Mihailo Ristić Džervinac
| Mihailo Ristić-Džervinac | |
|---|---|
 Mihailo Ristić Džervinac | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Mihailo Ristić |
| Datum rođenja | oktobar 1854. |
| Mesto rođenja | Svrljig,  Kneževina Srbija |
| Datum smrti | 31. januar 1916. (61 god.) |
| Mesto smrti | Bizerta,  Francuski protektorat u Tunisu |
| Vojna karijera | |
| Služba | 1892-1916. |
| Čin | potpukovnik |
| Učešće u ratovima | Srpsko-bugarski rat Srpska akcija u Makedoniji Balkanski ratovi Prvi svetski rat |
 | |
Mihailo Ristić (Svrljig, oktobar 1854 — Bizerta, 31. januar 1916), poznat kao Uča ili Džervinac, bio je srpski oficir, zaverenik u Majskom prevratu i šef gorskog štaba Istočnog Povardarja za vreme srpske četničke akcije u Staroj Srbiji i Makedoniji. Tokom Majskog prevrata, izvršio je egzekuciju kraljevskog para i naredio da se njihova tela bace sa prozora u baštu.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođen je u oktobru 1854. godine u Svrljiškom srezu. Po jednim izvorima rođen je u manastiru Svetog Arhangela Gavrila u Pirkovcu, a po drugim u selu Šljivovik kod Svrljiga. Završio je učiteljsku školu u Beogradu 1880. godine i postao učitelj u svom rodnom kraju. Zato je i dobio nadimak „Uča”. Kao rezervni oficir učestvovao je u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine. Rezervni artiljerijski potporučnik postao je 1888. godine. Neko vreme proveo je radeći kao učitelj u Nišu. U aktivnu vojnu službu stupio je u Knjaževcu 1892. godine kao poručnik.[1]
Učešće u Majskom prevratu[uredi | uredi izvor]
Mihailo Ristić Džervinac, tada artiljerijski kapetan, bio je jedan od najaktivnijih učesnika u Majskom prevratu. Zbog učešća u zaveri napustio je službu u Knjaževcu. Nekoliko dana pre Majskog prevrata pomogao je inženjerskom poručniku Milutinu Lazareviću da iz Niša u Beograd prenese dinamit. Putovali su vozom, a dinamit je bio potreban za rušenje dvorske kapije i vrata ako bude bilo potrebe.[2] U Beogradu se Džervinac sastao sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom koga je poznavao još iz Niša kad je bio učitelj, a Apis učenik osnovne škole.[3] Za vreme organizovanja zavere koja je za cilj imala ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića imao je veliki uticaj kod mlađih oficira. U noći 29. maja/11. juna 1903. godine, to jest u Majskom prevratu on je izvršio egzekuciju kraljevskog para, Aleksandra i Drage Obrenović.[4][1]
Kad je počeo prevrat kraljevski par se sakrio od zaverenika. U dvor je doveden Lazar Petrović, kraljev prvi ađutant, koji je trebalo da ih pronađe. Pratili su ga oficiri zaverenici: Mihailo Ristić, kapetan Ilija Radivojević-Čiča i potporučnik Velimir Vemić. Kad su ih pronašli na kraljevski par prvi je pucao Ristić, a za njim Radivojević i Vemić. Posle prvih hitaca Laza Petrović je obuhvatio Ristića rukama u nameri da ga spreči u daljem pucanju. Ristić nije mogao da upotrebi revolver protiv Laze, ali ga je povukao u pravcu hodnika. To su iskoristili ostali zaverenici i u predsoblju ubili kraljevog ađutanta Petrovića.
Mihajlo Ristić se onda sa prozora obratio vojnicima na ulici, a zatim naredio da se ubijeni kralj Aleksandar baci sa prozora u baštu. Isto su po njegovom naređenju uradili i sa kraljicom Dragom. Kasnije, na pitanje koje mu je postavio Živan Živanović, zašto je to naredio, Mihailo Ristić je odgovorio:
„Ako ćete pravo, ni sam tačno nisam znao u onom trenutku. Ali jedno sam, i pre toga, imao na umu: da su tamo stajali toliki vojnici, koji su dovedeni i došli po zapovesti svojih starešina, i ne znajući zašto. A u toku pucnjave i svega rusvaja, koji je od 2 časa počeo i trajao do 4 časa ujutru i vojnici su mogli već videti, ono što se radi. Oni, koji su do jutros znali samo za vernost kralju, ko zna kakve su misli sad u njihovim glavama preturali, gledajući sve to. Uz to je lebdila stalna pretpostavka naša, da je od koje bilo strane mogao doći i kontranapad, pa i ove što su tu pokolebati. I da bi za sve bila jasna izvesnost, da toga kralja, zajedno sa kraljicom, nema više, od nekud mi se sama sobom nametla misao, koju sam, u onom do vrhunca doteranom uzbuđenju, i izveo: naredio sam da se oboje izbace kroz prozor.”.[5]
Učešće u četničkoj akciji[uredi | uredi izvor]
Kao aktivni kapetan uključuje se u četničku akciju u rangu šefa Gorskog štaba Istočnog Povardarja. Imao je komandu nad četama preševskog, kumanovskog, kratovskog i krivopalanačkog kraja. Na mesto šefa gorskog štaba došao je polovinom marta posle Ilije Jovanovića-Pčinjskog koji je bolovao od tuberkuloze i morao da napusti rejon početkom godine.[6] U aprilu 1906. je bio šef Gorskog štaba na Kozjaku. Nije bio zadovoljan organizacijom na terenu i o tome kaže:
„Uvideo sam da je naša organizacija i kusa i na rđavoj osnovi, stoga sam i po svojoj uviđavnosti i po predlogu g. Ljubinka nameren da izvršim reorganizaciju na boljoj osnovi i potpunije.”.[7]
Kao šef se nije najbolje pokazao, iako je na funkciji bio od marta 1906. do aprila 1907. godine. Kod četnika nije bio omiljen zbog drugarstva sa Ljubomirom Vulovićem, takođe zaverenikom i članom Izvršnog odbora Srpske odbrane u Vranju. Džervinac i Vulović su kasnije optuživani za pronevere i iznude kao i likvidacije neposlušnih i sumnjivih. Džervinac je otišao sa terena u aprilu vrativši se u Srbiju. Na mestu šefa zamenio ga je zastupnik Vojin Popović-Vuk.[8] Pseudonim Mihaila Ristića je bio Iguman Pajsije.[9]
Učešće u ratovima[uredi | uredi izvor]
Mihailo Ristić je učestvovao i u Balkanskim ratovima 1912-1913. ali u redovnom kadru, ne u četničkim odredima. Borio se sada već sa činom potpukovnika i u Prvom svetskom ratu.[10] Upravnik ubojnog skladišta vardarske divizije bio je 1914. i 1915. godine. Za vreme povlačenja srpske vojske preko Albanije, krajem 1915. godine, dobio je zadatak da popravi put Lješ-Sveti Jovan. Tada je prozebao i razboleo se, pa je evakuisan u Afriku. Preminuo je 31. januara 1916. godine u vojnoj bolnici u luci Sidi Abdalah.[11] Sahranjen je na Srpskom vojničkom groblju u Menzel Burgibi (tadašnjem Ferivilu)[a] u blizini Bizerte u Tunisu.[12] Ulica Mihajla Džervinca u Svrljigu nosi ime po njemu.
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Sahranjen je na parceli A, u 1. redu, na 38. mestu, pod rednim brojem 112. Na istom grobnom mestu je sahranjivano po nekoliko vojnika, pa tako na mestu na kome je sahranjen Mihailo Ristić na spomeniku piše Živković Stavan.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Stanojević 1929, str. 972.
- ^ Vasić 2003, str. 65.
- ^ Živanović 1925, str. 327.
- ^ Kazimirović 1997, str. 16.
- ^ Živanović 1925, str. 351–354.
- ^ Ilić 2006, str. 91.
- ^ Srpske studije 2010, str. 248.
- ^ Ilić 2006, str. 121.
- ^ Ilić 2006, str. 64.
- ^ Jerenić 2008, str. 38–39.
- ^ Stanojević 1929, str. 972–973.
- ^ Maksimovic.rs. „Srpska vojnička groblja i grobovi iz Prvog svetskog rata u severnoj Africi”. Pristupljeno 25. 5. 2016.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Živanović, Živan (1925). Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka, Knjiga IV. Beograd: Geca Kon.
- Stanojević, Stanoje (1929). Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, Knjiga IV. Zagreb: Bibliografski zavod D. D.
- Kazimirović, Vasa (1997). Crna ruka. Kragujevac, Beograd: Prizma, Centar film. ISBN 978-86-7084-016-4.
- Vasić, Dragiša (2003). Devetsto treća. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
- Ilić, Vladimir (2006). Srpska četnička akcija 1903-1912. Beograd: Ecolibri. ISBN 978-86-7905-044-1.
- Jerenić, Predrag D.S. (2008). Vojvode iz četničke akcije u Staroj Srbiji i Maćedoniji 1903-1912, god. 18, br. 32. Dobrovoljački glasnik. ISSN 0354-7337.
- Srpske studije, Knj. 1, Vol. 1. Beograd: Centar za srpske studije, Filozofski fakultet. 2010. ISSN 2217-5687.
