Tradicionalna kineska medicina

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kineska farmakopeja

Tradicionalna kineska medicina (TKM) (engl. Traditional Chinese medicine) (kin: 中医, pinyin: zhōng yī) je pojam koji služi da označi tradicionalni oblike lečenja u Kini.[1] Ovaj termin se primenjuje odnedavno, u Kini i drugim zemljama sveta da bi se njime označili specifični načini lečenja koji se primenjuju u dugoj istoriji kineske medicine staroj preko 5.000 godina. Prema pisanju poznatog medicinskog časopisa Lancet, poslednjih godina došlo je do globalizacije primene tradicionalne kineske medicine u svetu.[2] [3]

Iako tradicionalnu kinesku medicinu kao drevni medicinski sistem sa jedinstvenom kulturnom pozadinom, u današnje vreme sve više zapadnih zemalja zbog terapijske efikasnosti prihvata, njena sigurnost i jasni farmakološki mehanizmi delovanja još uvek nisu sigurni. Jedan od glavnih razlog za zabrinutost verovatno je interakcija sa propisanim lekovima, posebno onih koji deluju na centralni nervni sistem i kardiovaskularna stanjima, jer su utvrđene interakcije lekova ranije prijavljene danas primenljivije u Kini nego u Evropi.[2][2]

Kako se TKM široko koristi od strane pacijenata širom sveta, poboljšana farmakovigilanca i farmakoepidemiologija mora u budućnosti dati dragocene bezbednosne informacije relevantne za kliničku upotrebu TKM.[4] U tom smislu zbog potencijalne masovne primene TKM-a u zdravstvu, neophodno je izgraditi sistem naučne evaluacije sa bitnim karakteristikama TKM i odrediti razliku u odnosu na standard zapadne medicine.[5][6]

Definicije[uredi | uredi izvor]

Pojmovno drevna kineska medicina se danas označava kao:

Tradicionalna kineska medicina (TKM) - oblik lečenja koji se praktično primenjuje odnedavno i služi da označi specifične načine lečenja koji su se primenjivali u dugoj istoriji kineske medicine i koja se u drugoj polovini 20. veka karakteriše globalizacijom u celom svetu.

Klasično kinesko lečenje (KKL) - koje se obično odnosi na one oblike medicinske prakse koji se oslanjaju na teoriju i metode lečenja koje datiraju od pre pada dinastije Ćing (1911).

Moderna Tradicionalna kineska medicina - koje je sistematizovana 1950. u okviru Narodne Republike Kine i Mao Cedunga. Pre toga, kineske medicine je uglavnom primenjivala u okviru porodice ili određenih zajednica.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Kineske medicina je jedna od najstarijih grana u istoriji medicine nastala na prostoru Kine i većeg dela Azije. Ona u sebi objedinjava više različitih modaliteta; savremenog i tradicionalnog načina lečenja. Ona je spoj zajedničke primene brojnih tehnika i teorijskih postavki koje svoje korene imaju u drevnoj kineskoj filozofiji (taoizmu), čije osnovne postavke verovanja datiraju od pre više od 5.000 godina. U kulturi drevne Kine ništa se nije toliko cenilo kao obrazovanje i rad. I najsiromašniji kinez koji je izučio principe kineske filozofije, zemljoradnje, tradicionalne medicine mogao je dobiti najviše mesto u državi, što je pogodovalo razvoju dugogodišnjih naučnih tradicija u Kini koje su stalno obogaćivane novim saznanjima.

Prva zabeležena primena Tradicionalne kineske medicine datira od pre više od 2.000 godina i najčešće se neraskidivo prepliće sa principima Jinjangizma [7], koji je predstavljen prvi put od Cou Jena (305 - 240. p. n. e.), kineskog filozofa osnivača škole Jin-Janga, na čijem učenju se do danas Tradicionalna kineska medicina većim delom oslanja.

Bazična teorija kineske medicine pokušava da da tumačenje; promena u prirodnim životnim ciklusima i promena u bolestima. Ona u medicinskom pogledu uključuje veći broj teorija o načinu angažovanja čovekova energije, čovekovih unutrašnjih organa i unutrašnjih kanal u organizmu. Ona takođe istražuje dijalektiku, tumači zašto bolest nastaje, kako da se bolest dijagnostikuje i spreči i konačno, kako da se sačuva zdravlje. Teorija Jin i Jang izvodi poreklo iz drevne filozofske koncepcije. Posle posmatranja čudnih pojava, kako u prirodi (kosmosu) tako i u organizmu čoveka, drevni Kinezi su grupisali sve konfliktne ideje u »Jin i Jang«. Oni su ovu koncepciju koristili da tumače kako su se stvari menjale.
„Kineska medicina pomoću teorije »Jin i Jang« pokazuje komplikovane odnose među raznim stvarima, kao što su odnosi različitih delova čovekovog tela, odnosi između čoveka i prirode ili društva. Veruje se da je relativni balans »Jin i Jang« osnova da čovekovo telo održava normalne aktivnosti. Ako takav balans bude poremećen, čovek se razboli.“

Četrdesetih i pedesetih godina 20. veka, kineska vlada je preduzela niz mere da objedini primenu različitih oblika kineske medicine u jedinstven sistem koji je trebalo da bude zvanično definisan kao Tradicionalna kineska medicina. Namera kineske vlade je bio da se izvrši integracija usluga koje pružaju tradicionalni terapeuti u zemlji (jako veliki broj ljudi) u jedinstveni organizacioni zdravstveni sistem Kine namenjen za pružanje zdravstvenih usluga stanovnicima najmnogoljudnije zemlje sveta. Ovakav način organizacije zdravstvene zaštite bio je namenjen velikom broju ljudi, koji bi se istovremeno lečili primenom tradicionalnih i vekovima poznatih jeftinih metoda i savremenih metoda lečenja.

Zato Tradicionalna kineska medicina i zapadna medicina postoje i rade rame uz rame u modernoj Kini, ali i u još nekim zemljama Azije. Zahvaljujući ovakvom razmišljanju Kina je relativno više napredovala u odnosu na zapadne zemlje u korišćenju koncept „integrisane medicine." Tradicionalna kineska medicina je značajno uključena u lečenju i planiranju usluga kineskog zdravstva - uključujući tu i dominantne bolesti današnjice kao što su rak i bolesti srca.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), Tradicionalna kineska medicina je u potpunosti integrisana u kineski zdravstveni sistem i oko 95% kineskih bolnica primenjuje u praksi Tradicionalnu kinesku medicinu. Kao primer ove integracije (SZO) navodi, da je u Kini uobičajeno da se deca leče intravenskom primenom antibiotika uz istovremenu primenu lečenja kineskim biljem sa ciljem da se tradicionalni lekovi suprotstave nuspojavama koje mogu nastati dejstvom antibiotika i pojačaju imunski sistem deteta.

Teoretske postavke Tradicionalne kineske medicine mogu se podeliti na sedam glavnih učenja, od kojih je svako neodvojivi deo jedinstvene teorije kineske medicine:

  1. Koncepcija „U—sin“ ,
  2. Koncepcija „Jin—Jang“ ,
  3. Učenje o energiji „Či“,
  4. Učenje o „Cin—Lo“, o vezama (meredijanima)u organizmu,
  5. Učenje „Džan—Fu“, o gustim i šupljim unutrašnjim organima,
  6. Klasifikacija sindroma oboljenja,
  7. Uzroci i mehanizmi razvoja bolesti.

Razlike između zapadne i istočne medicine[uredi | uredi izvor]

Tradicionalna kineska medicina je ogromna kolekcija nikada dokazanih, kroz vreme poštovanih teorija od strane mnogih ljudi koji su je primenjivali sa značajnim stepenom uspešnosti. Do sada, ta njena uspešnost, nikada nije u potpunosti dokazana ili objašnjena, ili bar ne u meri koja je potpuno prihvatljiva za ortodoksne, zapadne naučnike, koji koriste ortodoksne, zapadne, istraživačke tehnike...ono što je potrebno za njeno dokazivanje je nova paradigma; novi način gledanja, zaključivanja i tumačenje, svih dokaza i zapažanja o procesima bolesti i zdravlja...jer postoje pojave (ili fenomeni) koji se ne mogu u potpunosti objasniti biomedicinskom naukom današnjice.[8][9]

Dok je za zapadnu medicinu karakterističan materijalistički pristup ljudskom telu u kome se akcenat stavlja na lečenje fizičkih i fizioloških promena u telu i njegovim organima, tradicionalna kineska medicina više pažnje posvećuje unutrašnjim funkcijama organa i svoju idealističku koncepciju zasniva na životnoj energiji.

Za zapadnu medicinu je karakteristična primena usko-specijalističkog načina lečenja u kome je dijagnoza bolesti glavna vodilja koja usmerava oblike i načine lečenja, dotle je tradicionalni kineski sistem lečenja u svojoj suštini holistički - jer na ljudski organizam gleda kao na celinu, kao neodvojivi deo Vasione koji funkcioniše prema njenim zakonima. Zato se u tradicionalnom kineskoj medicini određuje tip poremećaja ravnoteže, a ne dijagnoza bolesti.
„Istočna medicina tretira ljudsko zdravlje kao sposobnost organizma da održava ravnotežu i integritet. Čovek je deo mikrokosmosa koga okružuje Vasiona u kojoj deluju iste sile na kojima se zasniva miskrokosmos. Čovek je deo celine. Kako organi tela međusobno bivaju u interakciji, tako čovek biva u interakciji sa prirodom. Zapadna medicina ne uzima u obzir duhovni svet čoveka, za istočnu medicinu duh je u ravnoteži sa telom, bolesno telo se poistovećuje sa bolesnim duhom“.

Ono što posebno izdvaja tradicionalnu kinesku medicinu od zapadne je tzv. herbalna medicina i primena modernih dijetetskih preparata baziranih na principima kineske tradicionalne medicine koji mogu da pomognu onima koji su se razboleli, ali i onima koji žele da održe vitalnost i zdravlje, i koji su danas široko prihvaćeni gotovo u celom svetu.

Osnove kineske medicine[uredi | uredi izvor]

Tradicionalna kineska medicina je na veoma visokom stepenu razvoja, mada je njihova medicinska teorija ponekad puna filozofskih spekulacija vere koje su često i besmislene. Temeljna ideja te medicine je kinesko verovanje u postojanje jedinstva između mikrokosmosa i makrokosmosa i održavanja zdravlja borbom dvaju prirodnih principa ljudskog organizma; muškog principa »jang« i ženskoj »jin«. Po njima ako prevladava »jang« to je znak zdravlje, a kad prvladavaa »jin« govorilo se o postojanju bolesti.[10]

Kineska anatomija poštuje iste principe kao i ostale medicine sveta – jetra je majka srca, bubreg je neprijatelj srca ..., što upućuje na pomisao da su kinseki lekari dobro poznavali složene odnose organa i njihovih tečnosti. Mada često nailazimo i na nepotpuno razumljuve anatomske opise ljudskog tela. Kroz pet hiljada godina koliko postoji tradicionalna kineska medicina ona je pretrpela brojne promene, i oslobađanja (čišćenja) od teorija i metoda koji nisu donosili rezultate, tako da je danas pročišćena, i jasna.

Tradicionalna kineska medicina u sistemu zvanom čovek izdvaja četiri osnovna nivoa: fizičko telo, sistem meridijana, emocije i psihu. Bolest po tradicionalnoj kineskoj medicini nastaje u umu, pri čemu viši nivoi utiču na niže i na kraju se realizuju na materijalnom nivou. Ako oboli telo, obavezno se javlja i poremećaj na nivou psihe i emocija.

Osnovni pogled na svet drevnih istočnih naroda je dualistička kosmogonijska koncepcija dve suprotstavljene sile: »Jin i jang« koje su prvobitno nastale iz jedinstvene energije Či, pod dejstvom prvobitne materije Taj-či, Tako je nastala podela na svetlu i laku energiju »Jang-či« i mutnu i tešku »Jin-či«. Smenjivanje dejstva pasivnih sila (»jin«) i aktivnih sila (»jang«) je u osnovi svih procesa u prirodi. Interakcija »jin« i »jang« rađa pet glavnih elemenata (glavnih principa) koji su osnova svih stvari i prirodnih stanja: »Voda«, »Vatra«, »Drvo«, »Zemlja« i »Metal«.

Međusobne veze pet glavnih elemenata potčinjenih teoriji Jin-Jang
Simbol kružne zastupljenosti suprotstavljenih sila »Jina« i »Janga«. Jang je ovde simbolično prikazan crnom bojom a Jing belom.

Koncepcija U-Sin objašnjava odnos između čoveka i prirode. Između pet glavnih elemenata postoje međusobne veze koje su potčinjene teoriji Jin-Jang, glavnoj stvaralačkoj vezi koja stimuliše i destruktivnoj vezi koja koči;

  • Stvaralačka veza (stimuliše razvoj-proizvodi interakciju);
    »Drvo« stimuliše - rađa »Vatru« → »Vatra« stimuliše - greje »Zemlju« → »Zemlja« stimuliše - rađa »Metal« →
    »Metal« stimuliše - daje »Vodu« → »Voda« stimuliše - hrani »Drvo«.
  • Destruktivna veza (koči razvoj-savladava interakciju);
    »Vatra« pokorava - topi »Metal« → »Metal« pokorava - seče »Drvo« → »Drvo« pokorava - rije korenjem »Zemlju« → »Zemlja« pokorava (upija) »Vodu« → »Voda« pokorava - gasi »Vatru«.

Ovi zakoni i ciklusi deluju u makrokosmosu, a svi delovi makrokosmosa, ili mikrokosmosa u koje spada i čovek imaju zajedničku funkcionalnu strukturu. Glavni element su simbol životnih procesa koji se odvijaju u prirodi ali i čoveku. Sveukupno dejstvo ovih uticaja čini harmoniju koja organizam čini vitalnim, punim energije i zdravim. Svakom glavnom elementu odgovara jedan organ;

  • Drvo (proleće, vetar, zeleno, kiselo, bes) predstavljeni su jetri i žučneoj kesi,
  • Vatra (leto, toplota, crveno, gorko, radost) odnosi se na srce i tanko crevo,
  • Zemlja (kraj leta, vlažnost, žuto, slatko) odnosi se na slezinu i želuidac,
  • Metal (jesen, suvoća, belo, ljuto tuga) odnosi se na pluća i debelo crevo,
  • Voda (zima, hladno, crno, slano, strah) odnosi se na bubrege i mokraćnu bešiku.

Istočna medicina se jako malo bavila anatomijom i fiziologijom u onom obliku u kojem je to činila klasična ortodoksna medicina, jer je primarno težila da otkrije veze i međusobne odnose unutar organizma i međusobne veze između njega i Kosmosa.

Koncepcija »Jin-jang« podrazumeva učenje o dva suprotna načela, Bilo koji objekat, pojava, uključujući čoveka i vasionu, imaju svoje zakonitosti razvoja. Na kineskom »Tao« je put kojim ide priroda. »Tao« obuhvata sve što postoji i može postojati. Zemlja i nebo, dan i noć, svetlost i tama - to su manifestacije »Tao« .» Tao« je redosled kretanja i razvoja svakog procesa u Vasioni. Između makro-i mikorokosmosa nema razlike, nema podele, to je jedinstvo svih stvari-Vasione i čoveka, ljudskog tela i misli, na njemu se zasniva koncepcija razvoja tela i duha i njihovog harmoničnog jedinstva. Svaki čovek ima svoj individualni put i svaki put je jedinstven, osnovni zadatak svakog čoveka je da izabere svoj put i sledi ga. „Ako se čovek drži svog životnog puta, Tao će se ispoljavati kroz čoveka. Kao jedinstveni princip, Tao se deli i rađa dve sile: Jin i Jang, zato Tao predstavlja dinamiku procesa Jin i Jang, to su dve suprotnosti svakog procesa ili pojave, svuda i u svemu su prisutna dva načela, dva antipoda, njihovo međusobno delovanje i smenjivanje obezbeđuje proces razvoja. Takođe Jin i Jang nisu dati jednom zauvek, imaju svoje procese unutrašnjeg razvoja, u Jinu se nalazi Jang i obrnuto, međusobna veza je prožimajuća i stvara harmoniju!“

Međusobno delujući i razvijajući se, Jin i Jang rađaju najfinije energetske tokove-životnu energiju Či. Či je oko nas i unutar nas. Stalno se menja sledeći prirodne zakone, smenu dana i noći, godišnje doba, mesečeve faze, kretanje planeta. Energija Či povezuje Jin i Jang i njenom kontrolom postiže se harmonija.

Koncepcija suprotstavljenih sila[uredi | uredi izvor]

Teorija suprotstavljenih sila zauzima centralno mesto u tradicionalnoj kineskoj medicini. Koncepcija dve suprotstavljene sile: Jin i Jang koje su prvobitno nastale iz jedinstvene energije Či proizašla je iz osnovnih pogleda na svet drevnih kineza. Teorija Jin-Jang zauzima centralno mesto u kineskoj tradicionalnoj medicini, u kojoj je glavni zadatak lečenja uspostavljanje poremećenog balansa (ravnoteže) Jin-Jang ili prema našim shvatanjima uspostavljanje homeostaze i stimulacije imunskog sistema. Svako fizičko ili psihičko stanje kod koga se zapaža „višak“ u odnosu na normu spada u Jang stanje, a svaki „manjak“ u Jin stanje. [a]

Do obolevanja može da dođe zbog snižavanja unutrašnjeg Jina ili Janga, čime se gubi kontrola nad suprotnim principom. Zato kod Jang sindroma treba delovati umirujuće, dok je Jin potrebno stimulisati.
„Evo jednog primera: namirnice koje spadaju u Jang su: krompir, beli luk, celer, govedina, ovčetina, pletina, kravlje mleko, brašno, vino, šećer, jaja, zeleni čaj, celer, biber, banana, kruška itd Namirnice koje spadaju u Jin su: grašak, tikvica, paradajz, šargarepa, krastavac, spanać, pečurke, proso, svinjetina, šaran, voda, so, smuđ, breskva, šljiva, limun itd Leti treba jesti hranu koja je više Jin, zimi onu kojaje više Jang. Mnogi stručnjaci za makrobiotiku preporučuju da se ne upotrebljavaju više od dve Jin namirnice istovremeno jer može izzvati depresiju, rastrojenost, ranjivost, a previše Jang hrane može doneti napregnutost, grozničavost, razdražljivost“

Oblici lečenja[uredi | uredi izvor]

Tradicionalna kineska medicina svoje lečenje uglavnom zasniva na primeni: velikog broja biljnih lekova, akupunkturi, lečenje ishranom i tui na masaže.[10]

Lečenje biljem[uredi | uredi izvor]

Tradicionalna kineska medicina, stavlja jak naglasak na primenu biljaka u medicini, jer se biljke mogu konzumirati svakodnevno. Biljni preparati se obično primenjuju u obliku tableta ili obrađenih proizvoda, (ekstrakti, kapsule, tablete, tinkture, ili prašak). Ovakav način primene je u suprotnosti sa primenom sirovog ili sušenog oblika biljaka koji više koriste neformalni i stariji praktičari.

Biljke su u Tradicionalnoj kineskoj medicini podeljene u osam osnovnih grupa, zavisno od toga koji se cilj želi postići njihovom primenom u lečenju. Prethodno se dijagnostikom određuje da li se kod pacijenta želi izazvati znojenje, da li je potrebno harmonizovati či ili ga ojačati, da li je u sistem meridijana ušao vetar pa ga treba ponovo isterati ili treba li kue stimulisati na bolju cirkulaciju.[11]

Svaka biljka u Tradicionalnoj kineskoj medicini ima višestruko dejstvo i poseduje određene osobine osnovu kojih se one razvrstava na sledeći način:

  • Prema ukusu - slano, slatko, gorko, kiselo i ljuto. [b]
  • Prema temperaturnom dejstvu, biljke su sistematizovane u pet grupa; jako hladno, hladno, umereno, toplo i vruće.
  • Prema površini na koju deluju, biljke se dale na one koje deluju na površini tela ili one koje deluju u dubokim slojevima organizma.
  • Prema funkcionalnom dejstvu. svaka lekovita biljka deluje u određenom funkcionalnom području što se mora imati u vidu prilikom propisivanja i upotrebi bilja.
  • Prema delovima biljke. Različiti delovi iste biljke imaju i različito dejstvo u organizmu. zato se pri propisivanju mora uvek obratiti pažnja na to da li se za lečenje određenog poremećaja koristi koren, stabljika, listovi ili cvet.

Tradicionalna kineska medicina je do sada sistematizovala i proučila oko 3000 biljaka, dok se u svakodnevnoj upotrebi u Kini nalazi oko 350-400 biljaka. Jedna od najpoznatijih biljaka je zasigurno ginseng. Ta biljka razvija svoje puno delovanje u funkcionalnom području želuca i slezine, odnosno pluća, jačajući „či“. Po svom temperaturnom delovanju više je neutralne prirode.

Tokom niza godina kineski su lekari razradili tzv. klasične recepture koje se i danas nalaze u upotrebi i čine osnovu prepisivanja recepata. Prema potrebi te se recepture prilagođavaju svakom pacijentu dodavanjem ili izuzimanjem određenih biljaka.

U Tradicionalnoj kineskoj medicini biljni režimi se primenjuje i u terapiji mnogih teških bolesti kao što su tumori i bolesti srca. Kombinacija biljak se obično koriste za smanjenje neželjenih dejstva hemoterapije i poboljša funkcionisanje imunskog sistema u bolesnika sa tumorom ili za poboljšanje srčanih funkcija i funkcija krvotoka kod kardiovaskularnih bolesti. Ostale kombinacije biljnih lekova se koriste u lečenju dijabetesa, infekcija i mnogih drugih bolesti.

Akupunktura[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Akupunktura
Akupunkturna »mapa«
Ubadanje metalnim iglama akupunkturnih tačka podlaktice

Praktična prinmena akupunkture verovatno datira iz kamenog doba, što je dokumentovano nalazima kamene igle.[12] Takođe, na pronađenim hijeroglifima i drugim dokumentima koji datiraju iz dinastije Šang (1600-1100. p. n. e.) prikazana je primena akupunkture i lečenje toplotom.[13] Kada je akupunktura (i lečenje biljnim lekovima) integrisano u okviru medicinske teorije i prakse teško suditi.[14]

Akupunktura se bazira na učenju da je čovek, kao i svako živo biće, ispunjeno životnom energijom Ki (chi), koja kruži po telu određenim putevima ili meridijanima. Nesmetani tok vitalne energije preduslov je energetske ravnoteže i psihofizičkog zdravlja organizma.[15] Različiti spoljašnji faktori (negativna zračenja, hladnoća, povrede, bakterije), kao i unutrašnji (negativne emocije, stres, bes, tuga), mogu izazvati neravnotežu. Tada će se poremetiti ili zaustaviti protok Ki energije, što će uzrokovati poremećaje u psihofiziološki funkcionisanju organizma, a može dovesti i do bolesti. Prema ovom učenju, poremećeni ili prekinuti tok vitalne energije može se ponovo uspostaviti ubadanjem igala na određene tačke koje se nalaze iznad linija, odnosno „meridijana“, čime se ponovo uspostavlja ravnoteža, ili zdravlje organizma.[16][17]

Svaki meridijan ima početak u nekom organu, koji se često naziva unutrašnjim delom meridijana. Neki od njih svojim tokom dolaze u relativno površinske slojeve, dok drugi ostaju u dubljim slojevima. U ljudskom telu postoji 14 meridijana (2 glavna koja prolaze prednjim delom tela po sredini od vrha temena do međice, i zadnjim delom tela uz kičmu od međice do vrha temena i 12 osnovnih meridijana nazvanih po organima za koje se vezuju) i 361 klasična akupunkturna tačka. Svaki meridijan odgovara određenom funkcionalnom području. Meridijani organa se grubo dele na meridijane šake i meridijane stopala, ili kanale Jin i Jang. Na svakom udu se nalazi početak po tri kanala. Sa ruke polaze tri Jin kanala (pluća, perikard, srce) i tri Jang kanala (debelo, tanko crevo, trostruki grejač/San Jiao). Sa noge polaze tri Jin kanala (slezina, jetra, bubreg) i tri Jang kanala (želudac, žučna kesa, mokraćna bešika). Ki teče duž kanala unutrašnjim i spoljašnjim putevima koji se reflektuju na koži pacijenta.[17]

Akupunkturne tačke omogućavaju da se ubadanjem metalnim iglama reguliše energetski tok u određenom funkcionalnom području. Ubadanjem igala u te tačke ponovo se uspostavlja protok energije tamo gde je on poremećen ili prekinut, a tako se uspostavlja ravnoteža u celokupnom ljudskom organizmu. Novija istraživanja ukazala su na prisustvo elektronadražljivosti spomenutih tačaka. Po modernijoj teoriji provokacijom tačaka postiže se izlučivanje endorfina, oksitocina koji ublažavaju bol. Nesumnjivo je da se pri tome aktivira deo mozga pod nazivom limbus.[17]

Ostala dejstva akupunkture se objašnjavaju i delovanjem ovih sistema:[17]

  • Neurohumoralniog (nervnog sistema), koji uključuje centralne neurohumoralne i neuropeptidne mehanizme, perivaskularnu simpatički aktivaciju i periferna aferentna nervna vlakna.[18]
  • Cirkulatornog, koji prenosi biomolekularne elemente lokalno i centralno, koji uzrokuju promene u ćelijama akupunkturnom stimulacijom.[19][20]
  • Limfnog, koji služi kao „medijum“ za limfnu cirkulaciju duž fascija i perivaskularnog intersticijskog prostora,
  • Elektromagnetskog ili bioinformatički sistem, koji aktiviran akupunkturnom stimulacijom deluje na statički elektricitet na površini ćelija, i na jonsku migraciju u međućelijskoj tečnosti.

Lečenje hranom[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Lečenje hranom

Kako kineska medicina ima holistički pogled na telo i na duh, ona smatra da je hrane jedan od faktore čiji uticaj unutar tela istovremeno sa ostalima treba posmatrati. I u dijagnostici i u terapeutskom delu se insistira na tome da je organizam jedna celina i ne samo da je celina unutar sebe, već da je blisko povezan sa prirodom, pa se kroz unetu hranu unosi i deo prirode kao mikrosistem koji odražava makrosistem kompletnog kosmosa, tako da sva pravila koja važe u kosmosu važe i u našem telu.

Zato se u Kini vodi računa koja hrana se jede zimi, a koja leti i da u odnosu na promene u prirodi i čovek mora da prilagođava svoju ishranu, kako u cilju prevencije tako i u cilju lečenja.

„Tuina“[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Tuina

Tuina, (kin: 推拏, 推拿, tuīná) je jedan od oblika lečenja koji primenjuje Tradicionalna kineska medicina, a koja svoje dejstvo ispoljava primenom manuelog pritiska terapeuta na akupunkturne tačke, meridijane i grupe mišića ili nerava, čime se postiže „uklanjanje blokada“ koja sprečava slobodan protok „či energije“.[21] Otklanjanjem spomenutih „blokada“, u organizam se vraća ravnoteža, što dovodi do poboljšanja zdravlja i povratka vitalnosti [22][23].

„Tuina je najprikladnija za ublažavanje hroničnih bolova, poremećaja mišićno-koštanog sistema i stresa povezanog s poremećajima koji utiču na organe za varenje ili respiratorni sistem. Tui na tretira i bolove u vratu, ramenima, leđima, išijas i teniski lakat. Međutim, budući da Tuina poboljšava i obnavlja protok „či energije“, tretman često povoljno deluje na celo telo, a ne samo na određena područja“. [24]

Štetni efekti KMM[uredi | uredi izvor]

Iako sve kineske materije medike (KMM) potiču iz prirode, neke supstanve koje koristi TKM u intervencijama ima istovremeno terapeutske efekte i neželjene ili štetne efekte, što je utvrđeno u randomizovanim kontrolisanim ispitivanjima. Kontrolisana ispitivanja metoda tradicionalne kineske medicine (TCM) mogu se podeliti na pet vrsta:[25]

  1. Neželjeni efekti po odgovarajućim principima i smernicama TKM, kao što su toksičnost (akutna i hronična) i alergija;[4]
  2. Neželjeni efektiusled nepravilne upotrebe bez poštovanja TCM principa, uključujući bez poštovanja TCM terapijskih principa, prevelike doze, nepravilne metode obrade i pripreme, nepravilna strategija formule, itd;
  3. Neželjeni efekti zbog kontaminacije u CMM, kao što su kontaminacija teškim metalima i pesticidima u kineskim intervencijama na biljnoj medicini i namerno ili nenamerno zagađenje lekovima;
  4. Neželjeni efekti zbog zamene CMM-a;
  5. Neželjeni efekti zbog interakcije lekova i biljaka.

Neželjeni efekte TKM treba pravilno tretirati. Precenjivanje ili potcenjivanje neželjenih efekta intervencija TKM doneće pogrešnu poruku pacijentima i pružaocima zdravstvenih usluga. Da bi korisnici usluga TKM imali sveobuhvatniu sliku o bezbednosnom pitanju u izveštajima nakon standardizovanij ispitivanja TKM treba navesti specifičnu procenu ishoda primene metoda TKM, sa akcentom na neželjene efekte i tumačenje uzroka pojave neželjenih efekta.[26]

Proverljivost[uredi | uredi izvor]

Medicina zasnovana na dokazima (EBM), integrišući pojedinačnu kliničku ekspertizu sa najboljim dostupnim kliničkim dokazima iz sistematskih istraživanja, poslednjih godina je uspostavljena kao standard savremene medicinske prakse za veću efikasnost i sigurnost lečenja.[27]

Tradicionalna kineska medicina (TKM), s druge strane, evoluirala je kao sistem medicinske prakse iz drevne Kine pre više od 2000 godina zasnovan na empirijskom znanju kao i na teorijama i konceptima koji tek treba da se mapiraju naučnim ekvivalentima.

Uprkos sve većoj upotrebi TKM i prepoznavanju njegovih terapijskih blagodati širom sveta, nedostatak čvrstih dokaza iz perspektive EBM ometa prihvatanje TKM od strane zapadne medicinske zajednice i njegovu integraciju u glavnu zdravstvenu zaštitu.

Da bi TKM postala sastavna komponenta svetskog zdravstvenog sistema, tako da se njene koristi mogu racionalno iskoristiti u najboljem interesu pacijenata, neophodno je da TKM dokaže svoju efikasnost i sigurnost dokazima na visokom nivou u skladu sa EBM-om, odnosno da se primenom metoda medicina zasnovana na dokazima (EBM) proveri i dokaže validnost i izvodljivost njene tradicionalne prakse.[28][29]

Neki zaključci izvedeni iz objavljenih randomiziranih kontrolisanih ispitivanja nemaju praktičnu vrednost za primenu u realnim kliničkim uslovima, a takođe postoje određena ograničenja u uopštavanju rezultata pragmatičnog randomiziranog kontrolisanog ispitivanja. U tom smilu u nekim zemljama su sprovedene studije iz stvarnog sveta kako bi se istražile efikasnost i bezbednost kliničkih intervencija ili postmarketinških lekova, što je nova tendencija u kliničkim istraživanjima mesta i uloge TKM.[30]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Primer: povišena temperatura je Jang, drhtavica je Jin
  2. ^ Svima je dobro poznat efekat koji se javlja kada pojedemo komadic limuna ili pojedemo nešto ljuto. Upravo se ta delovanja koriste u terapiji kineskim biljkama.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Traditional Chinese Medicine: What You Need To Know”. NCCIH (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-02. 
  2. ^ a b v Williamson, Elizabeth M.; Lorenc, Ava; Booker, Anthony; Robinson, Nicola (2013-09-16). „The rise of traditional Chinese medicine and its materia medica: a comparison of the frequency and safety of materials and species used in Europe and China”. Journal of Ethnopharmacology. 149 (2): 453—462. ISSN 1872-7573. PMID 23832055. S2CID 206024307. doi:10.1016/j.jep.2013.06.050. 
  3. ^ Zhang, Xiao-Bo; Lyu, Dong-Mei; Huang, Lu-Qi; Li, Meng; Guo, Lan-Ping; Peng, Hua-Sheng (2018). „[Discussion on exploitation of foreign traditional chinese medicine resources based on "the Belt and Road"]”. Zhongguo Zhong Yao Za Zhi = Zhongguo Zhongyao Zazhi = China Journal of Chinese Materia Medica. 43 (7): 1501—1506. ISSN 1001-5302. PMID 29728043. doi:10.19540/j.cnki.cjcmm.20180307.013. 
  4. ^ a b Shaw, Debbie (2010). „Toxicological risks of Chinese herbs”. Planta Medica. 76 (17): 2012—2018. ISSN 1439-0221. PMID 21077025. S2CID 17857133. doi:10.1055/s-0030-1250533. 
  5. ^ Wang, Lin-Yuan; Wang, Chun; Zhao, Dan-Ping; Hou, Yan; Zhang, Mu-Han; Zhang, Jian-Jun (2020). „[Construction and application of modern research paradigm of new foreign introducing traditional Chinese medicine]”. Zhongguo Zhong Yao Za Zhi = Zhongguo Zhongyao Zazhi = China Journal of Chinese Materia Medica. 45 (5): 967—977. ISSN 1001-5302. PMID 32237434. doi:10.19540/j.cnki.cjcmm.20200228.401. 
  6. ^ Ling, Shuang; Xu, Jin-Wen (2013). „Model organisms and traditional chinese medicine syndrome models”. Evidence-Based Complementary and Alternative Medicine: ECAM. 2013: 761987. ISSN 1741-427X. PMC 3870116 Slobodan pristup. PMID 24381636. doi:10.1155/2013/761987 Slobodan pristup. 
  7. ^ Vidi na en:Vikipediji Huang neijing Suwen, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  8. ^ Kimball Atwood Acupuncture Anesthesia’ Redux: another Skeptic and an Unfortunate Misportrayal at the NCCAM (2009) Acupuncture,Medical Academia,Science and Medicine,Science and the Media Science-Based Medicine, Pristupljeno 31. 7. 2012
  9. ^ Steven Novella, Changing the Rules of Evidence (2008) / Science-Based Medicine, Pristupljeno 31. 7. 2012
  10. ^ a b „Hard to swallow”. Nature (na jeziku: engleski). 448 (7150): 106. 2007. Bibcode:2007Natur.448S.105.. ISSN 1476-4687. PMID 17625521. doi:10.1038/448106a. 
  11. ^ Coghlan, Megan L.; Maker, Garth; Crighton, Elly; Haile, James; Murray, Dáithí C.; White, Nicole E.; Byard, Roger W.; Bellgard, Matthew I.; Mullaney, Ian (2015-12-10). „Combined DNA, toxicological and heavy metal analyses provides an auditing toolkit to improve pharmacovigilance of traditional Chinese medicine (TCM)”. Scientific Reports. 5: 17475. Bibcode:2015NatSR...517475C. ISSN 2045-2322. PMC 4675079 Slobodan pristup. PMID 26658160. doi:10.1038/srep17475. 
  12. ^ Chiu, M (1993). Chinese acupuncture and moxibustion. Elsevier Health Sciences. str. 2. ISBN 978-0-443-04223-2. 
  13. ^ Robson, T (2004). An Introduction to Complementary Medicine. Allen & Unwin. ISBN 978-1-74114-054-5. str. 90.
  14. ^ Linde, Klaus; Allais, Gianni; Brinkhaus, Benno; Manheimer, Eric; Vickers, Andrew; White, Adrian R. (2009-01-21). Linde, Klaus, ur. „Acupuncture for migraine prophylaxis”. The Cochrane Database of Systematic Reviews (1): CD001218. ISSN 1469-493X. PMC 3099267 Slobodan pristup. PMID 19160193. doi:10.1002/14651858.CD001218.pub2. 
  15. ^ Melchart, D.; Linde, K.; Berman, B.; White, A.; Vickers, A.; Allais, G.; Brinkhaus, B. (2001). „Acupuncture for idiopathic headache”. Ur.: Melchart, Dieter. Cochrane Database of Systematic Reviews. str. CD001218. PMID 11279710. doi:10.1002/14651858.CD001218. 
  16. ^ (jezik: engleski) Ying XiaXiaoding CaoGencheng WuJieshi Cheng Acupuncture Therapy for Neurological Diseases: A Neurobiological View. View scribd.com
  17. ^ a b v g Principi akupunkture, preuzeto sa stetoskop.info Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. децембар 2010)
  18. ^ Vickers, Andrew J.; Linde, Klaus (2014-03-05). „Acupuncture for chronic pain”. JAMA. 311 (9): 955—956. ISSN 1538-3598. PMC 4036643 Слободан приступ. PMID 24595780. doi:10.1001/jama.2013.285478. 
  19. ^ Linde, Klaus; Allais, Gianni; Brinkhaus, Benno; Manheimer, Eric; Vickers, Andrew; White, Adrian R. (2009). „Acupuncture for tension-type headache”. Ур.: Linde, Klaus. Cochrane Database of Systematic Reviews. стр. CD007587. PMC 3099266 Слободан приступ. PMID 19160338. doi:10.1002/14651858.CD007587. 
  20. ^ Linde, Klaus; Allais, Gianni; Brinkhaus, Benno; Manheimer, Eric; Vickers, Andrew; White, Adrian R. (2015). „Acupuncture for migraine prophylaxis”. Sao Paulo Medical Journal. 133 (6): 540. PMID 26760126. doi:10.1590/1516-3180.20151336T1. 
  21. ^ Wayne, Peter M.; Berkowitz, Danielle L.; Litrownik, Daniel E.; Buring, Julie E.; Yeh, Gloria Y. (2014). „What do we really know about the safety of tai chi?: A systematic review of adverse event reports in randomized trials”. Archives of Physical Medicine and Rehabilitation. 95 (12): 2470—2483. ISSN 1532-821X. PMC 4499469 Слободан приступ. PMID 24878398. doi:10.1016/j.apmr.2014.05.005. 
  22. ^ Cao RF et al. Zhong yi|title=Tuina xue (Tuina therapy). Beijing, Ren Min Wei Sheng Chu Ban She, 1992
  23. ^ Yu DF (1985). Tuina xue (Tuina therapy). Shanghai: Shanghai Science and Technology Press. 
  24. ^ Official Tuina Website, Приступљено 25. 4. 2013.
  25. ^ Cheng, Chung-Wah; Bian, Zhao-Xiang; Li, You-Ping; Moher, David; Wu, Tai-Xiang; Dagenais, Simon; Li, Jing; Li, Ting-Qian (2008). „Transparently reporting adverse effects of traditional Chinese medicine interventions in randomized controlled trials”. Zhong Xi Yi Jie He Xue Bao = Journal of Chinese Integrative Medicine. 6 (9): 881—886. ISSN 1672-1977. PMID 18782527. doi:10.3736/jcim20080901. 
  26. ^ Bian, Zhao-xiang; Moher, David; Li, You-ping; Wu, Tai-xiang; Dagenais, Simon; Cheng, Chung-wah; Li, Jing; Li, Ting-qian (2008). „Precise reporting of traditional Chinese medicine interventions in randomized controlled trials”. Zhong Xi Yi Jie He Xue Bao = Journal of Chinese Integrative Medicine. 6 (7): 661—667. ISSN 1672-1977. PMID 18601844. doi:10.3736/jcim20080701. 
  27. ^ Jiang, Miao; Yang, Jing; Zhang, Chi; Liu, Baoyan; Chan, Kelvin; Cao, Hongxin; Lu, Aiping (2010). „Clinical studies with traditional Chinese medicine in the past decade and future research and development”. Planta Medica. 76 (17): 2048—2064. ISSN 1439-0221. PMID 20979016. S2CID 19321784. doi:10.1055/s-0030-1250456. 
  28. ^ Li, Zhi-Yong; Yang, Hong-Jun; Tang, Shi-Huan; Yang, Bin; Jiang, Wei-Ke; Huang, Lu-Qi (2019). „[Study strategies on medicinal properties of foreign medicine introduced to traditional Chinese medicine]”. Zhongguo Zhong Yao Za Zhi = Zhongguo Zhongyao Zazhi = China Journal of Chinese Materia Medica. 44 (14): 2972—2979. ISSN 1001-5302. PMID 31602842. doi:10.19540/j.cnki.cjcmm.20190505.104. 
  29. ^ Fung, Foon Yin; Linn, Yeh Ching (2015). „Developing traditional chinese medicine in the era of evidence-based medicine: current evidences and challenges”. Evidence-Based Complementary and Alternative Medicine: ECAM. 2015: 425037. ISSN 1741-427X. PMC 4407626 Слободан приступ. PMID 25949261. doi:10.1155/2015/425037 Слободан приступ. 
  30. ^ Tian, Feng; Xie, Yan-ming (2010). „[Real-world study: a potential new approach to effectiveness evaluation of traditional Chinese medicine interventions]”. Zhong Xi Yi Jie He Xue Bao = Journal of Chinese Integrative Medicine. 8 (4): 301—306. ISSN 1672-1977. PMID 20388468. doi:10.3736/jcim20100401. 

Литература[uredi | uredi izvor]

  • Benowitz, Neal L. (2000) Review of adverse reaction reports involving ephedrine-containing herbal products.Submitted to U.S. Food and Drug Administration. January 17.
  • Chan, T.Y. (2002). Incidence of herb-induced aconitine poisoning in Hong Kong: impact of publicity measures to promote awareness among the herbalists and the public. Drug Saf. 25:823–828.
  • Chang, Stephen T. The Great Tao; Tao Longevity. ISBN 978-0-942196-01-6. Stephen T. Chang
  • Hongyi, L., Hua, T., Jiming, H., Lianxin, C., Nai, L., Weiya, X., Wentao, M. (2003) Perivascular Space: Possible anatomical substrate for the meridian. Journal of Complementary and Alternative Medicine. 9:6 (2003) pp. 851–859
  • Jin, Guanyuan, Xiang, Jia-Jia and Jin, Lei: Clinical Reflexology of Acupuncture and Moxibustion; Beijing Science and Technology Press, Beijing. 2004. ISBN 978-7-5304-2862-7.
  • Kaptchuck, Ted J., The Web That Has No Weaver; Congdon & Weed. ISBN 978-0-8092-2933-8.Z
  • Maciocia, Giovanni, The Foundations of Chinese Medicine: A Comprehensive Text for Acupuncturists and Herbalists; Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-03980-5.
  • Ni, Mao-Shing, The Yellow Emperor's Classic of Medicine: A New Translation of the Neijing Suwen with Commentary; Shambhala. 1995. ISBN 978-1-57062-080-5.
  • Holland, Alex Voices of Qi: An Introductory Guide to Traditional Chinese Medicine; North Atlantic Books. 2000. ISBN 978-1-55643-326-9.
  • Needham, Joseph (2002). Celestial Lancets. ISBN 9780700714582. * Unschuld, Paul U., Medicine in China: A History of Ideas; University of California Press. 1985. ISBN 978-0-520-05023-5.
  • Porkert, Manfred (1974). The Theoretical Foundations of Chinese Medicine. MIT Press. ISBN 978-0-262-16058-2. 
  • Scheid, Volker, Chinese Medicine in Contemporary China: Plurality and Synthesis; Duke University Press. 2002. ISBN 978-0-8223-2857-5.
  • Unschuld, Paul U. (1985). Medicine in China: A History of Ideas. University of California Press. ISBN 978-0-520-05023-5. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Tradicionalna komplementrana i alternativna medicina
Popularna medicina Samolečenje • Lečenje domaćim lekovima • Narodna medicina
Tradicionalna medicina Ajurveda • Akupunktura • Akupresura • Duhovna energetska medicina • Joga • Tradicionalna kineska medicina • Orijentalna medicina • Kvantna medicina • Makrobiotika • Moksibustija • Primenjena kineziologija • Refleksologija • Segmentna terapija • Suđok • Tradicionalna domaća medicina • Tuina • Šiacu
Metode tradicionalne, komplementarne i alternativne medicine Apiterapija • Aromaterapija • Bioenergoterapija • Detekcija štetnih zračenja • Energetska terapija • Osteopatija • Hiropraktika • Homeopatija • Haloterapija • Herbalistika • Lečenje zvukom • Lečenje verom • Magnetoterapija Naturopatija • Kvantna medicina • Kristaloterapija • Lečenje svetlom • Fitoterapija • Porodični raspored • Reiki • Rolfing • Tai či čuan • Ći gong • Su Đok • Speleoterapija • Urinoterapija • Kiselo-alkalna dijeta • Hidroterapija debelog creva
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Традиционална_кинеска_медицина&oldid=27557306”