Usiljeni marš na Prištinu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Usiljeni marš na Prištinu
Dio rata na Kosovu i Metohiji i
NATO bombardovanja Jugoslavije
Vrijemes 11. na 12. jul 1999.
Mjesto
aerodrom Slatina u Prištini

42° 34′ 22″ N 021° 02′ 09″ E / 42.57278° S; 21.03583° I / 42.57278; 21.03583
Akcijausiljeni marš od Ugljevika do Prištine
Ishod
  • Napredovanja NATO snaga u invaziji na Kosovo.
  • Zauzimanje i uspostavljanje ruske kontrole nad jedinim aerodromom na Kosovu — aerodromom Slatina.
  • Dalje učešće ruskog kontingenta u mirovnoj misiji na Kosovu (KFOR).
Sukobljene strane
 Rusija
Pasivno učešće:
 SR Jugoslavija		  NATO
 Ujedinjeno Kraljevstvo
 Sjedinjene Države
Pasivno učešće:
Oslobodilačka vojska Kosova
Komandanti i vođe
Boris Jeljcin
Viktor Zavarzin
Junus-Bek Jevkurov
Nikolaj Ignatov		 Vesli Klark
Majk Džekson
Hašim Tači
Jačina
206 vojnika i oficira VDV RF, 15 oklopnih vozila, 35 motornih vozila tenkovska kolona potpomognuta pješadijskim i borbenim helikopterima
Žrtve i gubici
nema nema
Usiljeni marš na Prištinu na karti Kosova i Metohije
Usiljeni marš na Prištinu
Lokacija sukoba na mapi Kosova i Metohije

Usiljeni marš na Prištinu (rus. Марш-бросок на Приштину), na Zapadu poznato kao incident u Prištini (engl. Incident at Pristina), operacija je prebacivanja kombinovanog bataljona Vazdušno-desantne vojske (VDV) Oružanih snaga Ruske Federacije, koji se nalazio u Ugljeviku u sastavu međunarodnog mirovnog kontingenta u Bosni i Hercegovini, u Prištinu, administrativni centar srpske autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. Operacija je sprovedena tokom noći s 11. na 12. jul 1999. godine.

Cilj operacije bio je uspostavljanje kontrole nad aerodromom Slatina (sada dio aerodroma Priština) prije britanskog pododjeljenja KFOR-a.

Predistorija[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Rat na Kosovu i Metohiji i NATO bombardovanje SRJ

Poslije izbijanja oružanih sukoba između Vojske Jugoslavije i Oslobodilačke vojske Kosova, Zapad je optužio srpske vlasti za etničko čišćenje. Poslije antiterorističke akcije Policije Srbije u Račku, NATO je uputio ultimatum zahtijevajući povlačenje srpskih snaga iz Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, koja je bila pretežno naseljena Albancima. Vlasti Savezne Republike Jugoslavije nisu ispunile uslove ultimatuma.[1] Kao rezultat, NATO je 24. marta 1999. pokrenuo vojnu operacije protiv Jugoslavije, koja trajala do juna iste godine.

Tokom operacije, NATO avioni su bombardovali strateške vojne i civilne ciljeve u Jugoslaviji. Ulazak kopnenih snaga NATO sa područje Republike Makedonije bio je određen za 12. jun. Glavni strateški objekat, koji je trebalo prvi zauzeti, bio je vojni aerodrom Slatina, smješten 15 km jugoistočno od Prištine, jedini je aerodrom sa pistom koja može prihvatiti bilo koji tip vazduhoplova, uključujući teški vojni transport.

Rusija je od samog početka bombardovanja Jugoslavije pokušala da se na politički način suprotstavi državama članicama NATO-a.

Priprema za usiljeni marš[uredi | uredi izvor]

Prema stavu Rusije, u namjeri da ukaže na svoje prisustvo u svjetskoj politici, kao i da osigura svoje geopolitičke interese u regionu Balkana, rukovodstvo Ministarstva odbrane i Ministarstva spoljnih poslova Rusije, uz saglasnost ruskog predsjednika Borisa Jeljcina, odlučilo je da zauzme aerodrom Slatina i uvede ruski mirovni kontingent na teritoriju Kosova i Metohije.

Na sastanku sa prvim zamjenikom Ministarstva spoljnih poslova Rusije Aleksandrom Avdejevim zaključeno je:[2]

Imamo jednaka prava sa ostalim učesnicima u rješenju stanja na Kosovu, i zato ćemo, ako ne žele da računaju na nas, djelovati nezavisno.

U izradi plana, pored Avdejeva, učestvovali su: zamjenik direktora Odjeljenja za panevropsku saradnju Ministarstva spoljnih poslova Aleksandar Aleksejev, vojni ataše u Beogradu general Evgenij Barmjancev, general-pukovnik Viktor Zavarzin, oficiri GOU i GRU Generalštaba i druga vojna lica.[2]

Istovremeno, kao i u Ministarstvu spoljnih poslova (prije svega u vidu specijalnog predstavnika predsjednika Rusije za rješavanje situacije oko SRJ, Viktora Černomirdina), tako i u Generalštabu (načelnik Generalštaba general armije Anatolij Kvašnin i dr.), bilo je protivnika ova operacije, koji su se plašili konfrontacije sa Sjedinjenim Državama i njenim saveznicima, jer je premještanje ruskog bataljona bilo suprotno vojnim planovima NATO-a i moglo bi da dovede do početka totalnog rata.[3] S obzirom na to, plan zauzimanja aerodroma morao je da se razvije u tajnosti i od mnogih ruskih vojnih lica političara.[2]

Prema generalu Leonidu Ivašovu, koji je u to vrijeme bio na dužnosti načelnika Glavne uprave za međunarodnu vojnu saradnju Ministarstva odbrane Rusije, za predstojeću operaciju nisu znali ni u Ministarstvu spoljnih poslova. U Generalštabu, Ministarstvu odbrane, vazdušno-desantnim snagama, doslovno je nekolicina znala za to. Samo šest ljudi je znalo puni obim operacije, uključujući i vojno-diplomatsko pokriće. Čak je i predsjedniku Jeljcinu dostavljena analitička bilješka sa uopštenim prijedlozima, umjesto konkretnih akcija za zauzimanje aerodroma.

U slučaju napada NATO snaga na ruske desantne jedinice, planirano je da se sprovedu blic-pregovori s vojnim i političkim rukovodstvom Jugoslavije, stupi u vojni savez s Jugoslavijom i pružiti otpor nastupajućim snagama NATO-a širom Kosova i Metohije, istovremeno prebacujući na KiM nekoliko pukova VDV, sve do jačine divizije. Prema generalu Ivašovu, takav razvoj događaja od samog početka bio bi osuđen na uspjeh, budući da rukovodstvo NATO-a nije bilo u potpunosti pripremljeno za kopnenu operaciju u punom obimu.[3]

U maju 1999. major Junus-Bek Jevkurov, koji je u to vrijeme bio u međunarodnom mirovnom kontingentu u Bosni i Hercegovini, dobio je strogo povjerljiv zadatak od visoke vojne komande Ruske Federacije: „u sastavu grupe od 18 vojnika jedinice za posebne namjene GRU GŠ OS Rusije, tajno prodrijeti na teritoriju Kosova i Metohije, preuzeti kontrolu nad strateškim objektom — aerodrom Slatina i pripremiti se za dolazak glavnine snaga ruskog kontingenta”.

Zadatak je izvršen, a Jevkorova grupa, djelujući pod raznim oznakama, tajno za okolne Srbe i Albance krajem maja 1999. preuzela kontrolu nad aerodromom Slatina. Detaljne okolnosti ove operacije i dalje su povjerljive.[4]

Vojna operacija NATO-a završena je 10. juna 1999. godine. Prema Rezoluciji Savjeta bezbjednosti UN 1244, mirovne snage NATO-a razmještene su na KiM.

Uspostavljanjem kontrole nad aerodromom Slatina i ulazak mirovnih snaga NATO-a na Kosovo planirani su 12. juna. Glavnina kopnenih snaga NATO-a bile je koncentrisana u Republici Makedoniji i pripremale su se za ulazak na KiM u jutro 12. juna.

Ruski mirovni kontingent KFOR-a (jedinica VDV), stacioniran u Bosni i Hercegovini, dobio je naređene 10. juna da pripremi mehanizovani konvoj i prethodnica do 200 ljudi.

Prethodnica i konvoj, u čijem sastavu su bili oklopni transporteri, motorna vozila Ural i UAZ, pripremljeni su u najkraćem roku. Istovremeno, vojnici (osim komande), koji su trebali učestvovati u usiljenom maršu, do posljednjeg trenutka nisu znali gdje i zašto se sprema polazak.

Početak operacije[uredi | uredi izvor]

Premještanje ruskog kontingenta KFOR-a:
  •   Usiljeni marš na Prištinu 12. jula 1999.
  •   Vazdušna maršuta: prebacivanje desantnih jedinica iz Pskova, Rjazanja i Ivanova.
  •   Pomorska maršuta: prebacivanje desatnih jedinica i tehnike iz Tule.

Prethodnica VDV u oklopnim transporterima i motornim vozilima krenula je prema granici BiH i SRJ 11. juna u 4:00 (po drugim izvorima, spremnost za polazak određena je u 5:00, a krenuli su u 11:00).[5] Starijom operativnom grupom VDV Rusije u BiH komandovao je general-major Valerij Ribkin i kombat pukovnik Sergej Pavlov. Na teritoriji Srbije koloni se pridružio general-pukovnik Zavarzin, kojeg je imenovao Generalštab. Kretali su se brzinom ispod 80 km/č.[6] Kolona je bez poteškoća prešla granicu. Do tog trenutka komanda NATO-a nije imala informacije o početku usiljenog marša ruskih desantnih snaga na Prištinu.[7]

Prije prelaska granice, oznaka ruske vojne i transportne tehnike promijena je iz SFOR u KFOR. Osoblje je imalo zadatak da pređe više od 600 km u najkraćem mogućem roku i zauzme aerodrom Slatina prije dolaska NATO snaga. Na oklopnim transporterima i vozilima bile su istaknute ruske zastave.

Načelnik Generalštaba general armije Anatolij Kvašnin preko komandno-štabne komunikacije bosanske brigade naredio je Viktoru Zavarzinu da odmah okrenu bataljon u suprotnom smjeru. Zavarzin je to odmah prijavio general-potpukovniku Ivašovu. On ga je podsjetio da je „odluku o ulasku bataljona donio vrhovni glavnokomandujući — predsjednik Rusije, a naredbu je dao ministar odbrane… Prema tome, nema okretanja i zaustavljanja — samo naprijed”. Da bi Zavarzina spasio od novih neovlašćenih naredbi, Ivašov mu je predložio da na neko vrijeme isključi mobilni telefon. Ubrzo je Kvašin ponovo pokušao da prenese naredbu o zaustavljanju bataljon kroz štab brigade (komandno-štabno vozilo imalo je svoju komunikacionu opremu), ali Zavarzin je, preuzimajući punu odgovornost na sebe, nastavio da ide dalje.[8]

Kada je bataljon skoro dan kasnije stigao do administrativne linije Kosova i Metohije, usporio je, kao što je i planirano, i 12. juna tokom noći prešao, tek nakon što su specijalne snage NATO-a (obavještajne, komunikacione i druge) prešle jugoslovensko-makedonsku granicu i ušle na KiM. U to vrijeme su već u Briselu znali za napredovanje ruskih desantnih jedinica.[9]

Kretanje kolone ruske vojske po Jugoslaviji lokalno stanovništvo shvatilo je dvosmisleno. Tokom prolaska kroz teritoriju Srbije, uključujući i područje KiM, stanovništvo je radosno pozdravljalo ruske vojne,[10] bacalo cvijeće na opremu, dodavalo hranu i piće, zbog čega je kretanje kolone malo usporeno. Međutim, kasnije, već na samom Kosmetu, počele su konfrontacije sa separatistima.[11]

Kolona ruskih desantnih snaga u Prištinu je stigla 12. juna oko 2:00. Stanovništvo grada izašlo je na ulice u susret koloni, pri tome bacajući petarde, lagane baklje, a negdje se čula i mitraljeska paljba. Kolona je prošla kroz Prištinu za 1,5 čas. Neposredno poslije Prištine, kolona je ušla u Kosovo Polje, gdje se na kratko zaustavila da bi razjasnili zadatke i dobili informacije od obavještajnih službi.[5]

Tokom napredovanja kolone susretali su se sa brojnim jedinicama VJ u povlačenju. Desantne jedinice su u najkraćem mogućem roku zauzeli sve prostorije aerodroma Slatina, postavili kružnu odbranu, organizovali kontrolne punktove i pripremili se za pojavu prvih kolona NATO-a, koje su već bile na putu. Zadatak zauzimanja aerodroma Slatina izvršen je do 7:00 12. juna. U tom trenutku posljednje snage VJ (bombarderi i tenkovi) napuštaju aerodrom i odlaze kroz 20 minuta.

CNN je uživo prenosio ulazak ruskog bataljona u Prištinu.[12]

Dolazak britanske kolone[uredi | uredi izvor]

Na nebu iznad aerodroma oko 11:00 časova 12. jula pojavio se bespilotni izviđački avion, a zatim je sa punkta na ulazu u aerodrom komanda bataljona dobila poruku o dolasku prve kolone NATO snaga. Bili su to britanski džipovi. S druge strane, približavali su se britanski tenkovi Čiften.

Obje kolone su se zaustavile ispred ruskih kontrolnih punktova. Na nebu su se pojavili desantni helikopteri. Piloti britanskih helikoptera su nekoliko puta pokušali da slete na aerodrom, ali su te pokušaje osujetile posade ruskih oklopnih transportera. Čim bi helikopter pokušao sletjeti, transporter bi pojurio ka njemu, sprječavajući tako njegov manevar. Poslije neuspjeha, britanski helikopteri su odletjeli.

General Majkl Džekson, komandant grupisanih NATO snaga na Balkanu, izašao je ispred tenkovske kolone i okrenuo leđa ruskim vojnicima, počeo gestikulirati prema tenkovima ispred, krećući se unazad do kontrolnog punkta. Stariji poručnik i komandant voda Nikolaj Jacikov, koji je bio na stražarskom punktu, tražio je od Džeksona da zaustavi ove akcije pod prijetnjom upotrebe oružja.

Međutim, general ga nije razumio.[13] Jacikov je zauzvrat naredio vojniku da s oklopa i otkrije ručni bacač granata, pokazujući u pravcu tenkova.[5] Tako se pokazala ozbiljnost namjera ruske strane. Britanski tenkovi su ostali na svojim položajima, prekidajući pokušaje probijanja do aerodroma.

Iako je komandant NATO snaga u Evropi, američki general Vesli Klark naredio britanskom generalu Majklu Džeksonu da zauzme aerodrom prije ruske vojske, Britanac je odgovorio da neće započeti Treći svjetski rat.[14][15]

Poznati britanski pjevač Džejms Blant, koji je 1999. služio u NATO grupi, svjedočio je naredbi generala Klarka zauzimanju aerodroma od ruskih vojnika.[16] Blant je rekao da neće pucati na Ruse, čak ni po prijetnjom suda.[17] Pored toga, Blant je rekao:

Oko 200 Rusa bilo je smješteno na aerodromu... Neposredno naređenje koje je stiglo od generala Veslija Klarka bilo je „potisnuti ih”. Klark je koristio izraze koji su za nas bili neobično. Na primjer, „uništiti”. Postojali su politički razlozi za zauzimanje aerodroma. Ali praktična posljedica bi bio napad na Ruse.

Na kraju, Džekson je rekao da „neće dozvoliti svojim vojnicima da pokrenu Treći svjetski rat”. Dao je komandu „umjesto napada, opkoliti aerodrom”.[18]

Izvođenjem usiljenom marša, ruski bataljon je ostao bez zaliha, nadajući se da će ih dobiti vazdušnim putem avionom. Kada su se našli u okruženju, Rusi su, prema Blantovim riječima, nekoliko dana kasnije rekli: „Slušajte, nemamo više ni hrane ni vode. Možda možemo podijeliti aerodrom?”.[19] Međutim, poznato je da je stanje sa toplim obrocima za ruski bataljon riješeno, prije nego kod Britanaca.[20]

Svečani povorka jedinica ruskog mirovnog kontingenta KFOR-a u čast dolaska Vladimira Putina na aerodrom Slatina u junu 2001. godine.

Prema planu operacije poslije zauzimanja aerodroma Slatina, na njega su nedugo zatim trebali sletjeti vojno-transportni avioni Vojno-vazdušnih snaga Rusije, koji bi prebacili najmanje dva puka VDV i tešku vojnu tehniku. Međutim, Mađarska (članica NATO-a) i Bugarska (saveznica NATO-a) odbile su da Rusiji odobre vazdušni koridor, što je dovelo do toga da je 200 ruskih vojnika nekoliko dana samo ostalo jedan na jedan sa pristiglim NATO snagama.[21]

Prema Ivašovu, planirano je da uđu tri bataljona:[22]

  • Jedan je trebao ići u Kosovsku Mitrovicu na sjeveru Kosova i Metohije i obezbjeđivati naš sektor. Mađarska i Rumunija nisu dozvolile prolazak kroz njihov vazdušni prostor, pa se bataljon, koji je trebao ići u Mitrovicu, okrenuo na Prištinu.
  • Drugi je trebao izvesti desant na aerodrom u Prištini.
  • Treći kao rezerva trebao je sletjeti na srpsku teritoriju u Niš.

Pregovori i konsenzus[uredi | uredi izvor]

Pregovori između Rusije i NATO-a (koje su predstavljale SAD) vođeni su na nivou ministara spoljnih poslova i odbrane nekoliko dana u glavnom gradu Finske Helsinkiju. Cjelokupno vrijeme ruske i britanske snage u rejonu aerodroma Slatina nisu popuštale jedna drugoj ni u kom pogledu, iako je na aerodrom primljena mala delegaciju koju je predvodio general Majkl Džekson.

Takom složenih pregovora, strane su se složile da rasporede ruski mirovni kontingent na Kosovu u oblastima pod kontrolom Njemačke, Francuske i Sjedinjenih Država. Rusiji nije dodijeljen poseban sektor zbog strana rukovodstva NATO-a da bi to moglo dovesti do faktične podjele pokrajine. Istovremeno, aerodrom Slatina je bio pod kontrolom ruskog kontingenta, ali ga snage NATO-a mogle koristiti i za prebacivanje svojih oružanih snaga i druge potrebe.

U periodu jun—jul 1999 na KiM je s aerodrome u Ivanovu, Pskovu i Rjazanu stiglo nekoliko vojno-transportnih aviona Il-76 s ruskim mirovnim kontingentom (VDV), vojnom tehnikom i opremom. Međutim, veći broj ruskih vojnika ušao je na KiM morskom maršutom, veliki desantni brodovi su se iskrcali u grčkoj luci Solun — Nikolaj Filjčenkov, Azov (BDK-54), Cezar Kunikov (BDK-64) i Jamal (BDK-67) — a kroz teritoriju Republike Makedonije izvršili su marš na KiM.[23]

Počev od 15. oktobra 1999, aerodrom Slatina počeo je da prima i šalje međunarodne putničke letove, stekavši ponovo status međunarodnog aerodroma.

Ishod[uredi | uredi izvor]

Operacija je potpuno iznenadila NATO. Usiljeni marš na Prištinu dozvolio je Moskvi da obezbijedi raspoređivanje svojih mirovnih snaga na sjever KiM. Istorijski značaj ove operacije je veoma velik, a zajedno sa čuvenim zaokretom predsjednika Vlade Rusije Jevgenija Primakova 25. marta 1999. iznad Atlantika u znak protesta protiv početka bombardovanja Jugoslavije,[24] označio je početak prelaska Rusije na samostalnu spoljnu politiku.

Kao rezultat operacije, Rusija je dobila četiri zone odgovornosti u KiM, u kojima su se, za razliku od zona odgovornosti zapadnih sila, Srbi osjećali bezbjedno. Mirovnjaci iz Rusije su na KiM bili do 2003, kada je ruski kontingent (650 vojnika) povučen, a njegova imovina je predata komandi mirovnih snaga, a zauzvrat su stigle policijske formacije iz Rusije.[25]

Odlikovanje[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Medalja Učesniku usiljenog marša 12. jula 1999. Bosna — Kosovo

Učesnici usiljenog marša na Prištinu i lica koja su učestvovala u njegovoj pripremi nagrađeni su posebno utvrđenom medaljom „Učesniku usiljenog marša 12. jula 1999. Bosna — Kosovo”.

Odraz u kulturi[uredi | uredi izvor]

Usiljenom maršu na Prištinu je posvećena kompozicija Pjesma „Kosovskog bataljona” (rus. Песня „Косовского батальона“), koju su napisali učesnici događaja[26] (muzika D. Zubatenko, tekst S. Berezovskogo)[27].

Igrani film Balkanska međa (rus. Балканский рубеж; 2019), istoimeni roman Ivana Naumova i mini-serija Bataljon (rus. Батальон; 2018) posvećeni su događajima povezanim sa usiljenim maršem na Prištinu.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Lambeth, Benjamin S. (2001). NATO's Air War for Kosovo: A Strategic and Operational Assessment (na jeziku: engleski). Rand Corporation. str. 11—14. ISBN 978-0-8330-3237-9. 
  2. ^ a b v Ivašov 2004, str. 107; Gusьkova 2013.
  3. ^ a b Ivašov, Leonid (24. 3. 2009). „Brosok na Prištinu”. ei1918.ru (na jeziku: ruski). Akademiя rossiйskoй istorii. Arhivirano iz originala 27. 05. 2021. g. Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  4. ^ „Derzkiй marš-brosok rossiйskih mirotvorcev v Kosovo”. vesti.ru (na jeziku: ruski). 22. 3. 2009. Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  5. ^ a b v Nordvik, Vladimir (1. 6. 2019). „20 let nazad batalьon Sergeя Pavlova vošel v istoriю kak „prištinskiй desant””. Rossiйskaя gazeta (na jeziku: ruski). Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  6. ^ Hohlov, Aleksandr (11. 6. 2019). „«Desantniki šli pobeditь ili umeretь»: эks-glava VDV Georgiй Špak o podgotovke broska na Prištinu v 1999 godu”. RT na russkom (na jeziku: ruski). Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  7. ^ AVERIN, Pavel (12. 11. 2018). „Episkop iz Černogorii specialьno priehal v Rяzanь na 100-letie učiliщa VDV”. ryazan.kp.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  8. ^ Gusьkova 2013; Ivašov 2004, str. 110.
  9. ^ IVAŠOV, LEONID (2005). „Brosok na Prištinu (Naš sovremennik || N10 2005)”. nash-sovremennik.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  10. ^ „Russia's Pyrrhic 'Pristina Victory'”. Wall Street Journal (na jeziku: engleski). 18. 6. 1999. Pristupljeno 27. 5. 2021. 
  11. ^ „Postupaюt soobщeniя o stolknoveniяh mirotvorcev s kosovskimi separatistima. Novosti. Pervый kanal”. 1tv.ru (na jeziku: ruski). 18. 6. 1999. Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  12. ^ „BZGLЯD LEONIDA IVAŠOVA. WHAT DOES LEONID IVASHOV SEE? MARŠ-BROSOK NA PRIŠTINU”. RUSKII VOPROS (na jeziku: ruski). 2003. Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  13. ^ „Ispolnilosь 10 let so dnя marš-broska rossiйskih desantnikov iz Bosnii v Kosovo. Novosti. Pervый kanal” (na jeziku: ruski). 14. 7. 2009. Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  14. ^ „Generals 'clashed over Kosovo raid'”. news.bbc.co.uk (na jeziku: engleski). 2. 8. 1999. Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  15. ^ Hramčihin, Aleksandr (11. 6. 2003). „206 desantnikov, kotorыe potrяsli mir. K godovщine Velikogo pohoda na Prištinu.”. www.globalrus.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  16. ^ „Singer James Blunt 'prevented World War III'”. BBC News (na jeziku: engleski). 14. 11. 2010. Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  17. ^ Denisova, Ekaterina (15. 11. 2010). „NATO prikazala strelяtь po russkim”. ytro.ru (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 27. 05. 2021. g. Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  18. ^ Zabrodina, Ekaterina (16. 11. 2010). „Pevec ne obidel naših desantnikov”. Izvestiя (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 2. 3. 2011. g. Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  19. ^ Pek, Tom (15. 11. 2010). „Kak pevec Džeйms Blant spas nas ot Tretьeй mirovoй voйnы”. InoSMI.Ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  20. ^ „PRAVDA O PRIŠTINSKOM DESANTE / InfoArt” (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 19. 3. 2012. g. Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  21. ^ „Bыvšiй glavkom VDV rasskazal o podgotovke broska na Prištinu”. lenta.ru (na jeziku: ruski). 11. 6. 2019. Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  22. ^ Odnokolenko, Oleg. „Leonid Ivašov: «Pervыmi mы v Kosovo ne voйdёm, no i poslednimi ne budem»”. Eženedelьnik «ZVEZDA» (na jeziku: ruski). Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  23. ^ Bulavinov, Ilья; Safronov, Ivan (3. 7. 1999). „Vozdušnый desant otpravitsя v Kosovo morem”. Kommersantъ (na jeziku: ruski). 115: 1. Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  24. ^ „Razvorot nad Atlantikoй”. RIA Novosti (na jeziku: ruski). 21. 3. 2011. Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  25. ^ Bыškov 2006, str. 51.
  26. ^ „Mы deržali, deržali tu polosku zemli…”. avtomat2000.com (na jeziku: ruski). Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  27. ^ „Russian vdv in Kosovo” (na jeziku: ruski). Pristupljeno 26. 5. 2021. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Bыškov, P. A. (2006). „Rossiйskiй Flag Na Balkanah”. Vestnik Rossiйskogo Universiteta Družbы Narodov. Seriя: Istoriя Rossii (na jeziku: ruski) (3): 47—52. ISSN 2312-8674. Pristupljeno 26. 5. 2021. [mrtva veza]
  • Gusьkova, E. Ю. (2013). „Brosok rossiйskogo desanta”. Agressiя NATO 1999 goda protiv Юgoslavii i process mirnogo uregulirovaniя (na jeziku: ruski). Indrik. ISBN 9785916742701. 
  • Ivašov, L. G. (2004). „Kosovskiй krizis 1999 goda. Brosok na Prištinu”. Novaя i noveйšaя istoriя (na jeziku: ruski) (5): 87—114. ISSN 0130-3864. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Усиљени_марш_на_Приштину&oldid=27725842”