Zvezda (modul MSS)

**Zvezda (*Zvezdá*)**
	Pogled na nadir stranu servisnog modula Zvezda
Specifikacije modula
Međunarodna oznaka:	2000-037A
Datum lansiranja:	12. jul 2000. godine
Raketa-nosač:	Proton-K
Spojen:	26. jula 2000. godine
Masa:	19.051 kg
Dužina:	13,11 m
Širina:	29,73 m
Prečnik:	4,35 m
Presurizovana zapremina:	89 m³ (kosmonautima je dostupno 46,7 m³)
	Reference:
Konfiguracija stanice
	; Konfiguracija MSS nakon ugradnje modula Zvezda

Zvezda (rus. Звезда́), DOS-8, poznat i kao servisni modul Zvezda, je ruski modul Međunarodne svemirske stanice (MSS). Zvezda je treći po redu modul stanice, i u njemu se nalaze sve vitalne komponente za održavanje uslova za život kosmonauta na MSS, uz manje sisteme u američkom segmentu, kao i kabine kosmonauta u kojima oni spavaju i imaju privatnost za razgovore sa svojom porodicom i slično. Zvezda predstavlja strukturni i funkcionalni centar ruskog orbitalnog segmenta MSS.

Modul je proizvela kompanija RKK Energija, dok je određen deo izrade kao podizvođač odradila poznata kompanija Hruničev.^[5] Lansiran je raketom Proton-K 12. juna 2000. godine i spojio sa sa MSS 26. jula u 01.45 UTC. Pri ovom lansiranju prvi put je na raketi bila reklama neke kompanije – logo restorana Pica hat^[6]^[7], za koji je navodno plaćeno više od milion dolara.^[8] Novac je pomogao kompaniji Hruničev i ruskim agencijama za reklamiranje koje su osmislile ovaj događaj.^[9]

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Osnovni elementi strukture modula Zvezda napravljeni su 1980-ih za modul koji bi bio jezgro nove svemirske stanice Mir-2, i zbog toga se ovaj modul ponekad naziva i „DOS-8“. Zbog toga je dizajn modula Zvezda veoma sličan modulu DOS-7, koji je činio jezgro stanice Mir. U samoj fabrici u kojoj je izrađen jedno vreme ovaj modul je nosio oznaku „Mir-2“, dok taj projekat nije otkazan i dogoverana izgradnja MSS, tako da Zvezda ima vezu još sa dizajnom modula stanica Saljut. Izrada nosećeg okvira modula završena je u februaru 1985. godine, a većina enterijera opremljena je do oktobra 1986. godine.

Svemirska stanica Mir-2 je redizajnirana pošto modul Poljus, koji je trebalo da bude jezgro orbitalne vojne platforme, nije uspeo da uđe u orbitu. Modul Zvezda je gabaritima 75% manji od ovog modula i za razliku od njega na sebi nema naoružanje, jer je namenjen za civilnu upotrebu.

Dizajn[uredi | uredi izvor]

Zvezda se sastoji iz više odeljaka (sekcija) – odeljak za rad u kojem posada radi i živi, i koji sadrži trpezariju, opremu za vežbanje, kabine u kojima kosmonauti spavaju, kao i računare kojima se kontrolišu sistemi stanice i automatski brodovi za snabdevanje Progres i ATV (ukoliko im zakaže sistem za automatsko pristajanje); cilindrična transferna komora koja se nalazi na zadnjem kraju modula i poseduje jedna vrata na koja mogu pristati letelice; nepresurizovani odeljak za montažu koji okružuje transfernu komoru, i u njemu su veliki rezervoari u kojima se skladišti raketno gorivo za održavanje orbitalne visine; i sferični transferni odeljak koji poseduje troja vrata za pristajanje letelica (tako da modul poseduje ukupno četvora vrata za pristajanje).^[5] Zvezda je prednjim vratima spojena sa Zarjom, nadir vratima je spojena sa Pirsom (do lansiranja Nauke), dok je na zenit vratima modul Poisk. Modul je pri lansiranju imao masu od 19.051 kg (ukupna masa mu se uvećala u orbiti dodavanjem raznih eksperimenata i opreme i unutra a i spolja). Dugačak je 13,11 m, maksimalni prečnik je 4,35 m, a raspon solarnih panela iznosi 29,7 m.

Preko transferog odeljka Zvezda je povezana sa modulom Zarja, u kome se nalaze još dvoja vrata za spoj sa Naučno-energetskom platformom i Univerzalnim modulom za pristajanje. Kao i u ranim danima stanice Mir, transferni odeljak mogao je da posluži i kao hipobarična komora iz koje kosmonauti mogu izaći da rade u svemiru. Postupak je bio sledeći – kosmonauti bi obukli svoja Orlan svemirska odela, ušli u transferni odeljak, zatvorili sva vrata (u početku sa ovim odeljkom bio je povezan samo modul Zarja, tako da su zatvarana samo ta vrata i unutrašnja vrata koja ih dele od Zvezde), a zatim bi u odeljku pritisak bio spušten na nulu (vakuum), kosmonauti bi otvorili gornji ili donji poklopac odeljka i izašli u otvoreni svemir. Ovaj postupak sproveden je samo tokom Ekspedicije 2 na MSS, kada su dva kosmonauta postavljala novi kupasti poklopac na nadir stranu transfernog odeljka kako bi tu mogla da pristane neka od ruskih letelica. Trenutno je na nadir strani (strani okrenutoj ka Zemlji) transfernog odeljka spojen modul Pirs, dok je na zenit strani (onoj okrenutoj ka otvorenom svemiru) spojen modul Poisk. Nekad tokom 2016. ili 2017. godine planira se da modul Pirs bude odvojen i poslat da sagori pri povratku u atmosferu, dok će na njegovo mesto doći modul Nauka.

Odeljak za montažu sadrži eksternu opremu modula, poput reaktivnih motora, termometara, antena za komunikaciju i rezervoara za gorivo. Transferna komora opremljena je svim antenama i ostalim mehanizmima koji čine automatski sistem za pristajanje letelica Sojuz i Progres.

U modulu zvezda može boraviti najviše šest članova posade^[5] na duži vremenski period, a poseduje i dve kabine u kojima kosmonauti spavaju i drže svoje lične stvari.^[5] U modulu se takođe nalazi i traka za trčanje TVIS (engl. Treadmill with Vibration Isolation Stabilization) koju je obezbedila agencija NASA, i bicikl na kojima kosmonauti sprovode fizičke vežbe. Pored toga, u modulu je i jedan svemirski nužnik i kabina u kojima kosmonauti održavaju ličnu higijenu (kupanje, brijanje i slično), kao i trpezarija sa frižiderom i zamrzivačem.

Zvezda poseduje ukupno 14 prozora^[5] – dva prozora prečnika 230 mm nalaze se u ove kabine za kosmonaute (prozori br. 1 i 2); šest prozora prečnika 230 mm nalazi se „na podu“ (strani koja gleda ka Zemlji) u prednjem delu transfernog odeljka (prozori br. 3, 4, 5, 6, 7 i 8); jedan prozor prečnika 410 mm u glavnom odeljku za rad (br. 9) i prozor prečnika 76 mm u zadnjem delu transfernog odeljka (br. 10); u prednjem delu transfernog odeljka nalazi se još tri prozora prečnika 230 mm (br. 11, 12 i 13). Lokacija prozora br. 14 nije navedena ni u jednom dostupnom izvoru.

U Zvezdi se takođe nalazi i Elektron sistem koji elektrolizuje kondenzovanu vlagu iz vazduha zajedno sa otpadnim vodama (urinom) i pretvara ih u vodonik i kiseonik. Vodonik se odbacuje u svemir, dok se kiseonik koristi za obnovu zaliha vazduha unutar MSS. Kondenzovana voda iz vazduha kao i prečišćena voda iz otpadnih materija mogu se u hitnim slučajevima koristiti bez posledica, ali kosmonauti u redovnim okolnostima piju vodu koja im se putem brodova za snabdevanje dostavlja sa Zemlje na MSS. Zvezda poseduje dva veća raketna motora i 16 manjih reaktivnih motora za manevrisanje i održavanje orbitalne visine, i osam velikih baterija za skladištenje električne energije. Sistem Elektron dosta kvario, pa je posada morala da ga popravlja, a u nekoliko navrata u potpunosti je otkazao na duže vreme, pa su kosmonauti morali da koriste kanistere za obnovu zaliha kiseonika (ove kanistere nazivali su „Sveće od kiseonika“, jer su bile uzrok velikog požara na stanici Mir). U Zvezdi se nalazi i sistem Vozduh, koji uklanja višak ugljen-dioksida iz vazduha upijačima ovog gasa koji se sami regenerišu. Više članova posade koji su boravili na MSS žalilo se da je modul Zvezda previše bučan, i ponekad kosmonauti nose zaštitne čepiće za uši kako ne bi došlo do oštećenja sluha.

U Zvezdi se nalazi i Digitalni sistem za upravljanje agencije ESA, sastavljen iz više računara koji kontrolišu većinu funkcija MSS.^[10]

Veza sa MSS[uredi | uredi izvor]

Modul Zvezda postao je treća po redu komponenta Međunarodne svemirske stanice kada se 26. jula 2000. u orbiti spojio sa zadnjom stranom modula Zarja (koji je lansiran dve godine ranije, i već je na prednjoj strani bio spojen sa prvim američkim modulom Juniti). Nekoliko dana kasnije, računari u modulu Zarja predali su komande za upravljanje stanicom računarima u novom modulu Zvezda, koji i danas kontroliše većinu bitnih funkcija stanice.^[11]

Dva čalana posade misije šatla STS-106 su 11. septembra 2000. godine tokom izlaska u otvoreni svemir završili spajanje veza između modula Zvezda i Zarja. Kosmonauti u pitanju su Ed Lu i Jurij Malenčenko, i oni su tokom šetnje svemirom koja je trajala 6 sati i 14 minuta spojili ukupno devet kablova, od kojih su četiri bila za napajanja električnom energijom, četiri za prenos video signala i podataka između modula, i jedan fiber optički kabl za telemetriju.^[12] Sledećeg dana, 12. septembra 2000. godine tačno u 05.20 UTC, posada misije STS-106 po prvi put je otvorila poklopac i ušla u modul Zvezda.^[13]

Modul Zvezda u početku je uglavnom bio namenjen za život kosmonauta (imao je dve kabine za spavanje) jer nije bilo ugrađeno mnogo opreme i naučnih eksperimenata. Pored toga, posedovao je sistem održavanja uslova za život, sistem za komunikaciju sa drugim modulima stanice kao i sa kontrolorima na Zemlji (aktiviranjem ovog modula na stanici je postao dostupan eternet brzine 10 MB/s^[14]), sistem za distribuciju električne energije, sistem za obradu podataka, za navigaciju i orijentaciju stanice, kao i sistem za održavanje orbitalne visine. Kabine za posadu, kao i neki ali ne svi sistemi u modulu, od tada su duplirani dolaskom novih modula, ali je Zvezda i dalje jezgro ruskog segmenta stanice i uopšteno gledano vitalna komponenta MSS. Na njemu se nalaze dva glavna raketna motora kojima se kontroliše orbitalna visina, i oni su prvi put korišćeni 25. aprila 2007. godine, skoro sedam godina nakon što je modul stigao u orbitu.^[15]

Rizik pri lansiranju[uredi | uredi izvor]

Zbog finansijske krize i manjka sredstava u Rusiji, modul Zvezda lansiran je bez rezervnog modula i bez osiguranja u slučaju da dođe do eksplozije rakete-nosača. Agencija NASA je zbog toga izgradila privremeni kontrolni modul (engl. Interim Control Module) koji bi, u slučaju da do nesreće dođe, bio lansiran i preuzeo kontrolu nad MSS sa čijom se izgradnjom tek počinjalo.