Narodna skupština na Krfu 1918.
 | Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
Narodna skupština na Krfu je održana 12. februara — 14. aprila 1918.
Na Krfu 1918.[uredi | uredi izvor]
Zauzimanjem Kajmakčalana i Bitolja završen je prvi deo ofanzivnih borbi srpske i savezničke vojske na Solunskom frontu, a posle toga vremena nastupile su pozicijske borbe koje su, sa malim prekidima, trajale sve do proboja Solunskog fronta. Narodna skupština za sve to vreme sastala se samo jedanput, na dvomesečno zasedanje. Koalicioni kabinet Nikole Pašića podneo je 10. juna 1917. ostavku usled nesporazuma koji je između stranaka koalicije nastupio radi izvesnih unutrašnjo-političkih pitanja. Obrazovana je, iza toga, homogena radikalna vlada, kojoj je na čelo stao ponovo Nikola Pašić. Sa nekim ličnim izmenama taj kabinet ostao je na vladi sve do 14. februara 1918, kada je Pašić dao ostavku celog kabineta, u cilju da se ispita mogućnost obrazovanja jedne koalicione vlade. Pašićev kabinet oslanjao se, dakle, jedino na radikalnu većinu u Narodnoj skupštini premda između vladine većine i opozicije nije bilo razmimoilaženja u gledištima na spoljnu politiku pred kojom su, u tim trenucima, bila u pozadinu potiskivana sva druga pitanja.
Nastavljajući 12. februara 1918. rad na Krfu, Narodna skupština nije sazivana nikakvim posebnim Kraljevskim ukazom: toga dana održala je ona svoj 69 redovni sastanak vanrednog saziva sazvanog čim je 1914. godine izbio rat. Prvi posao na toj sednici bio je da se raspravi pitanje predsednika Narodne skupštine Andre Nikolića koji je bio duže vremena bolešljiv i od Skupštine tražio da mu odobri odsustvo stavljajući, u isto vreme, i svoj položaj na raspoloženje za slučaj da Narodna skupština nađe da joj je predsednik preko potreban. Oko toga pitanja razvila se duga diskusija u kojoj je učestvovao veliki broj narodnih poslanika i članova vlade. Jedan deo narodnih poslanika stao je na gledište da predsedniku Narodne skupštine treba odobriti odsustvo i kao narodnom poslaniku i kao predsedniku Narodne skupštine radi toga što je stvarno bolestan; drugi su smatrali da se predsedniku Narodne skupštine, kao poslaniku, može dati traženo odsustvo, ali je nezgodno davati neodređeno odsustvo predsedniku Narodne skupštine koji treba da reprezentuje tu ustanovu i da održava stalan kontakt sa vladom i narodnim poslanicima koji imaju svoje Ustavom zagarantovane funkcije. Poslanik Milan Marjanović nalazio je, na pr. da „kad je potrebno da svaki bude na svojoj poziciji, kada se u bolnicama ni bolesnici ne zadržavaju dovoljno da se izleče, već nedovoljno zalečeni vraćaju se u rovove, onda i narodni poslanici moraju biti na svom mestu sve dok imaju duše u podgrlcu." Naposletku, i posle intervencije predsednika vlade Nikole Pašića koji je izjavio u ime odsutnog predsednika Narodne skupštine Andre Nikolića da treba uvažiti ostavku, donesena je odluka da se ostavka uvaži i izvrši izbor novog predsednika. Sem toga je i I potpredsednik Narodne skupštine Milovan Lazarević podneo motivisanu ostavku, u znak protesta, radi jednog sukoba koji je imao sa ministrom unutrašnjih poslova i ministrom vojske, kojom prilikom ministri nisu uzeli u zaštitu potpredsednika Narodne skupštine pred klevetama svojih organa. Ostavka Milovana Lazarevića takođe je uvažena, pa je od toga časa sednicama rukovodio II potpredsednik Đoka Bračinac, jedini preostali član skupštiiskog predsedništva.
14. februara 1918. izvršen je naknadni izbor predsednika i prvog potpredsednika. Za predsednika Skupštine, tom prilikom, izabran je Đoka Bračinac, dotadašnji drugi potpredsednik. Kako je tim izborom ostalo upražnjeno i mesto II potpredsednika Narodne skupštine, pristupilo se izboru oba potpredsednika. Za vreme od tri uzastopna glasanja Skupštana nije imala kvoruma, pa je tek posle obrazovanja nove Pašićeve vlade za prvog potpredsednika izabran Uroš Lomović, a za drugog potpredsednika Ljubomir Jovanović (Lapovac).
14. februara vlada Nikole Pašića podnela je ostavku usled čega je nastupila dugotrajna kriza. Činjeni su razni pokušaji da se obrazuje nova koaliciona vlada slična onoj koja je obrazovana 1914. u Nišu, ali se u tome nije uspelo iako su sve stranke, s obzirom na istovetno gledanje na spoljno-politička pitanja, isticale potrebu koncentracije. Kriza je rešena na taj način što je ponovo obrazovana vlada Nikole Pašića uglavnom sa istim ličnostima i sa osloncem na poslanike Radikalne stranke u Narodnoj skupštini.
Za vreme te krize Narodna skupština nije radila i ona se sastala 14. marta 1918. da sasluša deklaraciju vlade Nikole Pašića. U isto vreme u Narodnoj skupštini formiran je blok svih opozicionih stranaka u ime koga je Milorad Drašković dao izjavu:
. .. da je vlada, pre nepun mesec dana, dala ostavku zato što prilikom prvog pokušaja konstituisanja nije imala većinu, a da sada, u istom sastavu, izlazi pred Narodnu skupštinu sa tom istom nedovoljnom većinom. Vlada je obrazovana i protivno parlamentarnim načelima i protivno očekivanju svega našeg i prijateljskog sveta. .. Interesi zemlje nalagali su da se ne samo uspostavi zajednica u vladi prekinuta u polovini prošle godine, nego još proširi i na ostale struje i mišljenja u narodu, zastupljena u Narodnoj skupštini. Udružene opozicione stranke izjavljuju svoje javno žaljenje što su osujećeni njihovi napori u tome pravcu... Niko koliko Srbija nema potrebu u tesnoj solidarnosti i ujedinjenoj akciji svih njenih snaga, i ničiji interesi ne mogu biti tako teško pogođeni razjedinjenošću i partijskom zloupotrebom vlasti.
Stranke opozicionog bloka izražavale su i svoje žaljenje što nije prihvaćena njihova inicijativa za sporazumno konstituisanje Narodne skupštine.
Nikola Pašić odgovorio je pred Narodnom skupštinom na ovu izjavu da je vlada dala ostavku zato da bi strankama u Narodnoj skupštini dala mogućnost da se sporazumeju, kako bi se našla mogućnost da se obrazuje koalicioni kabinet. Nažalost, taj sporazum nije se mogao postići jer su se pored stvarnih teškoća prilikom ispitivanja tih mogućnosti pojavile i lične teškoće. Kad sporazum nije bio postignut:
. .. Kruna je postavljena bila u položaj da bira između većine i manjine, kad je isključena mogućnost da apelira na narod i da spor presudi novim izborom narodnih poslanika.
Poveren je mandat skupštinskoj većini, držeći se strogo parlamentarnih načela.
.. -Drugoga parlamentarnog izlaza iz teškoća koje su stvorene nepopuštanjem stranaka nije bilo. Prema tome Radikalna stranka nije uzurpirala vlast, nego je primila vlast da spase parlamentarni režim, u uverenju, da će se ipak doći do sporazuma stranaka kad svaka stranka izjavljuje da interesi Srbije, interesi parlamentarnosti, i interesi naših prijatelja zahtevaju, da stranke ostave na stranu sve druge obzire, i da složno zajednički pomognu narodu Srpskom u ovoj kritičnoj situaciji.
17. marta 1918. Nikola Pašić podneo je ekspoze Narodnoj skupštini povodom koga se razvila duga i značajna politička debata. Crtajući položaj Srbije kao i položaj Saveznika, događaje koji su se odigrali u Rusiji posle izvršene revolucije, i uzajamne odnose Saveznika, podvukao je značaj austro-nemačke propagande i naglasio potrebu velikog opreza prema toj propagandi koja se vrši sistematski i na svakom koraku, u cilju da između Saveznika i Srbije, i Saveznika pojedinačno, izazove razdor i rasulo.
. .. Srpski narod je stajao verno uz svoje Saveznike, koji liju svoju plemenitu krv za slabe i nejake narode, i on će i dalje neodstupno stajati uz njih... On je do sada dao sve, što je imao, i što je mogao dati. Sad ostaje da i dalje sa snagom kojom raspolaže, verno stoji uz svoje Saveznike; da se i ubuduće nepokolebivo i tvrdo drži, i da nikada ne ispušta iz vida da je Austro-Ugarska izazvala ovaj strašni rat da Srbiju uništi; da mu, prema tome, neprijatelji, ma kako da se pretvaraju, ne mogu biti veći prijatelji od naših Saveznika koji su ustali da i sebe brane od nemačkog osvojenja i da izvojuju ravnopravnost svih naroda. Naši Saveznici neminovno će doći do uverenja, da narodi u Austro-Ugarskoj ne mogu biti slobodni, niti se taj mir može osigurati sve dotle, dogod ti narodi žive u habsburškoj državi, koja je od tih, nekada slobodnih, naroda napravila nemačko-mađarsko roblje, sprečila njihov razvitak i potčinila ih stalnoj germano-mađarskoj eksploataciji i tiraniji... Germanizam je udario na srpsku zemlju, nadirući ka Istoku i samo slobodna i ujedinjena Država Srbo-Hrvata i Slovenaca, u tesnom prijateljstvu sa Italijom, može zatvoriti put tome germanskom nadiranju ka Istoku i Jadranskom Moru, i doprineti utvrđivanju pravednog i trajnog svetskog mira... Mi ne tražimo tuđe zemlje; mi tražimo samo ono što je naše; tražimo da se ukine ropstvo narodnosti, kao što je ukinuto ropstvo ličnosti, „mi tražimo jednakost velikih i malih naroda, slobodu i bratstvo svih narodnosti, tražimo trajni mir za sve narode; tražimo ono što mora doći docnije, posle ponovnog krvoprolića, ako ne dođe sad; jer mi tražimo ono što je skopčano s razvitkom kulture i čovečanstva, tražimo slobodnu, ujedinjenu Jugoslaviju, povraćaj Elzasa i Lorena Francuskoj, vaspostavljanje nezavisne Belgije, vaspostavljanje ujedinjene Češke i ujedinjene Poljske Kraljevine koje su intrige i germanske sile razrušile, tražimo prisajedinjenje Italijana Italiji, Rumuna Rumuniji, i Grka Grčkoj, što sve daje najveće i najčvršće garantije za budući pravedan i stalni međunarodni mir i za napredak svetske civilizacije... To su ciljevi rata naših Saveznika i nas. Oni su osnovani na slobodi i jednakosti velikih i malih naroda, na pravdi i principu narodnog samoopredelenja. Ti su ciljevi humani, uzvišeni i pravedni, i u njima se oličava život i razvitak celokupne kulture; oni sadrže u sebi one uzvišene ideale koji potiču iz duše i osećanja moralnosti i pojedinaca i naroda, i koji moraju pobediti grubu silu izvesnih zastarelih država kao što su prošloga veka pobedili grubu silu ličnosti.
Diskusija o ovoj deklaraciji trajala je preko običaja dugo jer je Narodna skupština želela da iscrpno diskutuje položaj u kome se Srbija nalazila u to vreme. Iscrpnost diskusije nalagala je vladi mere opreza, pa je održano nekoliko tajnih skupštinskih sednica, na kojima je predsednik vlade Nikola Pašić davao Narodnoj skupštini i takva obaveštenja koja nije bilo moguće dati u javnoj sednici. Međupartijska zaoštrenost za sve to vreme nije popuštala, tako da je Skupština nekoliko puta ostajala bez kvoruma usled toga što su pojedine grupe opozicije napuštale sednicu. Naposletku je deklaracija vlade primljena većinom glasova (55:42) pa je završena i ta diskusija posle koje je Skupština prešla na redovne poslove.
I u toku ovoga perioda rada Narodna skupština raspravljala je veliki broj interpelacija. Samo na ministra predsednika i ministra inostranih poslova Nikolu Pašića bilo je upućeno 49 interpelacija, a na sve ostale članove kabineta 21. Najveći broj interpelacija odnosio se na propast 27.000 regruta prilikom povlačenja kroz Albaniju. Te interpelacije raspravljane su u toku nekoliko sednica pa je delom u njima, a delom za vreme debate u poslaničkim odgovorima i u izveštajima ministara i predsednika vlade Nikole Pašića, izneseno vrlo mnogo materijala kome je bio cilj da rasvetli tu veliku tragediju. Jednoglasnom odlukom Narodne skupštine bilo je rešeno da jedna naročita parlamentarna anketa od devet članova ispita sve pojedinosti toga slučaja na osnovu dokumenata i saslušanja i da, po tome, podnese izveštaj Skupštini. Veliki broj interpelacija podnesen je i radi teškog stanja naroda koji je ostao u okupiranoj Srbiji pa su i interpelanti i vlada iznosili mnogobrojne primere ubistva, zlostavljanja i svih mogućih šikana. Narodna skupština naročitu pažnju polagala je na to da se narodu koji je ostao u Srbiji šalje redovna pomoć iz kredita koje je Narodna skupština odobravala. Interpelacije o spoljnoj politici vlade bile su takođe mnogobrojne, i one su se uglavnom odnosile na pitanje da li je Srbija vezana uz svoje Saveznike kakvim ugovorom ili nije. Sem toga podnošene su i interpelacije i pitanja da li je vlada preduzela mere i kakve za slučaj povratka u zemlju, u cilju da se napaćenom narodu pomogne materijalno. U toku 1918. u Srbiji dogodile su se pobune stanovništva kojom prilikom je neprijateljska vojska postupala na vrlo krvav način. Obaveštena o tim događajima, Narodna skupština obratila im je punu pažnju. Žaleći što strani civilizovani svet nije dovoljno upoznat sa tim zverstvima koje je vršio neprijatelj, Narodna skupština ostavila je da se tom stvari zabavi ponovo po oslobođenju zemlje kada
...za naš živalj postane bezopasno izneti svu istinu i predati večnome prokletstvu humanog sveta varvarstva počinjena nad ženama i decom bez odbrane.
Tokom ranijeg rada Skupština je izabrala tri stalna parlamentarna odbora sa određenim ciljevima. Središni odbor narodnih poslanika za pomoć nevoljnima u ratu, izabran u početku zasedanja 1914. u Nišu, imao je dužnost da organizuje rad oko davanja pomoći nevoljnima i da o tome radu vodi stalnu kontrolu. Taj odbor je u određenim rokovima podnosio Narodnoj skupštini svoje izveštaje i ona ih je primala na znanje. Dužnost drugog Parlamentarnog odbora bila je da, prema zakonu o naknadnom kreditu u iznosu od 200 miliona dinara, kontroliše trošeše toga kredita i pregleda vojne nabavke, izuzev nabavke municije i oružja. Njegove je izveštaje Skupština takođe primila i odobravala. Trećem odboru stavljeno je u dužnost da daje inicijativu, savete i održava kontrolu nad vladom, ukoliko se taj rad odnosi na brigu o snabdevanju zemlje robom, privredno oporavljanje zemlje i na nabavku saobraćajnih sredstava. Taj odbor imao je 20 članova a njegova je misija, dakle, bila uglavnom u tome da pripremi ono što bude najnužnije za trenutak kada se vojska vrati u zemlju.
Jedna naročito izabrana skupštinska delegacija od 14 narodnih poslanika zastupala je Narodnu skupštinu na Kongresu potištenih narodnosti pod Austro-Ugarskom, a Krfska deklaracija, sklopljena između Srpske vlade i Jugoslovenskog odbora, kao i rad Jugoslovenskog odbora bili su stalan predmet raspravljanja u Narodnoj skupštini.
Predlog zakona o naknadnom kreditu u iznosu od 250 miliona dinara, o kome se raspravljalo na nekoliko uzastopnih sednica, doveo je do vrlo zaoštrenih odnosa između grupa Udružene opozicije i vladine većine.
Udružena opozicija nalazila je da se jednoj homogenoj vladi kakva je bila Pašićeva ne može dati tako ogroman kredit jer postoje mogućnosti da on ne bude upotrebljen onako kako ga je ta vlada motivisala. Vlada, sa svoje strane, dokazivala je da je taj naknadni kredit neophodno nužan za pravilno i blagovremeno pokrivanje državnih obaveza i da stranke udružene opozicije, ne odobravajući taj kredit, dovode zemlju u jedan nezgodan položaj. U trenutku kada se prešlo na definitivno izglasavanje toga predloga, sve grupe parlamentarne opozicije napustile su skupštinsku sednicu, pa je za predlog zakona o naknadnim kreditima glasalo svega 53 narodnih poslanika, pripadnika Narodne radikalne stranke. Kako je taj broj bio nedovoljan jer nije bilo kvoruma, predlog zakona o vanrednom kreditu ostao je nerešen, i on je na ponovno rešenje podnesen Narodnoj skupštini prilikom njezinog zasedanja u oslobođenom Beogradu.
14. aprila 1918. održana je poslednja sednica Narodne skupštine na Krfu. Kako su grupe Udružene opozicije napustile rad u Narodnoj skupštini, a nije bilo mogućnosti da se parlamentarna kriza i međustranački odnosi reše novim apelom na biračko telo, Skupština više i nije sazivana sve do njena povratka u oslobođenu zemlju. Za vreme drugog zasedanja na Krfu Narodnoj skupštini podneseni su samo predlog zakona o ništavnosti izvršenih raspolaganja dobrima, ustupljenim pravima, obezbeđenjima i hipotekama, presuđenjima i izvršenjima na teritoriji Kraljevine Srbije za vreme okupacije od strane Austro-Ugarske i Bugarske i predlog zakona o merama za obnovu narodne privrede. Ni jedan od tih zakona koje je podnela vlada nije bio rešen, a isto tako ostalo je bez rešenja i nekoliko zakonskih predloga koje su Narodnoj skupštini podneli pojedini narodni poslanici.
Povratak u Otadžbinu[uredi | uredi izvor]
Tokom leta koje je nastalo vršene su potrebne pripreme za ofanzivu koja je trebalo da se izvrši na jesen. U prvoj polovini meseca septembra sve te pripreme uglavnom su bile završene. Proboj Solunskog fronta, otpočet 14. septembra, doveo je do potpunog sloma bugarskih, nemačkih i austrijskih armija. U jednom jedinstvenom naletu srpska i saveznička vojska je otvorila put za povratak u Otadžbinu, a malo zatim okončan je i krvavi svetski rat. Narodni poslanici vratili su se u Otadžbinu većinom preko Dubrovnika. Kad se u Beogradu prikupio dovoljan broj narodnih poslanika Skupština je nastavila rad u prestonici ujedinjene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.