Станислав Краков

Станислав Краков
Датум рођења:	1895.
Датум смрти:	1968.

Станислав Краков (1895 — 1968) је био српски књижевник и филмски редитељ. Рођен је у Крагујевцу од оца др Сигисмунда, лекара пољског порекла и мајке Персиде, унуке Николе Станојевића кнеза из Зеока, синовца кнеза Станоја Михаиловића који је убијен у сечи кнезова.

Биографија

Пошто није могао бити примљен у редовну војску са непуних седамнаест година се пријављује као добровољац код Војводе Вука. У току балканских и Првог светског рата седамнаест пута рањаван. Одликован 18. пута. После рата од 1919. до 1931. објављивао је прозне текстове у готово свим листовима и часописима. Написао је: романе, „Кроз буру“, (1921) „Крила“ (1922), путопис „Кроз јужну Србију“ (1926), мемоарску прозу „Наше последње победе“ (1928), књигу приповедака „Црвени пјеро“. Од историјско-публицистичких дела написао је „Пламен четништва“ (1930), „Престолонаследник Петар“ (1933) и „Генерал Милан Недић“ (1963-1968). Његово аутобиографско дело је „Живот човека на Балкану“. Станислав је редитељ филмског дела „За част отаџбине“ које је премијерно приказано 25. марта 1930. године. Био је уредник Политике, главни уредник часописа „Време“ и директор радио Београда 1940-1941. год. Током Другог светског рата подржао генерала Милана Недића који му је био ујак те је остатак живота провео у изгнанству. Умро у Швајцарској.

Судбина

О свом животу у постхумно објављеном делу „Живот човека на Балкану“ Станислав пише:
"Познао сам високе тачке успона и сву горчину и понижење када се додирне дно људског друштва. Ако је авантура увек непредвиђени обрт, увек изненађење, најчешће опасност, често бљештави успех а још чешће сурови пад, онда сам проживео једну луду, често блиставу а често болну авантуру свога времена и свога родног тла.
Седао сам за трпезе многих краљева и био срећан што сам могао као једину храну испечем шаку кукуруза на ватри која је издисала. Корачао сам стотине метара преко језивог моста начињеног од лешева људи и коња, не додирнувши ногом земљу претворену у густу и дубоку блатну масу, и ношен сам као победник кроз улице покривене цвећем, на рукама раздраганих девојака. Познао сам, понекад се и спријатељио са многим шефовима држава и моћним диктаторима, али сам зато имао прилике да упознам и њихове такмичаре па чак и џелате. Један од највећих потентата савремене Европе слао ми је свој лични авион да ме - са око 2000 километара одстојања - доведе на његов garden-party, да бих касније, приљубљен лицем уза зид, са рукама више главе, осећао на леђима додир цеви митраљета људи истог тог мог љубазног домаћина.
Био сам партнер на бакари у Кану и Довилу милијардера Блументала и бившег португалског краља Мануела, да бих касније играо у коцку шећера покер у тамничном „казино Бурбаки“ са камбриолером Јеаnot, једним агентом Виетмина и једним белгијским хомосексуалцем.
Два места су ми, у мојој земљи, уз фанфаре, под заставама и цвећем, предале диплому свога почасног грађанина, а једно чак дало моје име једној својој главној улици, док сам се, коју годину касније, морао да скривам по неприступачним планинским свратиштима под лажним именом, са лажним занимањем и лажном народношћу. Једна енциклопедија моје земље забележила ме је као „великог јунака ратова“, док ми је, освајајући место мог становања, један нови господар дао назив „народног непријатеља“. Добио сам осамнаест одликовања, од којих су пола ратна, и добио сам три смртне пресуде."