Хипербарична медицина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Једна од ознака за хипербаричну медицину

Хипербарична медицина је специфична медицинска дисциплина која проучава и у пракси примењује повољне терапијске ефекте кисеоника под повишеним притиском и атмосфере повишеног притиска уопште.[1]

Хипербарична медицина се заснива на природном леку: чистом (100%) медицинском кисеонику који се примењује под увећаним или хипербаричним притиском,[2] (већем од атмосферског који на површини мора износи 1 бар) у тзв. хипербаричним коморама.

Ова релативно млада грана медицине настала је након издвајања из подводне или поморске медицине. И поред основне улоге у збрињавању ронилаца и кесонских радника њена метода хипербаричне оксигенотерапија, све више заузимала је значајно место у скоро свим гранама медицине. Тако је примена хипербаричне оксигенације, било као главне или додатне терапија, постала неопходна у медицинским и другим случајевима где је било из којих разлога дошло до дефицита у транспорту кисеоника у организму.[3]

Желећи да укаже на изузетан значај примене хипербаричне медицине у свакодневној пракси, на првом међународном конгресу из области клиничке примене ХБО одржаном у Амстердаму септембра 1963. Године, др Ј. Х. Јакобсон из болнице Маунт Синај, своје изагање започео је речима: Примена кисеоника под повишеним притиском вишим од атмосверског притиска представља напредак који се по значају може поредити са открићем трансфузије крви и антибиотика.[4]'

Пацијент у једноместној хипербаричној комори

Развој хипербаричне медицине у свету[уреди]

Први пут у историји медицине са применом гаса под притиском у лечењу медицинских поремећаја, започео је британски свештеник Хансху (енгл. Nathaniel Henshaw 1628-1673) који је, иако без научних и медицинских знања, 1662. године конструисао, претечу данашње барокоморе „домицилиум“.[5] Неку врсту „собе“, са вентилима за контролу протока ваздуха, која је коришћена за стварање хипербаричних и хипобаричних услова. Како је у том периоду, ваздух у затвореној коморни под притиском називан „домицилијум“ (фр. domicilium), по њему је прва барокомора добила име. Без јасних доказа, Хенсху је изнео претпоставке да се акутни поремећаји и хроничне болести свих врста, а највише поремећаји дисања и варења, у организму човека могу отклонити променама у атмосфери, тј смањењем или повећањем притиска гаса. Поједностављени принцип употребе Хансху је засновао на претпоставци да акутна стања позитивно реагују на повишеном, а хронична на смањеном атмосферском притиску.[6]

Викицитати „Промене у домицилиуму биле су осмишљене да симулирају утицаја климатских промена, као нека врста путовања ка већим висинама (планинама) или нижим надморским висинама (морској обали)... Његов домицилиум није био ништа друго него затворен простор повезан преко вентила са мехом. Манипулацијом вентилима и функцијама меха, атмосфера у „соби“ се могла компримовати (сабити).[7][8]
({{{2}}})
Антоан Лавоазје (1743 - 1794) први објављује теорију о размени гасова у плућима Антоан Лавоазје (1743 - 1794) први објављује теорију о размени гасова у плућима
Антоан Лавоазје (1743 - 1794) први објављује теорију о размени гасова у плућима
Џозеф Пристли (1733—1804), први открио токсичне ефекте кисеоника

Француски научник Антоан Лавоазје (1743—1794), открио је у 18. веку да се гасови приликом дисања размењују у плућима. И да се удахнути кисеоник у њима замењује са угљен-диоксидом, док се азот избацује из плућа у непромењеном облику.[9]

После проналаска кисеоника први пут је постављена сумња да је могуће и његово штетно дејство на организам човека. Ту сумњу потврдио је Џозеф Пристли 1772. који је по откривању токсичних особина кисеоника, започео са експериментима на животињама а касније и на људима у барокоморама.[4]

Beddos и Watt 1799. описали су промене на плућима мачића које су експериментално излагани, ваздуху са 80% кисеоника.

Све до 1830., влада затишје у овој области медицине, да би се следећих година десиле велике промене у развоју хипербаричне медицине. Године 1837, Праваз је саградио велику хипербаричну комору и користито је за лечење разних болести. Комора је најчешће примењивана за лечење плућних болести, укључујући туберкулозу, ларингитис, трахеитис и велики кашаљ, као и наизглед неповезаних болести као што су глувоћа, колера, рахитис и запаљење вежњаче.

Године 1845., Тригер је први описао симптоме, који су се јављали у рудара, за које је касније утврђено да су изазвани декомпресионим поремећајима.[10] Ваздух под притиском, чија „снага“ се користила да спречи породор воде у кесон, имала је последице по здравље рудара. Они су се по изласку из кесона жалили на болове и грчеве у мишићима. Током 1854, Пол М. и Вателе М. први су објавили да је хитна декомпресија у барокомори неопходна да се спречи појава ових симптома, и предлажили примену рекомпресије за њихово уклањање.[11]

Прва хипербарична комора на северноамеричком континенту изграђена је 1860. у Осхау, Онтарио у Канади. Прву барокомору у Сједињеним Државама саградио је Корнинг годину дана касније у Њујорку са намером да лечи „неуролошке и сродне поремећаје“.

Након што су САД започеле развој метода хипербаричне медицине, хипербаричне коморе постају доступне за лечење и у готово свим већим европским градовима. Француски хирург Фонтен (фр. Fontaine) пројектовао је покретну барокомору, чији се рад заснивао на повећању притиска ваздуха у комори специјалним мехом. Тим поступком Фонтен је повећавао количину раствореног кисеоника у крви болесника за време давања азот-оксидула као анестетика. Овом методом спречавао је пад нивоа кисеоника у крви, што се често догађало, током хируршких захвата у дубокој анестезији.[12]

Прва преносна барокомора Прва преносна барокомора
Прва преносна барокомора
Једна од првих барокомора (Аустралија)

У овој комори обављено је седам операци у року од 3 месаца. Успех је био велики и ова метода лечења се све више примењивала, али нажалост Фонтен је доживео несрећу у барокомори која за последицу имала његовом смрт. Тако је Фонтен постао први лекар који је дао свој живот за развој хипербаричне медицине.

Вилијамс, у британском Медицинском часопису још далеке 1885, објавио је коментар, који је и данас актуелан и наводи се у многим публикацијама да укаже на неравномеран развој ове гране медицини и у 21 веку.

Викицитати ... коришћење атмосферског ваздуха у различитим степенима атмосферског притиска, у лечењу болести, један је од најважнијих достигнућа у савременој медицини и када узмемо у обзир једноставност агенса, егзактне методе којима се може применити и прецизност са којом се може регулисати на захтеве сваког појединца, ми смо запањени да се у Енглеској, овај метод лечења тако мало користи.
({{{2}}})

Канингем је 1900. приметио различитост промена у здравственом стању болесника који болују од исте врсте срланосудовних болести, у зависности од надморске висине на којој живе. Он је то повезао са променама у атмосфери и донео закључак да је узрок повишени атмосверски притисак ваздуха. На основу ових сазнања Канингем је конструисао ваљкасту комору величине 3х27 m и исту користио за лечење болести срца, хипертензије, реуматске грознице, шећерну болест и многих других болести.[13] Године 1928. у Кливленду, г-дин Тимкин, захвалан пацијент који је боловао од уремије и чије стање се побољшало после примене хипербаричне терапије, конструисао је за Канингема огромну 60 фита високу, 64 фита у пречнику, хипербаричну болницу која је имала изгледа челичне сфере.[14] Сваки спрат ове болнице имао је 12 собе са свим садржајима доброг хотела. У овим условима лечни су болесници који су боловали од хипертензије, шећерне болести, сифилиса све до 1930., када је локално медицинско друштво затворило хипербаричну болницу због недостатка научних доказа за лечење у њој. Др Канингем је више пута тражио од Бироа за Истраживање Америчке медицинске асоцијације (АМА) да документује своје тврдње о ефикасности хипербаричне медицине али нажолост примена ове коморе се није дуго одржала јер медицински ауторитети тог времена нису имали разумевања за овај метод лечења.

Прву хипербаричну болницу високу 60 стопа и 64 стопа широку, 1928. за потребе др Канингема изградио је у Кливленду захвални болесник.

Дрегер, који је у 1917. осмислио систем за лечење ронилачких несрећа, први је схватио потенцијалне предности коришћења кисеоника под притиском за лечење декомпресионе болести. Из неког непознатог разлога, Дрегеров систем никада није ушао у производњу.

За почетак савремене хипербаричне медицине узима се 1937. година, када су Бенке и Шеив почели да користе хипербаричну комору за лечење декомпресионе болести ронилаца.

Од 1955. Черчил и Давидсон користе хипербаричну оксигенацију и за лечење других болести и рана које су настале код оболелих од карцинома као последица радиоптерапије .[4][15]

Берм је, у Холандији 1956. у хипербаричној комори извео прву операцију на срцу, а исте године у Европи почела је све учесталија примена хипербаричног кисеоника у медицинској пракси.[4] У Амстердаму 1956, Берм је поднео извештај да примена хипербаричног кисеоник (ХБО) као помоћног средствоа, даје добре резултате у срчаноплућној хирургији, посебно ако се применин у лечењу конгениталних (урођених) аномалија, као што су тетралогија Фалот, транспозиција великих крвних судова или стеноза плућне артерије.[16]

Колега Берма W. H. Brummelkamp, који је такође интересовао за хипербаричну медицину, открио је 1959. (и касније 1961. објавио), да хипербарична терапија инхибира анаеробне инфекције.[17]

У међувремену Брем, кога често називају оцем савремене хипербаричне медицине, објавио је чланак под називом „Живот без крви“, укоме је навео да је код фатално анемичних свиња, које је третирао хипербаричним кисеоником постигао врло добре резултате опоравка.[18]

У 1962., Смит и Шарп објавили су прве резулате о успешној примени хипербаричне терапије у лечењу тровања угљен-моноксидом.[19] што је допринело „продору“ хипербаричне терапије у све већи број области савремене медицине тога доба.

У последњим деценијама 20. века многобројни „хипербаричари“ уочили су да терапија кисеоником даје врло добре резултате у лечењу рана, као и оштећења коже након акутних термичких опекотине, које у присутсву кисеоника брже зарастају. Ове студије као и бројна друга искуства у примени ХБОТ, пратили су бројни конгреси, научни скупови и бројне демонстрације излечених пацијената, на којима је зачета идеја о оснивању међународних удружења за хипербаричну медицину.[20][21][22]

Развој хипербаричне медицине у бившој Југославији и Србији[уреди]

На простору средњег Балкана прва роничачка школа основане је 1927. у Тивту. Прва хипербарична комора у Краљевини Југославији инсталирана је 1933., али нажалост због бројних техничких потешкоћа до почетка рата није пуштена у рад.[4]

На простору бивше СР Југославије након Другог светског рата у Институту за поморску медицину ратне морнарице ЈНА у Сплиту 1969. почиње са радом већа рекомпресиона комора, у којој др Страцимир Гошовић 1970. почиње редовну примену хипербаричног кисеоника у клиничке сврхе. На иницијативу др С Гошовића, 1976. у наставни програм ВМА уводи се и специјализација из поморске или подводне и хипербаричне медицине, а на иницијативу др Рудија Дебјађија специјализација из ваздухопловне медицине.

У Београду је 1974. године при КБЦ Земун основан први Хипербарични центар у Србији под руководством др Николе Деклеве, да би на његову иницијативу 1994. Београд добио при Инстититуту за ортопедско-хирушке болести Бањица, први Центар за хипербаричну медицину (данас Специјална болница за хипербаричну медицину). Те године почиње и отварање већег броја приватних специјалистичких ординација за хипербаричну медицину углавном у Београду и на северу Србије.[4]

У КБЦ Земун 1974. основан је први Хипербарични центар у Србији под руководством др Николе Деклеве У КБЦ Земун 1974. основан је први Хипербарични центар у Србији под руководством др Николе Деклеве
У КБЦ Земун 1974. основан је први Хипербарични центар у Србији под руководством др Николе Деклеве
У Нишу 2008. основана је прва специјалистичка ординација за хипербаричну медицину на југу Србије под руководством др Милорада Димића.

Крајем 2008. године у Нишу је почела са радом прва специјалистичка ординација за хипербаричну медицину на југу Србије[23] на 130 година организованог здравства у овом граду.[24]

На Институту за медицинску физиологију Медицинског факултета Универзитета у Београду 2008. године инсталиране су експерименталне хипербаричне коморе за научна истраживања и наставну делатност у области хипербаричне медицине.

Септембра 2012. у Србији су организована три конгреса из области баромедицине, подводне медицине и роњења. ECHM-а европског комитета за хипербаричну медицину, EUBS-а Европског друштва за хипербаричну и подводну медицину, DAN-а ронилачке организације која се бави сигурности у роњењу.[25]

До краја 2012. у Србији је основан већи број центара за хипербаричну медицину у Нишу, Врњачкој Бањи, Гамзиградској Бањи, Пожаревцу, Београду, Сремској Митровици, Новом Саду и Суботици.

Хипербарична медицина могућности и дилеме[уреди]

Од момента увођења у лекарску праксу, хипербарична медицина пролази кроз више фаза развоја, од масовног прихватања до повремене стагнације у развоју. Учесталија примена ХБО (хипербаричне оксигенотерапије) као основне методе хипербаричне медицине у лечењу све већег броја болести условила је развој ове гране медицине и њено издвајање из поморске медицине (која се углавном бави селекцијом, тренажом и лечењем ронилаца) и развија као посебна субспецијалистичка грана поморске медицине намењена лечењу болесника.[26] Од 2000. Амерички одбор медицинских специјализација одобрио је увођење подводне и хипербаричне медицине као супспецијализације у оквиру ургентне и превентивне медицине.[27]

...„И поред свега горе наведеног, прихватање хипербаричне оксигенотерапије није ишло тако глатко и она у медицинским круговима добија назив Пепељуга модерне медицине. Томе је допринело што се у медицинским школама хипербарична медицина помиње само информативно и увек у склопу подводне или ваздухопловне медицине. Други разлог је тај што је принцип лечења само наизглед једноставан и он се састоји од излагања болесника повишеном атмосферском притиску у посебним хипербарична комора уз удисање 100% кисеоника. За спровођење овог третмана потребна је наведена специјализована опрема која захтева одређену додатну апаратуру, али и специјализовано особље и начин одржавања. Са друге стране, кисеоник је као лек јефтин и лако доступан, па ниједна фармацеутска компанија није нашла интерес да финансијски подржи хипербаричне медицину“... [27]

Са појавом и коришћењем високих технологија, укључујући истраживања применом изотопа и њиховим праћењ магнетном резонанцом, као и применом праћења емисије појединачних фотона применом компјутеризоване томографије пре и након хипербаричне терапије добијени су драгоцене резултате и објашњања за многе механизмиме и позитивне учинке хипербаричног кисеоника у лечењу бројних поремећаја. А развој молекуларне медицине створио је нове просторе у терапији одређених болести где ХБОТ може имати своје место. Поједини поремећаји за која се раније сматрало да имају лошу прогнозу, као што су поремећаји изазвани повредом мозга, можданим ударом или друга оштећења нервног система, данас захваљујући примени ХБОТ, имају повољну прогнозу и могу бити кориговани.

У корак са новим медицинским сазнањима, уз правилан избор индикација, примену оптималних доза 100 процентног кисеоника као и дужине излагања, уз све софистицираније барокоморе, све већи напредак хипербаричне медицине је евидентан и може се закључити да доба ХБОТ тек долази.[27]

Принципи деловања хипербаричног кисеоника[уреди]

Нормооксија[уреди]

Нормооксија - задовољавајућа количина кисеоника у ткивним течностима у нормобаричним условима, или у условима нормалног атмосферског притиска од 1 бар-а).

Кисеоник, је поред хране и воде, један од три најбитнија елемената у биохемијским и физиолошке процесим у ћалијама ткива (пре свега у процесима аеробног дисања). Овај састојак ваздуха даје нам снагу за радне и друге свакодневне активности, помаже болеснику да оздрави и штити нас од отрова у нашем окружењу. Кисеоник је гориво које мозгу омогућава да правилно функционише, а имунском систему да ојача своју одбрамбену способност.

Оксигенација ткива је процес који започиње у алвеолама плућа и плућним капиларима у којима се крв и плазма обогаћују кисеоником преузетима из удахнутог ваздуха. Дисање се састоји из спољашњег дисања, „процеса узимања“ кисеоника из ваздуха и враћања угљен-диоксида, (у спољну средину), као једног од производа унутрашњег или ћелијског дисања.

Ваздух који удишемо је мешавина гасова која се састоји од око 21% кисеоника, 78% азота, 1% угљен-диоксида и осталих гасова и водене паре. У самом процесу дисања мешавина гасова, у дисајним путевима је нешто другојачија, и има следећи однос; око 16% кисеоника, 78% азота, 5% угљен-диоксида и 1% осталих гасова, док засићење воденом паром достиже вредности и до 100%.

У нормобаричним условима хемоглобин   у еритроцитима обогаћен кисеоником, у процесима дисања је глави преносилац кисоника и угљен-диоксида. У нормобаричним условима хемоглобин   у еритроцитима обогаћен кисеоником, у процесима дисања је глави преносилац кисоника и угљен-диоксида.
У нормобаричним условима хемоглобин у еритроцитима обогаћен кисеоником, у процесима дисања је глави преносилац кисоника и угљен-диоксида.

Наша ткива и ћелије, снабдевају се кисеоником, из молекула хемоглобина, који се налази уграђен у ерироцитима (црвеним крвним ћелијама) крви. Засићење (сатурација- SaO2) артеријске крви кисеоником, пропорционална је способности везивања хемоглобина сваког човека понаособ. Бројни поремећаји засићења артеријске крви кисеоником могу довести до његовог недостатка на нивоу ткива и ћелија што се може испољити поремећајем познатим под називом хипоксија. Адекватна оксигенација ткива у нормобаричним условима (на нормалном атмосферски притисаку), указује да је проценат испорученог кисеоника који се транспортује из плућа до периферних ткива задовољавјући што омогућава правилно обављање свих њихових метаболичких функција.

Потрошња кисеоника: је количина кисеоника који се ослобађа из крви и плазме за потребе ткива. Ткива у нашем телу, у мировању, обично троше између 5-6 ml кисеоника по једном децилитру крви. Међутим, постоји физиолошки максимум који ограничава капацитет крви за транспорт кисоника и износи: за 1 g хемоглобина до 1,34 cm3 кисеоника уграђеног у његов молекул. Бројне болести или повреде настоје да компромитују транспорт кисеоника путем крви, или наруше способноста везивања кисеоника за хемоглобин (као што је то случај код тровања угљен-моноксидом).

Путем крвног система око 97,5% кисеоник до ткива допрема се везан за хемоглобина а само 2,5% кисеоника се преноси крвном плазмом. Зато је улога крвне плазме као носиоца кисеоника на нормалном (нормобаричном) атмосферском притисаку сасвим мала и оксигенација ткива углавном зависи од капацитета хемоглобина за везивање кисеоника.

Хипербарија, хипероксија и хипербарична оксигенација[уреди]

  • Хипербарија - повишење атмосферског притиска као начин повећања искоришћења кисеоника, без кисеоником обогаћеног извора. Хипербарија се заснива на концепту односа између притиска гаса и његовог растварања у течностима (крви, плазми, ткивним течностима).
  • Хипероксија - повећање укупне количине кисеоника у организму.
  • Хипероксигенација (грч. hyper + oxys), - употреба високе концентрације кисеоника у процесу дисања, која у организму резултује хипероксијом.
  • Хипербарична оксигенација - или хипероксија у хипербарији или хипероксигенација у хипербарији, је повећање укупне количине кисеоника у ткивним течностима организма, применом чистог (100%) медицинског кисеоника (хипероксија) у условима увећаног притиска средине, (хипербарија), већем од атмосферског који на површини мора износи 1 бар), који се остварује у за то специјално конструисаним тзв. хипербаричним коморама.

Кључна улога у механизму деловања хипербаричне оксигенације у организму (на којој се заснива хипербарична медицина), припада повишеном притиску који представља главни ефективни принцип и модулатор у том процесу. Вредност притиска предодређује степен растворљивости гасова у крвној плазми, и заједно са другим факторима (температура, степен растворљивости, заступљеност неког гаса у гасној смеши итд), условљава праметре спољашње средине, а према томе и промене у унутрашњости организма, које представљају стартни моменат за развој наредних догађаја.[28]

Излажући се деловању хипербаричног кисеоника, организам реагује стварањем одређених адаптибилних реакција, које се манифестују променама у његовим метаболичким процесима. Те реакције треба сматрати као инструмент помоћу којег се реализују бројни позитивни учинци кисеоника усмерени на стабилизацију хомеостазе. При томе се, под утицајем повишеног притиска, не мењају хемијске и биолошке особине кисеоника, већ се само мења карактер и интензитет биохемијских реакција унутар организма.[28]

Хипербарична медицина своје основне принципе рада заснива пре свега на основним гасним законима физике као што су Шарлов, Бојлов и Хенријев закон. Ови закони су у физици познат као „идеални гасни закони“.

Анализирајући повезаност између гасова, течности, температуре и притиска, Хенри у свом закону даје физичке претпоставке хипербаричне оксигенације:

Викицитати „Количина било ког гаса, који ће се растворити у течности на датој температури, је директно пропорционална парцијалном притиску тог гаса.“
({{{2}}})

На основу ове претпоставке ако је атмосферски притисак повећан, више кисеоника ће се растворити у телесним течностима него што се то догађа на нормалном (нормобаричном) притиску.

Удисањем ваздуха, на нормалном притиску, засићеност хемоглобина кисеоником износи 97%. У 100 ml крви има 19,5% вол/% кисеоника хемијски везаног и 0,32% вол/% раствореног у плазми. Уколико се удише 100 % кисеоник на нормалном притиску у плазми се раствара 2,09 (вол%). Са повећањем атмосферског притиска, поред нормалног засићења хемоглобина, повећава се и концентрација кисеоника у плазми, лимфним и цереброспиналним течностима која достиже ниво до 6,20 вол% у 1 децилитру крвне плазме (овај процес се заснива на основним законима о растварању гасаова у течности.).[29]

Количина (вол%) 21% и 100% кисеоника раствореног у крвној плазми са порастом притиска
Притисак

(бар)

21%кисеоник

(вол%)

100%кисеоник

(вол%)

1 0,32 2,09
1,5 0,61 3,26
2 0,81 4,44
2,5 1,06 5,62
3 1,31 6,20


Хипербарични кисеоник

  • Велики број болести у својој основи има хипоксију и хипоксемију (недостатак кисеоника) у својим органима, ткивима и ћелијама, узрокован различитим механизмима. Како је недостатак кисеоника погубан за сваку ћелију организма, хипербарични кисеоник се примењује као лек и има задатак да исправи ове поремећаје, што он чини кроз високе вредности кисеоника раствореног у крви при његовом удисању у концентрацији од 100% на притиску од 1,5 до 3 бар-а, (просечно 1,4 - 2,5 бар-а).
  • Другим речима, хипербарични кисеоник је нека врста „безбедног бај-паса“, који у болесном стању обично служи као главни чинилац у транспорту кисеоника – код великог броја болести - што чини суштину хипербаричне оксигенотерапије коју примењује хипербарична медицина.

Као резултат хипероксигенације у крви и плазми настају следећи позитивни учинци у организму;

  • Укупна оксигенација у хипербаричним условима једнака је највећем засићењу хемоглобина, до 100% и до 2000% увећаној концентрацији кисеоника у плазми и другим телесним течностима
  • Плазма обогаћена кисеоником не само да побољшава, пренос кисеоника путем хемоглобина, већ обогаћена кисеоником до 6 ml/dl плазме, (на притиску од 3 бар-а), прелази метаболичке захтеве ћелија меких ткива и костију, без обзира на снабдевање ћелија кисеоникум из хемоглобина [30]
  • Растерећење транспортног система хемоглобина, што игра значајну улогу код дефекта хемоглобина.
  • При томе кисеоник растворен у плазми допире и до најудаљенијих ћелија за разлику од еритроцита, (као главних носилаца кисеоника при нормалном дисању), који због своје величине и нееластичности немају ту способност. Ова неспособност еритроцита још више долази до изражаја код, тровања угљен моноксидом, болешћу изазваног сужења лумена капилара, и отока ткива.
Транскутана оксиметрија код болесника са хроничним васкуларним чиром потколенице показује значајан пораст концентрације кисеоника у болесном ткиву у току ХБО на притиску од 2 атмосфере (слика лево), што се поклапа са позитивним резултатима лечења (слика десно) Транскутана оксиметрија код болесника са хроничним васкуларним чиром потколенице показује значајан пораст концентрације кисеоника у болесном ткиву у току ХБО на притиску од 2 атмосфере (слика лево), што се поклапа са позитивним резултатима лечења (слика десно)
Транскутана оксиметрија код болесника са хроничним васкуларним чиром потколенице показује значајан пораст концентрације кисеоника у болесном ткиву у току ХБО на притиску од 2 атмосфере (слика лево), што се поклапа са позитивним резултатима лечења (слика десно)
Резултати и механизам дејства ХБОТ [31]
Резултати ХБОТ Механизам дејства ХБОТ
Дифузно повећан ниво кисеоника у ћелијама на рачун физички раствореног кисеоника у плазми Смањује запаљенску реакцију у ткивима уклањањем хипоксије, обима (и до 1/6 у односу на површину мора) и брзину растварања мехурића ваздуха у крви и ткивним течностима, што доводи до њиховог бржег одстрањења из организма.
Увећана одбрамбена способност организма Повећава фагоцитну способност леукоцита, има директно бактериостатско и бактерицидно дејство највише изражено код анаероба (ометањем метаболизма на кисеоник осетљивих микроорганизама),
Побољшано дејство појединих лекова Побољшава дејство одређених антибиотика, диуретика, антиаритмика и цитостатика
Повољан утицај на јачање имунитета У присуству кисеоника појачава се имуни одговор ћелија
Снажан антиедематозни учинак у ткивима Мањи оток ткива и побољшана циркулације крви; условљена је вазоконстрикцијом крвних судова, смањеном густином плазме, повећаном еластичношћу мембране еритроцита, мањим слепљивањем тромбоцита и леукоцита и убрзаним стварањем нове мреже капилара.
Повећан ниво антиоксидационе одбране организма Нормализује енергетске, метаболичке и функционалне процесе у ћелији и на тај начин успорава процесе старења ћелија,
Побољшано стање организма у току и после радиотерапије Повећава осетљивост ћелија неких тумора на јонизујуће зрачење и смањује нежељене ефекте зрачења; кроз брже зарастање радијациом изазваних некротичних оштећења
Убрзано зарастање рана и костију Активирањем хипоксијом нарушеног процеса биосинтезе и регенерације, омогућава зарастање хроничних рана,(кроз бољу продукцију колагена који представља основу (потку) за брзу регенерацију рана) и стимулацијом капиларне пролиферације у костима која изазива остеокластичну активност и уклања некаротично и инфекцијом оштећено коштано ткиво.
Ометено стварање токсичних метаболита у организму Стимулише детоксикацију и деблокирање токсинима активираног хемоглобина, миоглобина и цитохромоксидазе што је значајно код тровања угљен-моноксидом и другим отровним гасовима и парама.
Убрзан опоравак нервног ткива Побољшава проводљивост живаца (регенерацијом омотача) и смањује њихов спазам, а делује и антистресно.
Побољшана физичка кондиција и психичко стање организма Код спортиста делује на бржи опоравак након повреда и брже стицање психофизичке кондиције (уклањањем млечне кисеине и других продуката метаболизма у мишићима у току интензивног рада), а код бизнисмене делује психостабилизацијом стресом нарушених процеса, и смањењем фактора ризика (хипоксија, висок ниво шећера и масноћа|масноће у крви итд), у организму.

Примењена, непосредно пре излагања већим напрезањима, повећава радну способност за око 20%, a издржљивост за 35%, више сати након терапије.

Врсте хипербаричних комора[уреди]

Основна подела хипербаричних комора (барокомора), заснована је на броју особа које се могу подвргнути лечењу у њима, али и на читавом низу разлика између комора, заснованих на техничким принципима и на специфичностима везаним за режим рада и понашању болесника који се лече у њима.

Једномесне хипербаричне коморе[уреди]

Ове барокоморе намењене су лечењу једне особе у лежећем, полулежећем или седећем положају. Састоје се од тела коморе у којој се болесник излаже ХБО и пратеће опреме (кисеоничке инсталације, командног пулта, мониторинга за праћење виталних параметара болесника и физичких параметара средине у комори и баросали). Унутрашњу средину коморе чини 100% кисеоник под повишеним притиском, који удише болесник, и истовремено се „купа“ у њему. У току лечења у овим коморама лекар је изван коморе а са болесником контактира визуелно преко стаклених површина и интерфона. За разлику од вишемесних барокомора овде је лекар посвећен и води бригу само о једном болеснику а притисак кисеоника и други параметри (режими рада коморе) подешавају се само њему. У овим коморама лечење се обавља на максималном (апсолутном) притиску средине до 3 бар-а.

Једномесне хипербаричне коморе Једномесне хипербаричне коморе
Једномесне хипербаричне коморе

Вишемесне хипербаричне коморе[уреди]

Ове барокоморе намењене су за лечење две или више особа у лежећем, полулежећем или седећем положају. Састоје се из једаног два или три одељка који служе за улазак особља, хитне интервенције и достављање лекова и другог материјала у току терапије. Овим коморама (због њихове пространости) могу се изводити и хируршки захвати у условима хипербаричне оксигенације. Унутрашњу средину ових комора испуњава ваздух под притиском, док пацијент преко кисеоничке маске за лице, ороназалног тубуса или специјалног скафандера удише 100% кисеоник на повишеном притиску. У току лечења у овим коморама уз болесника је обавезно присутан лекар или медицински техничар (у својству пратиоца). У овим коморама се лечење може обављати на апсолутном притиску унутрашње средине до 6 бар-а, и зато су погодније за лечење декомпресионе болести код ронилаца.

Вишемесне хипербаричне коморе Вишемесне хипербаричне коморе
Вишемесне хипербаричне коморе

Хибридне хипербаричне коморе[уреди]

Ове коморе су најчешће једномесне и у њима болесници дишу кисеоник преко кисеоничке маске а средину чини ваздух под притиском. Или се ради о коморама које су истовремено и хипербаричне и хипобаричне, у којима се лечење болесника може обављати на повишеном или сниженом притиску унутрашње средине у комори.

Спектар болести за ХБО[уреди]

Удружење САД за, поморску и хипербаричну медицину, познато и као УХМС (Undersea and Hyperbaric Medical Society ), прописало је код којих се дијагноза може лечење допунити применом ХБОТ у болницама.[8] Следеће индикације одобрене су за употребу хипербаричне оскигенотерапије, на основу одлуке Одбора за кисеоник, УХМС: .[32][8]

Област медицине Болест-поремећај
Хитна стања
Гасна гангрена

Хируршке болести

Поремећаји циркулације

Интернистичке болести

Дијабетесно стопало

Неуролошке и неурохируршке болести

Аутизам

Болести уха, грла и носа

Нагла глувоћа
  • Неуралгије тригеминуса,
  • Вестибуларни поремећаји,
  • Изненадна глувоћа и шум у уву.[34]

Очне болести

Ретинопатија

Ограничења (контраиндикације) за ХБО[уреди]

Апсолутне контраиндикације [71]
Пнеумоторакс је апсолутна контраиндикација за ХБО
  • Нелечени пнеумоторакс
  • Нелечени метастатски малигнитет, изузев ако постоји потреба за применом ХБОТ (код тровања угљен моноксидом, гасне гангрене или других опасности које угрожавају живот болесника)
  • Кардиогени шок
  • Анамнестички подаци о компликацијама у току ранијег лечења ХБО.
  • Болести плућа (каверна, апсцес плућа, ваздушна емболија).
  • Подаци о повећаној преосетљивости на кисеоник.
  • Урођена свероцитоза
  • Лекови: Цис-Платиниум (због појачане цитотоксичности), Доксорубицин - Адриамицин (повећан морталитет на експерименталним животињама), Блеомицин (тежи облици пнеумонитиса, најчешће фаталан чак и код примене нормобаричног кисеоника или хипербаричног ваздуха, Мафениде Ацетат (Sulfamylon®), Дисулфирам (Antabuse®) (ствара услове за појачану токсичност кисеоника).[72]
Релативне контраиндикације [71]
Едем плућа је релативна контраиндикација за ХБО

Процес лечења хипербаричном оксигенацијом[уреди]

Процес лечења хипербаричном оксигенаацијом, спроводи се у барокоморама, и пролази кроз више фаза које морају обезбедити максималну сигурност и висок квалитет лечења.

Лекарски преглед болесника[уреди]

Пре пријема болесника за лечење хипербаричном оксигенацијом, лекар мора да има увид у комплетну медицинску документацију болесника, и од њега узима исцрпну анамнезу, како би открио евентуална ограничења за хипербаричну оксигенацију. Лекарски преглед пре лечења, обухвата следеће процедуре, којима се констатује да ли је третман у барокомори могућ;

  • специјалистички лекраски преглед лекара хипербаричне медицине,
  • консултативни преглед једног или више специјалиста других грана медицине,
  • рутинске дијагностичке процедуре које обухватају;

Боравак пацијената у барокомори подразумева и вођење одређене медицинске документације која садржи;

  • Изјава пацијента да је упознат са хипербаричном оксигенацијом и да је прихвата као вид лечења;
  • Евиденција задатих параметара;
    • време трајања хипербаричне оксигенације, брзина комп/дек, задати притисак,
    • врста мониторинга
    • начин припреме болесника,
    • вредност остварених параметара у току боравка болесника у барокомори,
    • ванредни догађаји и отказ опреме
    • име и презиме лекара и мед. техничара који је пацијента пратио у току лечења,
  • Историја болести

Припрема болесник за лечење у барокомори[уреди]

Болесник који се подвргава хипербаричној оксигенацији мора да буде спреман на потпуну сарадњу са медицинским особљем, стрпљив и дисциплинован у спровођењу следећих санитарно-техничких и безбедносних процедура;

  • Да се темељно окупа и са себе скине све трагове масноће, лак са косе и ноктију, локалне дерматике (лекове који му је лекар прописао за наношење на површину коже), дезодорансе и друга козметичка средства,
  • Да са себе скине слушна, зубна, очна (сочива и наочаре) и друга протетска помагала, и разне металне, пластичне и керамичке украсне предмете и сл.
  • Сва места третирана локалним дерматицима и козметичким препаратима темељно се пре купања третирају алкохолом или сличним препаратима а отворене ране и друге кожне промене медицински се третирају од стране мед. особља и прекривају газом навлаженом физиолошким раствором.
  • Пацијент лечењу приступа потпуно наг, а пре уласка у барокомору на себе облачи специјални мантил и платнене каљаче, а на главу ставља специјалну капу (све од 100%) памука.
  • Коса мора бити навлажена како не би дошло до електризирања. По уласку у баросалу болесник се хвата за специјалну шипку (уземљење) и са себе празни сав статички електрицитет.
  • Исхрана на дан хипербаричне оксигенације мора бити лагана без целулозе, газираних напитака и алкохола. Последњи оброк пре хипербаричне оксигенације пацијент конзумира најкасније 1,5 час, пре уласка у барокомору, јер у случају лечења на таште може доћи до појаве хипогликемије.
  • Два сата пре и два сата после хипербаричне оксигенације, пацијенту се препоручује да не пуши, како се не би смањио учинак лечења, а лекове који су му прописани узима по устаљеној шеми пре уласка у барокомору.
  • Обавезно пре хипербаричне оксигенације треба обавити физиолошке потребе, како се лечење, која траје најмање 60 min. не би прекидало.
  • По завршеној хипербаричној оксигенацији болесник је дужан да остане под контролом лекара најмање 20 минута.

Приказ припреме и тока лечење пацијента у једномесној барокомори

Процес управњања и припрема система за рад[уреди]

Рад у хипербаричном центру мора започети следећим припремним радњама;

  • Дневна контрола исправности опреме и система
  • Запуштање система
  • Специфична припрема опреме и процедура које зависе од стања болесника
  • Комплетна евиденција опреме и система
  • Стање исправности противпожарне заштите и система комуникације (персонала међусобно и персонала са болесником)
Кисеонички систем (лево) и мониторинг систем за праћење виталних функција болесника и физичких параметара средине у барокомори и баросали подлеже свакодневној контроли пре и у току ХБОТ Кисеонички систем (лево) и мониторинг систем за праћење виталних функција болесника и физичких параметара средине у барокомори и баросали подлеже свакодневној контроли пре и у току ХБОТ
Кисеонички систем (лево) и мониторинг систем за праћење виталних функција болесника и физичких параметара средине у барокомори и баросали подлеже свакодневној контроли пре и у току ХБОТ

Процес лечења у барокомори[уреди]

Проветравање

Траје од 1-3 min и има за циљ да се из барокоморе истисне ваздух и постигне концентрације кисеоника унутар коморе од 85-95%, и наставља се фазом компресије у току које се постиже 100% концентарције кисеоника.

Компресија

Има за циљ да са лаганим прирастом притиска (који у просеку износи од 0,1. кгц/см2 до 1. кгц/см2), достигне жељени ниво притиска одређен за лечење. У току ове фазе која траја у просеку 10-15 мин. (зависно од брзине прираста притиска), расте температура и влажност ваздуха унутар барокоморе.

Изопресија (лечење ХБО)

Траје у просеку 40 до 90. min, на апсолутном притиску у просеку од 1,5 до 2,5 бара зависно од природе болести и сврхе лечења. Према потреби у овој фази лечења врши се корекција температуре и влажности унтар коморе и у баросали посебним поступком проветравања у циљу стварања оптималних услова за лечење болесника.

Декомпресија
  • Редовна декомпресија: започиње по истеку времена изопресије и траје све до изједначавања притиска у комори са атмосферским притиском. Ова фаза траје колико и фаза компресије (10 до 15 min).
  • Ванредна декомпресија: примењује се само у ванредним ситуацијама (погоршање здравља болесника, квар на опреми, пожар), јер представља велики ризик за настанак баротрауме у организму болесника. Овим режимом остварује се брзо смањивање притиска у комори и његово довођење на ниво атмосферског притиска. Ова фаза у просеку траје од 30 до 150 секунди.

Могуће компликације у току ХБОТ[уреди]

Са порастом притиска у барокомори смањује се запремина гаса у затвореним шупљинама тела, и обрнуто са снижавањем притиска, увећава се запремине гаса у шупљим органима тела, и уколико кроз телесне отворе не изађе вишак гаса, може доћи до појаве баротрауме шупљих органа

Компликације у току ХБОТ су изузетно ретке, ако се пре лечења спроведе прописани дијагностички поступак, а у току примене све процедуре мониторинга. Према истраживањима Америчког удруженја за хипербаричну медицину на око 10.000 случаја може доћи до једне компликације, што је изузетно ретко.[73][74][75][76]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Jain KK. Textbook of Hyperbaric Medicine. 4th ed. Ashland On: Hogrefe & Huber; 2004.
  2. ^ American Heritage Dictionary. Boston: Houghton Mifflin Co; 1994.
  3. ^ National Academy of Sciences, National Research Council. Fundamentals of Hyperbaric Medicine. Publication 1298. Washington: National Academy of Science; 1966.
  4. ^ а б в г д ђ Živković M., Kanjuh Ž, Bakočević P, Historical development of hyperbaric medicine and physiological basis of its application. In: Живковић М, editor. Hyperbaric and underwater medicine. Beograd: HBO centar; 1998. pp. 103–13. (Serbian)
  5. ^ Henshaw N. Aero-chalinos. Dublin, Dancer, 1664.
  6. ^ ((en)) Daniel S. Morrison, M.D. R. Duncan Kirkby, Ph.D. Hyperbaric Medicine: A Brief History,
  7. ^ Henshaw IN, Simpson A. Compressed Air as a Therapeutic Agent in the Treatment of Consumption, Asthma, Chronic Bronchitis and Other Diseases. Edinburgh: Sutherland and Knox;1857.
  8. ^ а б в UHMS, The Hyperbaric Oxygen Therapy Indications,USA, 12.th. Edition, Published 2008.
  9. ^ M. Daumas, Lavoisier, théoricien et expérimentateur, Paris : Presses Universitaires de France, 1955.
  10. ^ Triger M. Letter to Monsieur Arago. Compte Rendus de l'Academie des Sciences. Paris. 20:445, 1845.
  11. ^ Pol M., Watelle M. Memoire sur des effets de commpression de l'air applique creusement de puits houille. Annales Hygiene Hygiene Publique et de Medicine Legale. Second Series 1:241, 1854.
  12. ^ Fontaine JA. Emploi chirurgical de l'air comprime. Union Med 1897; 28:445.
  13. ^ Jacobson JH and others. The historical perspective of hyperbaric therapy. Annals of the New York Academy. of Sciences 117:651, 1965.
  14. ^ Kindwall E, Whelan H. Hyperbaric Medicine Practice. 2nd ed. Flagstaff, AZ: Best Publishing Company; 2004:chap 1, 18, 19, 20, 25, 29, 30.
  15. ^ Churchill-Davidson I, Sanger C, Thomlinson RH. High-pressure oxygen and radiotherapy. Lancet 1955; 268(6874): 1091−5.
  16. ^ Boerema I and others. High atmospheric pressure as an aid to cardiac surgery. Archivum Chirurgicum Neerlandicum 8:193, 1956.
  17. ^ Brummelkamp, W.H., et al.Treatment of anaerobic infections (clostridial myositis) by drenching tissues with oxygen under high atmospheric pressure. Surgery 49:299, 1961.
  18. ^ Boerema I, et al. Life without blood. A study of the influence of high atmospheric pressure and hypothermia on dilution of the blood. J Cardiovascular Surg. 1960;1:133-146.
  19. ^ Smith G, Sharp GR. Treatment of coal gas poisoning with oxygen at two atmospheres pressure. Lancet 1:816, 1962.
  20. ^ Tibbles PM, Edelsberg JS. Hyperbaric oxygen therapy. N Engl J Med 1996; 334:1642–8.
  21. ^ Gabb G, Robin ED. Hyperbaric oxygen—a therapy in search of diseases. Chest 1987; 92:1074–82.
  22. ^ Hampson NB, ed. Hyperbaric Oxygen Therapy: 1999 Committee report. Kensington MD, Undersea and Hyperbaric Medical Society, 1999.
  23. ^ Барокомора-кисеоник у служби здравља на www.stetoskop.info, Приступљено 29. 4. 2013.
  24. ^ Поводом 130 година постојања Војне болнице у Нишу:јануар 1878-јануар 2008. Ђенић Н, и сар. Војносанит. Преглед 2008;65(1):69-80
  25. ^ 38.Kongres o hiperbaričnoj medicini, Beograd, 2012,izvor B-92, Приступљено 7. 12. 2012.
  26. ^ National Academy of Sciences, National Research Council. Fundamentals of Hyperbaric Medicine. Publication 1298. Washington:National Academy of Science; 1966.
  27. ^ а б в Rabrenović M, Matunović R, Rabrenović V, Zoranović U. Hiperbarična medicina - mogućnosti i dileme. Vojnosanitetski pregled. 2008; 65(3):235-238.
  28. ^ а б Kiserov S. O., Klinički aspekti primene hiperbarične oksigenacije Hiperbarična i podvodna medicina Beograd 1998. pp. 237-245.
  29. ^ Bassett BE, Bennett PB. Introduction to the physical and physiological bases of hyperbaric therapy. In: Hunt TK, Davis JC. Hyperbaric Oxygen Therapy. Bethesda, MD: Undersea Medical Society; 1977:11-24.
  30. ^ Boerema I, Meyne NG, Brummelkamp WH et al. [Lifewithout blood]. Ned Tijdschr Geneeskd 1960; 104: 949–54.
  31. ^ ((sr))Како делује ХБОТ?Преузето. 18. мај 2009.
  32. ^ The Undersea and Hyperbaric Medical Society (UHMS), Hyperbaric Oxygen Therapy Committee. Guidelines: Indications for Hyperbaric Oxygen. Kensington, MD: UHMS; 2000. The Committee Report can be purchased directly through the UHMS, Приступљено 29. 4. 2013.
  33. ^ ((en)) "Air or Gas Embolism".Undersea and Hyperbaric Medical Society. Посећено:1.maj 2009.
  34. ^ а б в г д ђ Feldmeier J. Hyperbaric Oxygen 2003: Indications and Results- The Hyperbaric Oxygen Therapy Committee Report. Kensington, Maryland: Undersea and Hyperbaric Medical Society, Inc.; 2003
  35. ^ Rockswold SB, Rockswold GL, Vargo JM, Erickson CA, Sutton RL, Bergman TA, Biros MH. Effects of hyperbaric oxygenation therapy on cerebral metabolism and intracranial pressure in severely brain injured patients. J Neurosurg. 2001;94:403-11.
  36. ^ Rogatsky GG, Kamenir Y, Mayevsky A. Effect of hyperbaric oxygenation on intracranial pressure elevation rate in rats during the early phase of severe traumatic brain injury. Brain Res. 2005;1047:131-6.
  37. ^ Better OS. Rescue and salvage of casualties suffering from the crush syndrome after mass disasters. Mil Med 1999;164(5):366-369.
  38. ^ Piantadosi CA (2004). "Carbon monoxide poisoning". Undersea Hyperb Med 31 (1): 167–77.}- PMID 15233173. Rubicon-foundation. Посећено:1.maj 2009.
  39. ^ Britten JS, Myers RAM. Effects of hyperbaric treatment on carbon monoxide elimination in humans. Undersea Biomed Res. 1985; 12:431-8.
  40. ^ а б Hyperbaric Oxygen Committee. Hyperbaric Oxygen Therapy: A Committee Report. Undersea and Hyperbaric Medical Society, Bethesda, 1996.
  41. ^ Mader JT, Guckian JC, Glass DL, Reinarz JA. Therapy with hyperbaric oxygen for experimental osteomyelitis due to Staphylococcus aureus in rabbits. J Infect Dis 1978;138:312-318
  42. ^ Mader JT, Calhoun JH. Osteomyelitis. In: Principles and Practice of Infectious Diseases. GL Mandell, RG Douglas, JE Bennett Jr. (Eds). Churchill Livingstone, New York, NY: 5th Edition. 1999;1039-1051
  43. ^ Strauss MB. Refractory osteomyelitis. J Hyper Med, 1987.2:1039-1051.
  44. ^ ((en))HBO u lečenju opekotina Search.yahoo.com Посећено:1.maj 2009.
  45. ^ Bennett MH, Lehm JP, Jepson N. Hyperbaric oxygen therapy for acute coronary syndrome. Cochrane Database of Systematic Reviews 2005, Issue 2. Art. No.: CD004818. DOI: 10.1002/14651858.CD004818.pub2.
  46. ^ McHenrv CR, Malangoni MA. Necrotizing soft tissue infections. In Fry DE, ed. Surgical Infections. Boston: Little, Brown and Co. 1995. pp 161-168.
  47. ^ Wilson B. Necrotizing fasciitis. Am Surg 1952; 18:416-431.
  48. ^ Scheffler A, Rieger H. Clinical information content of transcutaneous oxymetry (tcpO2) in peripheral arterial occlusive disease (A review of the methodological and clinical literature with a special reference to critical limb ischemia). VASA, Band 1992;21:111-126.
  49. ^ Yoshida, Takahiro et al. (2008). "Hyperbaric oxygen therapy for radiation-induced hemorrhagic cystitis". International Journal of Urology 15 (7): 639–641.
  50. ^ Bennett M, Feldmeier J, Smee R, Milross C. Hyperbaric oxygenation for tumour sensitisation to radiotherapy. Cochrane Database of Systematic Reviews 2005, Issue 4. Art. No.: CD005007.
  51. ^ Baškot B, Živković M, Tepić S, Obradović S. Procena terapijskog efekta hiperbarične oksigenacije i eritropoetina u lečenju hronične srčane insuficijencije primenom perfuzione scintigrafije miokarda G-SPECT metodom. Vojnosanitetski pregled. 2009; 66(5):399-402.
  52. ^ Lavy A, Weisz G, Adir Y et al. Hyperbaric oxygen forperianal Crohn’s disease. J Clin Gastroenterol 1994; 19:202–5.
  53. ^ Akin ML, Gulluoglu BM, Uluutku H et al. Hyperbaricoxygen improves healing in experimental rat colitis.Undersea Hyperb Med 2002; 29: 279–85.
  54. ^ K.K. Jain: Textbook of hyperbaric medicine: Ch 24: Hyperbaric Oxygen Therapy in Gastroenterology, Hogrefe & Huber Publishers, Inc., 2nd Ed. 24:433 –445, 1997
  55. ^ Brady CE III, Cooley BJ, Davis JC, Healing of severe perineal and cutaneus Crohn’s disease with hyperbaric oxygen, Gastroenterol, 97(3), 756-60, Sep 1989Brady CE III, Hyperbaric oxygen and perineal Crohn’s disease: a follow-up, Gastroenterol, 105(4), 1264, Oct 1993
  56. ^ Nelson EW Jr, Bright DE, Villar LF, Closure of refractory perineal Crohn’s lesions. Integration of Hyperbaric oxygen into case management, Digestive Diseases and Sciences, 35(12), 1561-5, Dec 1990
  57. ^ Colombel JF, Mathieu D, Bouaualt JM, Lesage X, Zavadil P, Quandalle P, Cortot A, Hyperbaric oxygenation in severe perineal Crohn’s disease, Dis Colon Rectum, 38(6), 609-14, Jun 1995
  58. ^ Noyer CM, Brandt LJ, Hyperbaric oxygen therapy for perineal Crohn’s disease, Am J Gastroenterol , 94(2), 318-21, Feb 1999
  59. ^ Jacobs OW; Rebhen J; Muller MK. Application of hyperbaric oxygen therapy in Crohn disease with fistula formation, EUBS XXII th Annual Scientific meeting, Hamburg-Germany
  60. ^ Cundall JD, Gardiner A, Laden G, Grout P, Duthie GS.:Use of hyperbaric oxygen to treat chronic anal fissure, Br J Surg. 90(4):452-3; Apr. 2003. Published online in Wiley InterScience (www.bjs.co.uk)
  61. ^ ((sr))Hronične komplikacije šećerne bolesti Stetoskop.info Посећено:1.maj 2009.
  62. ^ Mader JT, Shirtliff ME, Calhoun JH. The Use of Hyperbaric Oxygen in the Treatment of osteomyelitis. In: Hyperbaric Medicine Practice. Best Publishing Co. Flagstaff, Arizona. 1999;603-616.
  63. ^ Davis JC, Heckman JD, DeLee JC, Buckwold FJ. Chronic non-hematogenous osteomyelitis treated with adjuvant hyperbaric oxygen. J Bone Joint Surg 1986;68A:1210-1217.
  64. ^ Sanchez EC: Hyperbaric oxygenation in peripheral nerve repair and regeneration, Neurol Res. 2007 Mar;29(2):184-98
  65. ^ Haapaniemi T, Nylander G, Sirsjo A et al. Hyperbaricoxygen reduces ischemia-induced skeletal muscle injury.Plast Reconstr Surg 1996; 97: 602–7.
  66. ^ M. Bennett MB BS, FFARCSI, FANZCA, MM(Clin Epi), R. Heard MB BS, FRCP, FRACP, MD UHMS POSITION PAPER THE TREATMENT OF MULTIPLE SCLEROSIS WITH HYPERBARIC OXYGEN THERAPY pdf, Приступљено 29. 4. 2013.
  67. ^ Maeda N (1965) Experimental studies on the effect of decompression procedures and hyperbaric oxygenation for the treatment of spinal cord injury. J Natl Med Assoc 16:429-447
  68. ^ Asamoto S, Sugiyama H, Doi H, Iida M, Nagao T, Matsumoto K. Hyperbaric oxygen (HBO) therapy for acute traumatic cervical spinal cord injury.Spinal Cord. 2000 Sep;38(9):538-40.
  69. ^ Sukoff MH (1982) Use of hyperbaric oxygen therapy for spinal cord injury. Neurochirurgia 24:19.
  70. ^ Geldert JB, Fife WP, Bowers DE, Deschner SH, Welch DW (1983) Spinal cord transection in rats: the therapeutic effects of dimethyl sulfoxide and hyperbaric oxygen therapy. Ann NY Acad Sci 911: 218-233
  71. ^ а б Jain,KK, Textbook of hyperbaric medicine,second edition, Seatle-Toronto,1996,12-15
  72. ^ Oriani G, Marroni A, Wattel E, editors. Handbook on hyperbaric medicine. Berlin: Springer Verlag; 1995.
  73. ^ Rabrenović M. i sar. Development of hyperbaric medicine. Vojno sanitetski pregled 2006; 63(7): 667−71.
  74. ^ Živković.M, izdavač. Hiperbarična i podvodna medicina.Beograd: HBO medical center ; Nauka, 1998. 251 str. ID=55440652
  75. ^ -{Kindwall, P. Eric, Hyperbaric medicine practice, Best Publishing Company, 1995, 98-103
  76. ^ Neubauer, A. Richard, Hyperbaric oxygen therapy, New York, 1998,119-123
  77. ^ Thom, S “Stem Cell Mobilization by Hyperbaric Oxygen”, American Journal of Physiology-Heart and Circulatory, Physiology (2006). 290(1378-1386).

Литература[уреди]

  • Oriani G, Marroni A, Wattel E, editors. Handbook on hyperbaric medicine. Berlin: Springer Verlag; 1995.
  • Daniel Mathieu, Handbook on Hyperbaric Medicine, Springer, 2006. ISBN 978-1-4020-4376-5., 9781402043765, стр. 812
  • Рабреновић М, Рабреновић В, Зорановић У. Development of hyperbaric medicine. Војно санитетски Преглед 2006; 63(7): 667−71. (Србија)
  • Живковић М., Кањух Ж, Бакчевић П. Historical development of hyperbaric medicine and physiological basis of its application. In: Живковић М, editor. Hyperbaric and underwater medicine. Београд: ХБО центар; 1998. pp. 103–13. (Serbian)
  • Dejours P, Dejours S (1992) "The effects of barometric pressure according to Paul Bert: the question today" International Journal of Sports Medicine 13 Suppl 1:S1-5
  • Kindwall, Eric P; Whelan, Harry T (2008). Hyperbaric Medicine Practice, 3rd Edition. Flagstaff, AZ: Best Publishing Company. ISBN 978-1-930536-49-4. 
  • Mathieu, Daniel (2006). Handbook on Hyperbaric Medicine. Berlin: Springer. ISBN 978-1-4020-4376-5. 
  • Neubauer, Richard A; Walker, Morton (1998). Hyperbaric Oxygen Therapy. Garden City Park, NY: Avery Publishing. ISBN 978-0-89529-759-4. 
  • Jain, KK; Baydin, SA (2004). Textbook of hyperbaric medicine. Cambridge, MA: Hogrefe & Huber. ISBN 978-0-88937-277-1. 
  • Harch, Paul G; McCullough, Virginia (2010). The Oxygen Revolution. Long Island City, NY: Hatherleigh Press. ISBN 978-1-57826-326-4. 
  • National Academy of Sciences, National Research Council. Fundamentals of Hyperbaric Medicine. Publication 1298. Washington:National Academy of Science; 1966.
  • The Undersea and Hyperbaric Medical Society (UHMS), Hyperbaric Oxygen Therapy Committee. Guidelines: Indications for Hyperbaric Oxygen. Kensington, MD: UHMS; 2000. The Committee Report can be purchased directly through the UHMS
  • Živković.M, izdavač. Hiperbarična i podvodna medicina.Beograd: HBO medical center ; Nauka, 1998. 251 str. ID=55440652
  • Hyperbare Sauerstofftherapie (HBO). Zusammenfassender Bericht des Arbeitsausschusses "Ärztliche Behandlung" des Bundesausschusses der Ärzte und Krankenkassen über die Beratungen der Jahre 1999 und 2000 zur Bewertung der Hyperbaren Sauerstofftherapie gemäß §135 Abs.1 SGB V [1]

Спољашње везе[уреди]