Nikolo Paganini

Nikolo Paganini
Nikolo Paganini
Datum rođenja	(1782-10-27)27. oktobar 1782.
Mesto rođenja	Đenova,  Republika Đenova
Datum smrti	27. maj 1840.(1840-05-27) (57 god.)
Mesto smrti	Nica,  Kraljevina Sardinija

Nikolo Paganini (ital. Niccolò Paganini; Đenova, 27. oktobar 1782 — Nica, 27. maj 1840) bio je italijanski violinista, violista, gitarista i kompozitor. Bio je najslavniji violinista-virtuoz svoga vremena, a ostavio je trag i kao jedan od stubova savremene violinske tehnike. Njegove kompozicije „24 kapriča za solo violinu” op. 1 su među njegovim najpoznatijim kompozicijama i služile su kao nadahnuće za mnoge ugledne kompozitore.

Biografija

Detinjstvo

Nikolo Paganini rođen je u Đenovi, tadašnjem glavnom gradu Republike Đenove, 27. oktobra 1782. godine, kao treće od šestoro dece Antonija i Tereze (rođene Bočardo) Paganini. Paganinijev otac je bio neuspešan trgovac, ali je uspeo da dopuni svoje prihode kroz sviranje muzike na mandolini. U petoj godini, Paganini je počeo da uči mandolinu od svog oca, a kasnije je prešao na violinu, u sedmoj godini. Njegovi muzički talenti su brzo prepoznati; njima je stekao brojne stipendije za časove violine. Mladi Paganini studirao je kod različitih lokalnih violinista, uključujući Đovanija Serveta i Đakoma Koste, ali je njegov napredak brzo prevazišao njihove sposobnosti. Nikolo je vredno učio i vežbao razvijajući svoj talenat, a 31. jula 1795. godine održao je svoj prvi koncert u pozorištu „Sant Agostini“ u Đenovi kako bi sakupio novac za dalje školovanje u Parmi. Nakon izuzetnog koncerta ispunjenog Nikolovim varijacijama više poznatih dela, Paganini i njegov otac su otputovali u Parmu da traže dalja uputstva od Alesandra Role. Međutim, nakon što je odslušao Paganinijevo sviranje, Rola ga je odmah uputio kod svog učitelja Ferdinanda Paera, a kasnije i kod Paerovog vlastitog učitelja, Gaspara Giretija. Iako Paganini nije ostao dugo sa Paerom ili Giretijem, oni su imali znatan uticaj na njegov stil komponovanja. Uskoro se vratio u rodnu Đenovu i počeo da izučava harmoniju i kontrapunkt.

Rana karijera

Francuzi su u martu 1796. izvršili invaziju na severnu Italiju, i Đenova nije bila pošteđena. Paganinijevi su potražili utočište na svom seoskom imanju u Romajronu, blizu Bolcaneta. U tom periodu se smatra da je Paganini razvio svoj odnos sa gitarom. On je savladao je gitaru, ali je više voleo da je svira na ekskluzivno intimnim, a ne na javnim koncertima. Kasnije je gitaru opisao kao svog „stalnog pratioca“ na svojim koncertnim turnejama. Do 1800. godine, Paganini i njegov otac su otputovali u Livorno, gde je Paganini svirao na koncertima, a njegov otac je nastavio da radi na pomorstvu. Godine 1801, osamnaestogodišnji Paganini je postavljen za prvu violinu Republike Luke, ali značajan deo njegovog prihoda dolazi od honorarnog rada. Njegovoj slavi kao violiniste pratila je samo reputacija kockara i ženskaroša.

Putujući virtuoz

Bilten iz 1831. koji reklamira izvođenje Paganinija

U narednih nekoliko godina, Paganini se vratio turnejama u oblastima oko Parme i Đenove. Iako je bio veoma popularan među domaćom publikom, još uvek nije bio previše poznat u ostatku Evrope. Njegov prvi prodor došao je sa koncertom iz 1813. u La Skali u Milanu. Koncert je bio veliki uspeh. Kao rezultat toga, Paganini je počeo da privlači pažnju drugih istaknutih, iako konzervativnijih, muzičara širom Evrope. Njegovi rani susreti sa Šarlom Filipom Lafontom i Lujem Sporom stvorili su intenzivno rivalstvo. Njegove koncertne aktivnosti, međutim, ostale su ograničene na Italiju narednih nekoliko godina.

Papa Lav XII je 1827. odlikovao Paganinija Ordenom zlatne mamuze. Njegova slava se proširila širom Evrope koncertnom turnejom koja je započela u Beču u avgustu 1828, zaustavljajući se u svim većim evropskim gradovima u Nemačkoj, Poljskoj i Bohemiji do februara 1831. u Strazburu. Usledile su turneje u Parizu i po Britaniji. Njegova tehnička sposobnost i njegova spremnost da to prikaže dobili su mnogo pozitivnih kritika. Pored sopstvenih kompozicija, tema i varijacija koje su bile najpopularnije, Paganini je izvodio i modifikovane verzije dela (pre svega koncerata) koje su napisali njegovi rani savremenici, kao što su Rodolf Krojcer i Đovani Batista Vioti.

Paganinija su putovanja takođe dovela u kontakt sa eminentnim gitarističkim virtuozima tog vremena, uključujući Ferdinanda Karulija u Parizu i Maura Đulijanija u Beču. Ali ovo iskustvo ga nije inspirisalo da svira javne koncerte sa gitarom, te su čak i nastupi njegovih sopstvenih gitarskih trija i kvarteta bili privatni do te mere da su bili iza zatvorenih vrata.

Kasna karijera i pogoršanje zdravlja

Tokom svog života, Paganiniju nisu bile nepoznate hronične bolesti. Iako ne postoji definitivan medicinski dokaz, smatralo se da je bio pogođen Marfanovim sindromom ili Elers-Danlosovim sindromom. Pored toga, njegov frekventan raspored koncerata, kao i ekstravagantan način života, uticali su na njegovo zdravlje. Dijagnoziran mu je sifilis još 1822. godine, a njegov lek, koji je uključivao živu i opijum, imao je ozbiljne fizičke i psihičke neželjene efekte. Godine 1834, dok je još bio u Parizu, lečio se od tuberkuloze. Iako je oporavak bio prilično brz, posle bolesti karijeru su mu kvarila česta otkazivanja zbog raznih zdravstvenih problema, od prehlade do depresije, koja je trajala od nekoliko dana do meseci.

Političke prilike

U to doba Napoleonova osvajanja menjaju političke prilike u Đenovi, a 1800. godine zauzimaju je Austrijanci, nakon čega sledi opsada engleske flote. Paganini odlučuje da se udalji iz Đenove i počne sa održavanjem koncerata širom Italije. Na njima iskazuje sve svoje umeće, sklonost muzičkim i tehničkim akrobacijama na instrumentu kojim je više nego suvereno vladao. Godine 1805, na sopstveni zahtev, Paganini postaje prvi violinista Nacionalnog republikanskog orkestra, a nedugo zatim i drugi violinista na dvoru Elize Bonaparte, vladarke kneževine Luke. Eliza se, videvši sa kakvom strašću Nikolo svira, zaljubila u njega, ali je ta ljubav ostala skrivena. U to doba, Paganini komponuje bez predaha - nastaje četrdesetak sonata za violinu i gitaru. Nakon preseljenja dvora u Firencu 1809. godine i svađe sa Elizom, Paganini napušta dvor i nestaje iz javnog života.

„Đavolji violinista“

Budući da je divljenje često na samoj granici zavisti, Paganinijeve violinske čarolije su među njegovim ljubomornim i praznovernim savremenicima ipak bile „objašnjene“ time da je Paganini „u dosluhu sa samim đavolom“. Takođe, zapazili su i njegovu opsednutost smrću i mrtvima i da je svoju inspiraciju često pronalazio na grobljima. Uprkos svojoj mršavoj i bledoj pojavi oštrih crta lica i često raščupane kose i brojnim intrigama koje su pratile njegov nesumnjiv talenat, nedokučiv društvu onoga doba, Paganini je ipak uživao veliki ugled i poštovanje, a žene su ga naprosto opsedale. Ipak, kako je bio i naprasit, bolesno ljubomoran i teške naravi, retko ko ga je istinski razumeo i bio spreman da podnosi sve njegove uspone i padove. Narednih nekoliko godina o njemu se gotovo ništa ne zna, pogotovo što se u to vreme sve više afirmiše operska muzika. Nakon više raznih afera, Paganini se konačno ponovo pojavljuje na podijumu pozorišta „La skala“ gde izvodi nekoliko svojih kompozicija kojima postiže nezapamćeni uspeh svojom izvanrednom virtuoznošću i sviračkom tehnikom. Od tada počinje Paganinijev vrtoglavi uspon. „Njegovo gudalo je čas đavolsko, čas anđeosko“, komentarisao je dnevnik „Korijere dela dame“. Nekoliko godina kasnije, Paganini je već postao bogat. Nikolo nije bio čovek koji je mogao da se duže vreme skrasi na jednom mestu. Menjao je saputnice, mesta prebivališta, gradove. Nastupajući širom zemlje, bio je i primoran da se neprestano seli. Međutim, u zimu 1820. godine Nikola sustiže iscrpljenost, slabost i prvi znaci sifilisa koji će ga dve decenije kasnije i oterati u grob. Polako ostaje bez vida, ali ne i bez volje i nade da živi i svira i priprema svoj veliki povratak na scenu. Upoznaje se sa mladom pevačicom Antonijom Bjanki, koja mu u julu 1825. godine rađa sina Akilea, jedinu pravu ljubav Paganinijevog života. Nakon rastanka sa Antonijom, Paganini svuda sa sobom vodi sina i grčevito se bori za starateljstvo nad njim.

„Osvajanje Evrope“

Godine 1827, Paganini započinje osvajanje Evrope. Ponovo komponuje i nastupa, ali i definitivno narušava svoje načeto zdravlje. Posle neviđenog oduševljenja u Beču gde je od cara Franje I dobio i Orden kamernog virtuoza, Paganini nastavlja da nastupa širom Evrope. Ipak, kako bolest napreduje, sve mu je teže da nastupa i u pauzi između koncerata posećuje banje i lečilišta, ne prestajući da putuje, komponuje i svira. Pruski kralj ga proglašava za prvog koncertnog majstora, a od ruskog cara u Varšavi 1829. godine dobija i brilijantski prsten. Širom Evrope slušanje Paganinijevih koncerata postaje mondenska obaveza - krunisane glave, prinčevi, grofovi, umetnici, svi su hrlili da bi čuli čudesnog Italijana. Sledi i turneja po Engleskoj, cena ulaznica za njegove koncerte astronomski raste i uprkos tome Paganini održava više od 150 koncerata najposećenijih u istoriji. Međutim, sve bolesniji, vraća se u Parmu gde kupuje vilu „Gajone“ i nastavlja da održava lokalne koncerte. Uskoro dobija i starateljstvo nad sinom, ali i oseća da mu je životna snaga na izmaku. 16. juna 1837. godine u Torinu Paganini održava poslednji koncert u životu. Poslednje godine života Paganini provodi u Parizu i Nici sa sinom. U njegovom naručju izdahnuo je 27. maja 1840. godine. Sahrana violiniste poznatog pod nadimkom „đavolski“ bila je zabranjena na groblju, što je preinačeno 4 godine kasnije. Na parmanskom groblju Paganini je međutim sahranjen tek 36 godina kasnije, gde njegove kosti i danas počivaju.

Literatura

• Angelo Boscassi, Il Violino di Niccolò Paganini conservato nel Palazzo Municipale di Genova, Fratelli Pagano, 1909
• Leopold Auer, Violin playing as I teach it, Stokes, 1921 (reprint Dover, 1980)
• Alberto Bachmann, An Encyclopedia of the violin, Da Capo, 1925
• Jeffrey Pulver, Paganini: The Romantic Virtuoso, Herbert Joseph, 1936 (reprint Da Capo, 1970)
• Geraldine I.C. de Courcy, Paganini the Genoese, University of Oklahoma, 1957 (reprint Da Capo, 1977)
• Yehudi Menuhin and William Primrose, Violin and viola, MacDonald and Jane's, 1976
• Yehudi Menuhin and Curtis W. Davis, The Music of man, Methuen, 1979
• John Sugden, Paganini, Omnibus Press, 1980
• Philippe Borer, The Twenty-Four Caprices of Niccolò Paganini. Their significance for the history of violin playing and the music of the Romantic era, Zurich, 1997
• Bruno Monsaingeon,The Art of violin, NVC Arts (on film), 2001
• Masters of the Nineteenth Century Guitar, Mel Bay Publications
• Philippe Borer, "Some reflections on Paganini's violin strings", in: Proceedings of the international conference Restoration and Conservation of the Guarneri del Gesù known as Cannone, Genoa, 2004 http://www.silkqin.com/03qobj/strings/pagstrings.pdf
• Danilo Prefumo, Niccolò Paganini, L'Epos. 2006. ISBN 978-88-8302-302-6.
• Tatiana Berford, Nikolo Paganini: stilevыe istoki tvorčestva [=The stylistic sources of Niccolò Paganini's work], Saint Petersburg, Novikova, 2010

Spoljašnje veze

• Informacije o Paganinijevom grobu
• Nikolo Paganini (besplatne pesme za subjekat) na sajtu IMSLP (jezik: engleski)
• Viola in music – Niccolò Paganini
• Nicolo Paganini Discography: Exhaustive list of recordings (coarse- and micro-groove records, CD, SACD, VHS & DVD) arranged under 12 instrumental sections; includes index of artists, selected album covers & detailed composition list Arhivirano 4 novembar 2008 na sajtu Wayback Machine
• Paganini in London (Royal Academy of Music)
• Images of Paganini (Gallica)