Osman I

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Osman I
Sultan Osman Gazi, "otac kraljeva".
Lični podaci
Puno imeOsman od Eptugrula
Datum rođenja1259.
Mesto rođenjaSogut, Rumski sultanat
Datum smrti9. avgust 1326.(1326-08-09) (66/67 god.)
Mesto smrtiBursa, Osmansko carstvo
GrobBursa, Turbe Osmana I
Porodica
SupružnikRabija Bala Malhun Hatun
RoditeljiErtugrul
Halime Hatun
DinastijaOsmanska dinastija
1. Sultan Osmanskog carstva
Period17. januar 1299. — 9. avgust 1326. (27 god.)
NaslednikOrhan Gazi
Uč beg Rumskog sultanata
Period1280. — 1299. (19 god.)
PrethodnikErtugrul

Osman Gazi (osm. tur. عثمان غازى, tur. Osman Gazi, Osman Bey, Osman Han, Osman Alp; 1259. — 9. avgust 1326), [1]ponekad prevedeno i kao Otoman, bio je vođa osmanskih Turaka, osnivač Osmanske dinastije i novonastalog Osmanskog carstva (tada poznatog kao Osmanski Begluk ili Emirat) koje je po njemu i dobilo ime.[2][3] Država, koja je bila samo mala kneževina tokom Osmanovog života, preovladaće kao svetska imperija vekovima posle njegove smrti.[4] Postojala je sve do uklanjanja sultanata 1922. godine, i alternativnog proglašenja Republike Turske i ukidanja kalifata 1924. godine.

Zbog nedostatka istorijskih izvora koji potiču iz njegovog života, vrlo malo činjenica i informacija se zna o njemu. Ni jedan pisani izvor ne potiče iz doba Osmanove vladavine. Osmanlije nisu znali istoriju Osmanovog života sve do 15. veka, više od stotinu godina posle njegove smrti.[5] Zbog toga je veliki izazov za istoričare da naprave razliku između činjenica i mita o njegovom životu. Jedan istoričar je otišao čak tako daleko da je opisao period Osmanovog života kao "crnu rupu".[6]

Prema osmanskoj tradiciji, Osmanovi preci su bili potomci plemena Kaji iz grupe Oguz Turaka. Međutim, mnogi učenjaci ranih Osmanlija to smatraju kasnijom izmišljotinom koja je imala za cilj da ojača dinastički legitimitet.[2] Osmanska kneževina je bila samo jedna od mnogih Anadolskih begovina koji su se pojavili u drugoj polovini 13. veka. Još tokom Osmanovog života, Osmanska kneževina je često ulazila u sukobe sa Vizantijskim carstvom, koje će kasnije njegovi potomci potpuno osvojiti.

Ime[uredi | uredi izvor]

Neki istoričari tvrde da je Osmanovo izvorno ime bilo tursko, verovatno Atman ili Ataman, i da je tek kasnije promenjeno u "Osman", koje je arapskog porekla. Najraniji vizantijski izvori, uključujući Osmanovog savremenika Đorđa Pahimera, njegovo ime pišu kao Ατουμάν (Atouman) ili Ατμάν (Atman). Osman je možda kasnije u svom životu usvojio prestižnije muslimansko ime.[3]

Arapski učenjaci poput Šihaba al-Umarija i Ibn Halduna koristili su ime Osman, dok ga je Ibn Batuta, koji je posetio regiju tokom vladavine Orhana I, nazvao Osmančik.[7] Sufiks -čik (ili -čuk), ukazuje na deminutiv u turskom jeziku, pa je zbog toga bio poznat pod imenom Osmančik, što znači „Osman Mali“, kako bi se napravila razlika između njega i trećeg kalifa „Osmana Velikog“.[8]

Istorijska pozadina[uredi | uredi izvor]

Većina izvora se slaže da su Turci Osmanlije pripadali turskom klanu Kaji Oguz, koji je, prema osmanskim tradicijama, pobegao iz rodne domovine u srednjoj Aziji, tokom ranog 13. veka, zbog invazije Mongola. Klan se nastanio u Anadoliji, u regionu koji je pripadao Seldžučkom sultanatu Rum.[9]

Drugi izvori tvrde da se Kaji klan preselio u Anadoliju dva veka ranije od prethodno pomenutog datuma, zajedno sa Seldžucima, kada su oko 1040. godine otišli ​​u Kurasan da bi živeli u blizini grada Merva. Zatim se Kaji klan preselio prema istočnoj Anadoliji nakon 1071. godine, gde se raselio zajedno sa ostalim turskim klanovima. Kasnije su se uključili u vojsku sultana Kajkubada I i borili protiv Hurazmijanaca, Mongola i Vizantinaca, koji su napadali i pljačkali seldžučke zemlje.

Prema nekoliko izvora, ratnici Kaji plemena bili su poznati po ispunjavanju prvih redova u bitkama, a njihove borbene veštine i hrabrost bili su među glavnim faktorima u kojima su Seldžuci pobedili u mnogim bitkama. Ova činjenica podstakla je sultana Kajkubada da imenuje Ertugrula, emira klana, za mokadama (poručnika) i da nagradi Kajije sa plodnim zemljama u blizini Ankare, gde su se nastanili i nekoliko godina ostali u službi sultana.[10][11]

Kasnije je Ertugrul dobio vlast nad gradom Sogut u severozapadnoj Anadoliji na vizantijskoj granici.[12] Takođe je stekao titulu Uč bejlik ili Uč beg. Davanje ove titule bilo je u skladu sa tradicijom Seldžučkog sultanata, koji nagrađuje svakog poglavara klana koji se uzdigne na vlast i kojem se pridružuje niz manjih klanova. Međutim, Ertugrul je imao dalekosežne političke ambicije. Nastojao je da se proširi izvan zemalja koje su mu bile nagrađene. Tako je počeo da upada u vizantijske posede u ime sultana, uspešno osvajajući nekoliko gradova i sela, i polako proširujući svoju vlast tokom polovine veka koji je proveo kao guverner Seldžuka. Ertugrul je umro u starosti od oko 90 godina.

Osmanova vladavina[uredi | uredi izvor]

Osman je rođen 1258. godine, mada se u nekim izvorima pominje i 1259. godina. O njegovom ranom životu se malo zna, s obzirom da postoje različite priče i tradicije.[13] Jedna tradicija kaže da je njegov otac, Ertugrul, vodio tursko pleme Kaji zapadno od centralne Azije u Anadoliji, bežeći od Mongola. Osmanova majka se zvala Halime Hatun. Ertugrul je obećao vernost i odanost Ikonijskom sultanu Aleadinu Kajkubadu I, koji mu je dao dozvolu da uspostavi Begluk i proširi ga ako bi hteo, na račun susednih vizantijskih provincija.

Početak vladavine[uredi | uredi izvor]

Osmanska minijatura koja prikazuje Osmana u ranim godinama.

Ova lokacija je bila povoljna, jer je bogata Vizantija počela da slabi na Zapadu, dok su na Istoku, muslimanske snage pod Turcima Seldžucima podelili i omestili u lice nemilosrdnim Mongolima. Bagdad je bio izbačen od Hulagu Klana 1258. godine, otprilike kada je Osman rođen. Godine 1251, Ertugrul je osvojio Nikeju (Vizantija) grad Tebašion, koji je preimenovao u Sogut, koji je isto i postao prva prestonica Osmanske države, a i takođe mesto gde se Osman rodio.

Osman je postao beg (vođa) svog plemena Kaji nakon očeve smrti (1280/81). Do tog vremena, plaćenici su krali vredne stvari oslabljene Vizantije, a većina njih su se borili protiv njih, kako bi nametnuli islam preko pravoslavlja. Pored toga, surovi Mongoli su nastavili da vrše masakriranje u manjim zemljama, te je većina muslimanskog stanovništva bila primorana da beži ka Osmanovoj teritoriji, čime su njegovi uticaj i moć rasli. Od tih ljudi, mnogi su bili Gazi ratnici, tj. "pravoverni borci za islam", njihov cilj je bio da osnuju moćnu državu kako bi Mongole i Vizantince potisnuli u "drugi plan". Pod jakim i sposobnim vođstvom Osmana, ti ratnici su brzo pokazali svoju zavidnu snagu, a temelji carstva tj. države su brzo postavljeni.

Posle Ertugrulove smrti, njegov sin Osman je obnovio prijateljske odnose da pojedinim istaknutim hrišćanima, u prvom redu sa namesnikom grada Biledžika. Ovaj mu je dozvoljavao da kod njega ostavi svo pokućstvo kada bi krenuo na letnja staništa. Osman mu je za uzvrat poklanjao tepihe, sir i jagnjad. Međutim, drugi hrišćanski vladari kao na primer namesnik Ajnegela, nisu imali poverenje u Osmana, i često su ulazili u sukobe. Usled okršaja, bilo je žrtava sa obe strane, a život je izgubio Osmanov sinovac Baj Hodža, sin Saru Batu Savdžija. Namesnik grada Karadžahisara i njegov brat Kalanoz su se takođe ubrajali u Osmanove neprijatelje. Tokom jednog napada, poginuo je Saru Batu Savdži, Osmanov brat.

Proširivanje teritorije[uredi | uredi izvor]

Teritorija Osmanskog carstva za vreme vladavine Osmana I.

Osman je izgleda pratio strategiju da poveća svoju teritoriju na račun Vizantije, izbegavajući sukobe sa svojim turskim (muslimanskim) susedima. Njegovi prvi pohodi su viđeni kroz prolaze koji vode od golih područja severne Frigije kod modernog Eskisehira u višim plodnim ravnicama Bitinije. Prema istoričaru Stanfordu Šavu, svi ovi uspesi su postignuti protiv lokalnih vizantijskih plemića, od kojih su većina bili poraženi u borbi, dok su neki čak prešli i na njegovu stranu kao npr. njegov kasnije najbolji prijatelj, Koze Mihailo, koji je čak primio islam i dobio ime Abdulah Gazi.

Saznavši da je Osman zapao u teškoće i da je emir Germijana neprijateljski raspoložen prema njemu, seldžučki sultan je lično došao u oblast Karadžahisar, da kazni hrišćane. Ali sultan je morao odmah da se vrati, jer su Mongoli napali grad Eregli (Heraklaju u Kapadokiji). Osman je sam odneo pobedu, te je poslao svog sinovca Aktimura, sina Osmanovog brata Gunduza, da prenese dobru vest sultanu, koji mu je kao nagradu poslao zastavu i poklone.

Čim je zauzeo grad, Osman je počeo da organizuje svoju državu. Kuće koje su napustili hrišćani dao je ljudima koji su došli iz emirata Germijana, pretvorio je crkve u džamije i uveo muslimansku molitvu. Konačno, izgradio je trg privlačan i za stanovnike Biledžika, grada smeštenog na teritoriji Vizantije.

Osman je održavao veoma dobre i prijateljske odnose sa hrišćaninom po imenu Koze Mihailo (Mihailo Ćosavi), zapovednikom Harmankaje. Kako navodi hronika, Osman je prisustvovao Mihailovom venčanju, a zajedno su išli i u ratne pohode. Njihovi konjički pohodi su ih doveli sve do grada Gojnika i Tarakli Jenidžesija, na mestu gde se zavija reka Sakarija. Da bi prešli reku, za vodiča su uzeli izvesnog Samsa čavuša koji je sa svojim bratom Silemišom živeo u toj oblasti, u dobrim odnosima sa hrišćanima. Osman i Mihailo su grabili sve što im je dolazilo pod ruku, ali nisu odvodili zarobljenike: jedini cilj im je bio da pokore stanovništvo.

Bitka kod Bafeona[uredi | uredi izvor]

Bitka kod Bafeona vođena je 27. jula 1302. godine između osmanske vojske pod Osmanom I sa jedne i Vizantijskog carstva pod komandom Đorđa Muzalona sa druge strane. Bitka je deo Vizantijsko-osmanskih ratova, a završena je pobedom Osmanlija.

Osmanlije su pod Osmanom I upadali na teritorije Vizantije tokom poslednje dve decenije 13. veka. Zbog toga vizantijski car Mihailo IX organizuje pohod na Osmanlije u proleće 1302. godine. Osman je izbegavao otvorenu borbu i veštim manevrima izolovao Mihailovu vojsku u Magneziji. Tako je Mihailov pohod osuđen na neuspeh, pa je on odlučio da se vrati u Carigrad.

Kako bi osujetio napad Osmanlija na Mihailovu vojsku, njegov otac Andronik šalje na Osmanlije odred od 2000 ljudi pod komandom Đorđa Muzalona. Osman sakuplja vojsku od 5000 ljudi i napada vizantijsku vojsku kod Bafeona. Vizantijska vojska je razbijena, a ostatak se povukao nazad na vizantijsku teritoriju.

Pokušaj vizantijsko-mongolske konvergencije[uredi | uredi izvor]

Ilustracija koja prikazuje Osmana kako uvodi Gazi ratnike u bitku.

Posle pobede kod Bafeona, Osman je podelio osvojene zemlje među svojim srodnicima i vođama vojske, uspostavljajući islamsku hegemoniju i završavajući vizantijsku eru u svojim novim oblastima. Eskišehir je dao svom bratu Gunduz begu, Karačahisar sinu Orhanu, Jarhisar Hasanu Alpu, a Inegol Turgut Alpu.[14] Do tada je car Andronik II osetio pritisak osmanske ekspanzije. Car je u strahu posmatrao kako se demografske promene ubrzano dešavaju u Anadoliji i odlučio je da to zaustavi. Ipak, budući da je nedavno poražen, Andronik nije mogao da se suoči sa Osmanlijama u otvorenoj bici. Na Balkanu su se takođe vodili sukobi. Andronik nije imao drugog izbora nego da pokuša da sklopi savez sa Mongolima u Persiji, koji su kontrolisali centralnu i istočnu Anadoliju. Da bi to postigao, car je poslao pismo Ilkhan Mahmud Gazanu nudeći mu porodično zbližavanje kroz brak i uspostavljanje saveza između obe imperije.[15]

U to vreme, Mongoli su prolazili kroz period visoke napetosti sa Mamelucima u Egiptu i Siriji, što je preplavilo odnose sa Vizantincima, posebno pošto se Gazan pripremao za još jedan pohod na Damask i Palestinu nakon njegove prve invazije 1299., u kojem su masovno masakrirani mnogi civili i gde je mamelučka vojska pretrpela masovni poraz u bici kod Vadi al-Kaznadar kod Himsa. Sami Mameluci su se pripremali za predstojeći rat sa Mongolima s ciljem da operu sramotu svog prethodnog poraza. Kao rezultat toga, 20. aprila 1303., Mongoli i Mameluci borili su se u žestokoj bici na periferiji Damaska, poznatoj kao Bitka kod Šakaba, u kojoj su Mameluci pobedili.[16] Ovaj razorni poraz imao je težak danak za Gazana i čini se da je još više doprineo pogoršanju njegovog zdravlja, sve dok nije umro u Kazvinu u nedelju 17. maja 1304. Ovo je eliminisalo svaku nadu u vizantijsko-mongolski savez i omogućilo Osmanlijama da nastave sa svojim osvajanjima.

Vizantijsko-katalanska alijansa[uredi | uredi izvor]

Car Andronik prima Ruđera de Flora.

Posle Gazanove smrti, vizantijski car bio je prinuđen da traži druga rešenja za problem osmanske ekspanzije. Tako je unajmio četu katalonskih plaćenika koju je vodio Ruđer de Flor. Plaćenici su postali nezaposleni nakon potpisivanja mira između Krune Aragona i francuske dinastije Anžuvina 1302. godine. Četa je stigla u Carigrad u januaru 1303., gde ih je primio sam car, a zatim su plaćenici bili smešteni u okrugu Blašerne. Car je ugovorio venčanje Ruđera de Flora sa svojom nećakinjom, 15-godišnjom princezom Marijom Aseninom, ćerkom bugarskog cara Jovana Asena III i Irene Paleologine. De Flor je imenovan za zapovednika carskih snaga i obećano mu je četvoromesečno plaćanje za njega i njegove ljude.[17]

Katalonci su ubrzo prešli u Malu Aziju i borili se protiv Karasida i Germijanijada izborivši brzu pobedu. Posle su rešili da napadnu pomorske provincije Osmanlija i preselili su se u grad Filadelfiju koji je opseo Osman, koji je pretrpeo poraz od Katalonaca i bio primoran da povuče opsadu i da se povuče.

Ova pobeda je dokazala da je Vizantija uspela da prikupi dovoljne vojne i finansijske snage, bila bi u stanju da eliminiše osmansku silu u nastajanju, ali nije imala ni jedno ni drugo. Nedugo zatim, Katalonci su napustili borbu sa muslimanima i usmerili pažnju ka samim Vizantincima. Razlog za to je bio što je lokalno stanovništvo Magnezije odrubilo glavu katalonskom garnizonu i ukralo njegovo blago, što je razbesnelo Ruđera de Flora i nateralo ga da krene ka tom gradu nameravajući da se osveti. Vizantinci su bili užasnuti napadima plaćenika i postali su zaokupljeni odbranom.[18] Ruđer de Flor je ubrzo ubijen po naredbi carevog sina Mihaila IX, koji je nedisciplinu katalonskih plaćenika doživljavao kao sve veću opasnost,[19] kao i stanovnike Carigrada, koji su ustali protiv Katalonaca i pobili mnoge od njih. Jednom kada je vest stigla do glavne katalonske snage u Galipolju, oni su krenuli da ubijaju sve lokalne Vizantince.[20] Ubrzo nakon toga, Vizantinci i Katalonci ratovali su jedni s drugima, ustupajući mesto Osmanu da nastavi sa svojim osvajanjima.

Osvajanje Jenišehira i okoline[uredi | uredi izvor]

S leva na desno: Akdžakodža: prvi komandant, sultan Osman: osnivač Osmanske države, Konur Alp: prvi komandant.

Osiguravajući svoje severne granice dosežući Crno i Mramorno more, Osman je usmerio pažnju ka južnim granicama svog bejlika. Tako je napao vizantijske gradove, sela i tvrđave koje su okruživale grad Jenišehir spremajući se da ga osvoji. Napao je grad Jenišehir, uzeo ga je s lakoćom i pretvorio u svoj privremeni glavni grad nakon što je ojačao njegovu odbranu.[21] Ubrzo nakon toga, Osman je počeo da napada preostale vizantijske gradove, kada su osvojili nekoliko tvrđava, uključujući Lefke, Akhisar, Kočhisar, Jeničehisar, Marmaračik i Kopruhisar. Zapravo, cilj osvajanja pomenutih utvrda bilo je nametanje sigurnosnog pojasa oko Jenišehira, tako ga je Osman okružio nizom prednjih tvrđava kako bi odbranio bilo kakve invazije.[22]

Osvajanje Burse[uredi | uredi izvor]

S Jenisehirom u rukama, Osman je usredsredio svoje napore na izolovane velike gradove počev od Burse, nesvestan da će ovo biti njegova poslednja bitka.[23] Naredio je da se započne gradnja dve tvrđave koja nadgledaju i okružuju grad, a zatim, kada je gradnja završena, Osman je utvrde obezbedio velikim garnizonima. To je omogućilo njegovim ljudima da pooštre blokadu i spreče bilo kakve odredbe da dođu do Burse.[24] Osmanska opsada trajala je između šest i devet godina, zbog činjenice da Osmanlije nisu imali opsadne motore i nikada ranije nisu zauzeli veliki utvrđeni grad.[25]

Tokom duge opsade, Osman i neki od njegovih vojnih zapovednika osvojili su manje vizantijske tvrđave u okolini bejlika, u kojima je nekoliko tekfura priznalo Osmanov suverenitet, i postali među njegovim podanicima, a neki od njih su u tom procesu prihvatili islam. Ubrzo nakon toga, Osman je počeo da pati od gihta i više nije mogao da prati svoje ljude ni u kakvim pohodima niti da bude svedok opsade Burse, pa je poverio sinu Orhanu da izvrši ovaj glavni zadatak, dok se penzionisao u svojoj prestonici. Orhan je nastavio opsadu bez ikakvih borbi, ali je nastavio da izoluje Bursu od okolnih tvrđava, osvajajući Mudanu da prekine vezu grada sa morem. Takođe je zauzeo grad Praenetos na južnoj obali Izmita, promenivši ime u Karamursel, po muslimanskom vođi koji ga je uzeo "Karamursel beg". Poslednja utvrda koja je pala bio je Bejče, koji se smatrao ključem Burse i preimenovan je u Orhaneli.[24]

Orhan je pojačavao blokadu oko Burse sve dok njen garnizon nije pao u očaj. Ubrzo je vizantijski car shvatio da je pad grada u muslimanske ruke neizbežan, pa je doneo tešku odluku naredivši svom guverneru da evakuiše grad. Orhan je ušao u Bursu 6. aprila 1326., u Bursu, a njeni ljudi nisu bili podvrgnuti nikakvoj šteti nakon što su priznali osmanski suverenitet i obavezali se da će platiti džiziju.[26] Saroz, vođa garnizona, predao se Orhanu i obećao vernost njegovom ocu Osmanu. Takođe je prešao u islam i dobio je titulu „beg“ iz poštovanja prema njegovoj hrabrosti i strpljenju tokom duge opsade.[25] Prema nekim izvorima, Osman je umro neposredno pre pada grada,[25] dok drugi sugerišu da je živeo dovoljno dugo da čuje o pobedi na samrti.[27][28]

Poslednji testament[uredi | uredi izvor]

Portret Osmana I, naslikan od strane Paola Veronezea (1528-1588).

U usmeravanju sina Orhana da nastavi administrativnu politiku Šeika Edebalija, Osman je pred smrt naglasio:

Osmanov san[uredi | uredi izvor]

Osman Gazi je cenio mišljenje uvaženog šeika Edabalija, koga je veoma poštovao. Osman je često posećivao Edabalija u njegovoj kući u Eskišeru, gde se grupa Osmanovih ratnika sastala.

Jedne noći, kada je Osman legao da spava, imao je jedan san. Video je sunce, a odjednom iz zemlje je naraslo ogromno drvo, a pored drveta bile su i veoma lepe ruže. Posle ovoga, Osman je pokušao da protumači svoj san, ali nije mogao, pa je otišao kod Šeika Edabalija i pitao ga šta njegov san znači.

Posle kraćeg ćutanja, Edabali mu je odgovorio:

Osmanov mač[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Osmanov mač

Osmanov mač je bio važan mač Osmanskog carstva koji se koristio na ceremoniji prilikom stupanja na vlasti svakog novog sultana. Praksa je počela kada je Osman proglašen za Hana, i opasan od strane mentora i svekra šeika Edebalija tim mačem. Danas se mač čuva u Istanbulu, najverovatnije u palati Ibrahim-paše, koja je danas muzej.

Ličnost[uredi | uredi izvor]

Osmanska istoriografija prikazuje Osmana kao polusvetu ličnost.[29]

Činjenica da je pleme Kaji postalo poznato pod imenom Osman, sugeriše da je pleme postalo moćno zbog njegovog izvrsnog vođstva. Orijentalista R. Rahmanalijev piše da je Osmanova istorijska uloga plemenskog vođe, koji je uživao ogroman uspeh u ujedinjenju svog naroda oko sebe.[30]

Aktivnosti i ličnost Osmana kao osnivača države i dinastije izuzetno cene istoričari i prošlosti i sadašnjosti. Po njemu su nazvani država i dinastija vladara. Stanovništvo države zvalo se Osmanlije do početka 20. veka, odnosno do propasti Osmanskog carstva. Istoričar F. Uspenski primećuje da se Osman nije oslanjao samo na silu, već i na lukavost.[31] Istoričar i pisac Lord Kinros piše da je Osman bio mudar, strpljiv vladar, kojeg su ljudi iskreno poštovali i bili spremni da mu verno služe. Imao je prirodni osećaj superiornosti, ali nikada nije težio da se afirmiše pomoću moći, i zato su ga poštovali ne samo oni koji su bili jednaki po položaju, već i oni koji su na bojnom polju ili mudrosti premašivali njegove sposobnosti. Osman u svom narodu nije pobudio osećaj rivalstva - samo odanost. Herbert Gibons je verovao da je Osman „dovoljno velik da eksploatiše maestralne ljude“.[32]

Prema Džemalu Kafadaru, Osman je za Osmanlije bio isto kao Romul za Rimljane.[33]

Smrt[uredi | uredi izvor]

Turbe (grobnica) Osmana I.

Osman je umro 9. avgusta 1326. godine u Bursi, svoje nasledstvo ostavio je najstarijem sinu Orhanu, kome je rekao da bude pravedan i milostiv. Sahranjen je takođe u Bursi.

Prema izvorima koji kažu da je Osman dočekao pad Burse, Orhan je požurio nazad u Sogut da obavesti oca o svojoj velikoj pobedi. Kad je stigao do njega, odmah je pozvan kod Osmana, koji je bio u smrtnoj postelji. Ubrzo nakon što je Osman čuo vest, umro je prirodnom smrću. Međutim, Osman je uspeo da imenuje Orhana za njegovog naslednika, iako on nije bio Osmanov prvorođeni.

Ljubavni život[uredi | uredi izvor]

Rane Osmanske pobede i podvizi su omiljene teme osmanskih i turskih pisaca, naročito ih zanima ljubavna priča Osmana sa Mal Hatun. Ova legenda je romantizovana u nekoliko pesama koje su zabeležene u kasnijim godinama. Osmanski pisci su davali veliki značaj Osmanovoj ljubavi prema Malhun, što je bilo kasnije, tokom vremena Murata III pa nadalje nazvano "divna koncepcija".

Porodica[uredi | uredi izvor]

Supruge[uredi | uredi izvor]

Muška deca[uredi | uredi izvor]

  • Orhan (1281-1362)
  • Aleadin-paša
  • Pazarli-Beg
  • Čoban-Beg
  • Hamid-Beg
  • Melik-Beg
  • Savdži-Beg
  • Princ Ertugrul

Ženska deca[uredi | uredi izvor]

  • Fatma Hatun

Popularna kultura[uredi | uredi izvor]

Osmanov lik se pojavio u sledećim filmovima i serijama:

  • Kuruluş "Osmancık" (1988)
  • Osvajanje 1453 (2012)
  • Diriliş: Ertuğrul (2014-2019)
  • Kuruluş: Osman (2019-).

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Kaja Alp
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Sulejman Šah
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Ertugrul
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Hajme Hatun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Osman I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Halime Hatun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
  • Teritorija Otomanskih Bejlika tokom vladavine Osmana I.
    Teritorija Otomanskih Bejlika tokom vladavine Osmana I.
  • Ilkan Mahmud Gazan (na konju), vladar Anadolije na početku Osmanove vladavine. Kasnije su svi begovi bili odani Osmanu.
    Ilkan Mahmud Gazan (na konju), vladar Anadolije na početku Osmanove vladavine. Kasnije su svi begovi bili odani Osmanu.
  • Behcetü't Tevârîh, jedan od otomanskih izvora koji govori o Osmanovom poreklu.
    Behcetü't Tevârîh, jedan od otomanskih izvora koji govori o Osmanovom poreklu.
  • Osman kao Kaji beg, ili emir.
    Osman kao Kaji beg, ili emir.
  • Osmanova geneologija, na osnovu različitih istoričara, Ašikpašazadea, Oruč bega, Enverija i Nešrija.
    Osmanova geneologija, na osnovu različitih istoričara, Ašikpašazadea, Oruč bega, Enverija i Nešrija.
  • Osmanova grobnica.
    Osmanova grobnica.
  • Kapije tvrđave u Bursi.
    Kapije tvrđave u Bursi.
  • Mongolski ratnici.
    Mongolski ratnici.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kermeli, Eugenia (2009). "Osman I". In Ágoston, Gábor; Masters, Bruce (eds.). Encyclopedia of the Ottoman Empire. p. 444. Reliable information regarding Osman is scarce. His birth date is unknown and his symbolic significance as the father of the dynasty has encouraged the development of mythic tales regarding the ruler's life and origins; however, historians agree that before 1300, Osman was simply one among a number of Turkoman tribal leaders operating in the Sakarya region.
  2. ^ a b Kermeli, Eugenia (2009). "Osman I". In Ágoston, Gábor; Masters, Bruce (eds.). Encyclopedia of the Ottoman Empire.
  3. ^ a b Kafadar, Cemal (1995). Between Two Worlds: The Construction of the Ottoman State. p. 16. By the time of Osman's death (1323 or 1324)...
  4. ^ „Osman I | Ottoman sultan”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-06-23. 
  5. ^ Kafadar, Cemal (1995). Between Two Worlds: The Construction of the Ottoman State. p. xii. There is still not one authentic written document known from the time of ʿOsmān, and there are not many from the fourteenth century altogether.
  6. ^ Imber, Colin (1991). Zachariadou, Elizabeth (ed.). The Ottoman Emirate (1300-1389). Rethymnon: Crete University Press. p. 75. Almost all the traditional tales about Osman Gazi are fictitious. The best thing a modern historian can do is to admit frankly that the earliest history of the Ottomans is a black hole. Any attempt to fill this hole will result simply in more fables.
  7. ^ Ahmet Yaşar Ocak, (2000), Osmanli Devleti'nin kuruluşu: efsaneler ve gerçekler, pp. 45
  8. ^ Kenje Kara, Daniel Prior, (2004), Archivum Ottomanicum, Volume 22, stp. 140
  9. ^ Hōca Efendi, Saʿd al-Dīn b. Ḥasan (1863). Tâcü't-Tevârih [The Crown of Histories] (in Ottoman Turkish). Istanbul: Matbaa-i Âmire. stp. 13–15.
  10. ^ Farīd, Muḥammad (2006). Tārīkh al-Dawlah al-ʻAlīyah al-ʻUthmānīyah [History of the Exalted Ottoman State] (in Arabic) (10th ed.). Beirut: Dar al-Nafa'is. stp. 115–116.
  11. ^ al-Qaramani, Ahmed bin Yusuf bin Ahmed (1985). Tārīkh salāṭīn Āl ʻUthmān [History of the Ottoman Sultans] (in Arabic) (1st ed.). Damascus: Dār al-baṣāʼir. stp. 9–10.
  12. ^ Shaw, Stanford J.; Shaw, Ezel Kural (1976-10-29). History of the Ottoman Empire and Modern Turkey: Volume 1, Empire of the Gazis: The Rise and Decline of the Ottoman Empire 1280-1808 (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29163-7. 
  13. ^ Kermeli, Eugenia (2009). "Osman I". In Ágoston, Gábor; Masters, Bruce (eds.). Encyclopedia of the Ottoman Empire. stp. 444.
  14. ^ Sakaoğlu, Necdet (1999). Yaşamları ve Yapıtlarıyla Osmanlılar Ansiklopedisi, C.2 [Encyclopedia of the Lives and Works of the Ottomans] (in Turkish). Yapı Kredi Kültür Sanat Yayıncılık. ISBN 9789750800719. str. 392–395..
  15. ^ روبير مانتران, بشير السباعي (1993). <>. دار الفكر للدراسات. ISBN 977-5091-13-6. OCLC 929499385. 
  16. ^ Al-Maqrīzī, Taqī al-Dīn Abū al-'Abbās Aḥmad bin 'Alī bin 'Abd al-Qādir bin Muḥammad (1997). Kitāb al-Sulūk li-Ma'rifat Duwal al-Mulūk [The book of ways on how to learn about kings states] (PDF) (in Arabic). Vol II. (1st ed.). Beirut: Dar al-Kutub al-ʻilmīyah. stp. 356.
  17. ^ Aura Pascual, Jose Jorge (2008). Los Almogavares. Desde sus origenes a su disgregación [Almogavars: From their origins to their disintegration] (in Spanish). Filá Almogávares de Alcoy. ISBN 9788470398131.
  18. ^ ʻAṭā, Zubaydah. Bilad al-Turk fī al-ʻuṣūr al-Wusṭá: Bīzanṭah wa Salajiqat al-Rūm wa al-Uthmānīyūn [Land of the Turks during the Middle ages: Byzantium, Seljuk Sultanate of Rûm, and the Ottomans] (PDF) (in Arabic). Beirut: Dar al-Fikr al-ʻArabī. pp. 155–156. Archived from the original (PDF) on 15 December 2019.
  19. ^ Goodenough, Lady (2000). Chronicle of Muntaner (PDF). Publications-Cambridge-Ontario. stp. 517.
  20. ^ Lluch, Antonio Rubió y (2001). Diplomatari de l'Orient català (1301-1409): col·leció de documents per a la història de l'expedició catalana a Orient i dels ducats d'Atenes i Neopàtria (na jeziku: katalonski). Institut d'Estudis Catalans. ISBN 978-84-7283-612-9. 
  21. ^ „Wayback Machine”. web.archive.org. 2015-09-26. Arhivirano iz originala 26. 09. 2015. g. Pristupljeno 2021-07-22. 
  22. ^ „روبير مانتران - تاريخ الدولة العثمانية ج1.pdf - Google Drive”. web.archive.org. 2016-06-17. Arhivirano iz originala 17. 06. 2016. g. Pristupljeno 2021-07-22. 
  23. ^ Runciman, Steven (1990). The fall of Constantinople, 1453 (Canto ed izd.). Cambridge [England]: Cambridge University Press. ISBN 0-521-39832-0. OCLC 21227080. 
  24. ^ a b „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 2019-12-24. Arhivirano iz originala 24. 12. 2019. g. Pristupljeno 2021-07-22. 
  25. ^ a b v Nolan, Cathal J. (2006). The age of wars of religion, 1000-1650 : an encyclopedia of global warfare and civilization. Westport, Conn.: Greenwood Press. ISBN 0-313-33045-X. OCLC 62281762. 
  26. ^ Hōca Efendi, Saʿd al-Dīn b. Ḥasan (1863). Tâcü't-Tevârih [The Crown of Histories] (in Ottoman Turkish). Istanbul: Matbaa-i Âmire. stp. 28–29.
  27. ^ Rogers, Clifford (2010). The Oxford Encyclopaedia of Medieval Warfare and Military Technology. 1. Oxford University Press. str. 261. ISBN 9780195334036. 
  28. ^ Hore, A. H. (2003). Eighteen Centuries of the Orthodox Greek Church. Gorgias Press LLC. str. 455. ISBN 9781593330514. 
  29. ^ Ekmeleddin İhsanoğlu, V. Feonova, M. S. Meĭer (2006). Istorii︠a︡ Osmanskogo gosudarstva, obshchestva i t︠s︡ivilizat︠s︡ii : [v 2 t.] Moskva: Vostochnai︠a︡ literatura RAN. ISBN 5-02-018511-6. OCLC 70988501. 
  30. ^ Ihsanoglu, E. History of the Ottoman state, society and civilization: in 2 volumes; Translation from Turkish by V.B.Feonova, ed. by M.S.Meyer; Eastern Literature. V. 1. 2006. ISBN 5-02-018511-6. str. 6.
  31. ^ Uspensky, F (1996). History of the Byzantine Empire: XI-XV centuries. Eastern question. Moscow, Mysl'. ISBN 9785244008821. .
  32. ^ Gibbons, Herbert Adams (2013). The Foundation of the Ottoman Empire: A History of the Osmanlis Up To the Death of Bayezid I 1300-1403. Routledge. str. 27. ISBN 9781135029821. 
  33. ^ Kafadar, Cemal (1995). Between Two Worlds: The Construction of the Ottoman State. University of California Press. str. 1. ISBN 9780520206007. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Hore, A. H. (2003). Eighteen Centuries of the Orthodox Greek Church. Gorgias Press LLC. str. 455. ISBN 9781593330514. 
  • Rogers, Clifford (2010). The Oxford Encyclopaedia of Medieval Warfare and Military Technology. 1. Oxford University Press. str. 261. ISBN 9780195334036. 
  • İnalcık, Halil (1973) The Ottoman Empire. The Classical Age. New York: Aristide D.Caratzas
  • Shaw, Stanford (1976). History of the Ottoman Empire and Modern Turkey. Cambridge University Press. 
Osman I
Rođenje: 13. februar 1258 Smrt: 9. avgust 1326[starost: 68]
Vladarske titule
Vođa plemena Kaji
3. maj 1281 — 17. januar 1299 		Postao Sultan (Beg)
Pozicija uspostavljena
 Sultan Osmanskog carstva (Beg)
17. januar 1299 — 29. jul 1326
Osman I na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Осман_I&oldid=27521089”