Ослободилачка војска Косова

Из Википедије, слободне енциклопедије

Грб тзв. Ослободилачке војске Косова

Ослободилачка војска Косова (ОВК) или UÇK (алб. Ushtria Çlirimtare e Kosovës) је била албанска паравојна организација, која се оружаним нападима на званичне државне органе(војску,милицију и друге) и цивиле свих националности борила за независност Косова и Метохије од Србије и Југославије и стварање тзв. Велике Албаније[1]. Многи домаћи и страни аналитичари је због њених метода деловања сматрају терористичком организацијом[1], али постоје и они који је називају герилом[2][3], па чак и регуларном војском[тражи се извор]. Према налазима државних органа републике Србије, али и западних обавештајних служби основни вид финансирања ОВК била је трговина дрогом која је чинила најмање половину њених средстава, док је и добар део осталих средстава прикупљен криминалним активностима.

ОВК је основана 1994. а први пут у јавност је изашла 1996. године. Циљ јој је био независно Косово, а користила се свим средствима оружане борбе. Дијелови ОВК су заступали и циљ припајања свих албански насељених подручја Србије, Македоније и Црне Горе, држави Албанији и самим тиме стварање Велике Албаније. Оснивач и вођа ОВК је све до његове смрти 1998. године био Адем Јашари (алб. Adem Jashari), а после тога до распуштања 1999. Хашим Тачи (алб. Hashim Thaçi).

Та организација је учествовала у сукобима и нападима на српске цивиле на Косову и Метохији прије и након НАТО окупације 1999.

Садржај

[уреди] Историја

[уреди] Настанак

У фебруару 1982. су Албанци у Немачкој поријеклом са Косова, основали организацију Косовски народни покрет - КНП (алб. Lëvizja Popullore e Kosovës) као конкурентну организацију пацифистички оријентисаној Демократском савезу Косова (алб. Lidhja Demokratike e Kosovës) Ибрахима Ругове. КНП се од почетка залагала за оружану борбу против српске војске, полиције и народа, као и против колаборатора из сопственог албанског народа. У мају 1993. се у Приштини из КНП-а одваја десна фракција и назива Национални покрет за ослобођење Косова - НПОК (алб. Lëvizja Kombëtare për Çlirimin e Kosovës). Та организација је покушала да оснује оружане групе и учествовала је у набавци оружја како међу члановима организације у Њемачкој, тако и на Косову.

Ове двије партије су подржаване од стране млађих Албанаца поријеклом са Косова у земљама западне Европе. Руговина ДЛК је подршку добијала из владајућег слоја албанског друштва још из старе комунистичке Југославије.

По неким процјенама, око 5.000 Албанаца се у грађанском рату у Хрватској и Босни и Херцеговини борило против Срба а на страни Хрвата и Муслимана. Дио њих се касније прикључио ОВК[4].

ОВК почиње са масовном набавком оружја и војном обуком својих припадника од 1994. године. Та обука се дјелимично изводила на територији Албаније уз подршку њене регуларне војске.

[уреди] Први напади и јавни наступи

Од 1996. до 1998. ОВК је преузела одговорност за 21 убиства: 5 полицајаца (Срби) и 16 цивила од којих је било 5 Срба и 11 Албанаца означених колабораторима. По подацима Министарства унутрашњих послова Србије, ОВК је била одговорна за убиство 10 полицајаца и 24 цивила.

Интернационални медији по први пут ову организацију спомињу у мају 1997. године. Прве фотографије чланова ОВК у униформи се у медијима појављују 28. новембра 1997. на сахрани албанца Халита Гечаја (алб. Halit Gecaj), који је погинуо приликом напада ОВК на полицијску станицу.

[уреди] 1998: Офанзива и пораз

Борбе између полицијских снага Србије и ОВК су трајале од фебруара до октобра 1998. ОВК се до почетка јула налазила у офанзиви и под њеном контролом је имала око једне трећине Косова. Од августа су полицијске снаге кренуле у противофанзиву и вратиле под своју контролу већину заузетих територија. У офанзиви полицијских снага је учествовало око 20.000 полицајаца.

Као последица борби у току 1998. долази до уништења многих српских и албанских насеља. У љето 1998. на подручју Косова се налази око 60.000 избјеглица.

[уреди] 1999: ОВК и НАТО током агресије на СРЈ

Припадници ОВК предају оружје маринцима САД.

Најкасније почетком НАТО бомбардовања на СР Југославију 24. марта 1999., ОВК постаје савезник НАТО. Током бомбардовања је НАТО - што се тиче циљева на Косову - био у сталном контакту са ОВК. Тај контакт је оствариван преко албанске армије и путем незваничних канала тј. преко шпијуна ЦИА, САС-а и других тајних служби. Од стране британског САС-а обучавани припадници ОВК су након обуке у Албанији, опремани модерном комуникационом техником уз помоћ које су након преласка на територију СРЈ наводили бомбардере НАТО-а на циљеве на земљи[4].

Повлачењем српске војске и полиције почетком јуна 1999. и закључним уласком НАТО-а на Косово, почео је и крај ОВК: УН и КФОР су захтијевали њено разоружавање и распуштање. Чак је и за ОВК примамљива опција стварања војске Косова одбачена од стране УН-а. ОВК је званично распуштена 20. септембра 1999. године; Фактички је она у ствари трансформирана у различите нове организације.

[уреди] Организација

Јачина, наоружање и степен организованости ОВК, су кроз историју њеног постојања били веома различити. На почетку је ОВК била наоружана претежно калашњиковима кинеске, југословенске и руске производње, уз нешто мина. Пошто јачина зависи и од обучености, може се рећи да је тек при крају свог постојања, бар дјелимично постигла степен обучености, који се могао мјерити са професионално обученим српским полицајцима и војницима. И то првенствено захваљујући обуци САС-а и ЦИА[4].

[уреди] Јачина

Процјене јачине ОВК у 1997. се креће од 1000 до 2000 припадника. У току 1998. због масовног прилива добровољаца, регрутирања у иностранству и у избјегличким логорима, тај број расте до 15000, по неким процјенама и до 20000 припадника.

[уреди] Наоружање

У борби против регуларних снага војске и полиције СР Југославије, ОВК је могла употребљавати само оружје, које се могло транспортовати мазгама и магарцима преко пограничних брда са Албанијом. Веће оруђе по правилу јој није било на располагању.

На почетку се наоружање ОВК састојало од аутоматских пушака калашњиков AK-47, нешто тромблонских мина, минобацача и противтенковског наоружања (RPG-7 и RPG-8).

Оружје је долазило највећим дијелом из Албаније, затим из залиха ТО и ЈНА са подручја цијеле СФРЈ, као и из других извора. Један дио наоружања је набављан и од НАТО. Тако је на примјер немачка новинска агенција ДПА (нем. dpa), 12. априла 1999. јавила, да је италијанска полиција открила велики магацин оружја намијењеног ОВК. У магацину је пронађено око 30 тона ратног материјала и опреме. Између осталог пронађене су и противавионске и противтенковске ракете, бацачи ракета и муниција. Све је требало бити транспортовано у камионима босанскохерцеговачке регистрације декларисаним као помоћ хуманитарне организације Каритас избјеглицама на Косову.

[уреди] Војна обука

Обука ОВК од стране албанске армије трајала је од 1996. године. Њима се 1998. прикључују приватне фирме за војну обуку из САД-а (нпр. енгл. Military Professional Resources Incorporated), Велике Британије и Њемачке. Најкасније 1999., њима се придружују и припадници ЦИА када се активности обуке проширују и на прецизна упутства за борбу против српских полицијских станица и војних постројења и јединица, уз употребу обавјештајних података ЦИА и НАТО.

[уреди] Командна и војна структура

ОВК је до 1999. године, била релативно хаотична, између ривалских банди и наоружаних цивила, расцјепкана творевина, без јасне вертикалне структуре командовања. Тек у фебруару 1999. се почињу назирати командне структуре када се оснива главни штаб под вођством Сулејмана Селимија. Почетком маја 1999. га наслеђује Агим Чеку (алб. Agim Çeku). Истовремено Хашим Тачи постаје "политички" представник ОВК, без икаквог утицаја на главни штаб Агима Чекуа.

[уреди] Логистика

Пошто ОВК није посједовала вертикалну командну структуру, једини облик шире сарадње између ривалских ОВК кланова је била набавка муниције. Све остало је пљачкано и отимано (српска села). Један дио су чиниле и "донације" из иностранства (дијелом на силу скупљени ратни порез од Албанаца са Косова у земљама западне Европе) и од локалног албанског становништва. У љето 1998., ОВК је посједовала три пољске болнице, веома мало квалификованог медицинског персонала и занемариву количину медикамената.

[уреди] Финансирање

О финансирању ОВК постоји веома мало поузданих података који су дјелимично контрадикторни. Кратко речено, највећи дио финансијских средстава је стизао од Албанаца из иностранства (САД, Швајцарска, Њемачка и Аустрија) од чега већина потиче из криминалних извора и илегалних активности (трговина дрогом, уцјене, прање новца, итд.). Сматра се, да је до почетка 1999. ОВК располагала средствима висине између 500 и 900 милиона марака[4].

[уреди] Донације

Од српских власти прећутно толерисана пацифистички орјентисана влада у сјенци Ибрахима Ругове, је 90-тих година 20. вијека, у дијаспори скупљала донације свих запослених Албанаца у висини од три процента њихове бруто зараде. Крајем 1997. године, ОВК је захтијевала предају тих средстава у своје руке, након чега су избиле свађе између ОВК и Руговине ДЛК.

Најкасније тада је ОВК почела самостално прикупљати новац у иностранству, као на примјер, код албанске дијаспоре у Њујорку. Како су касније поједини функционери ОВК признали, Албанцима у иностранству је у то вријеме, био препуштен избор којој организацији ће давати "донацију" - ОВК или Руговиној ДЛК.

[уреди] Трговина дрогом

Познате берлинске новине Берлинер Цајтунг у издању од 4. марта 1999. године, је цитирао западне тајне службе, по којима половина средстава којима ОВК располаже, долазе од трговине дрогом.

“ Како Берлинер Цајтунг у Бриселу сазнаје, тајне службе процјењују досадашње приходе ОВК на преко 900 милиона марака. Најмање половина од тога потиче из илегалне трговине дрогом. Остатак је сакупљен у фондовима која носе имена као Домовина зове или Домовини треба твоја помоћ. Трговина дрогом се протеже од Авганистана па све до западне Европе. Да знатан дио укупног промета дрогом лежи у рукама косовских Албанаца, је познато и европским полицијским органима - Европолу, у Хагу. ”

—Берлинер Цајтунг, [5]

[уреди] Види још

[уреди] Литература

  • Tim Judah: Kosovo: War and Revenge. Yale University Press, New Haven, London 2000 ISBN 0-300-08313-0
  • Lenard Cohen: Serpent in the bosom: the rise and fall of Slobodan Milošević, Westview Press, Bolder Colorado 2002 ISBN 0813340233
  • Christian Jennings: Private US Firm Training Both Sides in the Balkans In: The Scotsman (Edinburgh) vom 3. März 2001
  • Jens Reuter: Zur Geschichte der UÇK In: Jens Reuter/Konrad Clewing (Hrsg.): Der Kosovo Konflikt. Ursachen - Verlauf - Perspektiven, Bayerische Landeszentrale für politische Bildungsarbeit. Klagenfurt 2000, ISBN 3851293290
  • Tim Ripley: The UCK´s Arsenal in: Jane´s Intelligence Review, November 2000
  • Norbert Mappes-Niediek: Balkan-Mafia. Staaten in der Hand des Verbrechens-eine Gefahr für Europa. Berlin 2003. ISBN 3861-532840

[уреди] Референце

  1. ^ 1,0 1,1 MIPT Terrorism Knowledge Base
  2. ^ Who are the rebels?, BBC News, 20 March, 2001
  3. ^ SOCIALISM TODAY: "The KLA and the struggle for Kosovar self-determination"
  4. ^ 4,0 4,1 4,2 4,3 Студија фондације Фридрих Нојман из 2001. године
  5. ^ Чланак Берлинер цајтунга о финансирању ОВК

[уреди] Спољашње везе


- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B0_%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%9A%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%B0“
Направи књигу