Pomorska medicina

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Specijalnost
Pomorska medicina
Jedna od oznaka za pomorsku medicinu

Pomorska ili brodska medicina, je jedna od specijalnosti u okviru preventivne medicine i medicine rada i područje baromedicine koje se bavi proučavanjem, selekcijiom i zdravstvenom prevencijom uslova života i rada pomoraca, lečenjem bolesti i povreda profesionalnih i sportskih ronilaca, članova brodskih posada, ribara i pomorskih pilota i putnika komercijalnih brodova. U prošlosti je zbog dugotrajnih putovanja brodovima imala veliko značenje, danas je važna kao deo vojne medicine i profesionalnog i sportskog ronjenja.[1] Oblast interesovanja pomorske medicine delimično se preklapa sa medicinom rada, tropskom medicinom i medicinom putovanja. U ovo poglavlje medicinske nauke mogu se uključiti i studije zdravstvenih problema brodogradilišnih radnika i dokera,a kao posebna oblast u okviru pomorske medicine izučavaju se i podvodna i hiperbarična medicina.[2]

Imajući u vidu da otprilike 1,5 miliona trgovačkih pomoraca i 33 miliona ribara svakodnevno obavlja svoj posao na moru, često danima i nedeljama daleko od obale, u međunarodnim vodama, izvan doleta helikoptera, ukazuje na to koliki je međunarodni značaj pomorska medicine, jer služi pomorstvu, jedinoj pravoj globalnoj privredi na svetu.[3]

Na brodovima koji vijore zastave industrijalizovanih zemalja, postoji obezbeđenje posla za posadu i zdravstvena zaštita za njih je prilično dobro organizovana. Pomorce redovno pregledaju lekari, njihove medicinske troškove u potpunosti pokriva osiguranje, a jaki sindikati štite njihovu socijalnu sigurnost i bore se za poštene plate.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Preduslovi

Počeci plovidbe vezani su za praistorijsko doba; drveni splav od ukrštenih balvana, primitivno povezan, bio je prvo plovno sredstvo. U bronzanom, u starijem i mlađem gvozdenom dobu trgovački promet je već bio toliko razvijen da su se gradili i veći čamci, odnosno brodovi; poznato je da su prvi brodograditelji bili egipćani, koji su svojim brodovima plovili po Crvenom moru (oko 1700. god. p. n. e.) i sve do Somalije. Feničani su smatrani za najbolje pomorce tog vremena; plovili su po celom Sredozemlju, a u 12. veku p. n. e. prošli su kroz Gibraltar u Atlantski okean; već oko 600. Godine p. n. e. plovili su duž zapadne obale i oplovili Afriku. U to vreme grčki brodovi razvijaju trgovinu sa svim pribrežnim zemljama Sredozemlja, a oko 300. godine p. n. e. plove Atlantikom uz obalu zapadne Evrope i stižu do Engleske i baltičkih zemalja.

Sa druge strane kopna, pomorci zemalja Persijskog zaliva svojim brodovima isplovljavali su u Indijski okean i stizali do Indije i Indokine. U doba Rimskog carstva poznat je bio tip broda korbita, a od vizantijskih trgovačkih brodova pominju se karab i dromon.

Zbog posebno teških životnih uslova na severu Evrope, Vikinzi su gradili brodove sposobne za plovidbu severnim morima, ali i za brze piratske akcije i pljačku; svojim vitkim, čvrstim i žilavim brodovima plovili su daleko od obala preko Atlantskog okeana, otkrili Island i Grenland, a krajem 10. veka čuveni Erik Crveni i kasnije njegov sin Lejf Erikson doplovili su i do zemalja Severne Amerike.

Srednjovekovne galije u Sredozemlju dobijaju u 13. veku prva krmila postavljena po sredini broda: takvim brodovima su Đenovljani i Mlečani prvi put u trgovačkom smislu reči održavali stalne brodske linije Atlantskim okeanom i Crnim morem; slične brodove imale su i zemlje zapadne i severne Evrope (čuvene se okeanska nava i Hanseatska koga) kojima se odvijala plovidba Atlantskim okeanom i severnim morima.

Izbor mornara

U srednjem veku ali i kasnije, sve do savremenog doba, zaposlenje pomoraca odvijalo se naplanski između dva putovanja, kada je na brzinu regrutovan određeni broj eventualnih budućih žrtva ili zlostavljenih na dugim pomorskim putovanjima.  A u pomorskim lukmaa u tom periodu razvijani su brojni "sadržaji" zbog kojih su pomorci ostajali bez plate, uz pomoć alkohola droge i prostitutki ili su uz pomoć organizovanih grupa kidnapovani kao radna snaga na nepoznatom brodu, pre nego što bi se oslobodili uticaja alkohola ili droge.[4] 

Zabrinutost ovom situacijom, a naročito sa nemoralnim preklapanjem prostitucije i širenja veneričnih bolesti, dovela je do osnivanja dobrotvornih organizacija koje su slale misije u lučka područja kako bi pružile podrđku, hranu i smeštaj, ugroženaim mornarima, i obično su bile praćene verskom porukom spasenja.[5] Ove misije će mnogo decenija kasnije postati osnova donošenja današnjih normi socijalne pomoći pomoraca. 

Prva saznanja o zaraznim bolestima i briga za zdravlje

Realni podsticaj poboljšanju zdravlja pomoraca dala su i prva prihvatanje teorije o zaraznim bolestima i načinu prenošenja infekcije, kao i sprovođenje racionalnih preventivnih mera koje su usledile u periodu od 1870 do 1890. godine. U narednih trideset godina, do kraja 19. veka, sledila su nova saznanja o ulozi artropoda kao vektora bolesti (žuta groznica, malarija i tifus) što je omogućilo stavljanje ovih bolesti pod kontrolu.[6]  Sledila je potom vakcinacija protiv mnogih zaraznih bolesti a kasnije i imunoprofilaksa. Zahvaljujući vakcinaciji i protivepidemijskim merama, infekcije koje su bili vodeći uzrok smrti pomoraca u devetnaestom veku su bile sve ređe.

Unapređenje ishrane mornara

Drugo važno poboljšanja života pomoraca bila je; kvalitetnija ishrana, koja je dopunjena i korišćenjem metoda rashlađivanja i konzerviranja; razvoj radiomedicinskih savetodavnih usluga i uvođenjem obuke pojedinaca — službenike u medicinskoj zaštiti na brodovima i u lukama; osnivanje brodskih ambulanti u kojima je omogućeno bolničko pa čak i operativno lečenje.

Prvi koraci pomorske medicine

Kao praktičare u mnogim lučkim i pomorskim gradovima lekare koji su radili za lučke kapetanije i brodarske kompanije sve više je zaintrigirala pomorska medicina koja je sredinom 19. veka doživela puni procvat u pomorskim zemljama Evrope i Amerike. Naime sa sve intenzivnijim pomorskim saobraćaje i dužim plovidbama tokom kasnih srednjevekovnih i početkom novovekovnih vremena u Evropi je doveo do izrade prvih pravnih instrumenata koji se bave pomorskim zdravljem. Na međunarodnom kongresu održanom 1851. godine u Parizu, posvećenom aktuelnoj problematici zdravstvenih prilika na brodovima i zdravstvenom vaspitanju pomoraca, zaključeno je da se u svakoj zemlji objavi poseban priručnik o pomorskoj higijeni. Ovo uključuje zahteve za uvođenja karantina (izolacije bolesnika), posebno oko Sredozemnog mora, koji su imali za cilj sprečavanje unosa transmisivnih zaraznih bolesti (poput kuga i kolere) u lučke gradove.[7] U tom periodu uvode se Zakoni o brizi za bolesne i povređene pomorace u stranim lukama kojim su regulisane obaveze dužnosti i troškovi kapetana broda počev od 19. veka, u nekim španskim, francuskim i italijanskim lukama.[8]

Svesni specifičnih prilika na brodu, pomorski lekari sistematično i opširno navodili su u, sve brojnijim istraživanjima, za zdravlje potencijalno štetne faktore za koje su smatrali da ih može nadvladati samo pomorac sa visokim psihofizičkim odlikama koje se postižu u prvom redu čuvanjem i unapređivanjem ličnog i kolektivnog zdravlja. Tako su nastala brojna uputstva iz preventive u kojima je posebna pažnja posvećena uputstvima o čuvanju hrane i vode i održavanju lične higijene, uputstva o postupcima pri ranjavanju i akutnim bolestima (koja zbog specifičnosti situacije to više nisu bila tek puka uputstva iz prva pomoć, već „uputstva iz mala medicine” - najviše što laik može pružiti uz određena sredstva iz brodske apoteke, kojom je morao da bude opremljen svaki brod.[9][10]

Međunarodne organizacije kao što su ILO, SZO, IMO i ITF učinile su mnogo na uvođenju zakona koji štite bezbednost na radu, zdravlje i dobrobit međunarodnih pomoraca, ribara i drugih pomorskih radnika. Posebno je SZO uradila mnogo, podržavajući mnoge inicijative i aktivnosti pomorskih zdravstvenih službi u raznim zemljama, obučavajući i šireći znanja o zdravstvenim problemima pomoraca.[11]

Godine 1972. SZO je odredila jedan istraživački centar (Institut za pomorsku medicinu u Gdinji) kao njihov globalni referentni centar za pomorsku medicinu. Od tada je imenovano nekoliko centara za saradnju SZO u Hamburgu, Esbjergu, Bergenu. U ove aktivnosti su se uključili i slični centri u drugim zemljama (Ukrajina, Rusija, Vijetnam, Japan, Litvanija, Španija).[11]

Međunarodni simpozijumi o pomorskoj medicini sprovode se od prvog organizovanog 1963. godine, a zdravstveni radnici iz mnogih zemalja koje pripadaju Međunarodnom pomorskom zdravstvenom udruženju (IMHA) redovno razmenjuju iskustva.

Naučni časopisi o pomorskoj medicini izdaju se u Poljskoj, Japanu, Španiji, Kini i Ukrajini.[11]

Osnovna razmatranja[uredi | uredi izvor]

Pomorci su ljudi koji žive i rade u okruženju koje je različito od onog na kopnu, bilo da se bave pomorskim prevozom, ribolovom ili aktivnostima na površini ili ispod vodenog prostranstva. To znači da su njihovi zdravstveni problemi i problemi nešto drugačiji i da su njihove potrebe za adekvatnom zdravstvenom zaštitom, slične onima u svim drugim oblasti ljudskog života, ali i sasvim različite zbog posledice negativnih štetnih uticaja sredine u kojoj borave i rade.[12]

Pomorci kao specifična grupa imaju visok procenat ozbiljnih i smrtonosnih povreda, posebno u ribolovu i rokom vremesnkih nepogaoda na moru. Brojni oblici bolesti su češći u pomorstvu nego kod iste populacije na kopnu.

Svaki brod za sebe je zajednica, obično mala i samodovoljna, koja na brodu obavlja niz dužnosti koje su sve od suštinskog značaja za njihov efektivan rad. Neki zadaci zahtevaju posebne sposobnosti, kao što su dobra vid za posmatrača i nizak rizik od iznenadne dezorijentacije u vremenu i prostoru.  Fizička spremnost je takođe potrebna za mnoge rutinske zadatke koji se obavljaju ručno i mogu biti od suštinskog značaja za svakog pomorca koji ih obavlja u hitnim slučajevima kao što je požar ili potreba za napuštanjem broda.

Kroz istoriju pomorstva pomorci su bili izvor prenošenja zaraznih bolesti iz zemlje u zemlju. Iako je ovo sada manje važno, infekcije moraju biti identifikovane tako da se njihovo širenje na brodu može minimizirati - posebno kod onih koji se na brodu ishranom ili kod onih koji imaju lako prenosive infekcije koje se brzo mogu prenositi od osobe do osobe.

Bolestan pomorac ili osoba koja je povređena na moru nema pristup zdravstvenoj zaštiti. Stoga na svakom brodu mora postojati dostupna medicinska oprema, i osoba obučena da je koristi i spremna da praktično ili informacijama o prevenciji, dijagnozi i lečenju spreči dalje širenje bolesti. Ova oblast je često regulisana i u obliku priručnika izrađenih i podržanih od međunarodnih organizacija ili stalnim pristupom posade broda savetima putem radio veze i/ili telemedicine širom sveta.

Najznačajnija pitanja[uredi | uredi izvor]

Po svojoj definicija „pomorske medicine“ pokriva veliki broj pitanja, kao što su:[11]

  • životna sredina pomorstva (uticaji mikroklime i makroklime, buka i vibracije na brodu na pomorce, druga izloženost u vezi sa radom),
  • uslovi rada i života na trgovačkim, putničkim i ribarskim brodovima i na naftnim platformama,
  • sanitarni problemi na brodovima;
  • ishrana i higijena hrane na brodu,
  • patologija radnika zaposlenih na brodovima (bolesti, nezgode i povrede),
  • toksikologija pomorstva,
  • egzotične bolesti,
  • zdravstveni problemi osoblja mornarice,
  • lična higijena pomoraca,
  • vakcinacije članova posade broda i druge preventivne intervencije kao njihovo zdravstveno vaspitanje;
  • obuka pomoraca za pružanje osnovnih medicinskih usluga na brodu tokom putovanja;
  • zdravstveni standardi za rad na moru,
  • lekarski preglede pomoraca i radiomedicinske saveti za posede brodova.[13]

Takođe, problemi ronjenja i podvodne medicine uključeni su u ovu definiciju. Međutim, ova oblast se posebno razvijala i veliki broj specijalizovanih centara širom sveta zapošljava specijaliste u ovoj oblasti.

Oni brinu ne samo o profesionalcima, već i o rekreativnim roniocima i leče ne samo dekompresijsku bolest već i druge slučajeve nesreća i bolesti.

Najznačajniji zahtevi i problemi[uredi | uredi izvor]

U ovom delu prikazani su najznačajniji zahtevi i problemi kojima je izložen organizam pomoraca za vreme boravka na brodu.

Organizacija boravka i rada na brodu

More i njegovo prostranstvo u kome se obavlja plovidba jako je negostoljubiva sredina za čoveka i može ispoljiti brojne negativan uticaj na njegov organizam, bez obzira na vrstu i tip plovila — broda. Brodovi su poput plovećih preduzeća koja rade dvadeset četiri sata dnevno, sedam dana u nedelji i generalno na njima radi minimalni broj osoba neophodan za izvršavanje svih zadataka. Implikacija ovoga je da ako je neki član posade nesposoban iz bilo kojeg razloga, brod možda neće biti u mogućnosti da plovi jer ostao bez jedna od karike u lacu koja omogućava bezbednu plovidbu.

Većina brodskih radnika rade sedam dana u nedelji i sve vreme do kraja svog putovanja ili prestanka mandata na brodu obavljajući specifične funkcije. Ugovori sa posadom se značajno razlikuju. Neki pomorci rade na brodu dve do tri ili četiri sedmice. Drugi rade na brodu od tri meseca do dve godine, u zavisnosti od tipa broda, nacionalnosti pomoraca i brodske zastave, što često nepovoljno utiče na zdravstveno stanji mentalnu i psihofizičku sposobnost mornara. Da bi se olakša rad u dvadesetčetvosatnom ciklusu, osoblje je najčešće podeljeno na radnike koji rade u normalnim radnim satima od 08 do 17 časova, i radnike koji rada u tri smene poznate i kao „4 na 8”, koje obuhvataju ovo period od 4 sata rada i 8 sati van rada.

Uslovi smeštaja

U pomorstvu postoje minimalni standardi za veličinu kabineta i uslove okolne u smislu buke i ventilacije; međutim, oni ne prepoznaju činjenici da je kabina pomoraca takođe njihov dom i lični prostor za vreme njegovog višednevnog boravka na moru. Veličine kabina je često veoma mala i pregrađene čak i na velikim modernim brodovima. U takvim uslovima smeštaja moreplovci su izložen dodatnim stresogenim uticajima i interpersonalnim sukobima koji su nekada odlučujući za napuštanje broda.

Mogući rizici i vežbe spašavanja

Brod je jedinstvena sredina za ljudske aktivnosti. To je opasno radno okruženje puno potencijalno opasnih roba i mašina. To je mobilna struktura koja mora da bude teška da bi se složila sa morima i izdržala zla neprijateljskog okruženja, uključujući ekstremne vremenske prilike, gotovo svakog dana svog života. S druge strane, to je i dom za pomorce koji upravljaju brodom.

Vatra na brodu je jedan od najopasnijih incidenata koji se mogu desiti na brodu. Ako se vatra otkrije blagovremeno, posada može sprečiti veću štetu preduzimanjem hitnih mere - kao što je borba protiv vatre pomoću vatrogasnog creva uz upotrebu zaštite za disajne organe. Ako se vatra već proširi, posada pristupa zatvaranjem delova plovila i tamo gde je dostupna stručna pomoć, uz pomoć vatrogasnih helikoptera ili brodova posada može smanjiti šansu za potpuni gubitak plovila. Aktuelni pomorski propisi zahtevaju od svakog člana posade na brodovima da učestvuju u najmanje jednom napuštanju broda i jednoj protivpožarnoj vežbi svakog meseca. Dok posade putnički brodovi moraju obavljati uvežbavanje najmanje jednog napušteni brod i jednoj protivpožarnoj vežbi svake sedmice. Pored toga, propisi zahtevaju da se čamci za spašavanje moraju pokrenuti sa njihovom posadom na brodu i manevrisati u vodi najmanje jednom u svaka tri meseca.

Morska bolest ili bolest kretanja
„Morska bolest“ je jedna od najčešćih kinetoza kod pomoraca i putnika na brodu
Vidi još: Bolest kretanja

Morska bolest je oblik kinoteza (bolest kretanja) i manifestuje se poremećaji funkcija vegetativnog nervog sistema kod ljudi izloženih posebnim kretanjima tokom plovidbe. Uzrok morske bolesti je najčešći pokret broda na uzburkanom morukoje izazivaa ljuljanje. Morska bolest se takođe može javiti i kod ronilaca pod vodom na manjim dubinama kada se uticaj velikog talasa osećaja pod vodom.  

Ovi ljuljevi izazivaju preteranu iritaciju lavirinta unutrašnjeg uva. Pored centara za ravnotežu za pojavu morske bolesti odgovorno je i;

  • funkcija oka (gledajući predmete koji se pomerajučovek pojačaava morsku bolest dok je posmatranjem horizonta ublažava);
  • položaj tela (ležeći položaj ili zabacivanje glave unazad sprečava ili olakšava morsku bolest);
  • pokretanje trbušnih organa u toku kretanja broda (steznik olakšava stanje);
  • neprijatni mirisi,
  • posmatranje osobe koja preživljava morsku bolest,
  • nesigurnosti i straha od vibracija broda.

Bez obzira što se smatra da „morska bolest” nastaje kao posledica periodično ubrzanje i usporavanje ljudskog tela uz odgovarajući optički doživljaj do nje može doći i bez kretanja (npr na simulatorima letenja ili na terminalu računara moguće je „oboleti”.

Zadaci u svakodnevnoj praksi[uredi | uredi izvor]

Jedan od zadataka pomorske medicine je i zbrinjavanje obolelih na brodu

Glavni aspekti u kojima dolazi do izražaja stručnost pomoreske mediicine u svakodnevnoj praksi su:

  • Odluke o tome ko može bezbedno i efikasno raditi na moru bez rizika za svoje zdravlje ili zdravlje drugih.
  • Aranžmani koji regulišu hitne medicinske situacije na moru: obuka, primena opreme, telemedicinski saveti, evakuacija.
  • Briga o zdravlju i rehabilitacija pomoraca koji su bolesni ili povređeni.
  • Izrada uputstava i preporuka o radnim i životnim uslovima koji će biti sigurni i bez rizika po zdravlje.
  • Zdravstveni nadzor nad onih koji su izloženi rizicima na brodu kako bi se pravovremeno utvrdilo njihovo trenutno stanje zdravlja.
  • Preporuke o preventivnim merama koje mogu pomoći pomorcima da održati dobro zdravlje u toku svog radnog veka i u penziji.
  • Prikupljanje i analiza podataka o zdravlju pomoraca i njihova primena za poboljšanje kvaliteta prevencije i zaštite u budućnosti.
  • Izrada zakonskih odredbe koje podstiču pomorsko zdravlje i načina na osnovi kojih zdravstveni radnici mogu efikasno doprinieti zdravlju, sigurnosti i dobrobiti pomoraca. 

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Gordon E. Sailors Physicians: Medical Guides for Merchant Ships and Whalers, 1774-1868, J History of Medicine and Allied Sciences, 1993; 49: 139-156.
  2. ^ Oriani G, Marroni A, Wattel E, editors. Handbook on hyperbaric medicine. Berlin: Springer Verlag; 1995.
  3. ^ „Maritime Medicine”. University of Bergen. Pristupljeno 9. 12. 2019. 
  4. ^ Hugill S. Sailortown. London: Routledge & K. Paul; ‪1967
  5. ^ Kennerley A. British Seamen’s Missions and Sailors Homes 1815-1970. (PhD Thesis, University of Exeter, 1989).
  6. ^ Carter T. Infections at sea past and present. International Maritime Health 2011; 62:157-159.
  7. ^ Booker J, Maritime Quarantine 1650-1900. Aldershot: Ashgate; 2007.
  8. ^ Law of Oleron. Maritime Law History (23. april 2012)
  9. ^ Giaacich AF. Lezioni mediche per i naviganti. Seconda edizione. Interamente riveduta, corretta e notabilmenteaccresciuta dall’autor con l’aggiunta dei sei tavole. Fiume: Stabilimento tipo-litografico Emidio Mohovich, 1868.
  10. ^ Giaacich AF. Lezioni mediche per i naviganti. Guida nell’uso della farmacia di bordo resa obbligatoria da ambidue i governi della monarchia austro-ungarica. Testo per le scuole nautiche. Quinta edizione con modificazioni ed aggiune. Fiume: Stabilimento tipo-litografico Emidio Mohovich, 1887
  11. ^ a b v g „INTRODUCTION | Maritime Medicine” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-11-14. 
  12. ^ Alice OD, Elegbede IO (2016) Impact and Challenges of Marine Medicine to Man and its Environment. Poult Fish Wildl Sci 4:160. . doi:10.4172/2375-446X.1000160.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  13. ^ „MEDICAL SERVICES | Maritime Medicine” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-11-15. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ahn KS, Sethi G, Chao TH, Neuteboom ST, Chaturvedi MM (2007) Salinosporamide A (NPI-0052) potentiates apoptosis, suppresses osteoclastogenesis and inhibits invasion through down-modulation of NF-kB-regulated gene products 10: 2286-2295.
  • Becerro MA, Turon X, Uriz MJ (1997) Multiplefunctions for secondary metabolites in encrusting marine invertebrates. J Chem Eco23: 1527-1547.
  • Bergmann W, Feeney RJ (1951) Contributions to the study of marine products, 32: the nucleosides of sponges I. J Org Chem 16: 981-987.
  • Bergmann W, Swift AN (1951) Contribution to the study of marine products, 30: Component acids of lipids of sponges I. J Org Chem 16: 1206-1221.
  • Cragg GM, Newman DJ (2001) Medicinals for the millennia: The historical record. Ann NY AcadSci953: 3-25.
  • Davis AR, Butler AJ, Vanaltena I (1991) Settlement behaviour of ascidian larvae: preliminary evidence for inhibition by sponge allelochemicals. Mar EcolProgSer 23:72-117.
  • Dean PM, Zanders ED, Bailey DS (2001) Trends Biotechnology 19: 288-292.
  • Drews J, RyserS(1997) Nature Biotechnology15:1318-1319.
  • Faulkner DJ (2000a) Marine natural products. Natural Products Report 17:7-55.
  • Faulkner DJ (2000b) Highlights of marine natural products. Natural Products Reports 17: 1-6.
  • Faulkner DJ (2002) Marine natural products. Natural Products Report 19: 1-48.
  • Fenical W (2006) The Oceans and Human Health. Oceanography 19: 1-10.
  • Gupta HK (2005) Oceanology. Universities Press (India). Private Ltd. p: 222.
  • Hogman C (2001) Drug Discovery Today 6: 1256-1258.
  • Rawat DS, Joshi MC, Joshi P, Atheaya P (2006) Marine peptides and related compounds in clinical trial. AntiCancer Agents Med Chem 6: 33-40.
  • Moreira D, Rodriguez-Valera F, Lopez-Garcia P (2004) Analysis of a genome fragment of a deep sea uncultivated Group II euryarchaeote containing 16S rDNA, a spectinomycin-like operon and several energy metabolism genes. Environ Microbiol 6: 959-969.
  • Patrzykat A, Douglas SE (2003) Gone gene fishing: How to catch novel marine antimicrobials. Trends Biotechnol 21: 362-369.
  • Uriz MJ, BecerroMA, Tur JM, Turon X (1996) Location of toxicity within the Mediterranean sponge Crambecrambe (Demospongiae: Poecilosclerida). Mar BiolEcol 124: 583-590.
  • Pawlik JR, Kernan MR, Molinski TF, Kay-Harper M, Faulkner DJ (1988) Defensive chemicals of the Spanish dancer nudibranchHexabranchussanguineus and its egg ribbons: macrolides derived from a sponge diet. J Exp Mar Biol Ecol 119: 99-109.
  • Porter JM, Targett WM (1988) Allelochemical interactions between sponges and corals. Biol Bull 175: 230-239.
  • Harvey A (2000) Strategies for discovering drugs from previously unexplored natural products. Drug Discov Today 5: 294-300.
  • Koehn FE,Carter GT (2005) The evolving role of natural products in drug discovery. Nat Rev Drug Discov 4: 206-220.
  • Moon R (1997) Treatment of decompression sickness and arterial gas embolism. In: Diving Medicine (3rd edn) Saunders Press (Philadelphia). pp: 184-204.
  • Newman DJ, Cragg GM, Snader KM(2000) The influence of naturalproducts upon drug discovery. Natural Product Report 17: 215-234.
  • Newman DJ, Cragg GM, Snader KM (2003) Natural products as sources of new drugs over the period 1981-2002.Natural Product Report 66:1022-1037.
  • Paterson I, Anderson EA (2005) The renaissance of natural products as drug candidates. Science 310: 451-453.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]



Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Поморска_медицина&oldid=27441818”