddhism and Gnosis”, Ур.: Bianchi, U., Origins of Gnosticism: Colloquium of Messina, 13–18 April 1966 
• Conze, Edward (1975), „Buddhist prajna and Greek Sophia”, Religion, 5 (2): 160—167, doi:10.1016/0048-721X(75)90017-2 
• Dunderberg, Ismo (2008), Beyond gnosticism: myth, lifestyle, and society in the school of Valentinus, Columbia University Press 
• Dunn, James D.G. (2016), „"The Apostle of the Heretics": Paul, Valentinus, and Marcion”, Ур.: Porter, Stanley E.; Yoon, David, Paul and Gnosis, Brill, стр. 105—118, ISBN 978-90-04-31669-0, doi:10.1163/9789004316690_008 
• Ehrman, Bart D. (2003), Lost Christianities, Oxford University Press 
• Filoramo, Giovanni (1990). A History of Gnosticism. Oxford: Basil Blackwell. ISBN 978-0-631-18707-3. 
• Freke, Timothy; Gandy, Peter (2002), Jesus and the Lost Goddess: The Secret Teachings of the Original Christians, Three Rivers Press, ISBN 978-0-00-710071-2 
• Freke, Timothy; Gandy, Peter (2005), De mysterieuze Jezus. Was Jezus oorspronkelijk een heidense god?, Uitgeverij Synthese 
• Green, Henry (1985). Economic and Social Origins of Gnosticism. Scholars Press. ISBN 978-0-89130-843-0. 
• Haardt, Robert (1967). Die Gnosis: Wesen und Zeugnisse. Otto-Müller-Verlag, Salzburg. стр. 352 pages. , translated as Haardt, Robert (1971). Gnosis: Character and Testimony. Leiden: Brill. 
• Halsall, Guy (2008), Barbarian migrations and the Roman West, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-43491-1 
• Hoeller, Stephan A. (2002). Gnosticism – New Light on the Ancient Tradition of Inner Knowing. Wheaton: Quest. стр. 257 pages. ISBN 978-0-8356-0816-9. 
• Huidekoper, Frederic (1891), Judaism at Rome: BC 76 to AD 140, D. G. Francis 
• Jonas, Hans (1993). Gnosis und spätantiker Geist vol. 2:1–2, Von der Mythologie zur mystischen Philosophie. Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht. ISBN 978-3-525-53841-8. 
• King, Charles William (1887). The Gnostics and Their Remains. 
• King, Karen L. (2003), What is Gnosticism?, Harvard University Press, ISBN 978-0-674-01071-0 
• Klimkeit, Hans-Joachim (1993). Gnosis on the Silk Road: Gnostic Texts from Central Asia. Harper, San Francisco. ISBN 978-0-06-064586-1. 
• Kosack, Wolfgang: Geschichte der Gnosis in Antike, Urchristentum und Islam. Verlag Christoph Brunner, Basel 2014. ISBN 978-3-906206-06-6
• Lahe, Jaan (2006), „Ist die Gnosis aus dem Christentum Ableitbar? Eine Kritische Auseinandersetzung mit Einem Ursprungsmodell der Gnosis”, Trames, 10 (60/55) (3): 220—231, S2CID 169297876, doi:10.3176/tr.2006.3.02  
• Layton, Bentley (1995). „Prolegomena to the study of ancient gnosticism”. Ur.: L. Michael White; O. Larry Yarbrough. The Social World of the First Christians: Essays in Honor of Wayne A. Meeks. Fortress Press, Minneapolis. ISBN 978-0-8006-2585-6. 
• Layton, Bentley, ur. (1981). The Rediscovery of Gnosticism: Sethian Gnosticism. E.J. Brill. 
• Magris, Aldo (2005). „Gnosticism: Gnosticism from its origins to the Middle Ages (further considerations)”. Ur.: Jones, Lindsay. Macmillan Encyclopedia of Religion (2nd izd.). New York: Macmillan Inc. str. 3515—3516. ISBN 978-0028657332. OCLC 56057973. 
• Markschies, Christoph (2000). Gnosis: An Introduction. Prevod: John Bowden. T & T Clark. str. 145 pages. ISBN 978-0-567-08945-8. 
• Markschies, Christolph (2003), Gnosis: An Introduction, T.& T.Clark Ltd. 
• McVey, Kathleen (1981), „Gnosticism, Feminism, and Elaine Pagels”, Theology Today, 37 (4): 498—501, S2CID 170277327, doi:10.1177/004057368103700411 
• Mins, Denis (1994). Irenaeus. Geoffrey Chapman. 
• Pagels, Elaine (1975), The Gnostic Paul: Gnostic Exegesis of the Pauline Letters, Trinity Press International, ISBN 978-1-56338-039-6 
• Pagels, Elaine (1989). The Johannine Gospel in Gnostic Exegesis. Atlanta, Ga.: Scholars Press. str. 128 pages. ISBN 978-1-55540-334-8. 
• Pearson, Birger Albert (2004), Gnosticism and Christianity in Roman and Coptic Egypt 
• Petrement, Simone (1990), A Separate God: The Origins and Teachings of Gnosticsim, Harper and Row ISBN 0-06-066421-5
• Perkins, Pheme (2005), „Gnosticism: Gnosticism as a Christian heresy”, Ur.: Jones, Lindsay, MacMillan Encyclopedia of Religion, MacMillan 
• Quispel, Gilles (2004), „Voorwoord”, Ur.: Pagels, Elaine, De Gnostische Evangelien, Servire 
• Quispel, Gilles (2005), „Gnosticism: Gnosticism from its origins to the Middle Ages [first edition]”, Ur.: Jones, Lindsay, MacMillan Encyclopedia of Religion, MacMillan 
• Rousseau, A.; Doutreleau, L. (1974), Saint Irénée de Lyon : Traité contre les hérésies 
• Rudolph, Kurt (1987). Gnosis: The Nature & Structure of Gnosticism. Harper & Row. ISBN 978-0-06-067018-4. 
• Smith, Carl B. (2004), No Longer Jews: The Search for Gnostic Origins, Hendrickson Publishers 
• Temporini, Hildegard; Vogt, Joseph; Haase, Wolfgang (1983), Aufstieg und Niedergang der römischen Welt (Rise and Decline of the Roman World) Vl 21/1 Volume 2; Volume 21, Walter de Gruyter, ISBN 978-3-11-008845-8 
• Tuckett, Christopher M. (1986). Nag Hammadi and the Gospel Tradition: Synoptic Tradition in the Nag Hammadi Library. T & T Clark. ISBN 978-0-567-09364-6.  (206 pages)
• Turner, John (1986), „Sethian Gnosticism: A Literary History”, Nag Hammadi, Gnosticism and Early Christianity, Arhivirano iz originala 2012-12-11. g. 
• Verardi, Giovanni (1997), „The Buddhists, the Gnostics and the Antinomistic Society, or the Arabian Sea in the First Century AD” (PDF), AION, 57 (3/4): 324—346 
• Walker, Benjamin (1990). Gnosticism: Its History and Influence. Harper Collins. ISBN 978-1-85274-057-3. 
• Williams, Michael (1996), Rethinking Gnosticism: An Argument for Dismantling a Dubious Category, Princeton University Press, ISBN 978-0-691-01127-1 
• Yamauchi, Edwin M. (1983). Pre-Christian Gnosticism : A Survey of the Proposed Evidences. Baker Book House. ISBN 978-0-8010-9919-9.  (278 pages)
• Yamauchi, Edwin M., "Pre-Christian Gnosticism in the Nag Hammadi Texts?", in Church History vol. 48, (1979), pp. 129–141.
• Sheahen, Laura (jun 2003). „Matthew, Mark, Luke and... Thomas?: What would Christianity be like if gnostic texts had made it into the Bible?”. Beliefnet. Pristupljeno 7. 6. 2009. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „National Book Awards – 1980”. National Book Foundation. Pristupljeno 8. 3. 2012. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Robinson, James (1978). The Nag Hammadi Library in English. San Francisco: Harper & Row. str. 549 pages. ISBN 978-0-06-066934-8. 
• Dillon, Matthew J. (2016), „Gnosticism Theorized: Major Trends and Approaches to the Study of Gnosticism”, Ur.: DeConick, April D., Religion: Secret Religion, MacMillan Reference US, str. 23—38 
• King, Karen L. (2005), What is Gnosticism?, Harvard University Press 
• Broek, Roelof van den (2013), Gnostic Religion in Antiquity, Cambridge University Press 

Spoljašnje veze

• Encyclopedia of Philosophy: Gnosticism (jezik: engleski)
• Early Christian Writings (izvorni spisi) (jezik: engleski)
• Lažni gnosis (pravoslavna kritika gnosticizma) (jezik: srpski)
• Savremena Gnoza Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. novembar 2011) (Večita spoznaja) (jezik: srpski)
• Gnostički rečnik Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. decembar 2012) (jezik: srpski)
• Gnostic Society Library – primary sources and commentaries
• Gnostic texts at sacred-texts.com
• Gnosticism by Kurt Rudolph, Encyclopædia Iranica
• Gnosticism Catholic Encyclopedia
• Bousset, Wilhelm (1911). „Gnosticism”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 12 (11 izd.). str. 152—159.